ISTINA MASKE I LOM OGLEDALA…

SUJETA I SAMOŽIVOST 

Čovek se, kažu, razlikuje od ostalih prirodnih bića po tome što je samoživ. Teza je loša. Svako biće je takvo. Štaviše, čovek kao da je manje samoživ od životinje. Naravno, ne zato što je bolji, već zato što je gluplji.

Foto ilustracija Bora*S

Bolje ovako: zato što je egoizam životinje trezven i budan. Još bolje: jer je ova samoživost objektivna. I čovek želi da ono što čini njemu bude od koristi. Ali „sasvim maleni broj ljudi ima dovoljno pameti da bi bio samoživ”.

Čovekov egoizam, treba priznati, jedva da je koristan. Zašto? Zato što nije trezven i budan, to jest jer: subjektivan je. Čovek se od ostalih prirodnih bića ne razlikuje po tome što je samoživ, nego po tome što je subjektivan.

Životinjski egoizam je nepristrasan, čak toliko da se za njega može reći: samoživost je bez zainteresovanosti. Bez interesa je jer je bezličan. A ličnost nanosi štetu i prirodnoj samoživosti čoveka. On je glup da bi mogao biti istinski samoživ. Budnost i trezvenost gasi se u ovoj njegovoj zainteresovanosti. Ništa ga ne interesuje izvan njega samog. „Samo imam osećaja za ono što ja jesam”, kaže jedan francuski pesnik.

Čovek ne želi korist, nego sebe sama. Zato nije nepristrasan. Humano rag ehellence nije samoživost, nego – sujeta. Svet – ogledalo. Samo sebe sama hoće i želi da vidi i zato jedino sebe sama ume da vidi. Nebo je plavo; ali to plavetnilo je on sam. Kad nekoga zavoli, voli jednu zamišljenu varijantu sebe sama. Ne vidi svet, nego svoje sopstvene slike. Nema odnos prema stvarnosti, nego prema sebi samom. Nalazi se pred ogledalom i tu živi. Ogledalo nije ništa drugo nego ugao koji je zauzet naspram sveta.

Položaj životinje je takav da ona sebe stavlja među stvari, svoje Ja smešta u svet. Čak ga i ne izdvaja iz sveta, nego ga ostavlja u njemu. Zbog toga je svet životinje: okolina. Svet čoveka: ogledalo. Jer je sebe izdigao iz stvari i zauzeo položaj da kada pogleda svet, zrak pogleda se lomi i odbija s površine stvari. Zbog toga čovek umesto stvari uvek vidi sebe. Objektivnost životinje nije ništa drugo do objektivno prihvaćeno držanje; čovekova subjektivnost pak onaj je kosi ugao koji on zaklapa sa svetom. Ono što on iz toga ugla može da vidi jedino je njegov sopstveni odblesak. Čovekova je situacija u svetu ogledalo.

MASKA

Tako bi se moglo pomisliti da je čovek odabrao ugao ogledala kako bi iz te pozicije više video. Uz to što ne gleda svet, nego sebe sama a i ne ume drugo da vidi do sebe, eventualno dublje vidi i perspektiva mu je dublja i bogatija. Možda je bolje: otuda vidi istinskije i više. Ali nije tako. Ogledalo je upravo to što je oko bačeno na nešto o čemu u svetu nijedno biće ne zna ništa. Cela priroda je skrivena ispred sebe same. Niko ne može pogledati u sopstvene oči.

Ali ogledalo nije suočavanje čoveka sa samim sobom. Naprotiv. Biće onda vidi sebe ako se smestilo u svet ispravno, nepristrasno, trezveno. Sebe onda vidi ako sebe ne vidi. Jer onda je pod pravim uglom. Onda je u središtu. To je kosmičko ugnježđenje prirodnih bića: jasno i istinski vide svet i zato na isti način vide i sebe. Ogledalo je iskrivljeniji ugao i ono što pokazuje nije Ja, nego — maska.

Maska nije ni Ja, ni ti Ti. Nije čovek i nije svet. Nalazi se između njih, ali ne u pravoj liniji, nego smeštena ukoso, u smeru odbijene linije. Nevolja ogledala nije što je ono lažno, već što je impotentno. Odnosno, nije impotentno što je lažno, nego je lažno zato što je impotentno. Vele: „lagati se može i istina”. Jer ono što čovek iskaže može biti istina samo onda kad otvara. Bilo šta da kažem, ako se time skrivam, ja lažem. I istinu mogu da iskoristim tako da ona za mene bude kora. Ako sada čovek kaže: i laž mogu da iskoristim tako da njome lažem, onda znam šta je maska. Sujeta se ne odnosi na samog čoveka, nego na masku.

Svako zna da čovek postoji tek ako je nestala maska. Međutim, maska je skupa — skuplja od čoveka. Jer je čovek badava, a za masku treba platiti. Badava? –  da: nenaglašeno, jednostavno, čisto i trezveno. Treba platiti? — Da: mora se napustiti nenaglašenost, jednostavnost, čistota, trezvenost. Zbog toga je maska skuplja i zbog toga je potrebna jer mnogo košta. Otmenija je, lažnija, življa, bogatija, zbunljivija. To je ono što se naziva istinom maske. Istina maske ne odnosi se na ono što kazuje, jer kazuje laž; nego na ono što skriva, jer krije istinu.

LOM OGLEDALA

Pred ogledalom stoji onaj koji nije u stanju da vidi drugo do sebe sama. Ali ne vidi sebe, nego masku. Jer ogledalo ne laže istinu, nego laž. Maska pak nije bog, nego idol. Zbog toga ljudska sudbina, koja konačno nije ništa drugo do odigravanje organskog života u božanskoj ravni i prostoru, stiže upravo na suprotnu stranu od one kuda se uputila.

Sujeta nije obogotvorenje, nego upravo obrnuto. Maska je idol, lažni bog. Potpun božanski privid, odnosno potpun ljudski privid. Ali šta je ljudski privid? — ponašanje kojim se čovek izdvaja iz prirodnog poretka stvari i zbog toga ostaje usamljen i subjektivan. Otuda je sujeta humano rag ehellence. U sujeti čovek prihvata sve privide obogotvorenja, ali tu sve ostaje privid i maska. Slika božanstva bez božanstva: idol. I to je maska iz ogledala koja uzvraća pogled čoveku.

Sujeta ne propada na sujeti, nego na stepenu dublje. Ogledalo ostaje. Uvek pokazuje i pokazivaće masku. I ko god pogleda u ogledalo, uvek će videti ono što vidi. To je grozna ironija poretka sveta: ostavljeno je da stvari i ljudi budu onakvi kakvi jesu i da svi žive sudbinom koju su odabrali. Nema upozorenja ni popravke. Čak i gore: svako je ostavljen u situaciji da i ne primećuje kada mu je izmaknuto tlo ispod nogu.

Čovek ne propada zbog sujete, nego zbog istinitosti stanovišta zauzetog prema sebi samom. Ne po tome na šta se odnosi, nego za stepen dublje: ne postaje lažan po tome što vidi i misli da vidi oči u oči, nego po tome za šta smatra ono što vidi. Zbog toga nikada iz sujete neće doći do toga da je čovek sujetan. Onaj ko kaže: nisam sujetan, sopstvenu sujetu ni ne dotiče, samo je skriva, odnosno laže. I ovaj čovek ne biva otkriven i pokoleban sujetom, jer mu svet i dalje dopušta da gleda toliko i tako u ogledalo kako hoće, i da laže.

Svet nikada neće skinuti masku sa čoveka. Mora se razbiti zajedno s maskom, mora propasti u maski i na maski. Lom ne dodiruje masku, nego ono što je iza maske: istinu. Jer je istina odvajala laž.

Neće biti uništeno ono što je skrivalo lice, nego lice koje je bilo skriveno. A to je opet istina maske: maska ostaje istina; dalje laže. Čak i onda ako iza nje više nema ništa. Može li se stajati tako da se zraci ne lome i ne odbijaju? Tako da pogled direktno prodire kroz prostor i dostiže ono na što je usmeren? Tako da čovek vidi kroz ogledalo? Kakva je mogućnost da čovek svojim pogledom kroz vidi i da zrak njegovog pogleda ne dotakne odblesak sopstvene maske, ‘nego svet? Mora li polomiti ogledalo? Opet i poslednji put: istina maske. Sve ostaje onako kakvo je bilo i kakvo je.

Čovekov položaj u svetu menja se samo u jednom slučaju: samo onda može stati pod pravim uglom i može čisto stupiti među stvari ako polomi, ali ne ogledalo, nego ono što se nalazi u ogledalu — idol. Maska je zato istinita, jer istina zavisi od nje. Svet se samo onda može videti ako čovek vidi boga a ne idola. Zato Montenj piše: ,,il faut oster le masque aussi bien des choses que des personnes“ — treba skinuti maske stvarima i ljudima.

(1938)

Bela Hamvaš

 Iz knjige ,,Hiperionski eseji“

---

 

GLUVI JEZIK…

Lazarevo opredeljenje za carstvo nebesko, koje je izraženo ne samo uzvišenim, nego i jasnim i nedvosmislenim jezikom kosovskog zaveta, predstavlja vrhunac duhovnosti srpskog naroda.

Ispod tog vrha šire se mnogi psihološki slojevi, a na samom dnu te piramide, na kome se život održava u nekim redukovanim, tinjajućim oblicima, postoji i jedna tamna, zamunička psihološka crta, koja se izražava tamnim, praznimm, namerno „gluvim“ i besmislenim jezikom.

Taj jezik su stvorili paničan strah i neprekidna briga: strah da se govorom nešto ne oda, i briga da se rečima nešto sakrije. Kako izgleda taj jezik najbolje će se videti iz tri susreta koja sam poslednjih godina doživeo i zapisao na Jelovoj gori.

a) Ove jeseni, posle nekoliko jalovih godina, šljiva je dobro ponela i u šljivicima Momčila Papića, pa je i on pekao rakiju. Pitam ga:
– Koliko ste ispekli rakije?
– Iha!
– Ko vam je pekao?
– Ma kaki!

b) Jednog dana, dižući prašinu, na belom neosedlanom konju, naiđe mali Joco Radojev. Čujem kako ga Momčilo pita sa drvljanika:
– Dokle si to pošo, Joco?
– Donekle!

v) Posle skoro dve nedelje boravka na Jelovoj gori, baš kad smo se već spremali natrag za Beograd, naiđe od Užica Đekna žena, natovarena prtenim torbama. Pozdravlja nas s puta, i pita:
– Kda ste to došli?
– Došli smo još pre dvanaest dana! Već se spremamo i da odemo!
– Ja bila na puta, pa vas nisam viđela!
– A gde si putovala?
– Bila sam vi ja na delokom putu!

Psihologija jednog vekovima proganjanog naroda kao da se ogleda u ovom izbegavanju tačnih odgovora. Srpska istorija je uvek bila puna vidljivih i nevidljivih neprijatelj i pretnji, pred kojima je čovek morao da se krije i zameće tragove. To nepoverenje i opreznost, koji su vekovima bili osnovni uslov egzistencije, održali su se i do danas u podsvesti, ponašanju i jeziku.

Možda se tim skrivanjem pravih namera i činjenica ponekad ponešto i spaslo. Međutim, i tako zavaravajući druge, zavarali smo i sami sebe, i odjednom se našli u jednom svetu koji je i nama, a ne samo onima od kojih smo zazirali, postao nejasan. Kao da smo i sami postali žrtva tog našeg izbegavanja tačnih odgovora, za koje smo verovali da nas spasava, a koje nas je odvelo u nejasnost i kofuziju, u kojima smo ostali bez orijentira i oslonca, i u kojima više ni sami nismo videli ni ko smo, ni šta smo. 1988. (113-114)

Ljubomir Simović – KOVAČNICA NA ČAKOVNI (beleške)

Izvor: srodstvopoizboru

_______________________________________________________________________________________

MUDRAC U KRHKOM TELU ŽENE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Na današnji dan, 10. maja 1931. godine u Pančevu je rođena Olga Olja Ivanjicki.

_____________________________________________________________________________________________________

Olga Olja Ivanjicki, slikar, skulptor, pesnik, arhitekta, dizajner, kostimograf, modni kreator, multimedijalna ličnost
Olga Olja Ivanjicki, slikar, skulptor, pesnik, multimedijalni umetnik, rođena je u Pančevu, kao ćerka ruskih emigranata, majora Vasilija Ivanjickog i Veronike Mihailovne Piotrovske. Do studija živi u Kragujevcu, a onda dolazi u Beograd gde kao student Akademije umetnosti dobija neophodno znanje i veštinu za početak jedne uspešne karijere. Po završetku postdiplomskih studija, dobila je, kao posebno priznanje, i stipendiju Fordove fondacije za nastavak studija u Sjedinjenim Državama, 1962. godine, a godine 1978. i mogućnost da učestvuje u programu Fulbrajtove fondacije „Artist in Residence” na Rhode Island School of Design.

Olja Ivanjicki je izabrana za Najboljeg slikara dvadesetog veka u Jugoslaviji na osnovu glasanja sprovedenog među jugoslovenskom publikom.

Takođe je dobitnik Sedmojulske i Vukove nagrade za životno delo, najvećih priznanja u zemlji, a 2006. je dobila i nagradu Zlatni beočug za životno delo Kulturno-prosvetne zajednice Beograda, kao i nagradu Privredne komore Srbije za saradnju umetnosti i privrede. Dobitnik je i nagrade Fondacije Braća Karić za stvaralaštvo 2008. Međunarodni biografski centar iz Kembridža i Američki biografski institut uvrstili su Olju Ivanjicki među „Vodećih 500 lidera od uticaja” (ABI, 1998), zatim je izabrana za „Međunarodnu ženu godine” (IBC, Cambridge 1995) „Vodećih 2000 intelektualaca sveta”, (IBC Cambridge, 1999), „Vodeće žive legende sveta za 2001 godinu” (IBC, Cambridge, 2001), „Izuzetni pojedinci 20. veka”, (IBC Cambridge, 2000). Postala je „Deputy Governor of the American Biographical Institute”, zatim „Deputy Director General of the International Biographical Centre in Cambridge”. Tokom 2005. postala je jedan od osnivača Niške umetničke fondacije za mlade umetnike. Krajem 2006. godine učestvuje u osnivanju „Salona Mediale”.

Olja Ivanjicki je održala samostalno izlagala 99 puta, u okviru grupe MEDIALA 12 puta, a učestvovala je i u više od hiljadu kolektivnih izložbi. Tokom šezdesetih godina, donela je pop art u Beograd i prva radila izuzetne i hrabre hepeninge, koje i danas pamte mnogi poštovaoci njenog dela. Njene slike i skulpture nalaze se u brojnim muzejskim i privatnim kolekcijama širom sveta, kao što su Metropoliten Muzej u Njujorku, Muzej Santa Barbara, Muzej savremene umetnosti u Beogradu, Narodni muzej u Beogradu, Philip Beman Collection Philadelphia,Knights of Malta NY City, Mercy College Dobbs Ferry NY, Muzej moderne umetnosti Skoplje, gradski muzej Rovinj, Muzej grada Beograda, Istorijski arhiv, kao i u mnogim privatnim kolekcijama – Rockefeller, Kissinger, Carlo Ponti i Sofia Loren, L. Eagleburger, John Ditch, NJKV Princ Aleksandar II Karađorđević, Margaret Mallory…

Objavljena dela: Ogledalo ljubavi, prepiska Olja-Šejka, Silmir, Beograd, 1995; Oluja mozgova, KOV, Vršac, 1995;Videla sam pre i posle, pesme i eseji,Interpress, Beograd, 1998, drugo izdanje objavljeno posthumno 2009. godine. Večni uslov, Kompanija NOVOSTI, 2008.
Monografije: Bora Ćosić: OLJA, , Književne novine, Beograd, 1983; OLJA-multimedijalna monografija na cd-romu, Radionica duše, Beograd, 1999: Mediala, monografija grupe, Službeni glasnik, Beograd 2007; Očekivanje nemogućeg, monografija na srpskom, engleskom i ruskom, Službeni glasnik, Philip Wilson Publishers, Beograd, London, 2009.
Posle nekoliko decenija napravila je veliki povratak skulpturi: Merkur, Beograd; Vojvoda Šupljikac, Pančevo; u pripremi je ostao poseban projekat – despot Stefan Lazarević za Beograd i skulptura Pobednica za poslovni kompleks na Novom Beogradu.

Olja Ivanjicki je bila član ULUS-a, Udruženja književnika Srbije, ali takođe je jedan od osnivača legendarne grupe MEDIALA. To je bila grupa mladih slikara, pisaca, filozofa, arhitekata, compozitora koja je u međusobnom druženju otkrila jednu posebnu vrstu gladi – glad za umetnošću i saznanjem. Okupila ih je želja da se sazna o svetu što je moguće više, preko granica dozvoljenog, etabliranog, a da se u umetnosti napravi jedna sinteza kroz vreme i trajanje. To je bio revolt, provokacija. Svim članovima Mediale bila je zajednička jedna osobina:beskrajna ljubav prema umetnosti beskrajno verovanje u njene moći. A biti slikar za Olju Ivanjicki je bilo pitanje velike ljubavi i dubokog posvećenja.
Tokom 2003. i 2004. godine, Olja je napravila i nekoliko arhitektonskih projekata. Prvi je bio za novi trgovinski centar u Njujorku, pod nazivom Big Apple Twins – Ground and Sky Zero Memorial. Drugi arhitektonski projekat su dve građevine za Mars, muška i ženska zgrada, Matrimonial Buildings. Olja Ivanjicki je učestvovala i u konkursu za memorijalni centar u Njujorku, projektom Memorial Sphere. Tokom 2004. i 2005. godine, napravila je projekat mosta preko Dunava za Beograd, Belgrade Time Gate i učestvovala na konkursuNasca Observatory Lodge u Peruu. Takođe je učestvovala na Trećem Pežoovom takmičenju za projekat automobila bliske budućnosti, a 2005. godine oprobala se i kao kostimograf u Narodnom pozorištu u Beogradu, u opereti Slepi miš, Johana Štrausa. Krajem 2005. godine sa modnom kućom Mona je ostvarila modnu reviju Tesla, povodom 150. godina rođenja velikana Nikole Tesle, a 2007. modnu kolekciju Njegoš, povodom 160 godina od objavljivanja Gorskog vijenca. Za Oljom je stala još jedna revija u pripremi, takođe za modnu kuču MONA koja se posthumno priprema za kraj 2009. godine.

Kao što je još 1958. godine započela svoj put kroz umetnost osmišljavajući jednu Građevinu za budućnost,Građevinu sinteze, koja bi bila njen muzej, Olja Ivanjicki je 2007. godine osnovala svoj FOND OLGE OLJE IVANJICKI koji za ciljeve ima zaštitu imena i dela Olje Ivanjicki, brigu o njenom delu i zaostavštini, a krajnji cilj i stvaranje Muzeja Olje Ivanjicki. Fond Olge Olje Ivanjicki nastavlja akcije zbog kojih je i osnovan i sada, kada Olje Ivanjicki više nema sa nama, počinje borbu za očuvanje njenog dela i svega što je Olja volela, sakupljala, ostavila nama i budućim pokoljenjima. Kao prvi projekti Fonda nameću se očuvanje ateljea Olje Ivanjicki na Kosančićevom vencu kao otvorenog ateljea – spomen sobe, i početak velikog projekta Muzeja.

Olja Ivanjicki bila je mudrac u krhkom telu žene, renesansni uomo universale novog doba i savremenog društva, snažna figura evropske savremene umetnosti, veliki radnik i stvaralac, neumorni znak pitanja čitavom svetu, pomalo egzotična, mistična, ali humana i beskrajno dobra osoba, profet sakriven u ličnosti umetnika, koja je videla i pre i posle i unapred. Olja Ivanjicki je Ruskinja i Srpkinja, Beograđanka i Njujorčanka, a za sebe je govorila i da je najbolji izvozni srpski brend. Fond Olge Olje Ivanjicki ostaje u želji i radu na zaštiti imena i dela Olge Olje Ivanjicki, onako kako je to Olja želela i otvoren je za saradnju sa svim dobronamernim ljudima i institucijama koje veruju da bi ovakav muzej bio ostvaren na dobrobit svih nas.
Izvor:oljafond.rs/

_____________________________________________________________________________________________________

_____________________________________________________________________________________________________

Posljednji intervju Olje Ivanjicki Glasu Srpske – Sreća i nesreća imaju mnogo toga sličnog

Oduvek sam crtala. Kao dete bila sam uvek sama, bez obzira na to što je oko mene bilo puno ljudi. Ipak, majke nije bilo i crtanje je bilo nešto samo moje. Imam i danas album sa pravim crtežima. Na njima je uvek kuća, neke jelke, okićene kao za Božić, rekla je naša sagovornica Olja Ivanjicki, otpočinjući tako naš razgovor upriličen u njenom ateljeu, koji je jednako impresivan, kao i Oljine slike.

Danas Olja Ivanjicki, jedna od naših najznamenitijih likovnih umjetnica, piše svoju monografiju.
– Volela bih da se ta knjiga pojavi tiho, samo da je ima, a ne da se od nje pravi neka velika pompa. Meni je za neke stvari dovoljno samo da budu – priznala je ova velika umjetnica, poznata jednako i u zemlji i u inostranstvu.
Kad prođem pored knjižarskog izloga, nastavila je, uvek gledam knjige u izlozima. Sve one imaju nekakvu sudbinu.
Možda su one, koje se ne nalaze u izlogu, rekla je, i važnije, ali, ako se o njima ne priča, onda one imaju manje šanse da dođu do čitaoca.
– Sve je to pomešano sa životom koji živimo. On i jeste život iz prvih redova, onda život iz drugog reda, pa život iz zadnjeg reda, pa život van reda. Nema nijednog reda koji pripada jednoj određenoj osobi. Kao kad dobiješ kartu za bioskop, pa neko dobije prvi, neko zadnji red, neko je u sredini. Taj koji sedi u prvom redu, on uglavnom dobije kartu, a ti moraš da je kupiš, pa opet si u zadnjem. Nekako, život deli karte na prvi i na sve ostale redove. Ako nisi u prvom redu, kao da te nema – objasnila je Olja Ivanjicki.
Negdje devedesetih su se odjednom i u njoj i oko nje, otkrila je Olja Ivanjicki, počele da stvaraju neke crne slike. Kao da je predosjećala užas koji će zadesiti prostor bivše Jugoslavije.
– Sve moje slike su imale crne pozadine sa nekim sazvežđima, tačkama – rekla je. Zašto je to bilo baš tako, nije tada bila svjesna.
Poslije nekoliko godina u Frankfurtu je vidjela jednu svoju sliku, koja je bila u privatnom posjedu i na koju je bila potpuno zaboravila.
– Kada sam videla sliku, ja sam se zaprepastila, jer sam videla da je anđeo na slici, negde na grudima gde je duša, imao jedan mračak, crni otvor, kao tunel, bez svetla. Jedan mračan, crni tunel kome nema kraja. Pitala sam se u tom trenutku da li je moguće da sam ja naslutila sav užas tog tunela kome nema svetla, niti izlaza. Tako sam sebe doživela kao nekoga ko u ponekim trenucima ima sposobnost da nešto nasluti – rekla je Olja Ivanjicki.
Saživljenima sa tim tunelom i činjenicom da postoji, dodala je Olja Ivanjicki, ostaje nam da u nekom svom, malom životu napravimo esenciju nečeg dobrog.
– To je možda jedini spas. Važno je, takođe, da dan koji proživimo ne prođe u porazu, već u radosti, ma kako mala bila – smatra Olja Ivanjicki, koja, priznala je, voli da izbalansira osećaj prevelike sreće, jer vjeruje da ubrzo poslije njega dođe nešto što nije radosno. Naprotiv.
– Sreća i nesreća imaju mnogo toga sličnog. Sreća, na primer, ima potpuno iste reakcije, kao i nesreća. Dobiješ lupanje srca, plačeš, imaš nesanicu. Jedino što znaš je da to nije nesreća nego sreća. Bolje je biti izbalansiran nego stalno želeti biti srećan. Jer, dovoljan je jedan grip i već niste srećni. Pitanje sreće je danas pitanje sebičnosti. A treba se radovati malim stvarima. Veoma je važno imati zbir ili uvid u zbir koji ti je nekako na raspolaganju, kao kad cediš boje, pa razmišljaš da li ćeš da iscediš malo više žute ili crvene ili ćeš onu plavu da zakineš, ili ćeš da upotrebiš više crne. U praksi se najviše troše crna i bela. Ove ostale su sve nekako sporedni elementi koje možeš da upotrebiš, da ti se osuše, da ih ostane, dok crne nikad dosta. Ona se nikada ne osuši. Tako i u životu. Verovatno nikad dosta crne i bele. Ili bude belo ili crno – kategorična je Olja Ivanjicki, koja je i u poznim godinama uspjela da sačuva ljepotu.
– Ko se trudi i upire previše, ne uspeva da sačuva večnu lepotu. Mnogo je bolje sve primiti sa dozom pomirenja i dozom kapitulacije i jednom rezignacijom. Ne možeš mimo prirode i ne možeš uprkos prirodi. Bolji je stav: tu si – gde si. Ne treba preterivati – otkrila nam je ova umjetnica, koja na svojim slikama traga za „lepotom nekog budućeg sveta i traži buduće lice lepote“.
Ohrabrenje
– Mladom umetniku je najpotrebnija pohvala. Treba ga hvaliti, pa makar i on sam sebe hvalio. Neophodna je podrška okoline, mada je danas sve napravljeno tako da slikari nestanu, da ta profesija usahne. Uvek je bila ta nesrazmera između mogućnosti okolo, tih digitalnih dostignuća i onoga što čovek može sam da uradi. E, ono što čovek može sam, to je uvek ograničenih mogućnosti. Previše. I tu su svi onda kapitulirali. Onda se događa da si nezadovoljan sobom, da ne možeš sve da pobediš, da ti to ne ide danas, pa ne ide sutra, pa onda izgubiš veru da nešto možeš da uradiš, tako da su te pohvale dobrodošle, čak iako nisu baš sasvim iskrene. U svakom slučaju je bolje ih imati nego ih nemati – smatra Olja Ivanjicki.
Mediala
U Istorijskom muzeju Srbije prije tri godine je otvoren Salon „Mediala“, čiji je počasni direktor, jedan od osnivača ovog umjetničkog pokreta nastalog pedesetih godina u Srbiji, bila Olja Ivanjicki.
– Svim idejama i maltene svim ljudima koji su se nečim bavili desila se jedna strašna činjenica da u trenutku kad su bili najjači i najplodniji nisu adekvatno bili zapaženi, pomognuti ili nagrađeni. Uvek je strašno da neke nagrade, neko ordenje dobiješ na kraju života i onda znaš da ti ništa drugo nije ni preostalo nego orden i grob. Jedno ide s drugim. Nekako nikad to nije malo prevremeno, nego je uvek na kraju. Orden i grob idu zajedno, tako tek da ima da neko nosi ono jastuče za njim kad ga sprovode. Taj orden služi za ono jastuče na kraju kad nemaju na šta da ga okače – prokomentarisala je kratko otvaranje ovog salona nakon pola vijeka Olja Ivanjicki.
Mila Milosavljević/27.06.2009
Izvor:glassrpske.com/

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S