VRTOGLAVA – PRIČA O BIBLIOTEKARKAMA…

Zašto većina bibliotekarki nosi ravne cipele? Široke džempere, pantalone s faltama i suknje od tvida? Ozbiljan, strog, gotovo mrgodan izraz, nezaobilazan je na koži oko nosa, između brade i čela, na onom izražajnom delu tela koji se zove lice ili face; i koji, sa tim nedostatkom osmeha, nudi sve, osim izražajnosti.

Obilazim razne Biblioteke. Najčešća slika na koju nailazim je – ravna pojava, sa uredno začešljanom kosom, podignutom u rep ili punđu; u klasičnoj košulji i pantalonama muškog kroja. I, naravno, u tim, već pomenutim, ravnim cipelama. Jednolično, dosadno, izvesno, sa svih strana, pljosnato!

Potenciraju se akcije, kako vratiti knjige u ruke čitalaca. Šta uraditi da štampani listovi među koricama opet postanu čovekov najbolji prijatelj. Dobro, ne, bezuslovno najbolji, ali, da se bar vrati na tu prijateljsku listu, sa koje je neslavno i nesrećno sišla. I, sve te akcije, sa zvučnim krilaticama: „Ko čita, više i bolje vidi i razume“; „Čitajte, razumećete i između redova“; „Sa knjigom u ruci, u lepše sutra“; „Sa knjigom, među zvezdama…“ Odlične su! Lepe, zanimljive, zvučne i poetične! Ipak, ja bih ubacila i ovu:
„BIBLIOTEKARKE, PRESVUCITE SE I NASMEŠITE!!!“

Navucite tamne svilene čarape, preko čipkastog veša, koji i nije neophodan, ako je vrućina. Oko struka, obavezno širok kaiš, bezobrazno zategnut. Kosa uvijen na krupne viklere, ili razbarušena; očešljana snažnim, spretnim, muškim rukama, ukrašena pramenovima ili neobičnim perom. Za alergične na perad, tu je čipka, šnalica od cirkona, ili, neka moderna nijansa color šampona. Od dekoltea (to je onaj deo tela iznad grudi, koji ne mora uvek da bude zabarakadiran do brade) ništa neće da zaboli, a i knjigama u policama, prijaće promena. Osmeh na licu izaziva sjaj u očima (ako to ne uspe, postoje i odgovarajuća sočiva koja izvanredno deluju po pitanju sjaja i lošeg vida. U svakom slučaju, mnogo su bolja varijanta od plastičnih „socijalnih“ naočara). Nožice stavite u vrtoglave potpetice, neke efektne boje, i potrudite se da bude potpuno različita od boje lakovane tašne koju držite u rukama.

Na kraju, obavezno, parfem! Neki dobar, žestok i skup!

Mogla bih da se kladim – a opklade obožavam – da će na ulici da se okreću, kolege sapliću, koleginice zavide i imitiraju, a povećanje broja čitalaca biće za briljantan Izveštaj o radu i pravi statistički podatak.

P.S. (pre i posle svega)
Osmeh, šminka, krpice, doza erotike i samodopadljivosti ne umanjuju inteligenciju i ne atakuju na ličnost Žena.
Baš, naprotiv.

---

Iz knjige „Sočno i oporo… P.S. poverljivo“ književnice i bibliotekarke Danijele Milanove Božičković Radulović (Požarevac, 2012)

Posted by Od knjige do duše

____________________________________________________________________________________________

MESTO OMNISENZUALNOG UŽITKA…

Šta je locus amoenus?

Locus amoenus, odnosno idealni pejzaž, mesto uživanja, prijatno mesto, vremenom je postao fiksiran i književni kliše, a kod Homera se tek pojavljuje. Kao topos opisa prirode podrazumeva prikaz lepote prirode kroz sva čula, te dočaravanje omnisenzualnog užitka. Karakteristično je i to što je ovakav prostor nužno irealan.

Locus amoenus predstavlja fiktivni pejzaž u kome postoji šuma, drvo ili drveće sa razgranatom krošnjom, izvor vode, dolina ili livada sa životinjama poput ovaca ili jagnjadi koje čuva pastir uz pevanje ptica ili u rajskoj tišini, a nekad je to i sasvim usamljeno, divlje mesto.

Kako locus amoenus predstavlja uživanje za sva čula često sadrži i element erotičnosti, što se možda najbolje može videti u Odiseji gde je topološki aspekt često vezan za erotski.

Koji su elementi locus amoenusa?

Iz homerskog pejzaža kasniji autori su preuzeli neke motive koji su postali stalni deo dugog lanca tradicije. Na primer: željno mesto večnog proleća kao pozornica za blaženi život posle smrti, ljupki isečak iz prirode sa drvetom, izvorom i livadom, šuma, cveće. U tom dugom lancu tradicije idealnog pejzaža mesto takođe zauzima Vergilije.

Locus amoenus se razvija i iz motiva bukoličkog takmičenja pevača, čak mnogo detaljnije nego kod Homera. Od pesništva Homera, Teokrita i Vergilija dobio selocus amoenus (sa cvetnom livadom ad libitum).

Prvi locus amoenus u umetnosti

Odisej sa Kalipsom

Praoblik locus amoenusa je Kalipsino ostrvo u Odiseji. Ovo Homerovo delo poseduje topološku širinu. Naime, Odisej u svojim lutanjima posećuje brojna mesta. Svet je proširen do granica pojavnog. Kada u svojim putovanjima dođe na krajnji istok ili krajnji zapad, Odisej zalazi u irealne prostore na kojima se nalaze mitska bića i božanstva. Pored Kalipsinog ostrva Odisej dolazi i do ostrva Feačana, zemlje Kiklopa, Kirkinog ostrva, zemlje Lotofaga.

Ovi toposi Odiseje predstavljaju protoidile, a upravo je Ogigija protoidila osujećenog uživanja, prvo idilično mesto.

Međutim, Odisej darove koji mu se nude na idealnom mestu od strane prelepe nimfe odbija da bi se vratio svojoj ženi i rodnom mestu. Itaka je nesavršena, slično Penelopi, koja kao svaka obična žena stari i približava se smrti. Kalipsino ostrvo je mesto transcendencije i kao takvo njemu Odisej ne pripada. Svi oblici idile su za čoveka opasni jer je on u njima ontološki stranac.

Kalipsino ostrvo kao locus amoenus

Opis Kalipsinog ostrva zasniva se na prikazivanju lepote prirode kroz čula, što kasnije postaje opšte mesto locus amoenusa:

„…a ona unutra pevajuć’ lepo
uza stan tkaše, a zlatan u ruci beše joj čunak.
Oko njezine spilje ulistala bujna je šuma,
mirisna selvija, jablan i joha onde su rasli;
Na tom su drveću ptice dugokrile gradile gnezda:
sove, sokoli i one prolivene pomorske čavke,
što se staraju samo za morske poslove svoje.
Oko prostrane pećine bila se ovila onde
raskošna loza, na kojoj su rudeli grozdovi krupni.
Četiri vrela po redu izlivahu bistricu vodu,
Jedno kraj drugog blizu, al’ svako tamo i amo.
Ostalo behu polja mekotravna ljubica puna
i petrusina.“
(Iz Odiseje)

Ogigija kao mesto uživanja jeste „bajkoliko željeno mesto“ , ali baš ta njena bajkolikost i nestvarnost onemogućavaju egzistenciju kakva je svojstvena čoveku, što se i vidi u Odisejevom odlasku sa ostrva. Ostrvo sa sobom nosi i simboliku zaštite, izdvajanja iz ugroženosti, život-kao-fantazam nasuprot života-kao-iskustva.

Problematičnost idealnosti samog mesta je u tome što čovek, da bi bio idilično srećan na idealnom mestu, ne može više da bude čovek.

Pastoralna poezija nastavlja tradiciju

Već u helenizmu se stvaranje pesničkih dela pod drvećem uzdiže do poetskog motiva, a središnji strukturalni element pastoralne poezije je krajolik, okruženje. Pastiri žive i rade na otvorenom prostoru ili na selu. Čuvanje stada im ostavlja vremena za pisanje poezije. Takođe poseduju muzički instrument, pastirsku frulu koju je izmislio bog-zaštitnik pastira, Pan.

Pastirsko zanimanje je vezano za prirodu i ljubav, pa zbog toga povezanost locus amoenusa i pastirskog pesništva ne treba da čudi. Kada se dva pastira takmiče u pevanju, onda predlažu neko ljupko mesto gde bi mogli da se natpevavaju, pa selocus amoenus razvija i iz motiva bukoličkog takmičenja pevača. Idila daje idealizovanu sliku prirode.

Drveće, šuma, prijatan hlad, ugodna pesma sa svirale – tu je sve potrebno za stvaranje mesta uživanja. Locus amoenus se i danas javlja u književnosti, ali i u umetnosti uopšte.

Sonja Todorović

Izvor: kultivisise.rs

---

---

OPASNO JE KAD RAZUM ZAĆUTI…

_________________________________________________________

„Uopšte uzev, ljudi nisu zadovoljni svojim sudbinama, bilo da su bogati ili siromašni, genijalni ili mediokriteti, slavni ili nepoznati, svi bi želeli drugačiji život od onog koji vode. Da bi se zadovoljila ta želja, rodila se fikcija. U embrionu svakog romana nalazi se neka neugodnost i neka nezadovoljena želja.“

„Mi danas doslovno živimo u društvu spektakla. Na narod ne utiču „misleći ljudi“, već fudbaleri, sportske zvezde, komičari, pevači… Oni su dokaz površnosti koja karakteriše današnju kulturu. Ovo je kultura medija – važna je slika, a ne ideje i razum. To nosi velike opasnosti za društvo. Ljudima ne treba zabraniti zabavu, naprotiv! Ali, ako se kultura svede samo na zabavu i provod, biće degradirana i ponižena i nestaće jedan od važnih izvora kritičke svesti prema onome što nas okružuje. To je ozbiljan problem savremenog društva.“

„Erotika obogaćuje ljubav! Kada fizička ljubav ide u paru sa emocijama, imate osećaj celovitosti, sreće i savršenosti, što je nemoguće ako se oslanjate samo na jednu stranu. Ljubav je jedino osećanje koje te diže u nebesa, ali i čini nesrećnim i frustriranim. To je uistinu srceparajuće iskustvo.“

Mario Vargas Ljosa
Iz intervjua: Ana Popadić / novosti.rs/ 23. jun 2013

---

.

Mario Vargas Ljosa je dobio Nobelovu nagradu za celokupno ostvarenje u književnosti. Dodeljena mu je 7. 12. 2010. na Švedskoj akademiji u Stokholmu i on je prvi južnoamerički dobitnik Nobelove nagrade za književnost od 1982. godine, kada je nagrađen Gabrijel Garsija Markes. U obrazloženju Švedske Akademije navodi se da se nagrada Ljosi dodeljuje „Zbog kartografski preciznih prikaza struktura moći i jetkih slika otpora, revolta i poraza pojedinca.“[9] U svom govoru on kaže da nije bilo lako pisati priče jer pretvorene u reči, ideje i slike bi izbledele i zato se uvek pitao kako ih oživeti. Ne krije da je dosta pisaca uticalo na njega i da im duguje za otkrivanje tajni pripovedačkog zanata.

Bez obzira na to što je u njegovoj zemlji bilo teško obrazovati se i biti pismen, on nije posustajao. I sam kaže: „Uvek sam nastavljao pisati čak i tokom perioda kada je zarađivanje za život oduzimalo većinu mog vremena.“[10]

Ljosa smatra da bismo bili gori nego što jesmo bez dobrih knjiga koje smo pročitali, veći konformisti, a kritički duh ne bi ni postojao.

Međutim :„Hteli oni to ili ne, svesno ili nesvesno, kada izmišljaju priče, pisci podstiču nezadovoljstvo, demonstrirajući da je svet loše napravljen i da je život fantazije bogatiji od života naše svakodnevnice. Ova činjenica čini građane težim za manipulisanje, manje spremnim da prihvate laži tamničara koji bi hteli da ih nateraju da veruju da iza rešetaka vode sigurnije i bolje živote.“[10] Mario Vargas ističe da književnost spaja ljude bez obzira na različitosti, predrasude, jezike. Sam Ljosa kaže da :„Književnost stvara bratstvo među različitim ljudima i ruši brane koje su među muškarcima i ženama podigli neznanje, ideologije, religije, jezici ili glupost.“[10]

Kao dečak je sanjao da ode u Pariz jer je, očaran francuskom književnošću, verovao da bi mu, da živi tamo i udiše vazduh koji su udisali Balzak, Stendal, Bodler, i Prust, to pomoglo da postane pravi pisac. Saopštava da iako je živeo u raznim delovima sveta učvrstilo vezu sa zemljom u kojoj je rođen i kaže da ljubav prema zemlji ne treba biti obavezna već kao i svaka druga ljubav, spontani čin srca.

Ali se takođe zahvaljuje i Španiji jer bez nje ne bi postao to što jeste jer su tamo objavljene sve njegove knjige, dobio veliko priznanje i prijatelje, drugo državljanstvo :„Nikada nisam osetio ni najmanju nekompatibilnost između toga što sam Peruanac i što imam španski pasoš, jer sam uvek osećao da su Španija i Peru dve strane istog novčića.“[10]

Knjiženost je za njega način da se odupre nevolji, beg, razlog da živi. Kao svetlost na kraju tunela. Književnost je varljiva predstava života koja nam, pomaže da ga bolje razumemo, da se orijentišemo u lavirintu u kom se rađamo, kroz koji prolazimo i u kome umiremo. A sam život je vredan truda, ako ni zbog čega drugog, onda makar zbog toga što bez života ne bismo mogli čitati ili smišljati priče.

---

***

Mario Vargas Ljosa 1982. godina

Horhe Mario Pedro Vargas Ljosa (šp. Jorge Mario Pedro Vargas Llosa; Arekipa, 28. mart 1936), poznatiji kao Mario Vargas Ljosa, peruanski je romanopisac, novinar, esejista, profesor na više univeziteta i dobitnik Nobelove nagrade.

Rođen je u Arekipi, u Peruu 28. marta 1936. godine. Pre nego što je postao poznati književnik radio je kao voditelj i novinar. Diplomirao je književnost na Univerzitetu San Marko San Marcos u Limi i doktorirao na Univerzitetu u Madridu 1959. godine.

Ljosina posvećenost društvenim promenama ogleda se u njegovim ranim romanima, esejima i dramama. Na njegova dela najveći uticaj je imao njegov život u Peruu. Tokom svog odrastanja četrdesetih godina veka otkriva svoju naklonost ka pisanju, a inspiraciju je video u diktaturi koja je ograničavala osnovna ljudska prava. Iako je u Pjuri izvedena jedna njegova drama i obajvljena zbirka priča Šefovi (Los jefes), postao je poznat tek posle objavljivanja kontroverznog romana Grad i psi (La ciudad y los perros 1963. godine u kome je detaljno opisivao politiku u svojoj zemlji, adolescente koji se bore za opstanak u neprijateljskom okruženju vojne škole i korumpiranost.

Nakon toga, 1965. godine izlazi roman pod nazivom Zelena kuća La casa verde, za koji dobija Međunarodnu nagradu Romulo Galjeos, a potom i Razgovor u Katedrali (Conversacion en la Catedral o diktaturi Manuela Odrije. Pored toga, napisao je komedije, istorijske i političke romane.

Godine 1994. dobija značajnu, Servantesovu nagradu (ugledna nagrada koja se dodeljuje za literaturu na španskom jeziku). 2010. godine dobija Nobelovu nagradu za književnost. On je dobitnik i drugih značajnih književnih nagrada, od već spomenutih do nagrade Princa Asturije, nagrade „Don Kihot“, koju mu je uručio španski kralj Huan Karlos, i mnoge druge.

2006. godine izlazi njegov najpoznatiji ljubavni roman Avanture nevaljale devojčice (Travesuras de la niña mala) koji je postigao milionski tiraž. Kao i većina latinoameričkih pisaca, aktivno se bavio politikom. Kandidovao se za predsednika Perua 1990. godine. Neka njegova dela kao što su Panteleon i posetiteljke (Pantaleón y las visitadoras) i Jarčeva fešta (La Fiesta del Chivo), roman o diktaturi generala Rafaela Leonidasa Truhilja u Dominikanskoj republici, adaptirana su u filmove.

Mario Vargas Ljosa je jedan od najznačajnijih i najuticajnijih savremenih latinoameričkih književnika koji je uvek i jedino bio veran samo svom vremenu od revolucionarnih šezdesetih prema ultrakonzervativnom kraju milenijuma što se odražava u njegovim delima.
Ljosini poznati citati su: „Reči su dela… Preko pisanja možemo da promenimo istoriju“[1] i „Pisati romane je čin protiv pobune stvarnosti, protiv Boga, protiv Božijih tvorevina“[2].
Izvor: wikipedia.org

---

Pisati znači boriti se protiv konfuzije
– Mislim da je polazna tačka književnog poziva način ispoljavanja nezadovoljstva prema življenju – rekao je u jednom od svojih intervjua Horhe Mario Pedro Vargas Ljosa, čuveni peruanski književnik, dobitnik  Nobelove nagrade za književnost. U svom obrazloženju Nobelov komitet ističe da delo Marija Vargasa Ljose karakterišu „kartografski precizni prikazi struktura moći i jetkih slika otpora, revolta i poraza pojedinca“.

Mario Vargas Ljosa

Inače, Ljosa je već više godina u najužem krugu za ovo najprestižnije književno priznanje; dosada je dobio više nagrada, među kojima u aprilu ove godine i nagradu „Don Kihot“ koju mu je uručio lično španski kralj.
Slovi za pisca angažovane književnosti, a veći deo njegovog bogatog opusa preveden je na srpski na očigledno, veliko zadovoljstvo čitalačke publike.

Otkako se pojavio na književnoj sceni 1958. zbirkom priča „Šefovi“ njegova dela pratili su epiteti koji s jedne strane ukazuju na visoke literarne domete, a s druge na angažovanost i literarno otvaranje različitih aktuelnih, ali i evergrin tema. Ljosa je u prvim godinama karijere stao rame uz rame sa velikim latinoameričkim piscima poput Kortasara, Fuentesa, Sabata, kao i Markesa koji je takođe dobitnik Nobela (1982).

Mario Vargas Ljosa rodio se 1936. u Arekipi u Peruu, gde i danas živi i aktivno učestvuje u raznim vidovima društvenog života. Doktorirao je književnost u Parizu. Iako je u Pjuri izvedena jedna njegova drama i objavljena zbirka priča Šefovi, koja je dobila nagradu „Leopoldo Alas“, postao je poznat posle romana „Grad i psi“, za koji je 1962. i 1963. godine dobio više važnih nagrada.

Njegov drugi roman „Zelena kuća“, objavljen 1965, dobio je Nagradu kritike i Međunarodnu nagradu „Romulo Galjegos“. Potom je objavio dramska dela („Gospođica iz Takne“, „Kati i nilski konj“, „La Čunga“, „Ludak sa balkona“ i „Lepe oči, ružne slike“), studije i eseje (kao „Neprekidna orgija“, „Istina o lažima“ i „Izazov nemogućeg“), sećanja „Riba u vodi), priče („Štena“) i, pre svega, romane: „Razgovor u katedrali“, „Pantaleon i posetiteljke“, „Tetka Hulija i piskaralo“, „Rat za smak sveta“, „Povest o Majti“, „Ko je ubio Palomina Molera?“, „Pripovedač“, „Pohvala pomajci“, „Lituma u Andima“, „Jarčeva fešta“ i „Raj na drugom ćošku“.

Dobio je najvažnije književne nagrade, od već spomenutih do nagrade „Servantes“, nagrade „Princa Asturije“, PEN/Nabokov i „Grinzane Cavour“.

Dobar deo njegovih dela preveden je na srpski. Pomenimo tek nekolicinu naslova i komentara koji su ih pratili. „Don Rigobertova beležnica“ je slovila za „sociološko-filozofsko-psihološki medaljon“, „Razgovor u katedrali“ za „opijajuću dramatičnost u pomalo eksperimentalnoj formi“, zatim „Avantura nevaljale devojčice“ za roman koji se kroz „zadivljujuću napetost između komičnog i tragičnog, uz strast, slučaj, sudbinu, bol, bavi pitanjem kakvo je pravo lice ljubavi“.
Roman „Raj sa drugog ćoška“, istorijsko delo o Polu Gogenu i Flori Tristan, bio je u vrhu lista čitanosti.

Mario Vargas Ljosa je jednom prilikom rekao da se celog života pitao zašto piše i šta znači pisati. Zamoljen da prokomentariše ovu svoju izjavu rekao je: „Mislim da je polazna tačka književnog poziva uvek odbacivanje, neprihvatanje realnog sveta i života koji živite i način ispoljavanja nezadovoljstva prema življenju.“

O umetnosti i lepoti Ljosa kaže: „Apetit za lepotom je jedan od simptoma umetničkog duha, a drugi je volja da se nametne red. Stvarati znači boriti se protiv konfuzije koju umetnik oseća ne samo kao nešto spolja nego naročito kao unutrašnju realnost.“

Ljosa: „Uopšte uzev, ljudi nisu zadovoljni svojim sudbinama, bilo da su bogati ili siromašni, genijalni ili mediokriteti, slavni ili nepoznati, svi bi želeli drugačiji život od onog koji vode. Da bi se zadovoljila ta želja, rodila se fikcija. U embrionu svakog romana nalazi se neka neugodnost i neka nezadovoljena želja.“

Sve dobitnike Nobelove nagrade za literaturu možete naći na adresi: http://nobelprize.org/nobel_prizes/literature/laureates/

Knjige o diktaturama
Književni kritičar Milan Vlajčić ocenjuje za „Blic“ da je dobro što je posle nekoliko godina otkrića novih pisaca nagrada pripala klasiku moderne latinoameričke književnosti. „Ljosa ima desetine knjiga u kojima smo uživali svi mi koji znamo šta je dobra književnost. On je napisao sjajne knjige o diktaturama u kojima je živeo i od kojih je utekao.

Ljosina dela u Srbiji
U Srbiji su već tri decenije prisutne knjige nobelovca Maria Vargas Ljose, pisca koji je doprineo da svet, početkom šezdesetih „otkrije“ književnost Južne Amerike i koji je do sada objavio više od 30 knjiga prevođenih na sve velike jezike.

Srpski čitaoci su se sreli sa Ljosinim delom pre tri decenije kada je „Prosveta“ objavila roman „Pantaleon i posetiteljke“ a najviše ga je prevodila „Narodna knjiga“ sve do 2003. kada su štampane „ Dion Rigobertzove beležnice“. Objavljivanja Ljosinih dela preuzela je pre dve godine „Laguna“ sa romanom „Avanture nevaljale devojčice“. Na sajtu Narodne biblioteke Srbije može se naći 29 bibliotečkih jedinica koje se odnose na ovog čuvenog književnika.

Tanja Nježić | 08. 10. 2010. | Foto: AP | blic.rs

---

---

Priredio:Bora*S

UVELA RUŽA…

TAMOiOVDE________________________________________________________________

Ljubavi srpskih pisaca: Bora Stanković

Velikan srpske književnosti, Bora Stanković, spada u one pisce koji su svoj život, sa svim tamnim i svetlim stranama, prenosili na papir. Njegovi romani i pripovetke imaju i te kako autobiografskog u sebi.

Bora ju je čuvao, pazio, cvećem ukrašavao kosu…

U pripovetkama, od kojih je najlepša “Uvela ruža”, opisivao je svoju prvu ljubav, komšinicu Pasu. Kako je sama lepotica godinama kasnije pričala, Bora ju je čuvao, pazio, cvećem ukrašavao kosu… nikome nije dao da joj priđe, njenoj majci je govorio da je čuva, dok on završi školu. Međutim, prva ljubav slavnog pisca završila se kako se obično i završavaju te prve ljubavi – nesrećno.

Pasina majka nije htela za zeta činovnika, jer oni lutaju iz grada u grad. Nekadašnja lepotica pod naletom starosti pretvorila se, baš kao i u pripoveci, u uvelu ružu. Ostali su prijatelji, pa je Bora sa svojom suprugom često znao da joj dođe u goste. Jednom prilikom mu je prebacila što ju je “metnuo u knjige”. A on joj je na to odgovorio: “Ej, mori, samo na dobru ovcu se tura zvono!”

U vreme Borinih gimnazijskih dana, čuvena Koštana je zaludela celo Vranje. Ni stari ni mladi nisu joj odoleli. A najviše je uz njenu pesmu lumpovao i novcem je darivao gazda Mitke Stajić. Mladi Bora je sve posmatrao razrogačenih očiju i upijao svaku reč i svaki zvuk, da bi nekoliko godina kasnije sve to verno preneo na papir i stvorio svoje najpoznatije delo “Koštana”. Po završetku studija, Skerlićeve pozitivne kritike ovog dela, kao i zbirke pripovedaka, obezbedili su mu mesto u književnoj eliti. Dane je provodio sa Jankom Veselinovićem, Radojem Domanovićem, Stevanom Sremcom… sve samim velikim imenima domaće književnosti, ali i beogradske boemije.

I baš u to vreme vrtoglavog uspeha, desila mu se ljubav, najveća od svih. Dok je šetao Ulicom kralja Milana, zastao je kraj fotografske radnje i u moru izloženih fotografija zagledao se u jednu koja je prikazivala devojku obučenu u mornarsko odelo. Toliko je bio opčinjen da je još nekoliko puta prošao pored radnje, ne bi li se nagledao. A kako to obično biva kada su dvoje suđeni jedno drugom, iste večeri na maskenbalu slučajno su se sreli. Malo je reći da se zbunio, nije mogao da poveruje svojim očima! A i ko bi? Sreća te se pribrao, prišao devojci i sve joj objasnio. Ni ona nije ostala ravnodušna. Ta lepa misteriozna devojka, sada je dobila i ime – Angelina Milutinović.

I sami su shvatili da je sudbina na njihovoj strani, pa nisu mnogo čekali. Venčali su se 9. juna 1902. godine i ubrzo dobili tri kćerke: Desanku, Stanku i Ružicu.

Uporedo sa uspehom na književnom polju, u službenoj karijeri nije imao sreće. Od carinika, preko poreznika do kontrolora, dok konačno, pred kraj karijere, nije dogurao do činovnika Ministarstva prosvete. I sa tako skromnom platom, morao je da se kući, jer mu je dosadilo seljakanje. U Vršačkoj ulici u Beogradu kupio je staru kuću i prepravio je “po vranjanski”. U podrumu burad sa vinom, u kući sobica za rad. U njoj je pisao do iznemoglosti, palio cigaretu na cigaretu, pio samo kafu, a posle završenog posla izlazio umoran, ali sa smeškom na licu. Tu je nastala i konačna verzija romana “Nečista krv”. Kako je Borina kćerka Stana kasnije pričala, Angelina mu je pomagala, najmanje dva ili tri puta je prepisivala ovo veliko delo.

Posle Prvog svetskog rata, često je posećivao zavičajne krajeve. O tome njegova kćerka kaže: “Leta smo provodili u Vranjskoj Banji. Koštana je još bila živa, ali nije pevala. Pevale su druge. Tata je opisivao pesmu, dert, ali je bio povučen, ćutljiv. U društvu je najmanje govorio.”

Tada, tih posleratnih godina, Bora je odlučio da se vrati u svoj rodni grad – Vranje. Od opštine je dobio plac na najlepšem mestu. Započeo je gradnju kuće, ali je nikada nije završio. Smrt je bila brža. Imao je 51 godinu. Ostala je Angelina da sanja zajednički nedosanjan san i da čuva uspomenu na četvrt veka koje su Bora i ona proživeli zajedno.

---

Lola Radosavljević – bavi se jezikom, književnost nosi u srcu, a osmeh na licu. Hrabro ide kroz život, čuva večito dete u sebi, ruku pod ruku sa Mikom i njegovom parolom “Dok drugi objašnjavaju život, ti mahni rukom i odživi ga!”

/wannabemagazine.com

---

Borisav Stanković, jedan od začetnika moderne srpske proze. Prikazujući život rodnog Vranja s kraja 19. veka, dao je i psihološku analizu ličnosti, unoseći prvi put u srpsku literaturu erotiku i senzualnost (Nečista krv, Koštana, Iz starog jevanđelja, Stari dani…).

---

UVELA RUŽA

(iz dnevnika)

Opet sam te snevao! Kao žališ što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati nego li zbilju gledati i fušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života..

„Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati negoli zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života… Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti…“

. Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti; san stare, pocrnele i čađu ispunjene kuće sa velikom baštom ograđenom tarabama i punom cveća, starih šimširova, ispucanih stabala od krušaka i kajsija, s gustim, gustim džbunovima i grmljem; san potoka što pored kuće teče sa visokim topolama, mladim vrbama, brestovima i mekom, uvek vlažnom travom. Pa san toplih noći kad vetar duše i lišće kreće, kad mesec sija a iz obasjane daljine dopire zvon od kleptuša i tiha, monotona pesma pastira u „duduk”; san tamnih večeri, razvalina od zidova, turskih konaka, džamija, opalih streja sa slepim miševima, vešticama, vampirima i „sajbijama” … san mladosti i sreće!

Hajdemo da snevamo:

JABUKOM ŽELIM DA ZADIVIM PARIZ…

TAMOiOVDE______________________________________________________

POL SEZAN

Tokom XIX veka, u kome dominiraju romantizam i impresionizam u umetnosti, Pol Sezan uspeva da odredi jedan novi žanr. Neshvaćen od strane javnosti i jednog dela kritike, on je neosporno uticao na svoje kolege i nastavio je i posle svoje smrti da inspiriše umetnike.

Uticaj klasicizma i romantizma

Pol Sezan je rođen 1839. godine u Aix-en-Provence u jednoj veoma imućnoj porodici. Studirao je književnost i, na zahtev oca, pravo. Naravno, veoma brzo je napustio pravnu karijeru, koja ga nije zanimala. Odlazi u Pariz da studira slikarstvo plaćajući studije novcem koji su mu roditelji slali. Odbijen je na studijama lepih umetnosti. Od 1862.  godine upisuje L’ Académie Suisse na kojoj uči i preslikava dela Delakroe, Kurbea, Rubensa i Velaskesa. Mnogo vremena je proveo u Luvru i redovno se viđao sa Emilom Zolom .

Našavši svoj poziv, Sezan je svoja prva platna naslikao inspirišući se romantizmom. Slikao je i realistično. Godine 1869. Pariski salon je odbio da izloži njegove slike.

Uticaj impresionista
Preselio se u Aurezs-sur-Oise 1872. godine u kuću doktora Gašea. Pomognut od strane prijatelja Pisara, razvija svoju tehniku i pravi svoje prve impresionističke slike. Na nagovor Pisara, učestvuje na prvoj impresionistiškoj izložbi, organizovanoj od strane Nodara, 1874. godine i izlaže svoja tri platna ( Une Moderne Olympia, Le Maison du pesidu , Étide, Paysage d’Aures) koja su šokirala javnost. Zbog ovog neuspeha on odbija da se pojavi na izložbama sve do 1877. godine, kada je njegovih 16 slika loše dočekano. Pogođen tim neprihvatanjem, Sezan bira da prekine sa pariskim impresionizmom i odlazi u Provansu.

U potrazi za novim stilom
Odlučivši se za samotnjački život, slikar se potpuno posvetio umetnosti i u periodu od 1880. do 1890. godine slika na stotine slika. Brdo Sen Viktoar je naslikao na preko 80 slika. Odustaje od impresionističke tehnike i sintetiše forme i stilove.

Preteča moderne umetnosti

Sezan je malo izlagao zbog svojih ranijih neuspeha. Međutim, 1895. godine trgovac slikama, Ambroaz Volar organizuje izložbu posvećenu Moneu. Izloženo je oko 150 njegovih slika. Iako malo popularan pred publikom, ovaj događaj je doživeo veliki uspeh i umetnici i krtitčari su se zainteresovali za Sezanov rad. Od ove izložbe brojne galerije izlažu njegova dela i njegova slava samo raste. Sezan postaje uzor mnogim mladim umetnicima i mnogi dolaze u Arx-en-Provence da ga vide dok radi.

navidiku.rs

---

---

Pol Sezan – „Jednom jabukom želim da zadivim Pariz“

Pol Sezan transformiše impresionističku treperavost, tonove i svetlost u „mentalnu“ viziju plastičnih formi, modelovanih bojom. Razvio je jedan sasvim nov način slikanja predmeta u prostoru i posle dugog i mukotrpnog rada stvorio je slikarstvo ravnoteže i geometrijske stvarnosti.

Pol Sezan – Mrtva priroda sa sedam jabuka

Predmete iz prirode Pol Sezan je razlagao na osnovne geometrijske oblike koji su bili dovoljno veliki da boja dobije svoj puni zvuk, a dovoljno mali da ostvari punoću oblika. U njegovim delima predmeti i likovi imaju pojednostavljenu formu.

„Jednom jabukom želim da zadivim Pariz“, govorio je s ponosom Pol Sezan jer je znao da se i sasvim običnim temama bez ikakvog estetičkog sadržaja može ostvariti veliko slikarstvo.

Veliki broj njegovih mrtvih priroda prikazuje obične kuhinjske tanjire, čupove za vodu, keramičke vaze, činije i voće iz njegovog voćnjaka, breskve, kruške, višnje i dosta jabuka. Smatrao je da je slikanje voća najlakši način kada želi da se uspostavi volumen, ali i da se naglasi suptilna gradacija boja. Slike mrtve prirode su često uključivale beli stolnjak, što je unosilo dodir barokne ekstravagancije.

Mladi slikar Louis Le Bail pisao je o aranžmanima mrtve prirode koje je Pol Sezan postavljao: „Veoma polako je postavljao draperiju na stolu sa urođenim ukusom. Onda je aranžirao voće po kontrastima tonova, čineći na taj način da komplementarni tonovi vibriraju, zelene sa crvenima, žute sa plavima, pomerajući, isključujući, balansirajući voće onako kako je to želeo da bude. On je ovom zadatku prilazio veoma pažljivo i sa velikom preciznošću, a neko bi pomislio da je to bila svečanost za njegovo oko.“

U centru Sezanovih slika mrtve prirode bile su jabuke koje je brao u svom voćnjaku. On je bio privučen jednostavnošću i savršenošću njihove forme, kao i lepotom njihovih boja. Verovatno je postojao i praktični razlog, jer se jabuke ne kvare brzo, a on je slikao sporije.

Malim brojem predmeta Pol Sezan je ostvarivao monumentalne kompozicije mrtve prirode, zahvaljujući plastičnoj snazi predstava konstruisanoj isključivo bojom. Koristio je čvrste geometrijske oblike i jednostavne i jasne forme.

Na Sezanovim slikama mrtve prirode, kao što je Činija sa voćem, čaša i jabuke može se jasno uočiti zahtev za „solidnim i trajnim“. Pozadina sa ornamentima sjedinjena je sa tradicionalnim oblicima, a potezi četkicom stvaraju ritmički uzorak koje platnu daje svetlucavu fakturu. Oblici su uprošćeni i ocrtani tamnim bojama. Perspektiva je „netačna“ i na činiji za voće i na horizontalnim površinama koje kao da su koso postavljene.

Na slici Mrtva priroda sa jabukama. Osim jabuka i limuna prikazan je jedan neobičan mali predmet, metalna saksija za cveće ili bi to mogla da bude uvela biljka. Prisustvo ove saksije nije jasno, ali možda je Sezan uveo u svoju mrtvu prirodu drugu formu cilindar i drugu boju, sivu, stavljajući prigušene tonove sive oko jabuka i limuna.

.

Na slici Mrtva priroda sa jabukama i pomorandžama, usamljena jabuka je središnja tačka slike. Predmeti su prkazani na stolu na jednostavan način i daju utisak pokreta i života i raspoređeni su geometrijski u trouglu ili piramidi.

.

Pol Sezan se danas najviše povezuje sa njegovim živopisnim slikama mrtve prirode voća, naročito jabuka. Ali, Pol Sezan se sasvim približio modernoj estetici i njegovo slikarstvo će biti uzor fovistima, a i ekspresionistima, a inspiracija kubistima u XX veku. Pablo Pikaso je rekao o njemu: „Moj jedan i jedini učitelj… Sezan je bio kao otac za sve nas.“ Zato i Sezana često nazivaju „ocem moderne umetnosti“.

artnit.net

---

---

Pol Sezan – Velike kupačice

Tri velike slike kupačica u pejzažu bile su glavna preokupacija francuskog slikara Pola Sezana u poslednjim godinama njegovog života.

Najpoznatija je slika Velike kupačice koju je slikao neverovatnih sedam godina, i smatrao nezavršenom sve do svoje smrti 1906. godine. Slika se smatra remek-delom moderne umetnosti i nalazi se u Umetničkom muzeju u Filadelfiji.

Slika Velike kupačice prikazuje grupu nagih kupačica koje se opuštaju pored vode pod plavim nebom jednog toplog, blaženog, sunčanog dana. Njihovi likovi su bez izraza i mimike. Površna obrada anatomije, iako karakteristična za Sezanov stilski razvoj, možda je posledica njegovog ustručavanja da slika neposredno sa živog nagog modela. On je sam rekao slikaru Emilu Bernaru da bi mu bilo neugodno da u tim godinama koristi ženski model.

Malo jezero na slici je uokvireno oslonjenim stablima drveća koja stvaraju trouglastu strukturu, a kompozicija ljudskih oblika, nagih kupačica teži da prati ovaj trouglasti motiv, što pojačava ukupan efekat simetrije. Pejzaž je pojednostavljen, prikazan u čvrstim geometrijskim oblicima, strogoj arhitektonskoj strukturi.

Na slici preovlađuju plava i oker boja. Na samom pejzažu dominiraju plava voda i nebo u svetlijim plavim tonovima. Plavo jezero deli dve obale u oker tonovima sa obe strane. Kupačice su naslikane u tonovima žute i bele boje sa dodatim tonovima ružičaste boje.

Slika Velike kupačice je prvi put izložena 1907. godine. Ona je postala inspiracija za kubizam i uticala na mnoge generacije modernih umetnika. Pablo Pikaso i Anri Matis su pokazali veliko interesovanje za nju. Nage figure na slici kasnije su poređene sa Pikasovom slikom Gospođice iz Avinjona, što ukazuje na veliki uticaj Pola Sezana na slikare iz tog perioda.

artnit.net

---

---

Pol Sezan – Moderna Olimpija

Svoju poznatu sliku Moderna Olimpija Pol Sezan je naslikao 1873. godine.

Ovu temu je već obradio 1870. godine inspirisan slikom Olimpija Eduara Manea. Međutim, slika Moderna Olimpija se dosta razlikuje i ukazuje da se Sezanov stil sve više kreće prema impresionizmu. Danas se slika nalazi u muzeju Orsej u Parizu.

Pol Sezan je na prvoj impresionističkoj izložbi, koju je organizovao poznati fotograf Feliks Nadar, 1874. godine izložio tri svoje slike, uključujući i Modernu Olimpiju. Ova slika je šokirala javnost i istakla se, čak i među ostalim smelim i izazovnim slikama izloženim te godine. Smatrana je kontraverznom i bila dosta osporavana, kako od strane publike, tako i od strane umetničkih kritičara.

Po temi Moderna Olimpija je slična originalnoj slici Eduara Manea, Olimpija. Centralni zavaljen ženski akt, crna služavka, veliko cveće u kompoziciji i simbolični kućni ljubimac – svi su to motivi uzeti direktno od Manea. U Maneovoj kompoziciji Olimpija je suprotstavljena posmatraču, dok se kod Sezana posmatrač kreće korak dalje. Mačka iz Maneove Olimpije se ponovo pojavljuje, ali kao pas ovaj put. I dok je Mane bio zainteresovan za pojedinca, Sezana više interesuje drama koja se odvija između čoveka, služavke i žene čije lice ne može da se jasno vidi.

Slika Moderna Olimpija prikazuje nagu crnu služavku koja uklanja tkaninu sa kreveta, otkrivajući Olimpiju koja je takođe naga. Čovek sa bradom u prvom planu je verovatno sam Sezan. Bez obzira na identitet ovog čoveka, u pitaju je bogat čovek, što se može zaključiti po njegovoj odeći. Ovo prikazivanje onoga što je naizgled poseta klijenta prostututki naišlo je na mnoge kritike javnosti i kritičara umetnosti.

Kontrast golotinje žene koju otkriva crna služavka sa elegantnim odelom čoveka u crnom koji izgleda neobično i koji je gleda kao posmatrač doprinose erotskom i pozorišnom karakteru scene. Ovaj efekat je dodatno naglašen zavesom koja visi na levoj strani slike. Boje na slici su sjajne i raskošne.

Moderna Olimpija Pola Sezana ilustruje najveći uticaj na modernu umetnost jednog umetnika njegovog vremena. Sa slikom Moderna Olimpija rađa se ne samo nova predstava žene, već i sama moderna umetnost.

artnit.net

---

---

Francuski slikar, POL SEZAN se rodio 19. januara 1839 godine (Eks-an-Provans, 19.1.1839 – Eks-an-Provans, 22.10.1906).

Bio je jedna od najznačajnijih ličnosti francuskog i evropskog slikarstva, sa presudnim uticajem na njegov dalji razvoj.

 Priredio: Bora*S

---

---

---

---

BIOGRAFSKI PODACI

Obrazovanje

Rođen je na jugu Francuske u bogatoj porodici, kao vanbračno dete prodavca šešira i ćerke zanatlije. Osnovna škola Sv. Josipa bila je za Sezana prvi kontakt sa običnim svetom, jer se dotada njegov svet svodio na porodicu, sa snažnim uticajem oca, koji je u međuvremenu postao uspešan bankar. Od 1852. godine pohađa gimnaziju, a u internatu se sprijateljio sa Emilom Zolom koji će postati jedan od njegovih najvećih prijatelja i s kojim će kasnije razmenjivati pisma o umetnosti.

Godine 1857. se upisuje na besplatnu školu crtanja i tu se susreće sa mnogim umetnicima. Maturirao je posle drugog pokušaja te iako ga interesuje muzika, literatura i slikarstvo, posle mature se, zbog očeve želje, upisuje, na pravo koje nije voleo, ali ne prestaje da pohađa školu crtanja. Njegov otac je platio da ne ide u vojsku. Nadu da će jednog dana postati slikar potkrepila je pohvala njegove uljane slike u školi crtanja.

Put u Pariz

Godine 1860. pomoću majke i sestre Marije od oca dobija dozvolu da studira u Parizu umetnost. Kada je njegov otac ustanovio da nema talenat da ga nasledi u bankarstvu dozvoljava mu da ode u Pariz. Tu se susreće sa Kamij Pisarom i drugim impresionistima i upravo on utiče na Sezana, a ponekad su i zajedno slikali.

Iako je pohađao kurseve slikanja nije primljen na Školu lepih umetnosti u Parizu pa se vratio kući. Godine 1862. kupuje atelje u Parizu nakon čega se posvećuje slikarstvu. Tu se upoznaje sa Alfred Sisliem, Ogist Renoarom i Klod Moneom, međutim ni to mu nije pomoglo da se upiše na Akademiju lepih umetnosti.

Kao dvadesetpetogodišnjak prilaže svoja dela za „salon“ ali ih komisija, radeći po konzervativnim principima akademizma, nije prihvatila. Slična odbijanja je doživela i grupa ostalih impresionista pa ih je to podstaklo da osnuju svoj vlastiti „salon“.

Sa impresionistima se susreće na susretima „Salona nezavisnih“ 1863. godine, gde su njegove slike po prvi put izložene. Zvanični salon i dalje ne prima njegove slike. Godine 1874. i 1877. izlaže na izložbama impresionista ali su njegova dela neshvaćena i postaju izvori podsmeha kritičara. Sezan se povlači i distancira od svojih prijatelja i odlazi kući u Eks an Provans. Godine 1886. njegov otac se konačno ženi njegovom majkom i nakon toga umire, a Sezan i njegove sestre se dobijaju nasledstvo.

Sezan je sve više usamljen. Prodavac i skupljač slika Volard 1895. organizuje Sezanovu prvu samostalnu izložbu. Sezan i dalje živi samo za svoju umetnost. Godine 1897. umire njegova majka.

Kraj života

Sezan je kupio atelje u Eks an Provans i živi u njemu sam sa svojom sluškinjom, jer je izolaciju smatrao za uslov svog rada. Od 1900. ne napušta atelje i u ovo doba on konačno postaje poznat. Dana 15. oktobra 1906. godine je radio u pleneru i pao u nesvest nakon čega je ležao nekoliko sati na jakom pljusku. Posle osam dana je umiro u svojoj 67. godini života od upale pluća. Godine 1907. njegova dela postižu velike uspehe.

Delo

U svom delu je pre svega slikao pejzaže, portrete i mrtvu prirodu. Prirodu nije predstavljao verno već kroz igru svetlosti i senke dajući mnogo pažnje na strukturu slike. Pejzaže je pojednostavljavao na geometrijske oblike i upotrebljavao je neočekivane senke i zbog toga ga možemo smatrati prethodnikom kubizma. Njegovi likovi su bez pokreta i bez izraza i mimike.

Za svog života nije smatran za velikog umetnika i susretao se sa pogrdama i uvredama jer se razlikovao od dotadašnjih umetnika. Njegova umetnost je bila nova, neuobičajena i neshvaćena. Javnost je počela da voli njegove slike kada je prevazišla mišljenje da su nekompletne, fleke na slikama. On je spojio boju i prostor na novi način i time uticao na slikarstvo 20. veka.

Izvor:wikipedia.org

---

NEGOVANJE KULTA SMOKVE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

NEGOVANJE KULTA SMOKVE NA FESTIVALU U SVINICI

Smokvin list, po biblijskom predanju,  poslužio je Adamu da sakrije svoje polne organe od Evinog pogleda.

“ Koj smo mi?  Što smo mi?  Otkude smo došli?  Kaki izik vrevimo? „

Svinica ( zvanični naziv Sviniţa) je selo i jedna od opština županije Mehedinc, u jugozapadnoj Rumuniji. Mesto leži na levoj obali  Dunava, 40 kilometara uzvodno od Oršave, a 62 nizvodno od Stare Moldave, u podnožju planinskog venca Almaž, dela Banatskih planina, koje sa rumunske strane grade Đerdapsku klisuru.

Najstarija je ovo naseobina Srba u Rumuniji.Tvrđava Svinica „zapisana“ je 1443. godine na lokalitetu zvanom Starića u blizini poznate tvrđave Tri kule. Sadašnje selo je potpuno iznova izgrađeno  severno, na  lokaciji,  za par kilometara višoj od pređašnje  i naseljeno odmah nakon izgradnje Đerdapske brane 1970. godine. Staro selo u kojem se pre toga živelo, završilo je pod vodama Dunava.

U Svinici danas egzistira manje od 1.200 žitelja, sa najvećim, 89 procentnim udelom Srba  u strukturi stanovništva. Zanimljiv podatak je i to, da su mesni Srbi većim delom „pravoslavci staroverci“, kako ih zovu Rumuni, jer se, kao pripadnici Srpske pravoslavne crkve, drže julijanskog kalendara, dok je rumunska crkva 1923. godine prihvatila Gregorijanski kalendar.

Meštani  kažu da govore najstarijom varijantom srpskog  „izika“ koju su od predaka naučili i sačuvali. Srpski  jezik se uči u ovdašnjoj lepo uređenoj i prostranoj osnovnoj školi. Nacionalna istorija nije deo školskog programa.

 Danas se i ovde relativno  teško živi. Svega ima, ali ne i dovoljno radnih mesta i naravno, dovolnjo sredstava za normalnu egzistenciju, što za posledicu ima odlazak i konstantno smanjivanje broja stanovnika.  Sva tri rudnika u kojima se nekada radilo su zatvorena. Mladi ljudi odlaze uglavnom iz ekonomskih razloga, u potrazi za poslom i boljim životom u  velike gradove ili druge države. Ovde ostaju stariji, kojima je  jedini stabilan izvor prihoda  penzija. Nekoliko desetina meštana zarađuje od ribolova na Dunavu, dok veliki broj njih veruje,da će napraviti dobar posao sa zasadima smokve i tako stvoriti bolje uslove za život, ne bi li  mladi ljudi ostanli da svoj život žive ovde.

Da, Svinica je jedno od retkih ili, čak moguće i jedino mesto u Rumuniji koje poseduje velike zasade smokvi.

Jer, ovde smokva-uspeva.

Preko hiljadu stabala ove mediteranske voćke u dobrim godinama “donese” više od deset hiljada “kanti” zrelih i lekovitih plodova. Onaj ko poseduje deset stabala, može da ubere deset kanti po stablu, a to znači, i da dobro oprihoduje.

Otuda, smokvi u čast, meštani Svinice, poslednje nedelje meseca avgusta, organizuju tradicionalno manifestaciju “Festival smokve”.

Manifestacija, koja kroz izložbe plodova i proizvoda od smokvi, izvođenja performanasa u nacionalnim kostimima, sportska nadmetanja i umetničke programe domaćeg i gostujućih ansambala, zapravo neguje „kult smokve“.

Ove godine, 31.avgusta, na poziv Nikole Kurića (Nikolae Curici), predsednika opštine Svinica, koji je usledio nakon njegove nedavne posete Boru, na ovoj manifestaciji su učestvovali i predstavnici borskog Društva „Soko“.

Nažalost, jedino u šahovskom takmičenju, jer, zbog nedostatka sredstava za prevoz, nije realizovano dogovoreno i zvaničnim program festivala obznanjeno učešće u kulturno-umetničkom i sportskom programu, što je prilično rastužilo a verovatno i razočaralo organizatore. No, ipak je ovo značajan, prvi korak ka uspostavljanju buduće bolje, plodnije i sa naše strane ozbiljnije shvaćene saradnje.

No, eto nama, ovde, još jednog nauka. Na primer, kako se od strane predstavnika ove lokalne zajednice neguju tradicionalne vrednosti, ali uvažavaju i poštuju institucije države.

Za ovu priliku samo dva detalja. Ispred svake od državnih institucija ili ustanova, visoko na jarbolu vijori se državna zastava. A potom, činjenica, da su predstavnici vlasti u oficijelnim nastupima tokom manifestacije obavezno preko ramena nosili lentu u bojama državne zastave i koristili isključivo službeni jezik Rumunije, države u kojoj žive.

Primeri za uvažavanje i poštovanje.

„Cine suntem noi? Ce suntem noi?  De unde am venit?  Ce limba vorbim?“

Tekst i foto: Bora*S

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

__________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

SMOKVA: MELEM I ZA PSIHU I ZA TELO

Smokva (Ficus carica) je mediteranskim narodima ono što je jabuka kontinentalcima. Ova veoma ukusna i lekovita voćka, poznata vekovima, simbol je života, mira, blagostanja i plodnosti, ali i požude i erotičnosti.

Postoji verovanje da uz pomoć smokve žena može začarati svog ljubavnika. Ova “biblijska” biljka bila je poznata još pre četiri hiljade godina u Mesopotamiji, a preko Krita prenela se do antičke Grčke, gde je postala osnova tradicionalne ishrane. U čemu je tajna ove kruškolike i mesnate, žute, smeđe, ljubičaste ili potpuno tamne egzotične voćke? Smokva je bogat izvor kalcijuma, gvožđa, magnezijuma, kalijuma i vitamina B6, C i beta karotena. Ima nizak sadržaj masnoća i obezbeđuje više vlakana od bilo kog drugog voća i povrća. Sveže kao i suve smokve sadrže puno pektina, topivog vlakna koje može da smanji holesterol u krvi. Sadrži i triptofan koji obezbeđuje dobar san i pomaže mozgu da pravilno iskoristi glukozu, odnosno šećer. Takođe, pospešuje i dobru cirkulaciju. Važan je podatak da u 100 gr sirove smokve ima čak 17,5 miligrama magnezijuma, dok ista količina suvih smokava sadrži trostruko više ovog minerala. A magnezijum je jedan od ključnih činilaca za zaštitu organizma od uticaja stresa i predstavlja pravi melem za ćelije nervnog sistema.

Suve smokve su zbog magnezijuma voćka izbora za ishranu mišića, kvalitet krvnih sudova i nervnih ćelija. Smokva sadrži do 80% vode i blizu 60% prirodnog šećera koji stimuliše mozak da brže razmišlja. Zbog toga su smokve izvrstan izvor energije i ljudima koji ih jedu donose budnost, svežinu i brže reakcije. Jedino dijabetičari ne bi trebalo da jedu suve smokve, jer u njima ima čak 66% šećera.U narodnoj medicini smokva se koristi protiv zatvora, zubobolje, otoka, tumora, kašlja, bradavica, upale grla, čireva.Plodovi se upotrebljavaju sveži, osušeni ili u rakiji. Pečene ili kuvane smokve u mleku stavljaju se na čireve, dok se od prženih i grubo samlevenih smokava priprema kafa, koja se preporučuje plućnim bolesnicima. Smokve i njihov mlečni sok imaju jako antiseptično i dezinfekciono dejstvo. Mlečni sok leči gljivice, bradavice na koži, a omekšava kurije oči i žuljeve. Zbog toga što su dobar izvor kalijuma koriste se i u snižavanju povišenog krvnog pritiska. I na kraju, smokve ne goje, a dovoljno su hranljive, tako da su dobar izbor za svaku dijetu.

LEKOVITI RECEPTI

Kobasice od smokava – Ko ima probleme sa opstipacijom, odnosno zatvorom, treba da samelje pola kilograma smokava i zamesi sa pet grama brašna od listova sene (vrsta biljke). Od testa se zatim prave kobasice, koje se čuvaju u frižideru umotane u foliju, i svakog jutra uzima deo veličine lešnika, koji se jede na prazan želudac.

Sok protiv kurijeg oka – Smokva se otvori i unutrašnjim delom uveče stavi na kritično mesto da prenoći. Ujutru se smokva uklanja, a noga potapa u vruću vodu i skida kurije oko.

Ako je potrebno, postupak treba ponoviti četiri do pet puta.

vesti.krstarica.com

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

SLATKO OD SMOKVI

TamoiOvde-Foto:Bora*S

 Priprema

 Smokve oprati i svaku oljuštiti od spoljne kore. Pažljivo ih malim nožićem ljuštiti, vodeći računa da ne oštetite unutrašnjost smokve. Svaku smokvu debljom iglom probušiti na 2-3 mesta.

 Pripremljene smokve staviti u lonac sa vodom i kuvati ih dok voda ne proključa. Čim voda počne da ključa, lonac sa smokvama skloniti sa ringle i ostaviti još 1-2 min. da odstoje u vreloj vodi.

 Nabubrele smokve procediti kroz krupnu cediljku. Nikako ih ne gnječiti, već ih ostaviti u cediljku da se sasvim ocede.

 U šerpu staviti šećer, sipati 250 ml vode i kuvati na umereno toploj ringli, da vrije oko 10 min.

 Kad se šećer potpuno rastopi i smesa postane rastegljiva i gusta kao redak med, da sa kašike kaplje u gustim kapljicama, sipati oceđene smokve, varjačom promešati i kuvati još 2-3 min.

 Šerpu skloniti sa ringle i odmah u vruće dodati vanilin šećer i sok od pola limuna.

 Varjačom polako izmešati, da se vanilin šećer i sok od limuna rastope i sjedine sa smokvama.

 Vruće slatko sipati u suve i vruće tegle, predhodno osušene i zagrejane u rerni. U svaku teglu staviti kolut limuna i čvrsto poklopcem zavrnuti i zatvoriti.

Odmah po zatvaranju, vrele tegle okrenuti poklopcem na dole, čime se postiže da se tegla hermetički zatvori, čime se postiže dugotrajnost.

Tako okrenute tegle prekriti nekom debljom tkaninom i ostaviti ih da prenoće i da se potpuno ohlade.

Sutradan tegle okrenuti na svoje postolje i poređati ih na hladno mesto.

 Potrebni sastojci

1,5 kg svežih krupnih smokava, 1 kg šećera, 250 ml vode, 2 kesice vanilin šećera, isceđen sok od pola limuna, 3-4 koluta limuna (u svaku teglu ubaciti po jedan kolut limuna).

sr.wikibooks.org

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________