NA PEŠKIRU, DEVOJAČKI SNOVI, NESLUĆENI…

TEKERIŠKI PEŠKIR

„Tekeriški peškir je neobičan i vredan eksponat koji svedoči o moralu i snazi srpskog vojnika.

Ovaj suvenir je sećanje na Tekeriški peškir i u potpunosti je napravljen ručno i od prirodnih materijala. Izrađen je od strane Gradske organizacije invalida rada.

U jednoj noći kada su vođene najveće borbe tokom Cerske bitke, renjen je Mileta Milutinović, vojnik iz okoline Svilajnca. Ne želeći da saborci napuste boj zbog njega, sam je dopuzao do napuštene kuće tražeći pomoć. Tamo je pronašao sanduk sa devojačkom spremom Perse Spajić. Da bi zaustavio krvarenje, uzeo je dva peškira i previo rane. Kada se oporavio vratio se u borbu, prošao albansku golgotu, učestvovao u proboju Solunskog fronta, ali se od peškira nije odvojio.

Kada je rat završen, Mileta se vratio u rodno mesto, ali samo sa jednim peškirom. Oslobodio se ratnih strahota, ali ne i griže savesti što je uzeo nešto tuđe, i još deo devojačke spreme. Raspitivao se godinama i saznao da je Persa umrla tokom rata, pre udaje. Ni to nije umirilo savest jednog vojnika tako da je Mileta Milutinović odlučio da sačuvani peškir vrati uprkos svemu. To je učinio kada je došao na obeležavanje šest decenija od početka Cerske bitke. 

Od 1975. godine originalni peškir se čuva u Narodnom muzeju u Šapcu.

Persida je svoje devojačke snove utkala u ovaj peškir ne sluteći da će upravo on nekom spasiti život i dati nadu.“ *

*Tekst u celosti preuzet sa pratećeg flajera uz suvenir „Tekeriški peškir“ na štandu TO grada Šapca u Kragujevcu. 

 

Foto: Bora*S

---

Jedinstven i originalan

Tkani peškir iz Pocerine, sa početka 20. veka predstavljao je deo devojačke spreme koju su devojke pripremale za udaju i koju su prilikom udaje sa radošću nosile u novi dom.

Izvor fotografije: Vikipedija

Tkan je na razboju, tankim nitima lana i pamuka,   ukrašavan  crveno-žutim položenim linijama i cvetovima.

Izatkani peškir je na  krajevima obrubljivan čipkom a potom dodatno ukrašavan, personalizovan vezom.

Na orginalnom, Persinom peškiru, sa jedne strane je izvezeno: „Persa Spajića đevojka”, a sa druge „Dobro jutro dobri domaćine, sretan ti praznik”.

Tkani  deo peškira dugačak je 220, a sa obostranom heklanom čipkom 250 santimetara.

Prilikom obrubljivanja svog peškira čipkom, devojka Persa je zadnji red heklala crnim koncem, što nije svojstveno za devojačku spremu.

Ima li u ovom detalju  slutnje duše Spajića devojke, da će njeni devojački snovi u vremenu zlih, iz nigdine pristiglih, biti nasilno razvejani i  zanavek nedosanjani?

Priredio: Bora*S

---

 

 

MOŽETE SE DUGO DIVITI…

Narodna umetnost Rusije

Matrjoška – Okruglog lica, punija vesela devojka sa maramom i ruskom narodnom nošnjom osvojila je srca ljubitelja narodnih igračaka i lepih suvenira širom sveta.

Sada matrjoška nije samo domaća igračka, čuvar ruske kulture, već i suvenir za turiste.

Matrjoška je postala dragoceni  predmet za kolekcionare, koji može da košta i nekoliko stotina dolara.

 Emajl – Starinski broševi, narukvice, privesci koji su naglo „ušli” u modu, nisu ništa drugo do ukrasi urađeni tehnikom emajla. Ova vrsta primenjene umetnosti nastala je u 17. veku u Vologodskom regionu.

Majstori su oslikavali na belom emajlu cvetne šare, ptice, životinje pomoću mnoštva boja. Zatim je umetnost višebojnog emajla nestala, a zamenio ju je jednobojni emajl: beli, plavi, zeleni. Sada se uspešno kombinuju oba stila.

 Pavloposadske marame – Svetle i lake, ženske pavloposadske marame su uvek moderne i aktuelne. Ovaj zanat se pojavio krajem 18. veka u radionicama sela Pavlovo, iz kojih se kasnije razvila proizvodnja marama.

U njima su se proizvodili vuneni šalovi sa štampanim crtežom, veoma popularnim u to vreme. Sada se originalni crteži dopunjuju različitim elementima, kao što su rese, napravljene u raznim bojama.

 Hohloma je jedan od najlepših ruskih filigranzanata, nastao u 17. veku, u blizini Nižnjeg Novgoroda. Ovo dekorativno slikarstvo nameštaja i drvenog pribora vole ne samo ljubitelji ruske starine, već i stanovnici drugih zemalja.

Možete se dugo diviti neobično isprepletanim šarama sa jarko crvenim bobicama i zlatnim listovima na crnoj pozadini. Zato, čak i tradicionalne drvene kašike, poklonjene za manje važne povode, ostavljaju najlepše i najduže sećanje na onoga ko ih je poklonio.

Filigran je jedan od najstarijih oblika umetničke obrade metala.

Elementi filigranskih šara su najrazličitiji: u obliku kanapa, trake, pletenja, jele, staze, punjenog veza.

Pletenje se izrađuje od veoma tankih zlatnih ili srebrnih žica i zato izgleda lako i krhko.

 Paleh – paleška minijatura je najfinije, najpoetičnije viđenje sveta, koje je osobeno ruskim narodnim legendama i pesmama. U slikarstvu se koriste braon-narandžasti i modro-zeleni tonovi.

Nema sličnog slikarstva u svetu. Minijatura se izrađuje tehnikom papir mašea i tek onda se prenosi na površinu kutijica svih mogućih oblika i dimenzija.

 Uralski malahit – Poznata nalazišta malahita su na Uralu, u Africi, Južnoj Australiji i SAD, međutim, po boji i lepoti šara ne može se nijedan porediti sa uralskim.

Zbog toga se malahit sa Urala smatra najvrednijim na svetskom tržištu.

Izvor: http://www.adme.ru

Izbor i prevod s ruskog Marijana Erić, IV-3

Autor: ruskikutak /Objavljeno 29. novembra 2015.

---

Nadnaslov: Bora*S

---

---

 

DEVOJAČKO KOLANČE…

Tajne starih Srba – devojačko kolanče

Krucijalno obeležje nacionalnog i etničkog identiteta za svakog čoveka, bar u prošlosti, bila je njegova odeća, odnosno nošnja. Međutim, nošnja nije služila samo za obeležje nacionalne ili etničke pripadnosti, već je ona, po strogoj formi krojnih oblika odeće, slaganju delova odeće, strogoformalnoj geometrijskoj ornamentici, izuzetno stilizovanim vezovima cvetnih motiva i ustaljenim koloritom odabranih boja, služila i kao obeležje vremena i prostora u kome je stvarana i nošena, predstavljala tragove kulturno-istorijskih specifičnosti u razvoju jedne nacionalne ili etničke skupine od momenta njenog nastanka.

Svaki deo odeće, svojom vizuelnom formom, geometrijskom ornamentikom, cvetnim motivima, bogatstvom suptilnih i raskošnih ukrasa savršene izrade i fino slaganje boja, krije neku poruku o socijalnom statusu žene ili muškarca, versku ili nacionalnu pripadnost onoga koji ga nosi a često kazuje i o nekim kultuno-istorijskim činiocima kroz daleka vremena i na širokim prostorima. Takav je slučaj i sa delovima nošnje Starih Srba iz Ruseničkog Podgora.

Na nošnji Starih Srba Ruseničkog Podgora ništa nema što je slučajno ili proizvoljno navezeno od strane vezilje. Čak i boje su se koristile u skladu sa određenim obrascima koji su pratili starost, pol i socijalni status žene ili muškarca. Svaki vez ima svoj smisao i svoje značenje. Vezovi Starih Srba su se grupisali u dve osnovne grupe: „bajrake“ (ne „barjake“) kojima se iskazivala nacionalna, verska i etička pripadnost i „šare“ kojima se iskazivao socijalni status žene ili muškarca.

Neki vezni motivi su bili obavezni za jedan određeni, ključni, istureni i vidni deo odeće i nisu mogli biti zamenjeni drugim vezovima. Takav je slučaj sa ženskim „kolančetom“ Starih Srba Ruseničkog Podgora.

Kolanče je platneni pojas čija je spoljna površina izvezena milimetarskom perlicama („manistrima“ a po starom „monistrima“), tako da u potpunosti pokrivaju platnenu površinu pojasa, a rasporedom njihovih boja se dobija svojevrsni mozaik sa vezovima poznatim kao „bajraci“ i „šare“. „Kolanče“ je devojački ili „lazarički“ pojas i nose ga devojke do udaje a, u periodu posle Drugog svetskog rata (kada su zabranjeni mnogi delovi srpske nošnje za žene), nosile su ga i mlade žene.

Ono što zavređuje pažnju jeste vezni dekor kolančeta, gde dominira osmokraka zvezda sa ustaljenim koloritom od, pretežno četiri boje (crvena, plava, bela i žuta), odnosno osmokraki krst kao nezaobilazni detalj koji su, na jedinstven način rukotvorile Srpkinje Ruseničkog Podgora i, iz generacije u generaciju, transponovale ovaj vezni obrazac u obliku složene geometrijske figure, u nauci poznate kao oktogram. Osmokraka zvezda, kao vezni motiv se mogla naći i na drugim delovima odeće, ali na kolančetu ona je bila neizostavna i nezamenjiva, i u kombinaciji sa šestolisnim cvetom. Zašto baš na kolančetu? Da li zato što je simbol zvezde („severnjače“, odnosno „Polaris“) koja je centar neba (Velikog Kola, Kola Svaroga)? Pokušajmo da odgonetnemo.

Osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst se u srpskom etnološkom biću Starih Srba, prema fragmentalnoj građi (arheološki nalazi, pisani i likovni izvori) pojavljuje u različitim vremenima nacionalne istorije, na širem geografskom prosrtoru i u, manje-više, istom obliku (osmokrake svetlosti, odnosno osmokrake zvezde ili osmokrakog krsta). Simbol osmokrake zvezde je star koliko i ljudska civilizacija.

Kakve tajne i kakve poruke krije kolanče Starih Srba? Da li osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst predstavaljaju simbole solarnih božanstava Starih Srba u koja su verovali u svojoj najdaljoj prošlosti? Da li je to simbol prvih ljudskih civilizacija na planeti (imajući u vidu činjenicu da se pojavljuju u mnogim kulturama sveta i na mestima gde su začete prve ljudske civilizacije)? Da li to znači da i Stari Srbi Ruseničkog Podgora pripadaju tim prvim ljudskim civilizacijama, obzirom da ih osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst, kao i mnoga druga obeležja starih civilizacija, prate tokom čitave istorije postojanja ? Koji je smisao i koje značenje osmokrake zvezde ili osmokrakog krsta? Da li su to simboli hrišćanstva, duboko utemeljeni u svesti i biću Starih Srba? Da li ti znaci predstavljaju spoj hrišćanskih i predhrišćanskih verovanja?

To su pitanja na koja treba tražiti odgovore kako bi se odredilo vreme začetka srpskog naciona, osvetlilo poreklo ponekih odevnih elemenata nošnje Starih Srba sa očuvanim tragovima indoevropske, starobalkanske, staroslovenske, srpske starovekovne i srednjovekovne kulture.

Kolanče Starih Srba sa osmokrakom zvezdom, odnosno osmokrakim krstom, kao jednim od „bajraka“, predstavlja pravu priliku da se, analizom njegovih veznih ornamenata i motiva, zadre u najdalju prošlost Starih Srba, da se stekne sveobuhvatno saznanje o kultorološkim odlikama Starih Srba i istorijskim zbivanjima koja su ih pratila tokom istorije i koja su se ugrađivala u njihovoj odeći.

Neosporno je da je u slovenskoj mitologiji, pa i mitologiji Starih Srba sa prostora Ruseničkog Podgora, osmokraka zvezda bila simbol Polarne zvezde (severnjače), zvezde koja je, po njima, centar neba oko koje se okreće zvezdano nebo, ili kako su ga, u prošlosti, oni nazivali Kolo Svaroga. Po tom kolu su oni računali i vreme, odnosno imali svoj kalendar. Po ovoj mitologiji Bog Koledo je Slovenima preneo nauku o Velikom Kolu (Kolu Svaroga), i napravio prvi kalendar (dar Koleda). Koledo je dao ljudima kalendar kada je Polarna zvezda (Kupala) presecala nulti meridijan. Nakon proračunavanja vremena kada se to dogodilo, dobija se 6530. godina pr.n.ere sa oscilacijom od 30 godina.

Prisustvo simbola Polarne zvezde na kolančetu Starih Srba upućuje nas da korene, odnosno starost Starih Srba treba tražiti u periodu oko 6500. godine pre Hrista, odnosno pre oko 8500. godina, zbirno sa godinama posle Hrista. Na tu vremensku distancu nas je upućivao i nadvratnik Bogorodice Muštiške.

Izvor:    rasen.rs/сабор.срб

---

MANASTIR LJUBOSTINJA…

“ Na otoku ravničarske zemlje omeđene Grabovačkim brdom i Ljubostinjskom rekom, pod Bogdanjem i crkvicom koju je Jug Bogdan podigao svojoj zaštitnici, nikla je još jedna zadužbina. Ljubostinja.

Da je Milica gradi i ukrašava. Da joj brine o rastu i lepoti i nadgleda neimare i ikonopisce. I da u njoj jednoga dana pronađe mir i sebe u Gospodu …

Carica Milica

– Neka se zove Milica. Da svakome bude mila. Da milost oko sebe širi. I da živi u milosti Božijoj – rekao je njen otac. Otkrio je želju za njenu budućnost. Svoj san o njenom životu. A da je drugačije sanjao, mogao je i Jelena da je nazove. Imala je pravo na to ime uzvišenih, taj znamen vladarki i carskih kćeri. Bila je Nemanjićka. I to od onih po krvi. Došla je na svet u domu župana i vojvode Vratka. A pre njih bejahu župan Vratislav, pa župan Dmitar, pa Vukan, sin Nemanjin …

 … Tako je Milica rasla srođena sa plavetnilom svoje krvi kao sa plavetnilom svojih očiju. Videla je sebe kao izdanak na bujnom čokotu svetorodne loze Nemanjića. Ta je slika bila u njenim mislima kao slatki kolač u ustima. I do kraja života nosila je svoje gospodstvo ne kao haljinu nego kao kožu. „

(Tekst iz knjige „Igra anđela“ Ljiljane Habjanović Đurović)

Na levoj obali Ljubostinjske reke, pet kilometara severno od Trstenika, nalazi se manastir Ljubostinja, sa crkvom Uspenja Presvete Bogorodice. Manastir je zadužbina knjeginje Milice, podignut krajem XIV i početkom XV veka. U njemu se knjeginja Milica postrigla u čin monahinje, dobila ime Evgenija i tu prikupila oko sebe udovice vlastele poginule u boju na Kosovu (1389. godine) prepustivši presto svom starijem sinu Stefanu. Ovde je umrla i sahranjena u crkvi sa leve strane od ulaza, gde se nalazi i grobnica.

Uglješina žena, Jefimija, jedna od prvih žena u Srbiji koja se bavila književnošću i umetnošću, izvezla je u zlatu, na svili, čuveni pokrov sa pohvalom knezu Lazaru, kao dar manastiru i njen grob se nalazi sa desne strane ulaza u crkvu. Takođe sa desne strane ulaza u soleju nalazi se i grob Stefana, Jefimijinog sina kesara Uglješe, koji je bio u srodničkim vezama sa Milicom i despotom Stefanom.

Nekoliko zapisa svedoči da se u manastiru služilo sve do poslednjih decenija XVII veka. Na njegovim zidinama nalaze se zapisi iz 1643. i 1673. godine. Tokom XVII veka manastir je oživeo, a njegovo bratstvo se istaklo u borbi protiv Turaka u doba Kočine krajine 1788. godine. U njemu je boravio i sam Koča Aranđelović, sa oberlajtnanom Vujadinovićem i majorom Branovačkim, koji su proklamacijom pozvali narod na oružje, a sam manastir je hranom i ostalim potrebama pomogao Kočinu vojsku. Zbog toga 1788. godine Turci popališe manastir a monasi se razbegoše.

Ikonostas crkve Uspenja Presvete Bogorodice

U XIX veku manastir je obnovljen, a 1822. godine ispisan ikonostas. Poslednja veća opravka nestručno je izvedena prvih godina XX veka, pa je crkva tom prilikom spolja omalterisana, a izvesni detalji njene arhitekture potpuno izmenjeni.

Crkva ima sve odlike spomenika moravske škole. Nad trolisnom osnovom uzdiže se kupola koja se oslanja na četiri slobodna stupca. Na zapadnoj strani nalazi se priprata zasvedena prostranom niskom kupolom. Spoljašnjem izgledu crkve majstor je posvetio naročitu pažnju.

Osnova crkve Uspenja Presvete Bogorodice

Sve četiri fasade ukrašene su bogato izrezbarenim kamenim prepletima, koji u vidu širokih pojaseva uokviruju vrata, prozore; nižu se u povezanim arkadama duž triju poligonskih apsida, ili ispunjavaju arhivolte iznad plitko usečenih dekorativnih niša. Karakteristični horizontalni kordon – venac deli spoljne zidove u dva dela; u donjem su smešteni prozori sa jednim otvorom ili dva (bifore), čiji su završeci ocrtani šiljatim lucima, kakve srećemo u venecijanskoj gotici ili islamskoj arhitekturi; u gornjem delu preovlađuju rozete ispunjene raznovrsnim čipkasto izrezanim ornamentima.

Crkva Uspenja Presvete Bogorodice

Arhitektura ljubostinjske crkve ubraja se među najreprezentativnije spomenike moravske škole. Francuski vizantolog Gabrijel Mije ističe, sa oduševljenjem, da je ova crkva moravsku arhitekturu dovela do savršenstva.
Zanimljivo je da su nam se sačuvala imena graditelja i slikara Ljubostinje. Na kamenom pragu vrata koja vode iz priprate u hram uklesan je natpis: Protomajstor Borović Rade. To je poznati Rade Neimar iz narodnih pesama koji je gradio crkvu.

Slikar Makarije zapisao je svoje ime na luku iznad istih vrata. On pripada grupi makedonskih slikara koji su pred navalom Turaka prešli na sever i radili u državi srpskih despota.

Knez Lazar i knjeginja Milica

Na freskama su tačno zabeležena odela, nakit, insignije vladara, što je veoma važno za proučavanje materijalne kulture onoga vremena. U priprati na zapadnom zidu sačuvali su se likovi: levo od ulaza knjeginje Milice i kneza Lazara, a desno despota Stevana i njegovog brata Vuka.

Od živopisa u hramu sačuvano je samo malo fragmenata: Isceljenje uzetoga u južnoj pevnici; Arhanđeo Gavril, Sveti Teodor Studit, Sveti Juda, Sveti Teodosije i Sveti Jefrem Sirin na severozapadnom stupcu; Arhanđeo Mihail, Sveti Sava Jerusalimski, Sveti Simeon Srpski i Sveti Sava Srpski na jugozapadnom stupcu.

Zidanje Ljubostinje

– Vladika Nikolaj Velimirović –

Haj, Bože mili a Bože jedini
Šta se ono čuje iz daljine?
Dal’ to zveče sablje agarjanske,
Il’ jauče sirotinja raja;
Niti zveče sablje agarjanske,
Nit’ jauče sirotinja raja
No to čekić o kamen udara
Teški čekić Rada neimara
I njegovih trista kamenara.
Čekić tuče, čarne gore huče
Čekić bije, zverinje se krije.

1.
Kad je Rade pos’o počinjao
Sabrao je pet stitin’ majstora
Pa ovako njima govorio:
„Braćo moja i družino draga
Pozvala me carica Milica,
Najslavnija srpska udovica
Da joj zidam crkvu Ljubostinju
Njenoj duši vječnu zadužbinu
Ka što zidah slavnome Lazaru
Zadužbinu crkvu Ravanicu
Da se i njoj poje liturđija
Ovog sveta kano i onoga.

2.
„Al’ čujte me moja braćo draga
Nije zidat’ crkvu ka džamiju,
Nit je zidat crkvu ka ćupriju.
Kad se crkva pravoslavna zida
Prvo duša od greha se vida,
Pa se kadi tamjanom molitve,
Opasuje pasom uzdržanja
I svijetim pričešćem zalaže,
Tako samo i Gospod pomaže.
Eto vas je pet stotin’ majstora
Prije nego crkvu otpočnemo
Da postimo neđeljicu dana
Da postimo i Boga molimo
Sedmog dana da se pričestimo
Svetom Krvlju Hrista Spasitelja.

3.
„I još braćo zavjet da činimo
Da držimo petak i srijedu
I ostale poste po zakonu
Od zlih djela da se ustežemo
I od psovke, đavolje ulovke
I od svake zlobe u mislima
U mislima tajnim u srcima
Odvojeni od svojijeh ljuba
Da živimo strogo po hrišćanski
Po hrišćanski i po manastirski
Više sada nego li ikada
Dok zidamo crkvu Ljubostinju
Caričinu carsku zadužbinu
Tako nam je ostalo od starih
Kad je Savo svetu Žiču zid’o
Kralj Vladislav crkvu Mileševku
A kralj Stevan Visoke Dečane.

Crkva Uspenja Presvete Bogorodice

4.
„Pa sad braćo da se razumjemo
Ko je voljan ‘vaki zavjet dati
Taj će moći sa mnom rabotati
Nek ostane, nek u Rada gledi
Rade će se njemu odužiti
A carica Radu neimaru.
Koj drugačije misli i umuje
Taj nek ide, prosto neka mu je
Neka zida po kalu kaldrme,
Begovima kamene konake
Hadžijama niz drumove hanove
I hodžama arapske džamije
Pa nek radi nek se hljebom hrani
Za tog nema posla ni dinara
U družini Rada neimara.

5.
Kad to čuše pet stotin’ majstora
Dvje stotine njih se izdvojiše
Na ramena alat zaturiše
Pa odoše kude koji znade.
Ostadoše tri stotin’ majstora
Ostadoše zavjet položiše
Zavjet Bogu i Bogorodici
A svom Radu vjernost i poslušnost.

…

 7.
Zida Rade crkvu Ljubostinju
Muški zida, ženski ukrašuje
Đevojački po mermeru veze
Po mermeru kano po đerđefu
Rukom zida, srcem Boga moli
Da zaštiti crkvu oda svuda
Te da traje do Strašnoga Suda.

8.
A Milica pokraj Rada stoji
Svaki kamen miluje i broji
Na svakome voštanicu pali
Suze lije, vako namjenjuje:
„Ovaj kamen neka spomen bude
Mom Lazaru čestitom koljenu
Vojskovođi krstonosne vojske
Što za Hrista pade na Kosovu
Da se vječno pjeva i spominje
U nebesnom carstvu Božijemu
I u svakom domu Srbinovu.

9.
Ovaj drugi neka spomen bude
Mom babajku starom Jug Bogdanu
Ćutljivome starcu na jeziku
Ali glasnom u viteškom boju.
O moj babo, spomen ovaj mali,
Al’ suzama ja ga više zali
Nego krečom Rade neimare.

10.
„Ovaj treći mojoj staroj majci
Miloj majci mojih devet brata
Devet brata devet Jugovića
Što iz oka suze ne pustila
Ni za jednim sinom ni rođakom
Dok joj srce puče za Damjanom
Kad joj gavran pusti iz oblaka
Iz oblaka pa u krilo majci
Mrtvu ruku mog brata Damjana.
Tebi majko ovaj kamen mali
Suzama ga tužna ćerka zali
Vrele suze s vrelim krečom smeša
S vrelim krečom Rada neimara.

11.
„A sad Rade, slavni neimare
Glačaj meni devet kamenova
Nek blistaju ka sestrinske suze
Sve za pomen mojih devet brata
Devet brata devet Jugovića.
Glačaj dletom a ja ću rukama
I rukama i čelom i licem
Nek osjete njine svete duše
Koliko ih miluje sestrica
Sad žalosna robinja Milica.
Evo palim na svakom kamenu
Od mirisna voska voštanicu
Da Bog prosti moga milog Boška
Barjaktara sve careve vojske
I Vojina, Vlatka i Damjana
I ostale Bog da prosti redom …
Reč je slaba – jezik mi se suši
Ali eto – lakše mi je duši.“

Crkva Uspenja Presvete Bogorodice

12.
Kad to čuo Rade neimare
I njegovih trista kamenara
Opustiše ćekić i mistriju
Zaplakaše kao deca mala
Pa je Rade kroz plač besjedio:
„Gospo naša, carice Milice
Ti jedina rodu uzdanice
Ta ne plači, srce nam ne paraj
Ne slabi nas i ne malaksavaj
Ova crkva treba da je pjesma
Pjesma Bogu iz doline plača.
Pjesma snaži ruke neimara
Težak poso pjesma olakšava
Ka što biva među žeteoci
Međ’ kopači i među orači
Među tkalje i među vezilje.
I ja gospo bejah na Kosovu
A sa braćom i rodbinom cjelom
Svi ostaše grobom na bojištu
Sam se vrati potucalo Rade;
Da sam hteo za njima plakati
Obadva bi oka isplakao
Te ti ne bih danas ovde bio
Ni zidao tvoju zadužbinu
Slijep ne zida svojijem rukama
Teke pipa tuđu zidariju.
Nego pjevaj Gospo ili ćuti
Primi savjet, na me se ne ljuti.

13.
„No počuj me što ću besjediti
Što je prošlo, niko ne povrati
Što će doći niko ne odvrati,
Nego skupi trista udovica
Sve kosovskih sinjih kukavica
Da pjevaju pjesmu budućnosti
Da pjevaju srpskom vaskrsenju
Tako ćemo, o carice svjetla,
Nosilice svenarodnog bola
Svenarodnog bola i nadanja
Tako ćemo tvoju zadužbinu
Brzo svršit i srećno dovršit“.

14.
Milica je mirno saslušala
Pa je Radu vako besjedila:
„Mudra glavo, neimare Rade
Mudro misliš i mudro govoriš
Poslušaću kako me sjetuješ
Al’ dopusti crkvi do slemena
Da ja sama plačem za Kosovom
Da oplačem kosovske junake
Da ožalim prošlost Srbinovu,
A po tome, Boroviću Rade,
Od slemena do vrha kubeta
Nek se ori pjesma budućnosti.

…

22.
„A sad Rade gle kubeta zida
Vitka, svjetla, visoka i krasna
da nam budu spomen budućnosti
Budućnosti svjetle Srbinove
Izidane na gorkoj prošlosti
Na mukama mnogih mučenika
Na žrtvama mnogih vitezova
Na suzama mnogih udovica
I na pisku mnogih siročića.
Sada sestre pjesmu zapjevajte
Zapjevajte pjesmu radosnicu
Zapjevajte srpskoj budućnosti
I budućim srećnim koljenima
Što će doći posle ropske noći
Zapjevajte srpskom vaskrsenju
Dokle Rade uzdiže kubeta
Na bijeloj Ljubostinji crkvi.“ 

Konaci

23.
Kad to čulo trista udovica
U grlu su suze ustavile
Pa drhtavim glasom zapjevale
Zapjevale pjesmu radosnicu
Radosnicu srpskoj budućnosti
„O svevišnji Bože nad vojskama
Nad vojskama nebesnih anđela
I vojskama srpskijeh ratnika
Blagoslovi srpska pokoljenja
Što će doći posle ove noći
Da s’ umnože s Tvojom pomoći
Kad Ti htedneš i Ti kada rekneš
Suho drvo ozelenjet mora
Kad Ti htedneš i Ti kada rekneš
Srpski će se vaskrs zablistati
Tvojom slavom Srbi proslaviti
Porušeni dvori opraviti
I kandila hladna upaliti
Uprljano ime Isusovo
Opraće se vodicom od ruža
Uspravit se slomljeni krstovi
A zamukla zvona zazvoniti
Zemlja će se krstom osvještati
Narod će se Hristu pokloniti
Zavladaće pravda i sloboda
Zacariti ljubav i istina
Naša sela pjesmom napuniti
S mladićima starci će igrati
S nevjestama bake likovati.
Hvala Bogu i Božjoj milosti
O da divne srpske budućnosti
Krasne, svjetle, visoke i slavne
Ka kubeta carice Milice
Što ih gradi neimare Rade.
Sve će tako biti ako Bog da
I bijela crkva Ljubostinja
Naše mile Gospe zadužbina.

Crkva Svetog Đorđa

24.
To sve sluša Rade neimare
Pa od milja i on zapjevao
Još povika na trista majstora
Da i oni glasno zapjevaju.
„Kad kosovske, braćo, udovice
Pjevat mogu narodu i Bogu
I u noći čekati svanuće
A u ropstvu sreću i slobodu
Šta j’ ostalo nama junacima
Što sa Lazom bismo na Kosovu?
No pjevajte, braćo moja draga
Sve pjevajte i opet pjevajte
Dok na crkvi kubeta svršite
Kubeta nas sa nebom vezuju
I sa svetom Nebesnom Srbijom
I sa svjetlom našom budućnošću
Tako reče gospođa carica
I ostalih trista udovica.“
Tad zapjeva tri stotin’ majstora
Zapjevaše muški glasovito
Čekićima pjesmu udvojiše
Sve pjevaše i popijevaše
Dokle svetu crkvu dovršiše.

25.
Eto tako, Srbi i Srpkinje,
Ljubostinja kako se gradila
Pola s plačem a pola s pjevanjem
To je sudba pravoga čovjeka
I to nam je sudba Srbinova
Bez plakanja nema radovanja
Bez trpljenja nema ni spasenja
Bez Golgote nema Vaskrsenja
Jedno s drugim kada se udruže
Liče trnju oko rujne ruže.
To je znala carica Milica
Ljubostinjska slavna ktitorica.
Sad na nebu ko zvezda se sija –
Sveta srpska mati Evgenija.

___________________________

1. „Manastir Ljubostinja“ – izdavač Manastir Ljubostinja
2. „Zidanje Ljubostinje“ – Vladika Nikolaj Velimirović, izdavač Manastir Ljubostinja
Izvor:zaduzbine-nemanjica.rs

---

---

MOJE VREME U LJUBOSTINJI…

---

---

Boras*S

EGZOTIČNA TAJNA MAKEDONIJE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Proces otvaranja se odvija dvosmerno – svet je krenuo prema Jurucima i oni su krenuli prema svetu. Da li će Juruci uspeti da zadrže autentičnost i ne izgube tako dugo čuvano nasleđe?

Foto: Robert Jankuloski

Soba je mala kao kutija, sa bleštavo belim zidovima, a belinu još više naglašava sunce koje ulazi kroz uzani četvrtast prozor postavljen visoko pri plafonu. Kroz taj prozorčić se vidi da je zid kuće debeo skoro pola metra. Zidovi nisu omalterisani, već samo okrečeni. U sobici nema niti jednog komada nameštaja. Jedino šarene prostirke na podu, kao vrišteći odgovor belini i praznini prostora.

Osećam se kao Alisa u zemlji čuda, glavom skoro dodirujem plafon, uprkos mojoj neimpozantnoj visini. Dva muškarca koja su sa mnom u sobi moraju da sagnu glavu. Svi smo bosi, cipele smo skinuli još pre drvenih stepenica koje vode u ovu belu sobu.
Naposletku svi sedamo na pod, a vrata se otvaraju i propuštaju ženu koja ne govori, već se stidljivo osmehuje i, pokorno klimajući glavom, odgovara muškarcu koji joj se obraća na turskom jeziku. Ona je mlada, odevena u jarkoplavu filcanu haljinu posutu narandžastim i roze ružama, ispod koje nosi, čini se, još dosta odeće. Izviruju debele pantalone i šarene pletene čarape. Njene ruke su crvene i grube, i njima mi pažljivo daje, jedan za drugim, čudesne predmete. U maloj beloj prostoriji dešava se eksplozija boja. Žena nam pokazuje delove odeće predivno izvezene svilenim koncem i srmom, tkane vunene kecelje, marame od šarene svile sa resama, nakit ispleten od raznobojnih perlica…

Pijemo jaku crnu kafu, uz slatku alvu. Pitam je kako provodi dane, a ona kaže da sprema hranu – mađun, kuskus, tatlije. Ili gleda televiziju. Muškarac koji prevodi naš razgovor kaže da oni svi gledaju turske kanale, jer ne razumeju makedonski jezik. Pitam zašto ga nije naučila, a ona samo sleže ramenima. Odgovara stidljivo i spuštene glave, a povremeno me ispod bele marame zablesne pogled njenih plavih očiju i njen osmeh. Osećam, da nije muškaraca u sobi, ona bi mi se otvorila kao sestri i sprorazumele bismo se, makar i jezikom pantomime…

Nikad neću zaboraviti prvi susret sa ženama Juruka u selu Alikoč kod Radoviša, u istočnoj Makedoniji. Tu njihovu prijateljsku radoznalost ispod skrivenih pogleda i bleštavu lepotu stvorenu njihovim veštim rukama, u toj i sličnim malim belim sobicama. Zelene, ružičaste, narandžaste, crvene, tirkiznoplave, egzotične, pažljivo izrađene vezove i tkanice, koji kao da u sebi nose vetrove nekih drugih prostora.

Većina žena u juručkim selima govori samo turski, ne pojavljuje se pred strancima i ne razgovara sa njima. Posebno ne sa muškarcima. Sećam se da mi je pri jednoj poseti drugom selu u okolini Radoviša – Kođaliji, prišla jedna od njih, koja je to sebi verovatno mogla da dozvoli zbog svoje starosti. Sa osmehom me je uhvatila za ruke, nešto rekla na svom jeziku i napravila neke čudne pokrete na mom licu. „Blagoslovila te je”, objasnio mi je Ali, naš vodič kroz juručka sela.

Bilo je to čudesno otkriće planinskih sela kroz čije male, prašnjave ulice proleću jata dece u šarenoj odeći. Kao da nisam u svojoj zemlji, već u nekoj drugoj, za mene egzotičnoj, Nepalu ili na Andima, ako je uopšte takvo poređenje moguće. Čak i u samoj Makedoniji se o Jurucima malo zna. Mnogi nisu nikada ni čuli za njih i ne znaju da oni čine deo etničke raznovrsnosti zemlje. Ipak, ovaj deo makedonskog kulturnog mozaika polako stiče popularnost, i na domaćem i na međunarodnom planu. Možda najveća zasluga za to pripada etnologu u Muzeju Makedonije, magistru Elizabeti Koneskoj, koja više godina istražuje ovu tursku etničku grupu. A verovatno će tome pridoneti i jedan novi film, koji je izazvao veliku pažnju na poslednjem Berlinskom filmskom festivalu – „Žena koja je obrisala svoje suze”, u kome glumica Labina Mitevska (pre snimanja je živela nekoliko nedelja u ovim selima) igra mladu ženu iz plemena Juruka.
Svakako, najplastičnije su prenele život Juruka fotografije Roberta Jankuloskog, koje su pre nekoliko godina izazvale pravu senzaciju na nekoliko izložbi u Makedoniji i inostranstvu, kao i dokumentarni film „Adak” mr Koneske, koji je izazvao ogromnu pažnju na više filmskih festivala i etnoloških skupova u Evropi – bio je više puta prikazivan u Beogradu, Bukureštu, Izmiru, Istanbulu, Ljubljani, Parizu, Trstu, Zagrebu… Film prikazuje običaj nazvan adak, što u prevodu znači „zavet pred Svevišnjim”, koji se daje pri rađanju deteta, kao zahvalnost za sina, za zdravlje deteta i slično. U stvari, film prikazuje svadbu sasvim male devojčice koja je davanjem zaveta obećana kao nevesta.

Elizabeta Koneska je provela mnogo vremena među Jurucima, istražujući njihovu kulturu, običaje, način življenja. „Moje znanje turskog jezika je bilo veoma značajno u uspostavljanju komunikacije, posebno sa ženama u juručkim selima. To, kao i činjenica što sam i sama žena, pomoglo je da steknem njihovo poverenje. Imala sam retku priliku da kao neko ko je za njih tuđinac, zajedno sa fotografom Robertom Jankuloskim, prisustvujem njihovim običajima i da zavirim u njihov skriveni svet, koji je očaravajuć za svakoga, a posebno za jednog etnologa”, kaže Koneska.
AUTOR: Marijana Ivanova
Izvor:nationalgeographic.rs

_____________________________________________________________________________________________________