(NE) BUDI SVOJ…

Obeležavajući (etiketirajući) sebe i druge, postoji opasnost da se identifikujemo sa lažnom slikom, prihvatimo tuđe ciljeve i udaljimo se od sebe i svoje suštine. 

Naš život može postati ispunjen postizanjem tuđih ideala, a sve to je praćeno strahom da će nas drugi okarakterisati kao „lude“ ili „čudake“ ako uradimo nešto što nije u skladu sa njihovim očekivanjima.

Videćemo i da postoje određeni termini i etikete koje su poželjne i koje se sve više ističu kao nešto što je ideal.

Konkretno, u današnjem svakodnevnom životu su najizraženije dve međusobno suprotne etikete: „ekstravert“ i „introvert“.

U modernoj civilizaciji, poželjno je da spadate u kategoriju “otvorenih” ljudi, tj. da vas drugi ljudi karakterišu „etiketiraju“ kao ekstraverta. Poželjno je da imate unapred definisan set određenih osobina koje krasi ovakav tip ljudi (stalno ste nasmejani, šalite se, uspostavljate komunikaciju, često ste glasni, probitačani, usmereni na spoljašnjost, itd.). Takvo ponašanje se očekuje od vas u mnogim kontekstima – bilo da tražite posao, partnera, da kupujete, prodajete, družite se izlazite – i biće nagrađeno od strane socijalne okoline.

S druge strane, ukoliko se ne ponašate i uklapate u poželjne šablone ekstraverzije, klasifikovani ste kao “povučena” osoba i od tog trenutka počinjete da osećate posledice kažnjavalačke moći društva. Pošto ljudi mahom ne vole kada neko “štrči”, kada se ne uklapa u norme i obrasce koje većina prati, onda često gledaju da na određen način vrate ovakve osobe natrag u konsenzus.

Koliko puta ste se našli u situaciji gde ste se udubili u razmišljanje ili sami obavljali neku aktivnost, ili neko vreme niste izašli i „proveli“ se, pa vam ljudi kažu „izađi, popij nešto“, „šta čitaš te knjige, idi zabavi se“ itd.

Ovakve osobe, ukoliko se desi da su okarakterisane kao “povučene” (introverti) tokom mladog doba, uglavnom na neki način doživljavaju pritiske od strane vršnjaka. Ovo je posebno očigledno ako je povučenost izraženija. Kada odrastu, prijaltelji, komšije i rodbina takođe često vrše pritisak na njih da se “vrate natrag” da “budu kao svi” i pokušava se na razne načine uticati na ove ljude.

Ako niko oko vas ne voli knjige, a vi ste izraziti ljubitelj, često se desi da vas okarakterišu kao „knjiškog moljca“, „štrebera“ i da vam ukazuju kako to, što provodite slobodno vreme čitajući, ne ide u vašu korist. Ljudi se unapred ponašaju kao da poznaju ovakve osobe, projektujući sopstvene konstrukte na njih i ulazeći u interakciju sa već izgrađenom slikom koja je uglavnom negativna.

Zato danas postoje raznorazni “self-help” kursevi i knjige, npr. “Kako steći prijatelje i uticati na ljude”, “Budite zvezda svake žurke”, “Kako komunicirati sa ljudima i ostvariti uspeh”, itd. u kojima ovakve osobe mogu naći konkretne obrasce kako da postanu deo kolektivnog, tj. kako da ukalupe sebe u uske algoritme ponašanja i u površne konstrukcije. Svrha svega toga je da ovakvi ljudi nauče da se ponašaju onako kako se to očekuje, kako bi ostvarili određene “ciljeve”.

Ovi “ciljevi” se uglavnom svode na to da se dobije određen status u društvu, tj. da se bude prihvaćen od strane određene fiktivne skupine ljudi, potreba u čijoj osnovi stoji potreba za validacijom i strah od odbacivanja. Dakle, čak su i ovi ciljevi često nečija tuđa projekcija (uglavnom materijalistička) i nametnuti od strane drugih, kao što smo videli.

Slična stvar je i sa stavovima i načinom razmišljanja. Iako se na sav glas govori o slobodi mišljenja, individualnosti (čujemo parole tipa “budi svoj” na sve strane), očigledna je tendencija ka „uprosečavanju“ i pokušaju „usličnjavanja“ načina gledanja na svet, razmišljanja i stavova kod ljudi. Svi smo svedoci toga šta se desi kada kažete nekom da nešto što nije u skladu sa njegovim načinom razmišljanja. Najčešće se dešava da ta osoba počne sa iznošenjem svojim stavova i to na način koji vas treba ubediti da odbacite svoje i prihvatite stavove te osobe.

Ovaj fenomen se naziva “ubeđivanje”, a kada obe osobe istovremeno pokušavaju ubediti jedna drugu da prihvate neki stav, onda to nazivamo “rasprava”. Isto, kao i sa osećanjima i ponašanjima, postoje načini razmišljanja i stavovi koji su poželjni, tj. očekivani, slični kolektivnom i oni koju su nepoželjni, koji to nisu.

Ono što je važno da ovde zapazimo je to, da u ovom domenu uglavnom nema konkretnog delovanja neke institucije ili pisanog zakona na ljude (osim u ekstremnim slučajevima). Ljudi su „policajci“ jedni drugima pa i sami sebi, te tako imamo jedan fenomen globalne autocenzure.

Zamislite sebe kako se spremate za izlazak u grad i razmišljate šta ćete obući. Već smo videli da ovakve situacije odlučivanja uvek podrazumevaju „konsultovanje“ iluzornih introjekcija sredine, a koje svi ljudi u socijalnoj sredini imaju u sebi. To može predstavljati automatske i podsvesne dijaloge sa socijalnim delom svoje svesti (egom), ili u formi eksplicitnih postavljanja pitanja „da li će ljudi misliti da lepo izgledam?“ ili „šta bi ovaj ili onaj rekao na ovo?“, itd.

Svako odlučivanje o načinu spoljne manifestacije našeg ega uključuje i zamišljenu reakciju okoline na to. Međutim, pored ovog unutrašnjeg dijaloga i zamišljanja pozitivnih ili negativnih reakcija sredina na nas, vrlo često dolazi i do suočavanja sa stvarnim negativnim mišljenjem okoline. Zamislite da sa prijateljima izlazite na neko mesto gde postoji određena implicitna konvencija šta treba da se nosi. Na primer, idete na večeru u restoran, i „normalni“ ljudi znaju da kad se ide u restoran treba izgledati „elegantno“, „uljudno“ ili šta god. Dakle, postoji ono što je „pristojno“ i ono što je „poželjno“.

Odmah da napomenemo da ne govorimo o tome da li su ove konvencije dobre, loše, potrebne ili nepotrebne, već ih analiziramo. Za neke norme postoji i pisano pravilo (tzv.kodeks), ali za većinu ne postoji konkretna definicija, niti nas iko konstantno tera da ih se pridržavamo, a one ipak automatski i nesvesno utiču na nas, naše mišljenje i ponašanje.

Iako su termini kao što su „normalno“, „elegantno“, „kul“ vrlo magloviti i neodređeni termini, iza njih se skriva čitav algoritam i zakoni ponašanja. Na primer, kada se kaže „uljudno“ to nekako uvek implicira neko odelo, košulju i dugačke pantalone, zar ne? Međutim, to nigde ne piše kao zakon. Isto tako, postoje „prikladne“ boje, te ne možete ući u neki luksuzan restoran noseći fluorescentno zelenu majicu. Međutim, ni to nigde ne piše, ne postoji neki očigledan i pečatiran kodeks odobren od strane Ministarstva oblačenja ili tako neke institucije. Ponovo je očigledna autoritarnost i potreba za kontrolom koja vreba iza ovakvih i mnogih drugih, naizgled neodređenih i nedefinisanih termina.

Vratimo se vašem izlasku u restoran. Zamislimo da ste se odlučili da obučete flourescentno zelenu majicu sa kratkim rukavima i bermude. Ovo, kao što znamo, predstavlja kršenje nekog nepisanog kodeksa i te konvencije. Isto tako, rekli smo da ne postoji institucija koja će vas kazniti, niti neka „socijalna policija“ određena od strane države koja će vas upozoriti da kršite kodeks i legitimisati vas po ulasku u restoran. Mada, nije retka situacija da vam priđe šef sale ili neki sličan autoritet i ukaže vam da niste prikladno obučeni za događaj. Ipak, zamislićemo da osoblje ovog restorana trenutno ne zanima kako ste se vi obukli. Dakle, osoblje ne reaguje na vaš izgled, tj. „smilovalo“ se da vas pusti unutra. Ušli ste u restoran i tražite sto za kojem sede vaši prijatelji. Šta mislite, šta će se desiti kada priđete stolu?

Ukoliko vaši prijatelji nisu neke posebne, liberalne ličnosti, koje ne mare za socijalne konvencije, (ili ste svi zajedno neka družina buntovnika), sigurno možete očekivati neki komentar i opasku od njih (koliko god on bio „fino upakovan“). Neko od njih će vam možda postavljati neka indirektna pitanja, kako bi proverili otkud ta vaša „čudna“ odluka, neki će praviti indirektne komentare, a ako su to ljudi koji često govore ono što misle (što je danas vrlo retko), onda će vas direktno pitati zašto ste se tako obukli. Neki će vam ukazati na neprikladnost vaše odeće ili će se jednostavno osećati neprijatno u vašem društvu (pogađate, zato što ste sada verovatno okarakterisani kao „čudni“).

Dakle, upravo su ljudi koji su u vašoj najbližoj sredini ti, koji će prvi usmeriti snage da vas vrate tamo gde oni misle da trebate pripadati i ne dozvoljavaju vam da izađete izvan tih konstrukcija. Oni nesvesno (neki i svesno) smatraju sebe zaduženima za očuvanje mira, reda i jednoličnosti spoljašnjeg sveta.

Ljudi sami sebe međusobno kontrolišu, te nikakva eksterna i zvanična policija nije ni potrebna. I to ne bi bilo toliki problem kada bi to međusobno usmeravanje bilo u svrsi uspostavljanja nekih slobodoumnih tendencija, kreativnosti, poštovanja tuđih vrlina i mana, uzvišenih vrednosti i duhovnosti i sličnog.

Ne bi bio problem ako bi vam prijatelji ukazivali da skrećete sa puta duhovnosti i ličnog razvoja, već je problem ako vas „kažnjavaju“ ako ne pratite materijalističke i hedonističke projekcije. Ovakva situacija umnogome sprečava razvoj individue i spoznaju, a sprečava i razvoj jednog slobodnog, prirodnog i uzvišenijeg sveta.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Neautentičan život
prethodni članak

_______________________________________________________________________________________

KO JE OVDE LUD…

Do sada smo pominjali „individualni“ ego i kako svaka osoba sama sebe ubeđuje u ovo ili ono. Međutim, da li je za ovakvo stanje stvari kriv jedan ego, tj. da li ego svake osobe funkcioniše nezavisno od drugih?

Mi smo već odgovorili na ovo pitanje kada smo pominjali kolektivizam u razvoju ličnosti. Pored ovih strahova koje svaki ego sam sebi nameće, postoji ogroman uticaj socijalne sredine u razvoju ega. Prvo na šta moramo obratiti pažnju je konstrukcija realnosti kroz govor. U užem smislu to je definicija, tj. obeležavanje određenih aspekata ponašanja, razmišljanja i osećanja kao poželjnih ili nepoželjnih.

U društvu postoje definicije, tj. nepisana (a ponekad i pisana) pravila koje određuju kako se treba ponašati. To su tzv. socijalne konvencije, ili socijalno prihvaćena ponašanja.

To je skup normi i pravila kako bi ponašanje u socijalnom svetu trebalo izgledati, a oko kojih su se neki ljudi u jednom trenutku složili. U to spada način oblačenja, način govora, obraćanje, način obedovanja, način komunikacije u privatnosti i javnosti, način iznošenja neke tvrdnje, način hodanja, ponašanje u zavisnosti od situacije, demografskih, geografskih i temporalnih varijabli, itd.

Bukvalno, svaki aspekt ponašanja koji mogu videti drugi pripadnici socijalne okoline, definisan je skupom pravila od kojih odstupanja nisu poželjna. Ponašanje koje je u skladu sa svim ovim pravilima naziva se socijalno poželjno ponašanje, a ono koje nije u skladu – socijalno nepoželjno.

Ono što je ovde ključno, su posledice koje proističu iz pridržavanja ili nepridržavanja ovih pravila. Osobe koje funkcionišu u skladu sa ovim pravilima se nazivaju „normalnim“, „prilagođenim“, „finim“, „zrelim“, itd. Osobe koje ne funkcionišu po obrascima nazivaju se „čudacima“, „povučenima“, „nenormalnima“, itd.

Ovo su sve termini koji su veštački konstruisani za određene potrebe i unutar specifičnog konteksta, od strane određenih ljudi i ne znače ništa osim u ovom specifičnom kontekstu. Ponašanje koje je u skladu sa socijalnim normama je relevantno samo ukoliko postoje ostale osobe koje će opažati to ponašanje i koje isto tako funkcionišu po ovim normama.

Mi smo već pokazali da ova pravila postoje kako bi ego održao spoljašnjost nepromenljivu i lakše predvidivu. Ljudi se plaše onih koji se ponašaju izvan ovih normi, nazivaju ih „čudacima“ i izbegavaju ih, čak se često trude i da ih unište. Ovo su neprijatelji njihovih ega, neprijatelji njihovog sveta. Njihova spontanost doprinosi tome da se uzdrma njihov svet sna i da se podsete na to kako postoji neka suština od koje oni beže.

Ovakvi ljudi svojim ponašanjem, stavovima i egzistencijom ugrožavaju bezbednost tuđih ega, percepciju okoline kao predvidive i podsećaju osobu na sopstvenu iluzornost, izazivajući osećaj krivice. Iz ovoga proizilazi prvo, izbegavanje ovakvih osoba, a kasnije i pokušaj uklanjanja.

Zamislite sada da ste na ulici i da vam priđe čovek koji je obučen nesvakidašnje – na primer, nosi sako bez jednog rukava, pantalone sa raznobojnim nogavicama, ima dugu kosu i bos je. Približava vam se i vikne “ha” ili vas gleda netremice u oči ili ispolji bilo kakvo ponašanje koje vi ne očekujete od ljudi da obično ispoljavaju. Šta se tu desilo? Priznajte, osetili ste strah, osetili ste se neprijatno. Želite da pobegnete iz situacije, što ćete najverovatnije učiniti, ili se molite da priđe policajac i ukloni ovo čudno, nepredvidivo biće. Ali, zašto se tako osećate?

Već ćete pogoditi na šta ciljamo – da, ovakav čovek je nepredvidiv jer je spontan. Ne uklapa se u socijalnu konvenciju. Nema ulogu, ili je vi ne vidite. Ali voleli biste da je vidite, kako biste predvideli njegovo ponašanje u što boljoj meri. Verovatno nema iste stavove kao vi, ne voli stvari koje vi volite, ne razmišlja kao vi. Stran vam je. Ne znate šta će sledeće da uradi. A šta ako je taj čovek najveći genije koji je ikada hodao zemljom, genije koji bi vam možda dao neki savet ili vas naučio nešto što vas niko drugi ne bi naučio?

Želeći da svet oko nas bude potpuno predvidljiv, mi zapravo želimo da bude dosadan. Isto tako, imamo potrebu da kontrolišemo druge ljude i verovatno bi svako od nas rado prihvatio da prevaspita ovog čoveka i kazni ga za ovakvo ponašanje (kada ne bismo imali “pametnija posla”).

Dakle, vidimo da je priča oko normalnosti i nenormalnosti od starta simptom autoritarne i izbegavajuće strukture ega.

Ljudi će težiti da izbegnu interakciju sa ljudima koji se ne uklapaju u njihov svet. Jedan način da se ovakvi ljudi izbegnu je da se obeleže nekim terminom, simbolom koji će označavati nešto što je nepoželjno, neprihvatljivo i koji će pozivati ostale osobe da utiču na vraćanje „mira“ u socijalnu sredinu.

Takvi ljudi će se, dakle, obeležiti terminima kao što je „čudak“, „povučen“, „neprilagođen“, te na kraju „lud“ i „nenormalan“. Termini poput ovih služe da pokrenu razmišljanja i ponašanja ostalih ljudi u određenom smeru prilikom interakcije sa ljudima koji su njima obeleženi, a isto tako i da ponovo ukalupe svet u nekakve kutije.

Ovi termini ne znače apsolutno ništa sami po sebi i izvan konteksta socijalne sredine, isto kao što ni jedna reč ne znači ništa van konteksta, ili može imati potpuno različito značenje u različitim kontekstima. Na primer, uzmimo reč “sunce”. Ako kažemo “Sunce je zvezda”, reč “sunce” u ovoj rečenici ima konotaciju astronomskog objekta. Međutim, ako kažemo “ona je moje sunce” ista reč u ovom slučaju ima potpuno različito značenje koje nema veze sa astronomijom već se koristi kao sinonim za značajnu osobu, nekog ko nam je drag i koga volimo.

Ovde postoji kolektivni konsenzus (slaganje) oko toga šta reč “sunce” može značiti u različitim kontekstima i postoje pravila po kojima mi tu reč koristimo. Isto se može reći i za većinu reči u rečniku – one, pored toga što nam pomažu da se sporazumemo i da opišemo svet, predstavljaju specifične pakete pravila ponašanja prema objektu koji označavaju i pretpostavljaju neku akciju prema označenom, pravila oko kojih su se ljudi u jednom momentu složili.

Kada za nekog kažu da je povučen, prvo, uvek mora postojati lice koje je izvan i koje će obeležiti tog nekog kao takvog, a drugo, taj termin ima smisla samo ukoliko postoji definicija „povučenosti“. Dakle, mora postojati kolektivni konsenzus.

Osobina „povučenosti“ postoji samo u odnosu na nešto, na socijalnu okolinu. Ne možemo znati šta je povučenost ako ne znamo šta je ne-povučenost, tj. otvorenost i obrnuto, a znamo šta je povučenost jer se nekoliko nas složilo da je povučenost to, to i to, a otvorenost to, to i to. Postoji „dijagnoza“ povučenosti ukoliko osoba pokazuje većinu „simptoma“ povučenosti. Najkraće rečeno, introverti su osobe za koje se kaže (neko je nekad to rekao pa mi sad to znamo) da imaju sledeće „simptome“: nisu naročito komunikativne, ne prija im društvo drugih ljudi, teško izražavaju svoja unutrašnja stanja, više vole “maštu” od “realnosti”, itd.

Ekstraverti su, po klasičnoj definiciji, nešto što je suprotno od ovoga – takvi ljudi su komunikativni, lako i često započinju interakciju, imaju dosta prijatelja, teže novim iskustvima, lako ispoljavaju svoja osećanja, itd. Nećemo se sada baviti poreklom ovih termina, niti ulaziti u detaljne analize terminologije i njihovih definicija. Za sada je dovoljno samo da zapazimo da postoje termini kojima se ljudi kategorišu i opisuju, a koji vuku sa sobom određene “repove”.

Ovi i slični termini, kao što je “normalan” i “lud”, predstavljaju mnogo više od pukih reči kojima se opisuje priroda. Oni predstavljaju čitave konstrukte u kojima možemo naći definicije, tj. “uputstva” za obrasce ponašanja i komunikacije sa osobama koje su svrstane u ove kategorije, načinu razmišljanja i stavovima prema ljudima obeleženim ovakvim terminima.

Zapažanje da postoje “uputstva” u samim terminima za ponašanje prema osobama koje su obeležene tim terminima je još jedan bitan momenat u čitavoj priči obeležavanja, a problem je što ljudi nisu svesni da ona postoje. Prihvatajući jedan termin, mi prihvatamo njegovo korišćenje onako kako je definisano od strane socijalne sredine i ne možemo ga koristiti na drugačiji način.

Uzmimo za primer reč “nenormalan”. Kada kažemo za nekog da je “nenormalan” mi ga nismo samo opisali, već smo ga u tom trenutku obeležili, kao da smo mu zalepili neku etiketu, koja će biti vidljiva drugim ljudima (“za njega kažu da je nenormalan, u prevodu, kloni ga se”). Ova tzv. “mentalna etiketa” ima istu svrhu kao i fizička etiketa, nalepnica.

Etiketa na proizvodu služi da se ono, što je etiketirano, razlikuje od onog što nije i još važnije, da prenese poruku bilo kome ko ima kontakt sa proizvodom kako da koristi proizvod – bilo da ga opiše, bilo da se njome ukaže na neka upozorenja, rok trajanja, temperatura pranja, sadržaj proizvoda, poreklo, itd. Dakle, etiketa ne služi samo pukom obeležavanju proizvoda, već sadrži načine ophođenja prema proizvodu. Ako vidimo da je rok trajanja istekao, nećemo kupiti proizvod; ako je zemlja porekla neka zemlja koja nije poznata po tim proizvodima, bićemo u nedoumici oko proizvoda; po temperaturi pranja znaćemo kako da peremo proizvod, i sl.

Isto tako, etiketa “nenormalan” pretpostavlja načine ponašanja prema čoveku koji je “nenormalan”. Sa takvim čovekom nećemo ulaziti u komunikaciju, izbegavaćemo ga na ulici, sklanjaćemo se iz reda u kojem je on, nećemo raditi ono što on radi i ako se nešto desi u zgradi u kojem “nenormalan” živi, on će nam biti prvi osumnjičeni.

Očigledno je dakle, da reči predstavljaju mnogo više od pukih sredstava komunikacije, opisivanja i usklađivanja opažanja sveta sa ostalim ljudima. Takođe predstavljaju vrlo specifične komande, obrasce i zakone ponašanja prema ljudima, stvarima i pojavama koje opisujemo ovim terminima.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Neautentičan život
prethodni članak

_____________________________________________________________________________________