STARINSKI LJUDI…

tamoiovde-logo

Mudri i staloženi, vrletni istovremeno, i na neki svoj način osorljivi, originalni

Jedni u kući vele da se iz zvučnika „tranzistora“, koji je u dvorištu bio okačen o parmak, začula Silvana, drugi da je zapevala Lepa, znam samo da je to bila neka ljubavna izvorna pesma i da je stari majstor pod šajkačom, koji je jelovom taktom prekrivao našu novu kolibu, zastao, spustio bradvu na maiju, i da su mu na oči udarile četvorostruke suze.

starine-iz-vilova-750x561

Starine iz Vilova

Ostao je tako nalakćen sve dok i poslednji zvuci pesme nisu zamrli. Suze su kapale po baskijama i takti, a onda je suknenim rukavom obrisao oči i nastavio da bradvom teše jelove daščice, kao da se ništa nije desilo.

Mi u kući, a i u čitavom komšiluku, Dragomira Matijevića iz Vilova po tome smo zapamtili i pamtićemo ga dok smo živi. Po tom trenutku njegove iznenadne slabosti, suzi koja ga je tog dana izdala pred narodom i tajni koju je ta pesma u njemu razbudila …

Svima nam je to tada bilo čudno, kao da on, Dragomir, seljak iz Vilova, nije ni imao pravo na suzu i osećanje…

A tog Dragomira, Bog da mu dušu prosti, a i on meni da ne zameri što mu po kostima danas preturam, ko god u čitavom kraju pomene, obavezno doda – „starinski čovek“.

Kao da sem te dve reči ništa drugo i nije potrebno da se opiše i čitav njegov život, ono šta je bio i uradio i ono što je iza njega ostalo. I svi koji ga pomenu obavezno još dodaju da – takvih ljudi više nema, niti će ih biti. Tako dobrih i mudrih, staloženih, a istovremeno i vrletnih i na svoj neki poseban način ponekad i osorljivih, originalnih, misle…

O tim starinskim ljudima, još se u Starom Vlahu, u dugim noćima oko Božića, u ono malo kuća u kojima još ima čeljadi, pričaju starinske priče. Pričaju ih oni koji su s tim ljudima kao deca čuvali ovce i goveda, ponosni i važni pred ostalima što su ih poznavali. Ostaje nekako nejasno pričaju li se te priče zbog tih starih ljudi ili zbog onih koji ih pričaju i koji na taj način samo žale vreme koje je prošlo i svoju mladost u tom vremenu.

Znao je, teku te priče, Dragomir Matijević u svoje vreme da u dva sata po ponoći pređe preko Ljubičine i Salijeve ravni, i preko strašne šumetine zvane Vrhovi i da daleko pre prvih petlova tojagom zakuca na vrata svog ispisnika i dalekog rođaka Gvozdena u susednom zaseoku. Gvozden bi, nov gotov, kao da je pet po podne, ustajao iz kreveta, založio bi vatru, „pristavio kavu“, i onda bi njih dvojica uz „zetu“ ili „dravu“, bez lampe „gašnjače“ ili sveće, samo uz plamen iz šporeta „fejzovca“, što ga je pravio majstor Fejzo iz Pilatovca kod Prijepolja, zoru čekali eglenišući.

O čemu, niti ko zna, niti ko može posvedočiti, jer, svedoka tih razgovora nema. Ne zato što oni nisu bili zanimljivi ili što su Dragomir i Gvozden branili nekome da ih sluša, nego iz jednostavnog razloga što su u Gvozdenovoj kući sva ostala čeljad u to doba noći čvrsto spavala. Sveti Bog zna o čemu su njih dvojica, ogrnuti kožusima, uz duvan, pred šporetom, po svu noć pričali.

Dragomir je imao brata Sreta. Dragomir Sreta nikada nije zvao po imenu, nego – „brate“, a Sreto je Dragomira zvao „brato“. I Sreto je bio „starinski čovek“, znao je da napravi cerote i meleme koji su i najljuće rane i sandžije lečili. Znao je svaku travku od Vrhova do Kamlja i Zlatara. Znao je, vele te starinske priče, na prtini ili šumskom puteljku i najčemernijeg za čas posla da razgovori, odagna mu crne misli i da ovaj posle tog susreta put nastavi kao da je drugi čovek.

– Takvih ljudi nema više, niti će ih biti – kažu u Vilovima.

Sreto je u vrtu pod svojom brvnarom gajio svakojake biljke, tikve i boraniju, božure i travu gavez od koje srastaju kosti, ali su svim prolaznicima ponajpre u oči padale velike crvene ruže, a Sreto je svoje ukućane i prijatelje tako i zvao – koga „ružo“, koga „mile“, koga „lale“, „rane“…

U tom vrtu, nekako pred starost i pred smrt, Dragomir i Sreto ponajviše su vremena i provodili, sedeći na klupici, satima i satima razgovarajući, često i šapatom da ih drugi ne čuju, kao da se za čitav prethodni život, za šezdeset i kusur godina nisu dovoljno narazgovarali, kao da su jedan drugog željni ostali…

Gvozden Matijević iz Zabrdaša bio je Dragomirov veliki prijatelj. Toliki da su ponekad znali da po sedam dana sede, razgovaraju, piju rakiju i pevaju izvika. I niko od čeljadi u jednoj ili drugoj kući nije smeo niti da ih pogleda, kamoli da im nešto kaže. Dragomir je znao da u zoru sa volovima i kolima pođe u drva u šumu zvanu Studenac, putem pored Gvozdenove kuće, a kako u to doba, kao sada, nije bio običaj da se pored kuće prijatelja prođe tek tako, obično bi svratio, a onda, pred zoru idućeg dana, u Gvozdenovoj kući, tekao bi sledeći razgovor:

– Vidiš ti Gvozdene, volika drva imaš, doći će ti jednog dana Ruso (Dragomir je po ovim podrazumevao silnu rusku vojsku), sva ova drva nalagaće ti oko kuće i zapaliće ti kuću – počinjao bi Dragomir, koji je život proveo u uverenju da veće sile do Rusa nema i da će oni, kad-tad, svetom zavladati.

– Ai, crnjo, u pravu si. Ruso je to, nego, natovari ti kola drva sa moje klade, đe da ideš u Studenac da se mučiš – pristajao bi Gvozden iz prve.

Taj Gvozden Matijević, moj đed, starinski čovek, nekad dobar ko hleb, nekad vrletan do zla boga, jednom je tako, iza rata, ljut, psovao partiju po dvorištu, istog trena ka gradu je, po običaju, odmakao komšija da ga prijavi, a kad se komšija vratio iz varoši, na putu ga je sačekao Gvozden:

– Svrati komšija da predaneš, na kavu i rakiju, umorio si se…

Po ovim pričicama, isečcima iz života, ti ljudi ostali su upamćeni. Ne po tome koliko su dana, kog proleća, proveli u oranju i vlačeći njive i koliko su krvavih žuljeva zaradili tiskajući trupce niz Studenac do Uvca i praveći na Uvcu kerepe, kako su hranili čeljad, otimajući tek pomalo od života, nego po tome što su po svu noć sedeli ispred šporeta i pričali.

To su bili ti starinski ljudi, kakvih više u Starom Vlahu nema.

A i onaj „tranzistor“, odnosno radio-aparat na baterije, sa početka priče, bio je „starinski“. Koliko znam, najmanje jednom je sa vrha našeg zelenog kredenca tresnuo o drveni patos, drugi put je sa klupe sleteo u lavor pun vode i u oba slučaja ništa mu nije falilo, nastavio je da svira. Današnji tranzistori teško bi to preživeli, kao što i današnji ljudi, sigurni su u Starom Vlahu, nisu ni prići onim starinskim. Ni u staloženosti ni u vrletnosti.

A, možda je to samo zato što su oni živeli u ona stara, starinska, a mi živimo u ova, sadašnja, obična vremena.

Zoran Šaponjić

(iz knjige reportaža “Ljubomirova zemlja”)

Izvor: iskra.co

________________________________________________________________________________________

TREBA IMATI SVOJU RUŽU…

tamoiovde-logo

IZVOLITE, POSLUŽITE SE…

Slatko od ruža

Prvo…treba imati svoju ružu.

Sve o učenju ljubavi od jedne ruže možete naći u knjižici koja se zove „Mali princ“. Napisana je srcem deteta i namenjena svoj deci sveta, a naročito onoj zaboravljenoj u odraslim ljudima.

TAMOiOVDE-ruže-ulje-image0075rouz

Ilustracija: Bora Stanković

Dakle, neophodno je da uzgojite svoju ružu; nije toliko neophodno da je zasadite (ali je poželjno) koliko se traži da je posećujete svakog jutra i večeri, da joj se divite (jer divljenje itekako potpomaže rastu a i razvija samopouzdanje!), da joj opraštate istovremeni rast trnja… da poštujete njeno stremljenje ka nebu… i zalivate njene korene u zemlji.

Tu i tamo, sasvim je u redu ako je koji put i poljubite…

Ruža se stalno menja…slabašan izdanak, pa grmčić, nežan pupoljak koji iz dana u dan postaje raskošan cvet. Ali da li je ruža zaista i postala ruža…znaćete po osobenom mirisu. Kada zamiriše, znak je da je malo biće cveta postalo svesno svoje ružine prirode…i da deli svoje mirisno srce svima…

Eto lepote koja se nesebično daruje svima; jednako ptici i pčeli i ljudskom oku. Eto trenutka u kome treba da zastanete, da se ogledate u kapi rose na latici, da pomilujete nežnu baršunatost cveta….da udahnete duboko, duboko njen miris…tu nežnu esenciju samog bića ruže.

Najogoljenija je poruka Gospodnja zabeležena u tom mirisu. Izvorna molitva.
I u spiralnom plesu latica. U drhturavoj treperavosti boja na njima.
Gledajte u ružu…i postanite ruža. Makar na trenutak.
Makar samo jednom.

Sada je ruža spremna.

Desi se taj rascvetali maj u vašem dvorištu.

Zapravo recept ide ovako: potrebno je u bašči uzgajati s ljubavlju damasknu ružu (majsku ružu, đulbe-šećerku)…kada se rascveta u mesecu maju, u punom sjaju i mirisu, baštenskim makazama izrezati cvetove i odneti ruže na astal u avliji.
Strogo u hladovini, pod začudjenim pogledom mačke.

Odvojiti latice, NEŽNO. Tankim, spretnim, ženskim prstićima.
Izmeriti ih, i odmah spremiti istu težinu šećera. Oprati ruže pod mlazem hladne vode, nakratko, u đevđiru! Sada ih treba iseckati, hvatajući prstohvat po prstohvat latica. U međuvremenu staviti litar vode sa šećerom da zavri…i ubaciti latice.
Smesta će pobeleti…ali će nastaviti da mirišu.

Skriveni…ali možda najvažniji sastojak jeste – da dok „petljate“ oko ruža mislite samo na stvari, dogadjaje i ljude koji donose radost u vaš život….tako će se slatko napuniti ljubavlju, smehom i nestašlukom….poput majskog sunca kojim su ruže osunčane.

Posle 15- ak minuta kuvanja dodajte limontus…Gle čuda. Vratiće se njihovo ružičasto rumenilo.
A onda kuvajte na tihoj vatri dok se dovoljno ne zgusne (znate ono dok ne krenu dve kapi sa kašike, ili još bolje probajte na porculanskoj tacni da li je dovoljno gusto, da li se staklasto steglo!).
Sklonite šerpu sa vatre.
Naravno, to je šerpa koja se koristi SAMO za kuvanje slatka.

Onda sledi pravilo: ili vruće slatko u vruće tegle, ili hladno u hladne…kako volite.

Slatko od ruža treba držati negde duboko u kredencu, ili na najvišoj polici u špajzu, samo ga retko treba prepustiti milovanju sunca…u protivnom, postaće previše erotično.

Daleko od radoznalih i urokljivih očiju…nije za svačiji pogled. I nije za svačije usne, niti nepca; treba ga dati samo osobi koja vam je naročito draga…sa kojom gradite bliskost. Ili za koju pouzdano znate, svim dubinama svog srca, da je jedna od duša retkih i dragocenih u vašem životu.

Mora se izneti sa dužnim poštovanjem, u Japanu bi sigurno napravili „ceremoniju kusanja slatka“….ali ovo je još uvek sirova Srbija, sa prašinom vetra u nozdrvima.

Prva stavka je izneti teglu sa slatkom i deo presipati u posebno staklence, staviti ga na srebrni poslužavnik sa ručkama. Po starinskom običaju, na poslužavniku se nalazi izheklani milje od najtanjeg konca ili beli vez….Pored kristalne činijice sa slatkom se stavlja srebrna kašičica i visoka čaša za vodu od najtanjeg stakla….najbolje izvorska, živa voda.

Gotovo sakralno treba pomeriti poklopac sa činijice u kojoj je ružičasto i mirisno slatko…od ruža. Majska ruža, ili đulbešećerka….rukom brana…nežnom rukom domaćice, u bašči.

Izvolte, poslužite se…mek, ženski glas. Nekada je to devojački sopran, nekad taman alt. Obično poslužavnik nosi devojka ili ženska čeljad iz kuće…Izvolte poslužite se je najlepše rečeno čista srca, prirodno, spontano, kao kada voda klizne niz kamen praveći slap…

Gost obično kašičicom „zahvati“ malo od tog mirisnog slatka i prinese ustima…gde se rastopi u neponovljiv ukus, svojstven samo ružama. Praćen jedinstvenim mirisom.

Verujem da srce prave žene u svom središtu ima upravo taj miris.

Slatko od ruža treba jesti samo u posebnim, čudesnim prilikama….onim kada vam osećanja naviru na usta, kada srce raste, prerasta okvir tela i grad u kome živite i neobjašnjivo počne da se širi celom vasionom…u onim prilikama kada se zagrcnete od sopstvenih osećanja.

Kada biste nekom hteli da kažete da ga volite, a reči nikako da izadju….
Kada osećate da vas ljubav vreba…i da će vas zaskočiti iza prvog ćoška. I nema vam bežanja.
Kada u kući ima sasvim male dece koja kriju andjele po ćoškovima.
Kada konačno duboko, i do balčaka oprostite sebi i prigrlite sebe.
I obavezno, obavezno…u prisustvu žena, makar devojčica.
Ženski princip je nezaobilazan kada je u pitanju slatko od ruža.

Vreme? Najbolje i najuzbudljivije vreme jeste sumrak, kada se ionako sreću dva sveta, dan i noć. Kada iz dvorišta počnu da ćarlijaju mirisi behara….a svici stidljivo počnu da trepere ispod drveća.

Ili u sasvim rano, napuklo letnje jutro, zaplavljeno nebom, još dovoljno daleko od žege.

Ipak, pazite se dobro da ne gledate u ženske oči dok kusate slatko….a naročito ne u oči domaćice koja ga je spremala…

Sva ljubav koju nosi žena u grudima se preliva u to magično slatko…sve ono što je tog jutra snevala, koga je i kako u snu grlila….pa sva dnevna sanjarenja dok je brala ruže, odvajala latice…i napajala se mirisom, pa nakon toga dok je kuvala slatko…šok iznenadjenja kada latice promene boju zbog toplote i kada ponovo zadobiju ružičastu kada se stavi limontus…

Dakle, slatko od ruža ne kusajte ako niste spremni odmah položiti svoje srce pored njega… da uhvati i poprimi malo od neizrecivog mirisa. Dakle, samo za veoma, veoma hrabre.

U protivnom, kusati to slatko, kao i sve napred napisano – nema smisla.

Autor: Sonja

__________________________________________________________________________________________

JA SAM ODGOVORAN ZA SVOJU RUŽU…

SUPROTNOSTI SE PRIVLAČE, SLIČNOSTI OSTAJU ZAJEDNO…

tamoiovde-logoSuprotnosti se ipak (ne) privlače!

Emocije i partnerski odnosi oduvek predstavljaju nerešivu enigmu velikom broju ljudi, a jedan od najraširenijih mitova o muško-ženskim odnosima svakako je da se – suprotnosti privlače.

Dok neki veruju da za partnera biramo osobu koja ima osobine koje nama nedostaju, drugi veruju kako biramo partnere koji su nam vrlo slični.

PsihoanalizaDa li se u ljubavi više privlače srodne duše ili potpuno različiti karakteri? Da li dvoje ljudi koji imaju različite poglede na gotovo sve, mogu da imaju i funkcionalnu vezu?

Da u frazi o suprotnostima koje se privlače nema previše istine dokazala je nova studija i novi zaključci kako je za sreću potrebno pronaći nekoga ko je poput nas. Iako se možda ljudi različitih ličnosti u početku privuku, ispostavilo se da suprotnosti stvaraju velike prepreke u dužim vezama, a da je sličnost zapravo pokazatelj bračne sreće ili, uopšteno, sreće u vezi.

Najtrajniji i najbolji brakovi najčešće su oni u kojima su supružnici vrlo slični. Što su sličnosti bile veće, partneri su bili zadovoljniji svojim bračnim životom. Vrlo je malo, ili nimalo dugih veza, s potpuno različitim ličnostima.

Kada je u pitanju traženje ljubavi, ljudi se drže onih iz svoje „lige”, tačnije žele partnera sa kojima imaju slične poglede u stvarima koje su bitne; da su sa njima u istom ili sličnom rangu (status, izgled, inteligencija). Naučnici su to nazvali „spajajućom hipotezom“.

U prijateljstvu, naročito u emocionalnim vezama, uočeno je da se ljudi sličnih crta ličnosti mnogo češće zbližavaju i druže međusobno, nego sa ljudima koje imaju različite osobine. Kod potencijalnih partnera tražimo sigurnost kroz iste kvalitete koje i sami posedujemo, iako govorimo da želimo nekog drugačijeg.

Kraći „rok trajanja”

Privlačenje suprotnih karaktera romantičan je mit kojem veruje čak 87,5 posto ljudi. Međutim, istraživanje pokazuje da je mnogo verovatnije da se privlačnost javi između sličnih osoba. Američka studija obradila je stotine članova jednog onlajn sajta za spajanje parova, pitajući ih da li traže osobu koja im je slična, ili koja se od njih razlikuje. Više od 85 posto odgovorilo je da priželjkuju spajanje s nekim dijametralno suprotnim od njih. Međutim, kad su u nastavku istraživanja testirani i upitani da temeljnije navedu osobine onih s kojima bi želeli vezu, ispostavilo se da većina traži partnera koji im je izrazito sličan prema psihičkim i društvenim obeležjima!

Ljudima se sviđa romantična zamisao o privlačenju različitosti, iako je ne primenjuju u stvarnom životu, ističu autori studije. Uvek nam imponuju osobe koje imaju ono što mi nemamo. Nekompatibilni partneri mogu da imaju zanimljivu vezu, jer se osećaju ispunjeno u društvu partnera kome se dive, a često biraju partnere po onome što im nedostaje i za čim čeznu. Ali, u nekim ključnim životnim vrednostima poput odnosa prema porodici, novcu, vernosti i vaspitanju dece, jako je važno da se partneri slažu i da žele iste stvari u životu.

Suprotnosti se privlače, sličnosti ostaju zajedno

Suprotnosti se mogu samo kratkoročno podnositi, i to u površnim vezama. Uspešna, duboka veza uključuje daleko više od samog izazova – neophodne su i dodirne tačke, jer je to ono što nas posle početne radoznalosti održi kao par. U početnoj fazi, različitosti mogu biti privlačne, izazovne i uzbudljive. Kada smo sa nekim čije se mišljenje uvek razlikuje od našeg, i kada nismo sigurni kako će partner da reaguje, nivo iznenađenja je veći. Međusobne suprotnosti u temperamentu, intrigantne razlike, nama nepoznate karakteristike kod druge osobe mogu delovati podsticajno i kreativno, i poslužiti kao iskra koja će „zapaliti” plamen strasti. Razlog tome je što sebe ne cenimo, ili ne poznajemo dovoljno, ili smatramo da naše praznine neko drugačiji od nas treba da popuni.

Obrnuto, velika sličnost između dvoje ljudi u startu može ponekad da onemogući nastanak romanse zbog odsustva pokretačkog momenta. Dvoje koji su mentalno slični, pre će uspostaviti prijateljski ili poslovni nego intiman odnos. Kod srodnih duša često ume da dođe i do zasićenja, jer su suviše kompatibilni.

Međutim, na duže staze, različitosti se najčešće pretvaraju u prepreke. Razlike na početku veze zadovoljavaju traženo dopunjavanje, ali s vremenom one uzrokuju osećaj jednog partnera da ga onaj drugi ne razume. Kod suprotnih karaktera koji se snažno privlače u svojoj različitosti, dokazano je da svađe postaju neraskidivi deo odnosa – zbog drugačijih stavova, želja, ambicija… Takve veze su najčešće kratkog veka i, po pravilu, ne predstavljaju emocionalno utočište kojem svaki čovek teži, jer se ličnosti koje su drugačije na kraju – sudare.

Različitost iscrpljuje

Suprotno verovanjima, partneri ne postaju sve sličniji kako godine braka prolaze. Ukoliko u vezi nema zajedničkih interesovanja, teško će se roditi bliskost. Parovi koji su od prvog dana ušli u nesuglasice jer se suviše razlikuju, a ipak jako privlače, osuđeni su na burnu i neizvesnu vezu. Razlike jesu mnogo uzbudljivije od sličnosti – deluju kao pravo osveženje kada život upadne u kolotečinu i veliki su izazov jer podstiču rad na sebi, dajući novu perspektivu, ali posle izvesnog vremena ipak može postati zamorno.

Različitosti, kad-tad, dovedu do nekog raskršća. Ako ne poznajemo mehanizme privlačenja suprotnosti i ako se nijedan od partnera ne promeni u međuvremenu, te različitosti se ispreče između ljudi i dovode do frustracije i netrpeljivosti u završnici.

Kada vezu čine dve totalne suprotnosti, moramo konstantno biti spremni na kompromise, što znači i da moramo odustajati od sopstvenih vrednosti i prihvatati nove. A ljudi koji se previše prilagođavaju životnom stilu druge osobe, s vremenom izgube osećaj sopstvenog identiteta i na kraju to zameraju partneru. Puno je lakše živeti s nekim ko nas razume, nego s osobom koja želi da nas promeni. Iako je kompromis dobrodošao u svakoj vezi, partneri vrlo brzo shvataju da troše mnogo energije i vremena u raspravama, objašnjenjima.

Hemija može da spoji dve poptuno različite osobe, ali ona sama nije dovoljna da bi stvari funkcionisale. Ono što nas mami i privlači partneru, što nas nas je nekada fasciniralo, kasnije nas košta strpljenja i živaca – razvija se nezadovoljstvo među partnerima, javljaju se problemi u komunikaciji, osećaj kako veza nema budućnosti ili kako nedostaje ljubavi. Sasvim je logično da će pre izbiti svađa između ljudi čije se navike i uverenja znatno razlikuju, nego u odnosu onih čije su osobine srodne.

Značajna je razlika između realne osobe i sanjara, konformiste i nekonformiste, introvertnog i esktrovertnog. Mirne, staložene i štedljive osobe, zapravo ne mogu da uspeju sa živahnim, avanturističkim i rastrošnim partnerima.

Povučenu osobu može da privuče neko ko je dominantan, ali je najbolje da u vezi budu dve dominantne osobe. Iako će se dominantne osobe ponekad sukobljavati, osećaće se ravnopravno u vezi i samim tim, veza će biti zdravija. Što više razlika bude među partnerima, tim je veća verovatnoća da će oni imati problema da održe svoju vezu zdravom.

Koncept „sličan se sličnom raduje” mogao bi da se proširi i izvan romantičnih veza, na odnos roditelja i dece, saradnika na poslu, u prijateljstvu, tvrdi američki profesor Filip Rašton.

Čak i u poslu srodnost duša ima značajnu ulogu. Osobe koje su bliske mentalno i duhovno, mnogo brže i preciznije rade timski, imaju više uspeha, a u prijateljstvu su ključna podrška jedno drugome.

Veće šanse za sreću

Mnogo veću šansu za istinski ljubavni odnos imaju srodne duše – parovi koji dele poglede na svet. Sličnost je ključ za vezu koja traje, čarobna i jedina prava formula ljubavi. Ona podstiče razvoj bliskosti, a kad smo s nekim bliski, znači da se s njim možemo povezati bez mnogo napora. Na duže staze, tražite osobu koja vam istovremeno može biti najbolji prijatelj i s kojom se možete razumeti bez puno truda. Veza u kojoj parovi imaju barem nekoliko zajedničkih činilaca: društveno okruženje, obrazovanje, starost, poreklo, profesija, hobi, temperament… najčešće su harmonične, mirne, bez velikih svađa i nesporazuma. Sukobi su znatno češći i gori kod parova različitih osobina i navika, nego kod onih čija su uverenja i navike srodne.

Sličnost je udobnija. S ljudima koji su nam kompatibilni, osećamo se mnogo sigurnije jer će se oni složiti sa nama. Od njih uvek znamo šta možemo da očekujemo. Ljudi koji misle isto što i mi deluju pozitivno na naše samopoštovanje, jer na neki način dokazuju da smo i mi u pravu. Suprotnim karakterima psiholozi savetuju da prihvate jedno drugo sa svim manama, jer niko ne menja tek tako svoje navike pod uticajem drugog, budući da su to već izgrađene ličnosti. Dve potpuno različite osobe mogu da funkcionišu jedino na samom početku veze, kada je strast na samom vrhuncu. Ako se takve krajnosti zaista spoje u braku, u većem broju slučajeva dolazi do niza konflikata, a najčešće i do razvoda.

U emotivnoj vezi ili zajednici, različite ličnosti koje se snažno privlače mogu da budu srećne na duže staze samo ako su dovoljno zrele – da prihvate da druga strana ima drugačije želje, aspiracije, navike, bioritam, i da to mudro iskoriste, na najbolji način.

Srodnim dušama psiholozi savetuju da ne dozvole da budu zaokupljene samo jedna drugom i svojom vezom. Kod apsolutno bliskih odnosa postoji tendencija da odnos uđe u kolotečinu i dođe do zasićenja, jer su slični karakteri manje kreativni, partneri „čitaju” jedno drugo kao „otvorenu knjigu” i brzo se gube početna neizvesnost i dinamika. Vezi će puno pomoći ako izazovete partnera da bude otvoreniji i aktivniji.

Piše Vesna Bantić

Izvor:treceoko.novosti.rs

ULICA DEČJEG OSMEHA…

tamoiovde-logo
Juče, 24. decembra, deo centralne borske ulice „Moša Pijade“ u vremenu od 10 d0 14 sati  preimenovan je, makar na kratko u „Ulica dečjeg omeha“.

boras5U organizaciji borskog Centra za kulturu, sada već tradicionalna manifestacija „Ulica dečjeg omeha“, pokrenuta je sa ciljem da ulepša i dočara Novogodišnju atmosferu, ali pre svega da smanji društvenu isključenost dece i podstakne njihovu kreativnost i maštu.

Ovom događaju prethodio je konkurs za najlepšu pesmu priču, likovni rad, kreativni predmet, ukras, čestitku, kapu i slično, sa akcentom da budu izrađeni od darova prirode ili reciklažnih materijala.

Na konkursu i na Ulici dečjeg osmeha učestvovale su sve gradske i seoske osnovne škole, Dečja ustanova „Bambi“, Škola za osnovno i srednje obrazovanje „Vidovdan“ i Udruženje za za decu sa potrebnim potrebana „Mozaik“.

Izuzetno za ovo doba godine lep dan uz odličan odziv izlagača i posetilaca-kupaca, doprineli su da vreme predviđeno za manifestaciju zaista bude obojeno i ozvučeno lepotom dečjeg osmeha.

Deca, kreativni stvaraoci, pokazala su ovom prilikom, da su ljupki i vešti prodavci.

Koliko su zaradili prodajom svojih originalnih rukotvorina, neka ostane njihova slatka tajna.

Osmehe su delili besplatno.

Tekst/foto: Bora*S

Za pisustvo i informacije zahvalan sam sjajnoj Simonidi Gavrić.

_________________________________________________________________________________

PREPOZNAJTE SOCIOPATE…

tamoiovde-logoi izbegnite zamke harizmatičnih ludaka

Istorija sveta opisuje mnoga negativna dešavanja iz prošlosti: ratove, tragične događaje, krvoprolića i nesreće u kojima se često kao idejni vođa ističe pojedinac, ili grupa nečijih sledbenika.

599Stručnjaci profile tih ljudi karakterišu kao sociopatske ili psihopatske. Iako se u teoriji razdvajaju ova dva pojma, oba se odnose na ljude sa fiziološkim defektom u mozgu koji za posledicu ima nerazvijenost centara za kontrolu emocija i impulsa.

Zapanjujuće veliki broj ljudi koji su kroz istoriju bili izmanipulisani od strane ovakvih ličnosti, i podržali njihove nakaradne ideologije, priključili se verskim kultovima koji su osnivani i mašinerijama prevare koje su konstruisane, navodi nas da se pozabavimo ovim fenomenom.

Procenat ljudi sa sociopatskim ponašanjem u globalnoj populaciji je oko 4%. Konkretno, u avionu sa kojim letite je statistički oko pet sociopata. U autobusu javnog prevoza društvo vam prave dvoje sa ovim poremećajem. Ukoliko radite u kolektivu sa 500 ljudi, dnevno srećete njih dvadeset sa ozbiljnim poremećajem ličnosti.

U delu „Sociopata u komšiluku“, Martha Stout objašnjava da sociopatiju pogrešno tumačimo kao retkost, prepoznatu kod malog broja istorijskih ličnosti čija su postupanja dovela do teških nesreća. Među ljudima sa kojima ste u kontaktu svakodnevno postoje vešti majstori manupulacije, čije labave moralne stege mogu da izazovu brojne probleme u vašem životu.

Kako da ih prepoznamo?
sociopats-01

Šarm

To obično nisu neshvaćeni i neprilagođeni ljudi, već prilično harizmatične osobe, koje deluju vrlo privlačno onima koji tragaju za vođstvom i podrškom. Često imaju veoma izraženu seksualnu privlačnost, a kada ih bolje upoznate i ekstremne seksualne apetite i čudne fetiše.

Spontanost i komunikativnost

Imaju tendenciju da brzo sklapaju prijateljstva i za dobro novih prijatelja svesno ulaze u nerazumne, rizične i bizarne situacije. Brzo dostižu nivo prisnosti za koji normalnoj populaciji treba mnogo više vremena. Tim postupcima kod onih koji ovo ponašanje ne prepoznaju kao neprirodno stvaraju osećaj dužnosti. Uzvraćanje takvog prijateljstva je prvi korak ka zamci.

Nepostojanje osećaja stida, krivice ili kajanja

Njihovi mozgovi jednostavno ne prave sinapse za obradu tih emocija. Ovaj defekt im daje sposobnost da lako izdaju ili povrede ljude, što je često praćeno ucenama, pretnjama i zastrašivanjem. Slede isključivo lični interes. To je razlog što ćete među veoma uspešnim ljudima, čak i u visokim nivoima vlasti bilo koje nacije, naći nešto veći procenat sociopata nego u prosečnoj populaciji.

Lažna iskustva

U opisivanju svojih iskustava preteruju do tačke apsurda. Zanimljivo je da ljudi imaju sklonost da poveruju u takve priče. Nekada zbog toga što sociopata zasnuje svoju laž na poluistini (primer „srpskog satelita“, čoveka koji jeste bio jedan od najboljih studenata, ali nikada nije završio fakultet koji je tvrdio da jeste, niti imao naučna dostignuća koja je tvrdio da je postigao), a nekada su priče koje smisle do te mere neverovatne da se prosečan čovek povede za tezom „ovo je toliko neverovatno da mora da je istinito“. Najčešće, ne obratimo pažnju na detalje, pa priča „prođe“.

Dominacija

Prepoznaćete ih po tome što ne umeju da prihvate tuđe argumente u raspravi, i u stanju su da zlobno i beskrupulozno brane svoj stav, čak i kada je očigledno da nisu u pravu.

Inteligencija

Sociopate su retko intelektualno inferiorni ljudi. Nadprosečan stepen inteligencije je neophodan da bi se u potpunosti razvila sociopatska ličnost, spremna da plete mreže laži i obmana. Upravo iz tog razloga, hapšenje serijskih ubica i prevaranata je jedan od najtežih zadataka policije, jer im ova sposobnost omogućava da dugo ostanu neotkriveni.

Emocije

Sociopate nemaju sposobnost da osete ljubav, empatiju i sažaljenje. Oni ponekad emituju takva osećanja u javnosti, jer imaju svest o tome da su takvi izlivi emocija poželjni, ali je to na nivou simulacije i kopiranja tuđih ekspresija. Oni istinska osećanja nemaju, jer u njihovom mehanizmu procesuiranja doživljenog dolazi do kratkog spoja. Ovo je vrlo opasna karakteristika koja onemogućava da u razmišljanjima sebe stave u ulogu žrtve i osete kajanje zbog nanete štete ili bola.

Poetsko izražavanje

Ukoliko pogledamo intervju sa Charlesom Mensonom, osnivačem ubilačke komune u Kaliforniji 1960. godine, neke od Hitlerovih govora, ili govore kontroverznih lidera novijeg doba, vidimo da je njihova sposobnost izražavanja nadprosečna, a njihovi monolozi intrigantni i hipnotički. Slično je i sa sociopatama u generalnoj populaciji. Često se slušanje njihovog izlaganja opisuje kao smirujuće, prijatno i nadahnjujuće iskustvo.

Izvinjenje

Od sociopate je teško izvući čak i lažno izvinjenje. Prihvatanje činjenice da nisu u pravu smatraju neprihvatljivom kapitulacijom. Ukoliko im pokažete neoboriv dokaz da greše, shvatiće to kao napad na njih, a ne kao na ukazivanje istine. Jednostavno, sa takvim ljudima je svaki vid sporazuma osim onog koji su zamislili neostvariv.

Život u zabludi

Sociopata iskreno veruje u ono što kaže i na njegovom licu je nemoguće pročitati laž i obmanu. Dokazano je da je kod njih poligraf (detektor laži) potpuno beskoristan, jer ne doživljavaju emotivne oscilacije kad ne govore istinu. Oni u svojim glavama odmah nakon činjenja bilo čega automatski elaboriraju fikciono objašnjenje koje opravdava njihova dela.

Ne postaju sve sociopate serijske ubice, lopovi i diktatori. Neki ceo svoj vek egzistiraju kao prihvaćeni članovi društva okarakterisani od poznanika kao „teške ličnosti“ ili „komplikovani ljudi“. Prilike koje im život stvara omogućiće im da svoju patologiju razviju u različitoj meri. Što je okruženje manje svesno i podložnije manipulacijama to su ove ličnosti u njemu bolje pozicionirane i poštovanije.

Kako se ponašati u situacijama kada nečije sociopatsko ponašanje počne da vas ugrožava?

sociopath-02Istina

Suočite ga sa istinom. Insistirajte na činjenicama. Psiholozi opisuju tipičan nastup sociopate uhvaćenog sa torbom ukradenog novca. On će tvrditi da je novac uzeo da bi ga zaštitio, jer ima proverene informacije da je neko želeo da ga ukrade. Iznošenje činjenica koje ukazuju na očiglednu laž je prva stepenica borbe.

Okruženje

Sociopate često imaju brojne sledbenike, ljude koje su pridobili na različite načine, koji će u svakom trenutku biti spremni da posvedoče u njihovu korist. Oni kod tih ljudi pažljivo kreiraju lažna sećanja, kojih ovi ne moraju biti svesni. Poznat je slučaj kada su sledbenici jednog gurua nadahnuto pričali kako su ga u određenim prilikama viđali da levitira (lebdi u vazduhu). Postupnim razgovorima sa njima, lekari su ustanovili da niko od njih nije zapravo prisustvovao seansi gde je guru levitirao, ali su toliko puta slušali žive priče o tom iskustvu da im se ono urezalo u svest kao nešto doživljeno. Suočavanje okruženja sa lažnim sećanjima na zajedno proživljene događaje koji se nikad nisu desili je drugi bitan korak.

Javno razotkrivanje

Ukoliko sociopatsko ponašanje ostane unutar interesnog kruga i završi se tamo gde su se neprijatnosti dogodile, postoji realna mogućnost da ćete samo osnažiti patološki karakter koji će to shvatiti kao jedno iskušenje na putu do uspeha. Velika je verovatnoća da će taj incident kasnije preokrenuti u svoju korist, tumačeći ga budućim sledbenicima i žrtvama kao napade zlonamernika (u njegovoj interpretaciji konkurenata, špijuna, tajnih agenata) sa kojima se izborio i izašao još jači. Iz tog razloga, neophodno je istrajati u razotkrivanju, i ukoliko ima elemenata krivičnog dela, sudski procesuirati ovakve ljude.
Izvor:medias.rs

___________________________________________________________________________________________________

ŠTA JE ČOVEK? DEFINIŠITE MI GA …

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

I NAPRAVIĆEMO VAM KOPIJU

___________________________________________________________________________________________________

Zbog čega nas užasavaju roboti koji liče na ljude

Još od “Piksarovog” probnog kompjuterski animiranog filma “Tin toj” iz 1988, kada je publika pokazala izrazitu odbojnost prema realističnom liku ljudske bebe po imenu Bili, uočen je fenomen da crtani likovi i roboti koji veoma podsećaju na ljude kod ljudskih posmatrača izazivaju neprijatan osećaj i nelagodnsot. Ovaj fenomen je u međuvremenu od robotičara Masahira Morija dobio naziv “Ankani veli” (sablasna dolina).

231850_robot_f

Džil je jedan od najrealističnijih humaniodnih robota

Poučen iskustvom, “Piksar” se preorijentisao na likove kao što su žive igračke, čudni roboti i automobili koji govore, a robotičari i psiholozi se trude da otkriju psihološku pozadinu ovog fenomena. Njegovo razumevanje bi se, naime, moglo pokazati kao ključno u predstojećim godinama, kada se očekuje da čovekoliki roboti, odnosno “virtuelni družbenici”, nađu svoje mesto u našim domovima i preduzećima.

Fenomen “sablasne doline” znači, naime, da ljudski izgled i ponašanje mogu veštačku tvorevinu da približe posmatračima – ali samo do one tačke dok veštački lik ne pokuša nesavršeno da oponaša realno ljudsko ponašanje, govor i mimiku, kada se osećaj bliskosti naglo pretvara u odbojnost, tj. u doživljaj “sablasne doline”.

Ako se krećete poput ljudskog bića, ali su vam pokreti neskladni, ili ne uspostavljate pravi kontakt očima, to izaziva neprijatan utisak – smatra kognitivni psiholog Ajs Sejgin, koji se bavi proučavanjem ove problematike na Univerzitetu Kalifornije u San Dijegu.

 

Verujem da je stvar u tome što čovekolike pojave u mozgu izazivaju neka očekivanja. A ako ova očekivanja nisu zadovoljena, u mozgu nastaje problem” – što je kod humanoidnih robota današnjeg stepena savršenosti još uvek neminovno.

– Evolucija nas je naučila da otkrivamo već i mala odstupanja od uobičajenog ljudskog izgleda i ponašanja, koja ukazuju na bolesti, mentalne ili fizičke probleme, koji mogu biti i opasni – objašnjava psihološkinja Talija Vitli sa Koledža Datrtmut.

231861_humanoidni-robot02-reuter-toru-hanai_ffOna, stoga, smatra da insistiranje na ljudskom izgledu robota nije poželjno, osim ako zaista ne uspemo da ih učinim savršenima, što prema rezutatima ispitivanja znači da po izgledu i ponašanju moraju najmanje 65% da odgovaraju pravim ljudima.

Pored toga, većina nas još uvek ne očekuje (niti želi) u svom životu čovekolike robote kao ljubavnike, kućnu poslugu i virtuelne družbenike, mada postoje i neke oblasti u kojima je humanoidni izgled robota nesumnjivo poželjan, pa čak i neophodan. U pitanju su, recimo, roboti koji služe za praksu studentima medicine, ili pak oni koji se koriste za snimanje opasnih scena u filmovima.

D. Milojković | Izvor: blic.rs/07. 04. 2012.

Džuls je jedan od najrealističnijih humaniodnih robota:

_____________________________________________________________________________________________________

Da li bi vas prevarila? Pogledajte najnoviju japansku „roboticu“

234607_24robot02-fonet_ff

Džeminoid F simulira ljudski glas dok govori i smeje se, i u stanju je da pokaže 65 ljudskih osećanja

Humanoidni roboti poslednje generacije polako brišu granicu između mašine i čoveka, bar naizgled. Japan je predstavio robota u ženskom obličju, koji priča, peva i može da pokaže 65 izraza lica, od kojih, na primer, osmeh, pa čak i izraz čuđenja.

Hiroši Išiguro, japanski naučnik i robotički dizajner sa Univerziteta Osaka, u zapadnom Japanu, kaže da je njegov cilj da napravi robota za koga će ljudi misliti da je ljudsko biće.
– Šta je čovek. Definišite mi ga i napravićemo vam kopiju – kaže Išiguro.

234609_24robot04-fonet_ff

Robot se osmehuje okupljenima u tržnom centru u Hongkongu

Neki od njegovih dosadašnjih androida dostižu cenu od čak 1,2 miliona dolara, dok “džeminoid F” košta “samo” 110.000 dolara.

Profesor Išiguro takođe je poznat po tome što je napravio robota-dvojnika.

Devojka-robot može da se smeši, pomera obrve i usne, iako uglavnom ima izgled zbunjenosti na licu.

234473_geminoid-f01-afp_ff

Džeminoid F predstavlja najinteligentniju generaciju robota

Takođe, može da govori i peva, emituje muzičke snimke, i da kopira pokrete posmatračevih usana.

Robot poseduje 12 servo-motora, koji rade na pritisak vazduha, što joj omogućava da oponaša ljudske emocije na licu.

I.F. | Izvor: blic.rs/12. 04. 2012.

_______________________________________________________________________________________________________________

 Uskoro na tržištu roboti sa emocijama

Za nepunih godinu dana na tržištu će se pojaviti humanoidni roboti za ličnu upotrebu koji će, osim što će „raditi“ kao dadilje pa čak i prijatelji za zabavu, biti sposobni da izražavaju emocije – tako bar tvrdi izvršni direktor japanske kompanije SoftBank.

478512_robot-reuters_f

Robot Pepper

U februaru 2015, počeće prodaja ovih robota koji su predviđeni da služe kao dadilje, medicinske sestre, radnici hitne medicinske pomoći ili čak prijatelji za zabavu, i koji će koštati 198.000 jena (1.900 dolara).

Biće sposobni za učenje i izražavanje emocija, najavio je izvršni direktor Softbanka, Masajoši Son, na konferenciji za novinare, na kojoj ga je pratio elegentni primerak robota po imenu „Pepper“, i koji je sa novinarima i ćaskao piskavim, dečačkim glasom, prenosi Tportal.

Prototip robota za ličnu upotrebu biće predstavljen inače ove nedelje i posluživaće kupce u prodavnicama mobilnih telefona Softbank firme u Japanu.

Son tvrdi da će to biti roboti koji će prvi put u ljudskoj istoriji dobiti srce, i emocije.
Ali kaže i da će kompanija SoftBank ovim biznisom proširiti poslovanje na sektor koji se smatra ključnim za rešavanje nedostatka radne snage u društvu čije stanovništvo ubrzano stari.
Tanjug | 06. 06. 2014. | Foto: Reuters | Izvor: /blic.rs

_______________________________________________________________________________________________________________________

Priredio: Boras*S