STARO, STARO MI DAJTE..

Pripovedač, romansijer, dramatičar, jedan od najznačajnijih pisaca srpskog realizma, Borisav Bora Stanković  rođen je na današnji dan, 31. marta 1876. godine u Vranju.

Bora Stanković

Rano je ostao bez roditelja pa je odrastao uz majku njegovog oca babu Zlatu,  i njene priče o starim vremenima.

Svoju najpoznatiju dramu “Koštana”, Bora Stanković objavljuje 1902, a roman “Nečista krv”  1910. godine, koji je odmah proglašen za remek delo srpske književnosti.

Umro je  22. oktobra 1927. godine u Beogradu.

---

VREME U DELU BORE STANKOVIĆA

[Odlomak]

… Književnim ostvarenjima Bore Stankovića srpska narativna proza se obogatila u mnogom pogledu. U estetskom se dometu digla do svoje dotadašnje najveće visine, a svojom unutrašnjom strukturom postala je složenija u nekoliko pravaca.

Zato je njegovo delo predmet istraživanja i kritičke analize od svoga nastojanja pa sve do danas, dakle nekih 70-tak godina. Pa ipak, kao da sve bogatstvo Stankovićevog književnog ostvarenja nije još otkriveno, a ono što je kritička misao evidentirala nije još uvek pokazano u svoj svojoj složenosti i raskošnom sjaju reinkarniranog života. Tako je književno delo Bore Stankovića nužno i neizbežno i danas predmet i književnoistorijskog i kritičarskog interesovanja, a nema sumnje da će ono to još dugo biti.

Ako je Bora Stanković za života stvorio delo koje je nadživelo njegov fizički život i koje svojom umetničkom vrednošću još uvek traje i predstavlja našu književnu klasiku, on je time stvorio i povod da se stvara i raste i literatura o njemu i njegovom delu.

U tom bogatstvu interesovanja za osvetljavanje Stankovićevog umetničkog doživljavanja i vizije čovekovog života i sveta ne bi trebalo zanemariti ni pitanje odnosa čoveka i vremena, o kome će ovde biti reči, razume se bez iluzija da će se ono u kraćem izlaganju iscrpnije predstaviti ili čak do kraja u svakom pogledu rasvetliti.

 Srpska proza pre Stankovićevog javljanja imala je kao jedno od svojih bitnih obeležja na kojima je počivala njena struktura: pričanje događaja i događanja u njihovim spoljašnjim vidovima i manifestacijama. Događaji i događanje predočavali su se uglavnom u vremenskim dimenzijama njihovog trajanja i neposrednim reagovanjima njihovih učesnika. Date situacije, odnosi i sukobi, životni tokovi i sudbine ljudske objašnjavane su jednostavnom kauzalnošću bez koordinata koje upućuju u dubinske složenosti ljudskih egzistencija. Drugim rečima, pisci su se najčešće ograničavali na gornje, površinske slojeve života u njihovim vizuelnim, akustičkim ili sličnim projekcijama ne prodirući do dubljih delova preseka ljudskog života i bitisanja.

Zadržavajući se na tim slojevima životne egzistencije čovekove, uzročne veze tražene su prvenstveno u trenucima zbivanja, dakle u vremenskim dimenzijama tokova događaja. Međutim, „ljudi prave svoju sopstvenu istoriju, ali oni je ne prave po svojoj volji, ne pod okolnostima koje su sami izabrali, nego pod okolnostima koje su neposredno zatekli, koje su date i nasleđene.

Tradicija svih mrtvih generacija pritiskuje kao mora mozak živih. I upravo kad izgleda da su ljudi zauzeti time da sebe i stvari preokrenu… oni bojažljivo prizivaju u svoju službu duhove prošlosti…“1, ma koliko god to izgledalo na prvi pogled neadekvatno, treba ukazati na to da je Bora Stanković u svojim delima otkrio baš tu dimenziju u dubinskim slojevima ljudskog bitisanja u kojoj je izrazito pokazao da mrtve generacije pritiskuju svest živih, da se obaraju na ove kao mora. I jedna od komponenata književne veličine Borisava Stankovića i njegovog proznog dela jeste u tome što je u svojim ličnostima otkrio kako, a često i koliko mrtvi pritiskuju ne samo svest nego i egzistenciju živih da su ovi poslednji, u većoj ili manjoj meri, njihovi zarobljenici, da ono proteklo, već odmaklo vreme, da prošlost živi u sadašnjosti određujući ovoj na izvestan način granice i životnu sadržinu.

Razume se da nije to jedina crta, jedina osobina kojom ovaj pisac određuje životnu situaciju svojih ličnosti. Stankovićeva vizija je znatno kompleksnija, ali komponenta o kojoj je reč jedna je od bitnih. No ni ona nije data u jednolikom ponavljanju i monotonskoj varijaciji nego sa bogatom raznolikošću i tonskom polifonijom.

 U nekim, ali pre svega u umetničkom pogledu značajnijim delima Bore Stankovića motivacija predstavljenih životnih situacija i sudbina sadržana je u snazi prošlog da u velikoj meri odredi i ograniči sadašnjost ljudske jedinke, da spreči ostvarenje njene iskonske želje za srećom, za punim životom, za razmahom vitalnosti, za lepotom življenja. Nije to, možda, uvek i sasvim evidentno na površini naracije, ili pri površnom čitanju, ali je sadržano u dubljim slojevima piščeve vizije, slike života koju je satkao u svome delu.

 Kako se Nečista krv i inače svojom umetničkom snagom i značajem nameće na prvo mesto u književnom stvaralaštvu Borisava Stankovića, treba početi s ovim delom. Ono i inače zaslužuje svu pažnju zbog mnogih svojih komponenata izvanredno značajnih za stvarni napredak i razvitak srpske umetničke proze, jer je tim delom proširen prostor za mnoge nove i moderne sadržine i stvaralačke postupke prozaista u srpskoj književnosti.

Navedimo samo jedan primer takvog značaja na koji se malo ili nimalo ukazivalo: na razređivanje gustine događaja u naraciji, što je bilo malo zapaženo i na šta je malo ukazivano. A baš to je otvaralo prostor viziji unutrašnjeg sveta čovekovog. To je dovelo u Stankovićevom delu do neke vrste ravnoteže između slikanja spoljašnjeg i unutrašnjeg života, do ravnomernije njihove uloge u predstavljanju čovekovog bića i njegovog bitisanja.

 Mnogostruko isprepleteno i složeno u svojoj unutrašnjoj strukturi, ovo Stankovićevo delo, značajno ne samo u celokupnom stvaranju Bore Stankovića nego i u razvitku srpskog romana i narativne proze uopšte, izazvalo je nekoliko, često isključivih i međusobno suprotnih mišljenja u pogledu osnovne motivacije ovog romana, a i u nekim drugim objašnjenjima.

 Jedno od tih mišljenja bilo je i ono koje je ukazivalo na Zolin postupak u motivaciji istorije cele jedne porodice kao na mogući uzor i početnu inspiraciju za nastanak „Nečiste krvi“. I poređenje se zaista nametalo Stankovićevim vraćanjem do Sofkinih predaka, biološki osobenih, i izuzetnih, a etički nesraslih sa sredinom, izdvojenih nekako od nje. Međutim, ovako postavljena teza o motivaciji ovog romana nije opšteprihvaćena, jer je celina romaneskne strukture ne potvrđuje u dovoljnoj meri.

Sofkina sudbina, tok njenog života, nisu određeni biološkom, fiziološkom deformacijom i degeneracijom. Naprotiv, ova ličnost puna te fizičkog i psihičkog zdravlja, jedrine i bujne snage i nije cvet iznikao na bunjištu iz gnoja i rana. Nešto drugo je daleko presudnije za njen život, srušene snove, izjalovljene želje, nedostignute čežnje. To je prošlost koja određuje njen životni trenutak, koja je prisutna i presudna u njenoj sudbini.

 Ta prošlost oličena je prvenstveno u njenom ocu, efendi Miti i njegovom tragičnom upinjanju da zaustavi vreme ili da ga ignoriše, što je samo iluzija njegove svesti i opsesija njegove sujete. U toj prošlosti vidi se široka sloboda Sofkinih predaka zasnovana na društvenoj i životnoj poziciji koja se efendi-Miti izmiče, koja za njega prestaje da postoji, a on hoće po svaku cenu da je zadrži. Tragična situacija Sofkina je, pored ostalog, i u tome što cenu za tu efendi-Mitinu iluziju, za tu očevu opsesiju, za tu njegovu samoobmanu, treba da plati ona; što ona treba da bude žrtvovana za to da prošlost produži svoj život, da otac njen, efendi Mita, živi onako kako se nekad golemaški živuvalo, da uživa u blesku i sjaju jednog bogastva koga više nema.

I Sofka, koja je i karakterom i temperamentom i celim svojim bićem satkana od iste materije i na isti način kao i njeni preci, teži i čezne za istim slobodnim razmahom življenja kao i oni, ali joj to život ne daje, uskraćuje joj. Ona je žrtvovana i ona sama sebe žrtvuje na žrtvenik života da bi prošlost i dalje živela, a nesvesna je ili je nedovoljno svesna obmane i iluzionističkog privida da je to zaista i moguće. Tako je jedna od bitnih crta osnovne motivacije Stankovićevog romana „Nečista krv“ težnja prošlosti u čovekovoj svesti da što duže bude sadašnjost i prelamanje u Sofkinom životnom putu nastalo zbog toga, što donosi njenu tragiku. Za efendi-Mitinu sreću mora Sofka žrtvovati svoju, odreći se svoje vizije života i svojih snova. I to uzalud, besmisleno, za nešto što se ne može zaista ponoviti, za nešto što ne može biti, za iluziju teško plaćenu životom bez sreće, svirepo ugaslom lepotom.

 Motivacija Gazda Mladena u svome jezgru i u svojoj biti sličnog je karaktera kao i ona u Nečistoj krvi, ali ipak data sa manje životnog intenziteta, sa nešto manje poetične lepote. Motivacija Pokajnikove žene data je u narativnom prostoru pripovetke u kome nema mesta za romaneskni razmah široke vizije života. Pripovetka u celini, a njena motivacija posebno, nose u sebi nešto od one nigde zapisane a ipak svuda prisutne i presudne, bezuslovne i neopozive sile patrijarhalnog reda i odnosa po kojima je udovica zatočenik pokojnikov. Po njima ona je uhvaćena kandžama prošlosti u nerazmrsive spletove tih nepisanih normi življenja.

 Majstorstvo Stankovićevo je i u dimenzionisanju odnosa između dobrovoljnosti i obaveznosti tog robovanja pokojnikove žene prošlosti, tog potčinjavanja nekome koga nema, a ipak je prisutan kao senka prošlosti koja je zaklonila sunce života, pa je nebo večno sivo.

 Drukčiju motivaciju dao je Bora Stanković za ličnost Mitka u „Koštani“. U ovom piščevom junaku živi vizija sopstvene prošlosti, koju on neprestano dočarava, želi njeno prisustvo, ulepšava je. Njegova žal za mlados’ vapaj je njegovih snova o životu, čežnja je, bezmerna i beskrajna, a silno intenzivna da prožima celo njegovo biće, određuje ga i daje mu smisao. Njegova žal za mlados’ težnja je za večnim trajanjem mladosti, za prevladavanjem vremena i njegovog neminovnog toka.

 Drugom prilikom trebaće ovaj odnos čoveka i toka vremena pokazati još i u nekim drugim Stankovićevim delima u sličnim varijacijama ali i u novim relacijama. Motiv prošlosti u svesti i sudbini čovekovoj u pomenutim i u nepomenutim delima ovog pisca jedno je od Stankovićevih objašnjenja i osvetljavanja ljudske egzistencije.

 Međutim, Stankovićev odnos prema prošlosti ne iscrpljuje se samo time. Vreme staro, prošlo, proteklo, neka je vrsta opsesije ovog srpskog prozaiste; opsesije u sebi protivrečne, ali u toj protivrečnosti umetnički plodonosne.

 Usklikom, mnogo puta već navođenim: „Staro, staro mi dajte, što miriše na bosiljak…“ Bora Stanković kao da vrši neki ritual prizivanja prošlog, davnog, da bi ono dalo sadržinu sadašnjem. Pisac kao fetišizuje staro, kao da hoće da ga učini intaktnim. Ali, ponirući u njega, u to prošlo, on razotkriva njegovu razornu moć i silu u odnosu na život i sudbinu čovekovu i od njegovog prisustva tka tragične ornamente i gradi sliku tragičnog toka života i življenja.

 Ni u jednog našeg pisca do njega nije sa toliko stvaralačke snage i sa tolikim estetskim dometom pokazano kako se međusobno prepliću prošlo i sadašnje, koliko je vreme u ljudskim životima ispreturano, kako ono ne teče u njihovoj svesti uvek paralelnim tokom i u istim dimenzijama kao u fizičko-astronomskom vidu njegovom, ali da čovek ne može ni van tog fizičkog vremena i njegovog neumitnog toka.

Međutim, čovek u datom trenutku ne živi samo u sadašnjosti nego, često, isto toliko u prošlosti i snovima o budućnosti. To prisustvo više vremena u tako reći istom trenutku, tu zavisnost čovekove egzistencije i od prošlosti, Bora Stanković je veoma intenzivno ne samo osetio nego i uobličio poetskom ekspresijom velike umetničke snage, pa je i to mnogo doprinelo da postane klasik nove srpske književnosti…

Dimitrije Vučenov | O srpskim realistima i njihovim predhodnicima | Beograd, 1970

Izvor: riznicasrpska.net

---

---

Priredio: Bora*S

---

LEPOTA NIJE MIT…

Mozak je automatski prepoznaje

Često se može čuti da je „lepota mit, da prava lepota dolazi iznutra“, a čak 70 odsto žena je u okviru jednog istraživanja o lepoti i sreći reklo da se „osećaju lepše kada su zadovoljne sobom“.

Svi oni koji veruju u „demokratsku“ ideju lepote, odnosno da svako, na svoj način, može da bude lep, biće neprijatno iznenađeni rezultatima do kojih su došli austrijski naučnici.

„Lepota nije stvar ukusa, ona objektivno postoji“, ističu istraživači, čija je studija objavljena u časopisu Nature.

„Lepota nam pruža pouzdane informacije o uzrastu, plodnosti, zdravlju, a naš mozak je navikao da je prepoznaje“, navode oni, dodajući da su „ljudska bića opsednuti lepotom“.

„A uz takvu opsesiju, jasno je da postoji nešto dublje od same kulturološke pojave“, kaže bečki antropolog Karl Gramer.

Priča o lepoti nije počela sa glumicama ni manekenkama, a današnja potreba da se govori o „imperfekcijama“ ove ili one zvezde modnih pista ne znači da se lepota može relatizovati.

Mada priznaje da sve to može da utiče, iako vrlo malo, na naše poimanje lepote, Gramer ističe da je estetski sud kompleksna mešavina genetskih, kulturoloških i objektivnih faktora kojima je potrebno puno, jako puno vremena, da bi evoluirali.

Na pitanje koja je onda prava lepota, istraživači daju primer egipatske kraljice Nefertiti, čija se bista, stara 3.300 godina, čuva u Novom muzeju u Berlinu: puna usta, visoke jagodice, bademaste oči.
Ovaj ideal lepote, koji je postojao u antičkom Egiptu, i dalje opstaje.

Novim instrumentima neuronauka identifikovane su glavne karakteristike privlačnosti nekog lica. Reč je pre svega o simetriji i seksualnom dimorfizmu (telesnoj razlici između mužjaka i ženke iste vrste).

Simetrično lice je pre svega znak zdravog telesnog razvoja, oslobođenog kako genetskih tako i infektivnih bolesti. Izrazito ženstveno lice, poput Nefertitinog, ukazuje na plodnost.

Teško je odoleti osobi koja poseduje takve crte lica jer samo njeno posmatranje stimuliše pojedine delove našeg mozga, stvarajući osećaj zadovoljstva.

„Kada vidimo lepo lice imamo osećaj kao da smo dobili premiju na lotou, dok kada vidimo ružno lice osećaj je kao da smo izgubili novac“, napominju autori studije.

Mozak reaguje brzo, automatski na lepotu koja ga asocira na ideju o dobroti, sa svim praktičnim (i nesvesnim) implikacijama koja ona podrazumeva.

Ali, da li je time stvar zapečaćena jednom zauvek?

„Dugo je lepota bila vrednost koju nije bilo moguće falsifikovati. Danas su se, međutim, stvari promenile, pa se tako Nefertitine usne, jagodice i oči, mogu kupiti“, navodi Garmer.

„Potrebno je još 10 do 20 generacija plastične hirurgije da bismo videli evolutivne posledice“, tvrdi on, upozorivši ipak da mozak nije lako prevariti.

„Jer i kada promenite simetriju lica, miris tela će vas odati“, zaključio je Gramer.
Izvor i foto: Tanjug/O.Toskić, ilustracija

__________________________________________________________________________________________

LEPOTA NAKITA SRPSKIH NEVESTI…

Deo tradicije kroz vekove

Običaj nošenja nakita kod Srba imao je u prošlosti dvojaku ulogu: estetsku i simboličnu. Nakit je korišćen kako da ulepša osobu koja ga nosi, tako i da ukaže na njen položaj, stalež i religioznu pripadnost. Simbolika nakita kod žena imala je naročito značenje u periodu njene pripreme za udaju, kada se značajno menjao njen društveni status.

Sklapanje braka predstavlja jedan od najvažnijih momenata u životnom ciklusu svakog pojedinca. Bračna ceremonija kao obred prelaza iz jednog životnog perioda u drugi, za srpsku ženu u prošlosti odvijao se u tri faze i obuhvatao je tri statusa.

U prvoj fazi, kada žena ima status udavače morala je o tome da „obavesti“ zajednicu. Najrečitiji i najočigledniji način da stavi do znanja da se njen devojački život završava je putem načina ukrašavanja.

Udavača se tada oblači lepše od drugih mladih devojaka, kiti se cvećem i nosi bogatiji nakit nego ostale žene. To traje do veridbe, odnosno udaje, kada nastupa druga faza prelaznog stanja koje za srpsku nevestu u prošlosti nije bilo vremenski određeno. Trajalo je do rođenja deteta, pa i duže.

Posebnost položaja neveste naročito se izražava lepotom i bogatstvom nakita. Naime, ona nosi sav nakit koji je nosila kao devojka, ali još bogatiji i raskošniji. Količina i vrednost nakita koji se priprema za svadbu jasno govori o značaju samog čina udaje i statusa neveste, kada svaka žena možda najviše u životu blista od sreće i zadovoljstva.

Najvažniji deo srpskog nevestinskog nakita tokom 19. i prve polovine 20. veka je oglavlje ili ukras za glavu, koji mlada prvi put stavlja na dan venčanja, a zatim ga nosi u svečanim prilikama za sve vreme trajanja statusa neveste. Rođenjem prvog deteta nevesta skida sa oglavlja jedan deo nakita i tim činom stavlja do znanja da se zauvek odvaja od svoje dotadašnje uloge. Time započinje treća faza, kada nevesta stiče položaj udate žene, koji se u okviru zajednice najviše ceni.

U 19. veku na širem području Balkana, gde žive Srbi, oglavlja se odlikuju velikom raznovrsnošću oblika i načina ukrašavanja.
Najpoznatija vrsta nevestinskog ukrasa za glavu je „smiljevac“. Ovaj ukras, koji ima oblik kape bio je obavezan deo nošnje neveste u Šumadiji, Beogradskoj Posavini, Levču, Resavi, Temniču, Timoku, Pomoravlju, okolini Jagodine, zatim u užičkom, čačanskom, rudničkom i valjevskom kraju. Zajedničko svim smiljevcima je da se prave od cveća i novca, a razlikovali su se samo po obliku i veličini.

Glavni ukras smiljevca bio je napravljen od raznovrsnog cveća. Za ukrašavanje je korišćen bosiljak, kičica, majčina dušica, nana, rudača i najviše smilje, po kome je ova svojevsna kapa dobila ime. Sveže nabrano cveće prišivano je na osnovu kape, a zatim je ta „cvetna bašta“ ukrašavana perjem iz krila i repova petlova i ćurana, a kod bogatijih devojaka i perjem pauna. Paunovo perje bilo je posebno cenjeno, jer se verovalo da okca na njemu odvraćaju zle poglede i štite nevestu od uroka.

Odmah po venčanju neveste su menjale oglavlje, pa su tako prve godine o blagdanima nosile velike vence, načinjene od kupovnog cveća iskićene raznim perjem. Druge godine, ili po rođenju prvog deteta, neveste su nosile tzv. podsmiljke, koji imaju izgled manjeg venca na kome nema više smilja, već drugog cveća, a posle tog perioda mlada udata žena počinje da nosi manje dekorativno oglavlje pod nazivom „konđa“.
Običaj je bio da se sa smiljevca poskida novac koji su žene čuvale kao dragocenost, ili su njime ukrašavale oglavlja koje su nosile kao udate žene.

U istočnoj Srbiji su neveste osim smiljevca često nosile oglavlje pod nazivom „trvelji sa prevezom“. Trvelji su bile dve jako debele pletenice upletene od prave ženske kose sa dodatkom vune, ili tuđe kose. Te pletenice su se vezivale tako što se najpre spuste između uha i obraza, a zatim se vrate ispod uha i vežu na potiljku.

Trvelje su neveste ukrašavele cvećem, perlama, šljokicama, ukrasnim iglama i nizovima novca. Preko trvelja stavljen je prevez u vidu pravougaonog komada tkanine, koji je zahvatao polovinu temena i spuštao se do polovine leđa. Prevez je kićen niskama novca, bojenim perjem, paunovim perom, praporcima i lančićima sa privescima. Svi ti ukrasi osim dekorativne imali su i apotropejsku ulogu, da zaštite nevestu od zlih uticaja.

Krajem 19. i početkom 20. veka, pod uticajem građanske nošnje, venčana kapa postaje fes, ves ili vesić. Fes je bio sašiven od crvene čoje, a oko njega su se obavijale vitice i preveza, odnosno uvrnuta tanka marama sa prstenom u sredini. Preko fesa se nosila tanka prozirna crvena marama, duvak, koja je pokrivala lice, glavu i leđa. Za pričvršćivanje fesa korišćene su igle sa različitim ukrasima, a imućnije mlade stavljale su iglu od srebra, ili pozlaćenu u obliku hrastovog lista pod nazivom „čelenka“.

Veoma dekorativnu vrstu oglavlja nosile su neveste u Mačvi, u vidu teške kape zvane „naniz“, sa svih strana iskićene srebrnim novcem. Ova kapa produžavala se niz pleća i preko grudi i bila iskićena smiljem i ponekad ružom. Dan posle venčanja mlade u Mačvi su nosile oglavlja pod nazivom „konđa“ i „obradač“, bogato dekorisana kompletom nakita poznatim kao ukovi i kuke. Ukov se sastojao od tri ili pet ukovica, ili okruglih filigranskih pločica spojenih lančićem u vidu girlandi, a kuka od tri spojene pločice sa alkama na krajevima kroz koje su se provlačile dve igle.

U Vojvodini su neveste nosile visoke okrugle kape „kofire“ pravljene od kartona i obložene veštačkim cvećem i trešnjama. Na vrhu ove kape stajalo je zakačeno paunovo perje sa ogledalcem u sredini. Omiljeno oglavlje, posebno imućnih vojvođanskih nevesta, bila je i kapa zlatara ili zlaćanka. Ove kape imale su izdužen oblik sa dva para traka. Izrađivane su od svile, atlasa, satena ili brokata obično bele, žute ili plave boje. Cela površina kape ukrašena je zlatovezom sa motivima srca, lale i ljiljana. Zlatara se ukrašavala i staklenim kamenjem, šljokicama i staklastim perlicama.

U nevestinski nakit za glavu spadale su i naušnice, ili minđuše koje su bile različitih oblika i dekoracije. Minđuše su rađene u tehnici filigrana i ukrašene raznim vrstama poludragog kamenja. Minđuše, kao obavezan deo nakita nevesti, osim ukrasnog karaktera imale su i magijska svojstva, naime verovalo se da mogu da zaštite onoga ko ih nosi.

Neveste u Srbiji nekada su obavezno kitile vrat i grudi ogrlicama poznatim pod imenom gerdani, đerdani ili nanizi. Posebno omiljeni bili su đerdani ili dukati sa nanizanim austrijskim, turskim i srpskim srebrnim ili zlatnim novcem, nanizani na vuneni gajtan, tekstilnu i kožnu traku, pa i srebrni lanac. Ovakve oglice od novca imale su ponekad i okvir u sredini za veću paru, koja je predstavljala lepo ukrašeni privezak.
Svrha nakita za vrat i grudi bila je prikazivanje materijanog stanja devojke, što je bio jedan od osnovnih kriterijuma u izboru bračnog partnera.

Veoma značajan i dekorativan deo ženskog nevestinskog nakita bile su različite vrste pojaseva sa kopčama, paftama, koje su u 19. veku bile takođe obavezan deo narodne nošnje. Veoma popularne su badem kopče, koje, kako sam naziv kaže, imaju oblik badema. Ove i kopče drugih oblika, izrađene su u tehnici filigrana i granulacije, a među njima su poznate pirotske kopče u obliku ploče od srebra ukrašene biljnim motivom i pticama. Lep detalj nevestinske odeće činili su i kožni pojasevi ukrašeni metalnim pločicama, ili okovanim poludragim kamenjem, najčešće ahatom. Ovaj pojas u narodu se zvao „okovanik“.

Srpske neveste nosile su narukvice i prstenje, koji su imali značenje amuleta. Naročitu magijsku snagu imao je prsten, koji je po narodnom verovanju štitio od zlih duhova. Kroz prsten je nevesta trebalo da pogleda svog mladoženju kada je sa svatovima dolazio po nju, kako bi joj bio veran u braku. U ceremoniji venčanja mlada i njen supružnik stavljaju burmu jedan drugom na ruku, koju potom nose celog života, kao simbol trajne, neraskidive veze.
Izvor: srbijuvolimo.rs

---

UMEĆE I RADOST ŽIVLJENJA…

Izložba posvećena Kama-Sutri

Kulturna jesen u Parizu je ove godine definitvno u znaku seksa.

Nakon postavke posvećene zloglasnom majstoru razvrata, Markizu de Sada, koja je svojom provokativnom reklamom šokirala javnost, i postavljanja ogromne skulpture Amerikanca Pola Mekartija, koja je mnoge Parižane podsetila na džinovsku seksualnu igračku, u francuskoj prestonici je priređena još jedna „škakljiva“ izložba.

wikipedia.org

Nova izložba bavi se Kama-Sutrom, indijskim priručnikom za uživanje, koji se na Zapadu doživljava kao egzotični „bedeker“ koji čitaoce vodi kroz seksualno uživanje.

Postavka, koja je početkom ovog meseca otvorena u Parizu, ima za cilj da ispravi tu pogrešnu predstavu.

Čuveni indijski tekst, koji je na sanskritu u 4. veku napisao mudrac Vatsjajana, prvi put je prikazan kroz izložbu 350 skulptura, slika i svakodnevnih predmeta.

„Naša namera je da pokažemo da to nije mala prljava knjiga, da to nije (samo) knjiga o seksualnim pozama“, objasnila je za AFP organizatorka izložbe Alka Pande.

„Volela bih da posetioci u njoj vide knjigu života, knjigu zadovoljstva, knjigu koja slavi sve tanane nijanse života u velikom stilu i estetici“, navela je ona.
Izložba „nije samo o erotici, senzualnosti, već i o zadovoljstvu, muzici, plesu, umeću življenja“, istakla je Pande.

Naime, poznatija, erotska strana Kama Sutre predstavlja samo jednu od sedam knjiga zbirke, među kojima su „Meditacije“, „Ponašanje supruge“, „Afrodizijak“ i „Zavođenje tuđih žena“.

Kama-Sutra istražuje treći od četiri stuba hinduizma koji se odnose na različite etape života. Nakon spoznaje morala i etike i ostvarenja na profesionalnom planu, pojedinac može da se fokusira na Kamu, tj. žudnju, kako za seksom tako i za zadovoljstvom koje crpimo iz umetnosti, muzike i uživanja u životu.

„To je inače jedna dosadna mala knjiga, ali mislim da su u pokušaju da je reklamiraju, ljudi isticali pre svega njenu seksualnu stranu, jer ništa se bolje ne prodaje od seksa“, kazala je Pande.

Uokvirena toplim tonovima šafrana, zelene i purpurne boje, izložba vodi posetioce na putovanje kroz 36 poglavlja priručnika koji se bavi raznim segmentima društva, podstičući čitaoca da ovlada raznim umećima, od nameštanja kreveta, preko zavođenja tuđe supruge do umetnosti ratovanja.

Slike i skulpture idealnog para, boga Šive i boginje Parvati, scene porođaja, kao i erotski reljefi, koji se često mogu videti na drevnim hramovima, izloženi su zajedno sa pobožnim predmetima, kao što je falusni lingam.
Pande je objasnila da je u tradicionalnoj Indiji, seksualnost bila način da se spozna svet, a da je zbog zapadnjačkog koncepta krivice u odnosu na erotiku bilo teško shvatiti delo poput Kama-Sutre.

„Kama-Sutra ne poznaje koncept greha, seksa isključivo radi produženja vrste, već slavi radost življenja“, dodale je ona.
„Ako je hrišćanski bog, bog ljubavi, u Indiji bog upražnjava seks. Što je bolji ljubavnik, to je bolji bog“, objasnio je Mark Restelini, direktor Pinakoteke u kojoj izložba traje do 11. januara 2015.
Izvor:rtv.rs

______________________________________________________________________________________________

UNIFORMISANJE ČOVEKA POTISKIVANJEM SLOBODNOG MIŠLJENJA…

TAMOiOVDE______________________________________________________

Kriza filozofije

Svedenost obrazovanja na strogo fenomenološki nivo, isključuje nas iz zajednice umnih, jer filozofija i jeste čisti um u njegovoj najvišoj mogućnosti i obraća se onom najumnije u čoveku

U predgovoru „Volje za moć“, Fridrih Niče je obznanio sumornu sliku dva veka koja slede; Pobeda nihilizma, najava je duha samoporicanja, besmisao će zahvatiti dolazeće epohe u samom korenu.

Ovaj proročki glas Ničeov poklapa se sa određujućim predstavama našeg vremena, krizom u kojoj se nalazimo, pa su kriza ekonomije ili kriza kulture samo podkriza opšte krize čovečanstva.

Nihilizam, ne znači da vrednosti ne postoje, već da one više nemaju značenje za nas, tako što su najviše vrednsti izgubile svoju važnost. To važenje vrednosti za nas postalo je upitno, utoliko što vrednostima više ne merimo smisao ljudskog postojanja. Religija, filozofija, nauka i umetnost i dalje naravno postoje, ali njihovo važenje za ljudski život nema više ono presudno značenje koje bi ih činilo odrednicama života, temeljnim pojavama na kojima se osniva ideja smisla. Između smisla i (bez) smisla, odvija se egzistencija, u čijem temelju više nema istine, niti potrebe za istinom. Ako su vrednosti izgubile svoju vrednost kako nam predočava Fink u svom „Uvodu u filozofiju“, izgubljen je cilj i svrha postojanja, a na pitanje čemu? imamo nihilizam kao poništavanje svakog smisla pitanja o smislu.

Kriza u kojoj smo se našli danas, nije samo krah materijalističke civilizacije. U njenoj osnovi je kriza mišljenja kao kriza samog smisla.

Na pitanje „čemu“, nedostaje odgovor refleksivnog cogito, potisnutog na margini kao suvišnog i neupotrebljivog dodatka – surogata života. Nedostatak ideja, potrošenost političkih projekata koji su svoje domete pokazali u ideologijama XX veka, osećanje nezadrživog kraja istorije je osećanje kraha istorijskog razvoja i progresa. Najava kraja preklapa se sa mnoštvom nepovezanih događaja, nekim neodređenim osećajem da stvarima koje se događaju nedostaje logika, nedostaje smisao.

U neposrednoj vezi sa krizom je pitanje nauke i obrazovanja, ne misli se na krizu nauke u njenim teorijskim postulatima, već na krizu njenog značenja za život. I naročito na krizu filozofskog mišljenja bez čega nema nauke ali ni politike ni kulture. Brižljivim „proterivanjem“ filozofije filozofskih disciplina iz školskih programa (ne) svesno se pogoduje duhu nihilizma. Jer „čemu“ dobro, ako se ne izučava etika, lepo ako se ne izučava estetika, istina ako se ne proučavaju zakoni mišljenja i logika; ako se „obrazuju“ eksperti ali bez onog što bi im omogućavalo kritičko mišljenje, eksperti sa površnim uvidima bez dubljeg zalaženja u suštinu stvari.

Navodna beskorisnost filozofskih znanja, pokazuje se kao istorijska zabluda tehno – informacionog sveta globalne civilizacije, jer je individualno mišljenje osnov svake kreacije, način da se daju odgovori o smislu i poredku u kojem živimo.

Zagušenost znanjima / informacijama bez odgovarajućih duhovnih tumačenja, ili informacijama koje ne služe misaonim procesima, gubi se smisao i nauke i kulture. Filozofija, nije nijedna od pojedinačnih nauka, ali je njena uloga nezamenjiva u postavljanju ideje celine naučnog saznanja i njegovog smisla. U sferi društvenog života, filozofsko mišljenje određuje njegov smisao uspostavljanjem njegovih vrednosnih ciljeva. Odgovori na pitanje čemu služe demokratija, država ili politika nisu empirijskog karaktera, već nužno potrebnog filozofsko – kritičnog promišljanja.

Potiskivanjem slobodnog mišljenja, čovek se svodi na prostu mašinu, bezumnu masu spremnu da se rukovodi raznovrsnim motivima, bez reda, bez vrednosti, razloga – rečju bez smisla. Tako kriza koja nas višestruko pogađa, sobom nosi prazninu ili poraz potrebe za mišljenjem a time i za istinom i za slobodom.

Istorija filozofije, neodvojiva je od filozofije, kao istorija kretanja uma u njegovim najvišim pojmovnim mogućnostima. U protivnom mnoštvo odgovora bez ideje totaliteta, označavale bi fragmente – vatromet ideja – lišen svake značajnije uloge. Svedenost obrazovanja na strogo fenomenološki nivo, isključuje nas iz zajednice umnih, jer filozofija i jeste čisti um u njegovoj najvišoj mogućnosti i obraća se onom najumnije u čoveku. I pri tom filozofija je za razliku od doksologija / nauka slobodnog mišljenja, bez koje nema individualne sobode, zalaženjem iza promjenljivosti vidljivog u nepromenljivost i večnost.

Dodir u vremenu sa onim što je iznad vremena; otkrivanjem duhovnog svejedinstva bića i pravih tema svake velike filozofije po rečima Finka uvek jesu: svet, istina i bog. Pitanja koja za zdrav razum izgledaju i nerešiva i suvišna u neposrednosti našeg konkretnog postojanja. No, još jednom smo se uverili onome čemu nas uči sokratika da je iskustvo mišljenja – filozofije, nezamenjivo za smisao ljudskog bića i njegovu duhovnu ravnotežu. Ne samo kao postavljanje ideala mudraca već i idejom da nikakvo materijalno dobro ili bogatstvo ne može nadomestiti duhom uspostavljenu harmoniju.

Novovekovna potreba za uniformisanja čoveka, čemu komercijalni mediji takođe pogoduju, u osnovi je potreba za unizenje „bogo“ – likosti našeg bića i njenog najsvetijeg svojstva mišljenja. Misliti znači ne samo da postoji, kao u kartezijanskoj tradiciji, već i postojati kao slobodno biće, koje ne zavisi od spoljašnjih autoriteta. To uspostavljanje sebe kao bića slobode, za čoveka je izuzetna mogućnost koja ga čini povlašćenim u prirodi – obdarennim jednim naročitim svojstvom, svojstvenom samo umnim bićima. I to onim umnim svojstvom ili logičnim mišljenjem kojim smo jedino sposobni da uviđamo jedinstvo prirode, društva ili ljudske istorije.

Onim agensom u nama kojim se uspostavljaju naše vrednosti orjentira prema carstvu važećih vrednosti, bilo da su iz sfere morala, umetnosti, običaja ili politike i nauke.
Bez takvog misaonog iskustva celina sveta i važenja istine i vrednosti, jer samo mišljenje uvodi u ono što je opšte i apsolutno u kvantitivnom i apsolutnom smislu, više je nego jasno ne možemo uspostaviti naš svet vrednosti i njihovog stvarnog važenja. Jer misaonost znači slobodu, sloboda podrazumijeva stav a stav jeste ličnost u njenom punom sjaju, a bez toga naše praktično ponašanje u društvu i istoriji izgubilo bi pravi smisao.

Sonja Tomović-Šundić

Izvor:.vijesti.me/kolumne/

---

Priredio:Bora*S

ESTETIKA I SIMBOLIKA NAKITA SRPSKIH NEVESTA…

TAMOiOVDE____________________________________________________

NAKIT SRPSKIH NEVESTA

Običaj nošenja nakita kod Srba imao je u prošlosti dvojaku ulogu: estetsku i simboličnu.

Nakit je korišćen kako da ulepša osobu koja ga nosi, tako i da ukaže na njen položaj, stalež i religioznu pripadnost.

  Simbolika nakita kod žena imala je naročito značenje u periodu njene pripreme za udaju, kada se značajno menjao njen društveni status.

Sklapanje braka predstavlja jedan od najvažnijih momenata u životnom ciklusu svakog pojedinca. Bračna ceremonija kao obred prelaza iz jednog životnog perioda u drugi, za srpsku ženu u prošlosti odvijao se u tri faze i obuhvatao je tri statusa. U prvoj fazi, kada žena ima status udavače morala je o tome da „obavesti“ zajednicu.

Najrečitiji i najočigledniji način da stavi do znanja da se njen devojački život završava je putem načina ukrašavanja. Udavača se tada oblači lepše od drugih mladih devojaka, kiti se cvećem i nosi bogatiji nakit nego ostale žene. To traje do veridbe, odnosno udaje, kada nastupa druga faza prelaznog stanja koje za srpsku nevestu u prošlosti nije bilo vremenski određeno. Trajalo je do rođenja deteta, pa i duže.

Posebnost položaja neveste naročito se izražava lepotom i bogatstvom nakita. Naime, ona nosi sav nakit koji je nosila kao devojka, ali još bogatiji i raskošniji. Količina i vrednost nakita koji se priprema za svadbu jasno govori o značaju samog čina udaje i statusa neveste, kada svaka žena možda najviše u životu blista od sreće i zadovoljstva.

Najvažniji deo srpskog nevestinskog nakita tokom 19. i prve polovine 20. veka je oglavlje ili ukras za glavu, koji mlada prvi put stavlja na dan venčanja, a zatim ga nosi u svečanim prilikama za sve vreme trajanja statusa neveste. Rođenjem prvog deteta nevesta skida sa oglavlja jedan deo nakita i tim činom stavlja do znanja da se zauvek odvaja od svoje dotadašnje uloge. Time započinje treća faza, kada nevesta stiče položaj udate žene, koji se u okviru zajednice najviše ceni.

U 19. veku na širem području Balkana, gde žive Srbi, oglavlja se odlikuju velikom raznovrsnošću oblika i načina ukrašavanja.

Najpoznatija vrsta nevestinskog ukrasa za glavu je „smiljevac“. Ovaj ukras, koji ima oblik kape bio je obavezan deo nošnje neveste u Šumadiji, Beogradskoj Posavini, Levču, Resavi, Temniču, Timoku, Pomoravlju, okolini Jagodine, zatim u užičkom, čačanskom, rudničkom i valjevskom kraju. Zajedničko svim smiljevcima je da se prave od cveća i novca, a razlikovali su se samo po obliku i veličini.

Glavni ukras smiljevca bio je napravljen od raznovrsnog cveća. Za ukrašavanje je korišćen bosiljak, kičica, majčina dušica, nana, rudača i najviše smilje, po kome je ova svojevsna kapa dobila ime. Sveže nabrano cveće prišivano je na osnovu kape, a zatim je ta „cvetna bašta“ ukrašavana perjem iz krila i repova petlova i ćurana, a kod bogatijih devojaka i perjem pauna. Paunovo perje bilo je posebno cenjeno, jer se verovalo da okca na njemu odvraćaju zle poglede i štite nevestu od uroka.

  Odmah po venčanju neveste su menjale oglavlje, pa su tako prve godine o blagdanima nosile velike vence, načinjene od kupovnog cveća iskićene raznim perjem. Druge godine, ili po rođenju prvog deteta, neveste su nosile tzv. podsmiljke, koji imaju izgled manjeg venca na kome nema više smilja, već drugog cveća, a posle tog perioda mlada udata žena počinje da nosi manje dekorativno oglavlje pod nazivom „konđa“.
Običaj je bio da se sa smiljevca poskida novac koji su žene čuvale kao dragocenost, ili su njime ukrašavale oglavlja koje su nosile kao udate žene.

U istočnoj Srbiji su neveste osim smiljevca često nosile oglavlje pod nazivom „trvelji sa prevezom“. Trvelji su bile dve jako debele pletenice upletene od prave ženske kose sa dodatkom vune, ili tuđe kose. Te pletenice su se vezivale tako što se najpre spuste između uha i obraza, a zatim se vrate ispod uha i vežu na potiljku. Trvelje su neveste ukrašavele cvećem, perlama, šljokicama, ukrasnim iglama i nizovima novca. Preko trvelja stavljen je prevez u vidu pravougaonog komada tkanine, koji je zahvatao polovinu temena i spuštao se do polovine leđa. Prevez je kićen niskama novca, bojenim perjem, paunovim perom, praporcima i lančićima sa privescima. Svi ti ukrasi osim dekorativne imali su i apotropejsku ulogu, da zaštite nevestu od zlih uticaja.

Krajem 19. i početkom 20. veka, pod uticajem građanske nošnje, venčana kapa postaje fes, ves ili vesić. Fes je bio sašiven od crvene čoje, a oko njega su se obavijale vitice i preveza, odnosno uvrnuta tanka marama sa prstenom u sredini. Preko fesa se nosila tanka prozirna crvena marama, duvak, koja je pokrivala lice, glavu i leđa. Za pričvršćivanje fesa korišćene su igle sa različitim ukrasima, a imućnije mlade stavljale su iglu od srebra, ili pozlaćenu u obliku hrastovog lista pod nazivom „čelenka“.

Veoma dekorativnu vrstu oglavlja nosile su neveste u Mačvi, u vidu teške kape zvane „naniz“, sa svih strana iskićene srebrnim novcem. Ova kapa produžavala se niz pleća i preko grudi i bila iskićena smiljem i ponekad ružom. Dan posle venčanja mlade u Mačvi su nosile oglavlja pod nazivom „konđa“ i „obradač“, bogato dekorisana kompletom nakita poznatim kao ukovi i kuke. Ukov se sastojao od tri ili pet ukovica, ili okruglih filigranskih pločica spojenih lančićem u vidu girlandi, a kuka od tri spojene pločice sa alkama na krajevima kroz koje su se provlačile dve igle.

U Vojvodini su neveste nosile visoke okrugle kape „kofire“ pravljene od kartona i obložene veštačkim cvećem i trešnjama. Na vrhu ove kape stajalo je zakačeno paunovo perje sa ogledalcem u sredini. Omiljeno oglavlje, posebno imućnih vojvođanskih nevesta, bila je i kapa zlatara ili zlaćanka.

Ove kape imale su izdužen oblik sa dva para traka. Izrađivane su od svile, atlasa, satena ili brokata obično bele, žute ili plave boje. Cela površina kape ukrašena je zlatovezom sa motivima srca, lale i ljiljana. Zlatara se ukrašavala i staklenim kamenjem, šljokicama i staklastim perlicama.

U nevestinski nakit za glavu spadale su i naušnice, ili minđuše koje su bile različitih oblika i dekoracije. Minđuše su rađene u tehnici filigrana i ukrašene raznim vrstama poludragog kamenja. Minđuše, kao obavezan deo nakita nevesti, osim ukrasnog karaktera imale su i magijska svojstva, naime verovalo se da mogu da zaštite onoga ko ih nosi.

Neveste u Srbiji nekada su obavezno kitile vrat i grudi ogrlicama poznatim pod imenom gerdani, đerdani ili nanizi. Posebno omiljeni bili su đerdani ili dukati sa nanizanim austrijskim, turskim i srpskim srebrnim ili zlatnim novcem, nanizani na vuneni gajtan, tekstilnu i kožnu traku, pa i srebrni lanac. Ovakve oglice od novca imale su ponekad i okvir u sredini za veću paru, koja je predstavljala lepo ukrašeni privezak.

Svrha nakita za vrat i grudi bila je prikazivanje materijanog stanja devojke, što je bio jedan od osnovnih kriterijuma u izboru bračnog partnera.

Veoma značajan i dekorativan deo ženskog nevestinskog nakita bile su različite vrste pojaseva sa kopčama, paftama, koje su u 19. veku bile takođe obavezan deo narodne nošnje. Veoma popularne su badem kopče, koje, kako sam naziv kaže, imaju oblik badema. Ove i kopče drugih oblika, izrađene su u tehnici filigrana i granulacije, a među njima su poznate pirotske kopče u obliku ploče od srebra ukrašene biljnim motivom i pticama. Lep detalj nevestinske odeće činili su i kožni pojasevi ukrašeni metalnim pločicama, ili okovanim poludragim kamenjem, najčešće ahatom. Ovaj pojas u narodu se zvao „okovanik“.

Srpske neveste nosile su narukvice i prstenje, koji su imali značenje amuleta. Naročitu magijsku snagu imao je prsten, koji je po narodnom verovanju štitio od zlih duhova. Kroz prsten je nevesta trebalo da pogleda svog mladoženju kada je sa svatovima dolazio po nju, kako bi joj bio veran u braku. U ceremoniji venčanja mlada i njen supružnik stavljaju burmu jedan drugom na ruku, koju potom nose celog života, kao simbol trajne, neraskidive veze.

Izvor: glassrbije.org   

---

CRNA ŽUČ ŽIVOTA…

 PODSEĆANJE

Živojin Žika Pavlović, jedan od najsvestranijih i najkreativnijih umetnika naše kulture, umro je na današnji dan, 29. novembra 1998. godine.

 Rođen je 15. aprila 1933. godine u Šapcu. Detinjstvo je proveo u mnogim gradovima Srbije, a najviše u selu Vratarnici kod Zaječara.

Mladalački period njegovog stvaralaštva obeležile su slike i akvareli.

Ipak, životno opredeljenje bili su mu književnost i film.

Sa devetnaest godina počeo je da piše o filmu i umetnosti za beogradske novine i časopise. Diplomirao je dekorativno slikarstvo na Akademiji Primenjenih umetnosti u Beogradu.

Sa dvadeset pet godina režirao je svoj prvi amaterski film LJuba Popović (1958). Prvi film koji je režirao bio je omnibus „Kapi, vode, ratnici„, a zatim su sledili: „Povratak„, „Buđenje pacova„, „Kad budem mrtav i  beo„, „Zadah tela“ i „Doviđenja u sledećem ratu„.

Nagrađivan je „Zlatnom arenom“ u Puli, na brojnim domaćim i međunarodnim festivalima u Berlinu, Veneciji i Karlovim Varima.

Pavlović je  bio autor koji je obeležio „crni talas“ jugoslovenskog filma.

Uporedo sa filmskim, nastajala su i njegova literarna  ostvarenja.

Proznim ciklusom „Divlji vetar„, koji čini desetak romana i nekoliko pripovedaka, ostavio je svojevrsnu književnu  sagu o srpskoj istorijskoj sudbini, naročito o istočnoj Srbiji. Romane „Zadah tela„, „Zid smrti„, „Oni više ne postoje„, „Lov na tigrove„, „Trag divljači„, „Dolap„, „Lapot„, „Otkucaji„… i zbirke pripovedaka pratile su nagrade za književnost „Ivo Andrić“, „Isidora Sekulić“, „Feliks Romulijana“ i dve NIN – ove književne nagrade.

***

     CRNA ŽUČ ŽIVOTA

 Živojin Pavlović je svojim delima stvorio neku vrstu socijalnog varvarstva: ratnog, poratnog i ovovremenog, pomešanog sa ludim realizmom, u kojem seks-uteha, alkohol-zaborav, mračni nagoni, bolovi, patnja i mržnja vise nad našim glavama kao ledenice na plus dvadeset.

 Suštinu dela Živojina Pavlovića oredstavlja žudnja za životom. Ta žudnja kod užarenih umetnika često prelazi preko granice etike i estetike, ali nikada ne prelazi prag istine. A istina je, u stvari, neka vrsta neumesnosti ili, bolje reći, ruglo našeg života, prema kojem češće osećamo odvratnost nego divljenje.

Čitajući danas njegovu ponovo objavljenu knjigu Ispljuvak pun krvi, dnevnik o „lepim nesrećnim danima“ protesta ′68. u Beogradu, pomislio sam na jednu zaboravljenu misao iz vremena Francuske revolucije koju je izrekao Sen-Žist, na misao koja bi danas odvažnim i pametnim glavama u ovoj zapušteno-napuštenoj državi mogla biti poučna, bez i jedne pomisli da je zakasnela: „Ko ne sprovede revoluciju do kraja, kopa sebi grob.“ Paradoksalno, ali ova misao je toliko puna optimizma da je, ubeđen sam, Živojin Pavlović nije sebi izbijao iz glave. Danas sam, u ovom našem metežu, sklon da potpišem da je on nesvesno verovao u dve mogućnosti iz ove Sen-Žistove rečenice: ili si mrtav dok ne postaneš živ (život u legendi) ili si živ a mrtav (niko i ništa u životu).

Zbog toga mislim da našem društvu i kulturi upravo nedostaje Živojin Pavlović.

 To je jedna strana ove priče.

Druga strana je vezana za odnos, takođe senžistovski, prema utopijama. Snimajući filmove u vremenima kada je svaki dan opštenarodnog života bio jedno veliko obećanje, Živojin Pavlović ni u jednom svom delu nije pokazao interesovanje za bilo kakvu ideju o „novom svetu“ i „novom čoveku“. On utopije nije prezirao zbog toga što se one ne mogu ostvariti. Naprotiv, prezirao ih je zbog toga što su one ostvarive.

Kada je govoreno da su njegovi filmovi mračni, nije shvaćeno da su ti filmovi posledica nemogućnosti da se sirovi život preobrazi u lepotu zamišljenu u ideološkim utopijama, da ne kažem u izmišljotinama i nebulozama, nego da je život sam po sebi destruktivan, jer je njegova suština obavijena maglama, splinom i lažima. To je istina koja nadilazi ljudsko društvo i koja je kao takva konstantna. Zbog toga u filmovima Živojina Pavlovića nije reč o pobuni. O čemu je onda reč, budući da su svi njegovi filmovi bili ili zabranjeni ili pod kontrolom?