MOĆ PREKO KREVETA…

Iako je zauvek napustila kraljevu postelju, madam Pompadur je ostala njegov najbliži savetnik i do pred kraj života vodila državnu politiku

Foto: Wikimedia.org

RENET je svoj život posvetila kralju, nedostatak seksualne odvažnosti nadoknađujući starostavnim čarima. Oduševljeno je prihvatala njegova interesovanja. Pridružila bi mu se u kartanju, iako je karte zapravo mrzela. Išla je u lov, premda joj je taj sport isisavao i ono malo snage što je imala. Uređivala je sočne, bezobrazne izveštaje koji su jednom nedeljno stizali od Lujeve špijunske mreže. Svakog dana je davala uputstva državnim ministrima. Savetovala je kralja i postala je njegov najdraži prijatelj, a ne samo ljubavnica.

Renet se takođe ubacila i u državne poslove, a to je bilo upravo ono na šta je Luj 14. upozoravao u svom memoaru. Ulagala je kraljevska sredstva kao pokroviteljka književnosti i umetnosti, o kojima je mnogo znala i za koje je imala razvijen osećaj. Bila je saosnivač vojne škole za obuku oficira, i danas čuvene fabrike porcelana u Sevru.

Posle mnogo premišljanja, Renet se 1751. odrekla seksualnih odnosa s kraljem, i to je obznanila. To odricanje je za Renet imalo dvostruku korist: umirilo je njenu religioznu savest i oslobodilo je zadatka koji naprosto nije moga dobro da obavlja.

DA bi zadržala uticaj nad Lujem, Renet je nastojala – ili se barem tako govorilo – da mu nađe bezopasne mlade žene. Savremenici su je optuživali za svodništvo i za organizovanje javne kuće u kraju Lovište u blizini palate. Tu su sasvim mlade devojke regrutovane iz siromašnih pariskih porodica, smeštane i pripremane za Lujevo erotsko zadovoljenje, često u grupama od po dve ili tri. Promet je bio veliki, verovatno i zato što su devojke koje bi se povukle primale penziju i često se udavale za imućne ljude koji su žudeli da se okoriste njihovom obukom.

Devojkama koje su rađale Lujeve potomke govoreno je da su im bebe umrle. Onda su ta deca dobijala godišnju rentu i davana na usvajanje odgovarajućim roditeljima.

Foto: Wikimedia.org

Dve godine pošto je osnovana Lujeva javna kuća u Lovištu, Renetina desetogodišnja ćerka Aleksandrin je umrla. Renet je skupila krhotine svog uništenog života. U narednoj deceniji zaokupila se državnim poslovima i unutrašnjom politikom dvora, uzdajući se da će njeni saveznici biti dovoljno jaki da poraze sve veći broj njenih neprijatelja, uključujući i zaštitnike drugih lepih žena za koje su se nadali da će je zameniti. Uticala je na Luja da otpušta ministre koji je nisu voleli. Preživela je krvavi rat na dvoru, a zbog novostečene čednosti osećala se tako vrlom da je podržavala crkvu u raznim vidovima borbe protiv parlamenta.

BLISKO je sarađivala sa svojim štićenikom, vojvodom od Šoazela, čiji su diplomatski poduhvati konačno doveli do sedmogodišnjeg rata u kojem su Francuska, Austrija, Rusija, Saksonija i Španija sklopile savez protiv Pruske. Rat se pokazao kao propast koja je Francusku zamalo dovela do finansijskog kraha. Sredstva iz blagajne osiromašene nacije neumereno je trošila na umetnička dela i arhitektonska zdanja. Stil koji je nametnula Francuskoj bio je genijalan da je po njoj prozvana čitava estetička epoha. Povlađivala je lenjom kralju, dok su izvan palate gnevne mase skoro umirale od gladi.

Ubrzo pošto se rat okončao Pariskim mirovnim sporazumom iz 1763. Renet je podlegla bolesti. Njen prijatelj Volter žalio je što je „preminula“ iskrena žena koja je kralja volela radi njega samog. Međutim, popularna pesmica kojom su je lukavo oblatili izražavala je viđenje većine savremenika: „Ovde počiva ona što bi dvadeset godina devica / osam godina kurva, / i deset godina svodnica.“
Piše: Elizabet Abot

Izvor:novosti.rs

Foto ilustracija: Bora*S

_______________________________________________________________________________________

U Versaju je na današnji dan, 15. aprila 1764. umrla Žan Antoanet Pompadur, markiza, ljubavnica kralja Luja XV i mecena francuskih umetnika i filozofa.

Rođena je u Parizu, 29. decembra 1721. godine.

_______________________________________________________________________________________

Najveće ljubavi: Luj XV i madam De Pompadur

Lepa i prefinjena, plenila je šarmom i harizmom, bila interesantna žena izuzetnog intelekta, a kada je postala kraljeva ljubavnica, sa njom su se savetovali čak i ministri

Luj XV, praunuk Luja XIV i sin Luja od Burgundije, četvrti kralj Francuske iz dinastije Burbon, presto je nasledio kao dete. I otac i majka umrli su mu 1712. godine kada je bio dvogodišnjak, a braća kao deca. Ostao je sasvim sam, a tron je nasledio od pradede i vladao uz pomoć rođaka Filipa, vojvode od Orleana, sve dok nije napunio 16 godina.

Kada je njegova vladavina počela bio je omiljen, pa ga je narod prozvao „ljubimac“. Međutim, njegove neuspešne reforme, opadanje privrede i raspad državnog uređenja, kao i rasipnički život sa ljubavnicama, oduzeli su mu naklonost naroda. Istoričari smatraju da je veliku ulogu u neslavnoj vladavini imao njegov učitelj, kardinal Fleri, koji je negovao izuzetno kontroverzan stil vaspitanja koji je Luja pretvorio u neodlučnu, plašljivu i pasivnu osobu. Fleri je bio njegova „desna ruka“, sebi je obezbedio učešće u vlasti kao glavni ministar i kraljev savetnik.

Kralj je imao vrlo neobične sklonosti za to vreme, nije poštovao ceremonije, bio je daleko više okrenut privatnim zadovoljstvima nego državničkim poslovima. Godine 1725. oženio se osam godina starijom Marijom Leščinskom, kćerkom bivšeg kralja Poljske, Stanislava Leščinskog, a sa brakom je došlo i pravo da priključi Lorenu Francuskoj. Luj i Marija imali su jedanaestoro dece, ali su sva umrla u detinjstvu ili u ranoj mladosti.

Loš brak, karakter, velika moć, mnogo novca i luksuz koji ga je svakodnevno okruživao Luja su izgradili u velikog egoistu, koji je utehu pronalazio u društvu kurtizana. U početku je ta reč (od francuske reči „court“ koja znači dvor) označavala dvorsku damu, pripadnicu kraljevske svite, koja je pravila društvo kraljici ili pripadnici aristokratije, ali je kasnije postala sinonim za visoko pozicioniranu prostitutku, čija je glavna uloga bila da bude ljubavnica vladara ili visokog feudalca.

Kurtizane su bile lepe, obrazovane, pametne, harizmatične, žene koje plene, sa manirima, zavodljive i vešte. Takva je bila i madam De Pompadur, najpoznatija Lujeva ljubavnica. Stručnjaci smatraju da je kraljeva sklonost prema ljubavnicama posledica njegove nesigurnosti siročeta i podsvesne želje da ga neko voli kao majka i da mu da toliko potrebnu nežnost. A madam De Pompadur je to umela. Na kralja je izuzetno uticala, imala veliku ulogu u njegovoj politici i odlukama.

Rođena je kao Žana Antoaneta Puason, 1721. godine u Parizu u imućnoj porodici, kao ćerka Fransoaza Puasona i njegove žene Madeleine de La Mote. Međutim, neki teoretičari smatraju da je njen biološki otac bio ljubavnik njene majke, bogati trgovac Le Norman de Turnehem. Detinjstvo je provela u samostanu, što joj je omogućilo sjajno obrazovanje i lepe manire, a majka je puno uložila u njeno dalje školovanje angažujući tutore koji su je učili književnosti, muzici, umetnosti, slikanju, plesu…

Sjajno je pevala i plesala, čak je i nastupala u jednom pariskom klubu, a sve je finansirao ljubavnik njene majke koji se i brinuo o njoj kada je njen otac morao da napusti Francusku zbog dugova. Sa 20 godina udala se za rođaka svog, kako mnogi smatraju, biološkog oca i sa njim dobila dvoje dece, sina, koji je umro kao dete, i ćerku.Bila je inteligentna, lepa i prefinjena, plenila je šarmom i harizmom. Interesantan sagovornik i žena od koje je moglo mnogo toga da se čuje. Kasnije, kada je postala kraljeva ljubavnica, sa njom su se savetovali čak i ministri i važni ljudi iz sveta politike. Kada se udala, dobila je i imanje koje je bilo smešteno nedaleko od kraljevog terena za lov u šumi Senart.

Ovalnog lica, malih usana, elegantnog držanja i izuzetne inteligencije, smatrana je lepoticom i lako je našla put do visokog društva i francuske elite toga vremena. Posećivali su je mnogi filozofi, uključujući i Voltera, koji je bio njen veliki prijatelj. Postala je poznata i priznata u Parizu, pa je tako i kralj čuo za nju. Izuzetno širokih shvatanja, slobodoumna i neukrotiva, madam De Pompadur podsticala je mislioce i umetnike, važila za nekog ko postavlja standarde i „trendove“. Pomagala je Volteru i enciklopedistima, želela je da saznaje, njena radoznalost bila je bezgranična. Bila je izuzetno sposobna žena, od slikara najviše je volela Bušera, koji je bio i jedan od njenih štićenika.

Brzo je prerasla muža i njegove intelektualne i ljubavničke kapacitete, a 1745. godine zajednički prijatelji organizovali su njen susret sa kraljem, koji je u to vreme patio zbog smrti jedne od svojih ljubavnica. U želji da oraspolože vladara predstavili su mu lepu i pametnu ženu na jednom maskenbalu upriličenom u Versaju. Potpuno je opčinila nesigurnog kralja, koji je brzo zaboravio na smrt ljubavnice i posvetio se novoj ženi.

Savremenici pišu da su iste noći otpočeli avanturu, a ona je ubrzo ostavila muža i preselila se u palatu. Kralj ju je imenovao za markizu i sredio da se „ekspresno“ razvede, kada je pored titule dobila i nadimak pod kojim je poznata u istoriji. Zaljubljeni kralj čak je sagradio poseban stan za nju, sa tajnim stepenicama koje su vodile direktno u njegove odaje. Za lepom Parižankom potpuno je „izgubio glavu“, a ona je svakim danom bila sve svesnija uticaja koji je imala na svog ljubavnika.

Dvorani i kler nisu je prihvatali i morala je da bude veoma lukava i sposobna kako bi održala svoj položaj. Istoričari tvrde da je uspevala sve da kontroliše i da je, iako nije imala direktan uticaj na politiku, svaka odluka zapravo bila njena, jer je odlično radila „iza kulisa“ i toliko bila moćna u odnosu na vladara da jednostavno nije mogao da joj odoli.

Kralj je trpeo osude jer se zaljubio u ženu bez aristokratskog porekla, ali nije mu bilo važno. Jedino je ona bila bitna, njena ljubav i blizina. Savremenici tvrde da je imala izuzetno dobar odnos sa kraljevom ženom Marijom. Iako je za to vreme bilo sasvim normalno i prihvatljivo da kralj ima ljubavnice, nijedna nije bila u dobrim odnosima sa kraljicom. Ali, madam De Pompadur je smatrala da će na taj način smanjiti grižu savesti koju Luj eventualno oseća i tako ga još više približiti sebi.

Koliko je bila uticajna govori i činjenica da se 1755. godine austrijski diplomata Venzel Anton Kaunic njoj obratio da interveniše u pregovorima koji su doveli do Versajskog ugovora. Tako su se Austrija i Francuska ponovo ujedinile kao saveznici, što je uticalo i na Sedmogodišnji rat, u kojem su se Austrija, Francuska i Rusija borile protiv Prusije i Engleske. Francuska je iz rata izašla teritorijalno smanjena, gotovo potpuno finansijski uništena i potisnuta kao kolonijalna sila, za šta su savremenici najviše krivili upravo madam De Pompadur.

Istoričari tvrde da je umela da unese radost u inače melanholičan i tužan kraljev život. Pratila ga je u lovu, pokazivala da je važan, igrala sa njim karte, udovoljavala mu na najrazličitije načine. Kada god bi izubio bitku, ona je organizovala lov u kojem bi trijumfovao, kako se ne bi loše osećao. Potpirivala je njegovu strast za gastronomijom, pokazala mu kako hrana utiče na libido i seksualnost.

Stalno mu je organizovala male, intimne zabave, za uski krug odabranih zvanica, na kojima su se gostili, orgijali, pili dobro vino i jeli najbolju hranu tog vremena. Umela je da izbalansira sve, da ga umiri kada je besan, da ga oraspoloži kada je tužan. U svojim memoarima jedan od Lujevih vojvoda zapisao je da je umela na njega i da podvikne, a on bi kao dete poslušao, i samo promrmljao: „Dobro, pođimo onda u postelju.“

Narod je nije voleo, na njenom grobu spevan je epitaf da tu leži „žena koja je 15 godina bila devica, 20 razvratnica i 7 svodnica“.
Ali, njoj to nije bilo posebno važno. Uživala je u hrani, seksu, ljubavi, ali i u umetničkim delima i modi. Zapošljavala je trgovce koji su pravili kineske vaze od srebra sa rokoko ornamentima, bila je pokroviteljka vajarima, slikarima, volela je luksuz i trenutna zadovoljstva. Izvori navode da je stalno pila šampanjac i govorila da je to „jedino vino posle kojeg žena ostaje lepa“. Ima onih koji smatraju da je čaša za šampanjac prvobitno bila oblikovana prema njenoj dojci.

Ostavila je trag gde god se pojavila, a neki izvori navode da je na nju kralj potrošio novca koji bi se danas brojao milijardama, što je, između ostalog, doprinelo i opštoj krizi francuske monarhije. Zanimljivo je da je bila kraljeva ljubavnica samo pet godina. Francuski biskup nije mogao da je podnese, želeo je da se madam spali na lomači, ali kraljeva ljubav bila je jača. Imala je dva spontana pobačaja, nije uspela Luju da rodi dete.

Izvori navode da je između 1746. i 1749. godine sama tražila da kralju dovedu mlađe ljubavnice koje bi je zamenile. Posle Luja imala je druge muškarce, između ostalog i čuvenog zavodnika Kazanovu. Iako su lepa markiza i kralj bili ljubavnici samo do 1750. godine, ostali su doživotni prijatelji, ona je bila njegova poverenica i savetnica, i živela je na dvoru punih 20 godina, sve do smrti 1764. godine.
Umrla je mlada, u 42. godini, od tuberkuloze. Dok je ispraćao iz Versaja kovčeg svoje ljubavnice, padala je kiša i kralj je plakao. Jedino što je uspeo da kaže bilo je da žali što „markiza neće imati dobro vreme za poslednje putovanje“.

Posle smrti madam De Pompadur Luj je imao ideje kako da finansijski oporavi državu, predlagao je i razne reforme, ali je pao u duboku depresiju i napustio sve planove. Umro je deset godina posle svoje ljubavnice, 1774. godine, od velikih boginja. Od njegove dece sa zakonitom ženom nijedno nije doživelo da preuzme presto, pa ga je nasledio unuk, Luj XVI.

PORCELAN I ROKOKO…

Bila je dama od ukusa, tvrde savremenici, volela je svetle boje i malo i sitno pokućstvo ukrašeno u cvetnom rokoko stilu, koji se danas često naziva i „Pompadur stil“. Podsticala je dekorativne umetnosti, pa tako i fabriku porcelana koja je u to vreme bila čuvena po svojim proizvodima.

Veliki dokaz kraljeve ljubavi je i specijalno napravljena šoljica, koja je imala tacnu sa produbljenim dnom i bila je oslikana slikama njenog najdražeg slikara, Bušera.

Naime, pred kraj života madam je imala jake simptome bolesti, među kojima su bile i drhtave ruke i više nije mogla da ide na zabave i prijeme, nije želela da je neko vidi takvu.

Zbog toga je kralj naredio da se za nju napravi posebna šoljica, kako bi mogla da uživa kao da je na dvorskom prijemu. Želeo je da joj olakša poslednje dane, da se oseća voljena i važna.

Posle smrti madam De Pompadur, njen veliki prijatelj Volter je napisao: „Vrlo sam tužan zbog smrti madam De Pompadur. Ja sam joj bio zahvalan i tugujem. Čini mi se potpuno apsurdno da starica iz doba ’antike’, koja jedva hoda, i dalje živi, dok prekrasna žena mora umreti tako mlada.“
J. Jovanović

Izvor:novosti.rs

_______________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

KAO DA BIOSKOPE NIKAD IMALI NISMO…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Veličanstvena i tužna istorija bioskopa u Srbiji

Samo pet i po meseci pošto je Pariz video prve pokretne slike braće Limijer, Beograd je imao priliku da upozna kinematograf i da se kao i ostatak sveta upusti u osvajanje nove atrakcije i umetnosti.

Prva projekcija u kafani kod Zlatnog krsta, 1896.

Po starom kalendaru 25. maja, a po novom 6. juna 1896. godine, u omiljenoj kafani kod “Zlatnog krsta”, na Terazijama, na mestu gde je do skoro u višespratnici postojao restoran “Dušanov grad”, održana je prva filmska projekcija u Beogradu.

Ipak, jedna pretpremijera održana je dan uoči ovog svečanog prikazivanja kinematografskog čuda Beogradu, koja je služila da se novinari upoznaju sa novom evropskom atrakcijom kako bi već pomenutog 25. maja (odnosno 6. juna) sve naslovne strane novina u Beogradu najavile ovaj nesvakidašnji događaj.

Braća Limije

Kafana kod “Zlatnog krsta” bila je omiljeno sastajalište intelektualne elite, pesnika, slikara, u njoj su se već održavale izložbe i večernji skupovi. Filmove su na Balkan doneli Andre Kar, fotograf i Žil Žiren, mehaničar, koji su bili zastupnici braće Limijer.

Program u Beogradu, najavljen u novinama kao čudo neviđeno, bio je sličan prvoj bioskopskoj predstavi održanoj u Parizu 28. decembra 1895. godine, a između ostalih prikazani su “Ulazak voza u stanicu”, “Kupanje u moru”, “Riblja pijaca u Marselju” i “Rušenje zida”. I sam kralj Aleksandar Obrenović prisustvovao je jednoj od predstava 16. juna a program je trajao sve do 30. juna te godine.
Naredne godine, Andre Kar ponovo dolazi u Beograd, kako bi tu snimio i prve kadrove na tlu Srbije. Ovi filmovi, među kojima su bili i “Kalemegdanska šetnja”, “Tramvajska stanica na Terazijama”, “Izlazak radnika iz Fabrike duvana” i još desetak, nažalost, nisu sačuvani.
Zanimanje za filmsku umetnost u Beogradu nije jenjavalo i narednih godina Srbiju su posećivali mnogi putujući kinematografi, prikazujući filmove po iznajmljenim dvoranama i pod šatrama. Pored prikazivanja, neki su i snimali kadrove po Srbiji, ali ni oni nisu sačuvani.

Prvi Srbin koji se bavio prikazivanjem filmova bio je Stojan Nanić iz Zaječara, vlasnik “Prvog srpskog kinematografa”, koji je prikazivao filmove već od 1900. godine.

Svetozar Botorić, prvi producent filmova

Podaci iz štampe tog doba pominju i filmove “Venčanje Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin”, “Srbija” i druge, ali najstariji sačuvan film snimljen na ovom podneblju je “Krunisanje kralja Petra I u Beogradu 1904. godine”, koji je snimio Arnold Mjur Vilson, počasni konzul iz Šefilda i snimatelj Frenk Storm Moretšo. Ovaj film, osim što ima veliku istorijsku vrednost, svrstan je u najznačajnija ostvarenja s početka 20. veka u svom žanru.

Još jedan od pionira filmske umetnosti u Srbiji bio je Ernest Bošnjak, koji je počeo da prikazuje filmove od 1906. godine, a 1909. je počeo i da ih snima. On je prvi stvorio i film sa kamerom koja ima stativ sa pokretnim postoljem i time ušao u srpsku filmsku istoriju.

Svakako jedan od najpoznatijih filmskih radnika tog doba bio je i Aleksandar Lifka, vlasnik jednog od najvećih putujućih bioskopa u Evropi koji je, nastanivši se u Subotici, otvorio bioskop 1911. godine. Snimao je mnogo, ali je iz vremena pre Prvog svetskog rata sačuvan samo jedan film – “Srpsko Bogojavljenje u Subotici”.

Hotel Pariz, Svetozara Botorića

Tih godina u Srbiji su bar po jednom godišnje gostovali i najpoznatiji evropski putujući bioskopi “Narten”, “Bahmajer” i drugi a od domaćih vlasnika bioskopa najpoznatiji su bili, pored Stojana Ninića, i Milosav Nešović, Bora Jelkić i Todor Najdanović-Negotinac.
Svakako jedan od najznačajnijih preokreta dogodio se kada je prvi filmski producent na Balkanu, Svetozar Botorić, Beogradu poklonio prvi stalni bioskop, koji je otvoren u hotelu “Pariz”. Botorić je angažovao francuskog snimatelja Luja de Berija koji je snimio oko 20 repotraža, a i veći broj filmova iz Balkanskih ratova. Uz francuskog snimatelja, Botorić je angažovao i poznatog glumca i reditelja Čiča Iliju Stanojevića. Nedavno je u Filmskom arhivu u Austriji pronađen veliki deo Botorićeve zaostavštine za koji se smatralo da je zauvek izgubljen.

Plakat filma Karađorđe

Među tim filmovima je pronađena su i dva filma koji se smatraju prvim srpskim igranim ostvarenjima, “Život i delo besmrtnog vožda Karađorđa”, kasnije nazvan samo “Karađorđe”, kao i “Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi” oba iz 1911. godine, koji je ujedno i prvi snimljeni srpski film, mada drugi prikazani, jer je prvo prikazan pomenuti “Karađorđe„.

Đoka Bogdanović, Kasina

Pored Botorića, filmove su od 1911. godine prikazivali i braća Savić, vlasnici Modernog bioskopa, zatim vlasnik bioskopa kasina Đoka Bogdanović od 1913. koji je angažovao ruskog snimatelja Samsona Černova. Fond Đoke Bogdanovića u najvećoj je meri sačuvan i predstavlja jedini celoviti fond srpskih filmova pre Prvog svetskog rata. Od 1913. bioskop “Kolarac” vode braća Cvetković.
Do Prvog svetskog rata u Beogradu je otvoreno 18 stalnih bioskopa, a i drugi gradovi – Novi Sad, Sombor, Smederevo, Požarevac, Šabac, Negotin, Gornji Milanovac, Leskovac, Paraćin, Prokuplje, Valjevo, Kragujevac, Subotica, Vrnjačka Banja i Jagodina dobili su svoje stalne bioskope. Prvi svetski rat prekinuo je razvoj kinematografije. Značajna snimanja tokom rata obavio je Dragiša Stojadinović, za vreme odbrane Beograda a zatim i na Solunskom frontu, zajedno sa oficirom Mihailom Mihailovićem Afrikom.

Hotel Kasina, Hotel Pariz i Bioskop Beograd, 1949. godine

I tokom Drugog svetskog rata bilo je značajnih snimanja i mnogo filmskih aktivnosti. Pred kraj rata, 1944. godine, pri Glavnom štabu Narodnooslobodilačke vojske je osnovana Filmska sekcija koja je predstavljala začetak organizovane kinematografske delatnosti u posleratnoj Jugoslaviji. Titovo vreme ostalo nam je u sećanju po brojnim filmskim spektaklima i susretima sa svetskim glumcima i rediteljima.

Osnovani su brojni festivali, a Beograd je sve do raspada Jugoslavije držao prvo mesto po broju filmskih umetnika, radnika, preduzeća i ostvarenja. Već 1946. godine samo u Beogradu bilo je i oko 40 bioskopa.
Danas kao da nismo nikad bioskope ni imali. Oni se gase, nestaju, čak i neki koji su proglašeni za kulturna dobra. Nova tehnologija, novi običaji gledanja filmova, piraterija, nemaština ali i nebriga i loša privatizacija, doveli su do toga da bioskopi zamiru, da se pretvaraju u kafiće, prodavnice ili da propadaju pod zubom vremena. Neki novi bioskopi niču u tržnim centrima, za nove generacije i nove filmove.

Možda će neko srećnije vreme vratiti u životi i antologijsku rečenicu iz “Maratonaca” – “ponovo radi bioskop”, do tada, ostaje nam da odemo do nekog “multipleksa”, “sinepleksa” ili da prosto, na internetu potražimo neka od novih ostvarenja filmske umetnosti.
Suzana Spasić | avantartmagazin.com/

UVELA RUŽA…

TAMOiOVDE________________________________________________________________

Ljubavi srpskih pisaca: Bora Stanković

Velikan srpske književnosti, Bora Stanković, spada u one pisce koji su svoj život, sa svim tamnim i svetlim stranama, prenosili na papir. Njegovi romani i pripovetke imaju i te kako autobiografskog u sebi.

Bora ju je čuvao, pazio, cvećem ukrašavao kosu…

U pripovetkama, od kojih je najlepša “Uvela ruža”, opisivao je svoju prvu ljubav, komšinicu Pasu. Kako je sama lepotica godinama kasnije pričala, Bora ju je čuvao, pazio, cvećem ukrašavao kosu… nikome nije dao da joj priđe, njenoj majci je govorio da je čuva, dok on završi školu. Međutim, prva ljubav slavnog pisca završila se kako se obično i završavaju te prve ljubavi – nesrećno.

Pasina majka nije htela za zeta činovnika, jer oni lutaju iz grada u grad. Nekadašnja lepotica pod naletom starosti pretvorila se, baš kao i u pripoveci, u uvelu ružu. Ostali su prijatelji, pa je Bora sa svojom suprugom često znao da joj dođe u goste. Jednom prilikom mu je prebacila što ju je “metnuo u knjige”. A on joj je na to odgovorio: “Ej, mori, samo na dobru ovcu se tura zvono!”

U vreme Borinih gimnazijskih dana, čuvena Koštana je zaludela celo Vranje. Ni stari ni mladi nisu joj odoleli. A najviše je uz njenu pesmu lumpovao i novcem je darivao gazda Mitke Stajić. Mladi Bora je sve posmatrao razrogačenih očiju i upijao svaku reč i svaki zvuk, da bi nekoliko godina kasnije sve to verno preneo na papir i stvorio svoje najpoznatije delo “Koštana”. Po završetku studija, Skerlićeve pozitivne kritike ovog dela, kao i zbirke pripovedaka, obezbedili su mu mesto u književnoj eliti. Dane je provodio sa Jankom Veselinovićem, Radojem Domanovićem, Stevanom Sremcom… sve samim velikim imenima domaće književnosti, ali i beogradske boemije.

I baš u to vreme vrtoglavog uspeha, desila mu se ljubav, najveća od svih. Dok je šetao Ulicom kralja Milana, zastao je kraj fotografske radnje i u moru izloženih fotografija zagledao se u jednu koja je prikazivala devojku obučenu u mornarsko odelo. Toliko je bio opčinjen da je još nekoliko puta prošao pored radnje, ne bi li se nagledao. A kako to obično biva kada su dvoje suđeni jedno drugom, iste večeri na maskenbalu slučajno su se sreli. Malo je reći da se zbunio, nije mogao da poveruje svojim očima! A i ko bi? Sreća te se pribrao, prišao devojci i sve joj objasnio. Ni ona nije ostala ravnodušna. Ta lepa misteriozna devojka, sada je dobila i ime – Angelina Milutinović.

I sami su shvatili da je sudbina na njihovoj strani, pa nisu mnogo čekali. Venčali su se 9. juna 1902. godine i ubrzo dobili tri kćerke: Desanku, Stanku i Ružicu.

Uporedo sa uspehom na književnom polju, u službenoj karijeri nije imao sreće. Od carinika, preko poreznika do kontrolora, dok konačno, pred kraj karijere, nije dogurao do činovnika Ministarstva prosvete. I sa tako skromnom platom, morao je da se kući, jer mu je dosadilo seljakanje. U Vršačkoj ulici u Beogradu kupio je staru kuću i prepravio je “po vranjanski”. U podrumu burad sa vinom, u kući sobica za rad. U njoj je pisao do iznemoglosti, palio cigaretu na cigaretu, pio samo kafu, a posle završenog posla izlazio umoran, ali sa smeškom na licu. Tu je nastala i konačna verzija romana “Nečista krv”. Kako je Borina kćerka Stana kasnije pričala, Angelina mu je pomagala, najmanje dva ili tri puta je prepisivala ovo veliko delo.

Posle Prvog svetskog rata, često je posećivao zavičajne krajeve. O tome njegova kćerka kaže: “Leta smo provodili u Vranjskoj Banji. Koštana je još bila živa, ali nije pevala. Pevale su druge. Tata je opisivao pesmu, dert, ali je bio povučen, ćutljiv. U društvu je najmanje govorio.”

Tada, tih posleratnih godina, Bora je odlučio da se vrati u svoj rodni grad – Vranje. Od opštine je dobio plac na najlepšem mestu. Započeo je gradnju kuće, ali je nikada nije završio. Smrt je bila brža. Imao je 51 godinu. Ostala je Angelina da sanja zajednički nedosanjan san i da čuva uspomenu na četvrt veka koje su Bora i ona proživeli zajedno.

---

Lola Radosavljević – bavi se jezikom, književnost nosi u srcu, a osmeh na licu. Hrabro ide kroz život, čuva večito dete u sebi, ruku pod ruku sa Mikom i njegovom parolom “Dok drugi objašnjavaju život, ti mahni rukom i odživi ga!”

/wannabemagazine.com

---

Borisav Stanković, jedan od začetnika moderne srpske proze. Prikazujući život rodnog Vranja s kraja 19. veka, dao je i psihološku analizu ličnosti, unoseći prvi put u srpsku literaturu erotiku i senzualnost (Nečista krv, Koštana, Iz starog jevanđelja, Stari dani…).

---

UVELA RUŽA

(iz dnevnika)

Opet sam te snevao! Kao žališ što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati nego li zbilju gledati i fušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života..

„Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati negoli zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života… Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti…“

. Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti; san stare, pocrnele i čađu ispunjene kuće sa velikom baštom ograđenom tarabama i punom cveća, starih šimširova, ispucanih stabala od krušaka i kajsija, s gustim, gustim džbunovima i grmljem; san potoka što pored kuće teče sa visokim topolama, mladim vrbama, brestovima i mekom, uvek vlažnom travom. Pa san toplih noći kad vetar duše i lišće kreće, kad mesec sija a iz obasjane daljine dopire zvon od kleptuša i tiha, monotona pesma pastira u „duduk”; san tamnih večeri, razvalina od zidova, turskih konaka, džamija, opalih streja sa slepim miševima, vešticama, vampirima i „sajbijama” … san mladosti i sreće!

Hajdemo da snevamo:

NE PITAM ZA CENU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Na isteku ove bezuspešno pripremane „apokaliptične“ godine, ipak smo ušli  u dane, praznične i razdragane.

Vredno i pošteno radeći , pored svih svakonoćnih i dnevnih, kvartalnih i sezonskih zadovoljstava, uspeli smo i da zaradimo i uštedimo.

Novac (a šta ste vi pomislili). Da. Novac, taj jedini nam vredan i pravedan ekvivalenat za uloženu krv i znoj. Novac, to zlatno tele, zbog kojeg smo došli na svet ovaj i ovakav, zbog kojeg jedino i vredi živeti. Svi ostali razlozi su puka iluzija, zamajavanje, gubljenje dragocenog vremena a samim tim i novca, jer „vreme je novac“.

Oni i nisu čak ni činjenica. Beznačajni, nevidljivi, subjektivni i nije ih  vredno ni pominjati.

Zatoo, u skladu sa napred(nim)  pravilom, ne gubimo vreme, nego, nabubreli novčanik ili napupelu karticu u ruke, pa u kupovinu. Sve je na prodaju.

Jer, da novca nije, ko bi u sebe i drugog, ovo mogao da ulije. A sve od priloženog dole manje, izvinte me, je beznadežno Stanje !

Halo, Nosač broj 8!

Bora*S

---

 NAJSKUPLJIH 10 ALKOHOLNIH PIĆA NA SVETU

10. Flaša piva – 100$

 Najjače pivo na svetu, San Adamsova „Utopija“, sa procentom alkohola od čak 25%, dolazi zapakovano u interesantnu, ekskluzivnu bocu i u prodaji  košta oko 100$. Međutim, za prvu flasu piva „Tutankamon Ale“ plaćeno je čak 7.686 dolara.

Pivo je razvijano od strane naučnika Univerziteta u Kembridžu na osnovu recepta pronađenog na egipatskim hijeroglifima, kao i talogu pronađenom u jednim od Tutankamonovih podzemnih odaja. Ostala piva osim prve flaše prodata su za 76$ po boci.

9. Burbon – 350$

Burbon „Evan Vilijams“ star 23 godine, dostigao je elitu među alkoholnim pićima prodajući se za 350$ po flaši.

Moguće ga je kupiti jedino u destileriji gde se proizvodi.

 

8. Konjak – 10.000 $

Velike destilerije konjaka uvek se takmiče koja će proizvesti super-ultra-mega-giga ekskluzivan konjak. Poslednji takav proizvod došao je iz destilerije Remi Martin kao najekskluzivniji „Luis XIII“ konjak – „Crni biser“, a prodaje se za 10.000$ po flasi.

Za razliku od običnog Luisa XIII, Crni biser se dobija mešanjem više od 1.200 različitih sorti starosti 40-100 godina.

Toliko je ekskluzivan da se prodaje samo preko pozivnica, a nemoguće ga je pogledati ni na njihovom sajtu – neophodna vam je lozinka.

 

7. Boca šampanjca – 14.730 $

Šampanjac – jedno od najekskluzivnijih pića na svetu. Godine 2005. , boca šampanjca „Metuzalema“ iz 1990.  dostigla je na aukciji cenu od 14.730 dolara.

„Metuzalem“ je u stvari džinovska boca u koju stane osam klasičnih flaša od 0,7 litara, što kada se preračuna daje cenu od 1.841 dolar po boci…

 

6. Rum – 54.000 $

Jamajčanski rum po ceni od 54.000 dolara?

Nedavno su pronađene četiri boce ruma iz 1940. godine, što je najverovatnije i uticalo da cena bude ovako visoka.

Zaista nismo mislili da je rum dovoljno u trendu da dostigne ovoliku cenu.

 

5. Škotski viski – 75.000 $

Boca škotskog viskija „The Macallan“ iz 1926. godine prodata je 2005. godine jednom juznokorejskom biznismenu po ceni od čak 75.000 dolara.

Kao i mnoge stvari na ovoj listi, cena nije visoka zbog raskošne ambalaže, nego znog onoga što je u njoj.

Želite da ga probate?

Ostalo je još par primeraka u kazinu u Atlantik Sitiju u SAD, a cena za jednu časicu je 3.300 dolara.

Pa ko voli nek izvoli…

 

4. Flaša vina – 160.000 $

Na aukciji u Sotbiju 1985. godine, boca vina „Sate Lafit“ iz 1787. godine prodata je za 160.000 dolara.

Čak i bez izračunavanja inflacije, ovo je i dalje najskuplja flaša vina ikada prodata.

Ali zašto toliko dati za bocu kiselog vinskog sirćeta?

Pa ova flaša je bila u posedu Tomasa Džefersona, čiji su inicijali ugravirani u samu bocu…

 

3. Flaša Irskog viskija – 200.000 $

Pronađena 2005. godine, ova flaša viskija potiče iz Irske destilarije „Nun’s Island“, koja je ugašena 1908. godine. Godinama se bezuspešno tragalo za bar nekim ostatkom koji potiče iz nje, sve dok se jednog dana u prodavnici pića nije pojavio čovek sa flašom u ruci i pitao da li ovo možda nešto vredi.

Vredi i te kako – čak 200.000 dolara prema procenama stručnjaka!

Međutim, iako je već dve godine na aukciji, ovaj redak primerak nije pronašao svog kupca, a ako se on i nađe, ovo će biti najskuplja flaša viskija ikada prodata.

 

2. Flaša votke – 1.000.000+ $

Koliko bi ste trebali biti ludi da za flašu alkoholnog pića izdvojite milion dolara?

Medjutim, votka „Diva“ je zaista specijalna. Ova trostruko destilovana votka filtrirana je ugljenikom. I to ne bilo kakvim. Filtrirana je kroz komadiće dijamanta!

Medjutim, ono sto zaista podiže cenu je ručno pravljena boca. Unutar nje nalazi se drago kamenje čiji broj i vrstu određuje kupac u zavisnosti od toga koliko želi da plati za nju…

 

1. Flaša tekile – 1.500.000 $

Najskuplja flaša tekile ikada prodata je boca „Tekile Lej“ od 0.925 l stare šest godina 100% destilovane od biljke plave agave.  Bila je zapakovana u bocu od čiste platine i dostigla je cenu od 225.000 dolara. Ukoliko imate „ogranicen budžet“ mozete kupiti jeftiniju verziju (boca je napravljena pola-pola od zlata i platine) za 150.000 dolara. Ista kompanija je napravila i flašu od milion evra (1,5 miliona dolara) od platine i ukrašenu dijamantima, međutim izgleda da im je užasno teško da je prodaju, pošto nude 100.000 evra onome ko pronađe kupca.

Ukoliko se proda, ovo će biti najskuplja prodata flaša alkoholnog pića ikada na svetu. Zanimljivo kompanija nije pravila diskriminaciju u vezi toga šta se nalazi u boci, ukoliko želite, mogu da je napune i najobičnijim konjakom…

izvor: listverse.com/zezas.me

__________________________________________________________________________________

MAGIJA JEDNOG UMETNIKA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________

„Slikarstvo i poezija spajaju se poput vođenja ljubavi, to je razmena krvi, potpuno predavanje, bez ikakve mudrosti, bez ikakve zaštite“.
Miro.

Na današnji dan, 25. decembra 1983. u Palma de Majorki. umro je i HUAN MIRO.

Iako je tvrdio da želi da ubije slikarstvo, Huan Miro, katalonski i španski slikar i vajar, jedan od najvećih predstavnika nadrealizma, zauzeo je značajno mesto u svetskoj istoriji slikarstva.

  Huan Miro rodio se u Barseloni 20. aprila 1893. godine kao sin Mikela Miroa, sajdžije, i majke Dolores Fera i Oromi. Veoma rano, sa samo sedam godina, počeo je da ide na časove crtanja. Od 1907. do 1910. godine u Barseloni je pohađao ekonomsku školu i paralelno Višu školu industrijskih i lepih umetnosti Ljoča.

Od 1910. godine je već radio kao računovođa u preduzeću Dalmau i Olivares iz Barselone, koje se bavilo prodajom proizvoda za čišćenje. Mirou je posao računovođe u mladosti veoma teško pao, a kada se razboleo, njegovi roditelji su konačno popustili i dozvolili mu da studira slikarstvo. Iste godine po prvi put je izložio svoja dela na jednoj izložbi koju je organizovala opština tog grada.

Miroov stil nazvan je „biomorfna apstrakcija“. Stvarao je brzo i lako, često slikajući prstima. Osnovna slikarska sredstva su mu crtež i mrlja, a glavne teme – noć, zvezde, mesec, žene. Na tim osnovama stvorio je originalnu mitologiju, a njegova sklonost ka veselim preterivanjima, gestu i spontanosti, preziranje uobičajenih pravila, umnogome su doprineli obnovi slike pedesetih godina prošlog veka. U autobiografskim beleškama o svojim snoviđenjima, kojima je bio inspirisan i za koje je govorio da su izazvana glađu, pisao je: „Kako smišljam crteže i ideje za svoje slike? Došao bih kući u svoj pariski atelje, pošao bih u krevet, ponekad bez večere. Tada sam video koješta i skicirao u svoju beležnicu. Video sam oblike na plafonu.“ Za slikara kažu da je bio izuzetno nizak, diskretan, učtiv i da je govorio vrlo malo.

Druženje sa umetničkom elitom
Oko 1912. godine Miro se definitivno posvećuje slikarstvu i upisuje se na Akademiju Fransesk Gali, koju je pohađao do 1915. godine. Tu je upoznao i druge buduće katalonske umetnike, između ostalih i Huana Pratsa, s kojim se kasnije intenzivno družio. Godine 1916. upoznao je umetničkog trgovca Đuzepa Dalmaua, koji se zainteresovao za njegove radove. Preko njega je upoznao Morisa Rajnala i Fransisa Pikabiju.

Već 1918. godine, Miro samostalno izlaže, a 1920. Dalmau pokušava da mu organizuje izložbu u Parizu, gde Miro putuje po prvi put. Stigavši u Pariz 1920, upoznao se sa Maksom Žakobom i pesnikom Reverdijem. Tamo se družio i sa Pikasom, Andreom Bretonom, Polom Elijarom i Lujom Aragonom, pre objavljivanja prvog nadrealističkog manifesta. Družio se i sa američkom kulturnom dijasporom – Henrijem Milerom, Ezrom Paundom i Ernestom Hemingvejem.

Kreativni individualista
Miro stvara repertoar potpuno novih motiva i znakova koji predstavljaju specifičan likovni jezik inspirisan formama iz stvarnosti. „Kod Miroa nema ničeg apstraktnog. Uvek je imao reference u konkretnim stvarima. Nije ih predstavljao kako ih vidimo, već onako kako ih je osećao ili kako bi voleo da ih mi osetimo“, rekla je Roza Marija Malet, konzervatorka Fondacije Miro u Barseloni.

„Svaki trun prašine poseduje jednu divotnu dušu. Najjednostavnije stvari mi daju ideje… Ali, treba sačuvati dovoljno iskrenosti i čistote da bi čovek bio ganut“, priznao je slikar koji je išao dotle da je žvrljao oblike koji su mu padali na pamet na poleđini karte metroa. Pesnik-dete, često kažu kada govore o Mirou, zaboravljajući sa kakvom grubošću je 1927. izjavljivao: „Želim da ubijem slikarstvo„… Najplodniji period njegovog stvaranja je bio između 1917. i 1934. godine. Bio je kultivisan i veliki čitalac, srećni vlasnik farme u Montroigu (Katalonija), provincijski buržuj i Hemingvejev protivnik u boksu, autor poznatog Autoportreta iz 1919. čiji je kupac bio Pikaso. Huan Miro, Pablo Pikaso i Salvador Dali su bili velika trojka katalonske umetnosti. Ovi španski umetnici, stvaraoci i individualisti stvorili su tokom 20. veka opuse koji imaju značajno mesto u svetskoj istoriji slikarstva.

Nagrade i radovi
Miro je bio svestrano talentovan, radio je kostime i dekor za ruski balet, bio keramičar i pesnik. Afirmisao je intuitivno i podsvesno, bio očaran pećinskim slikarstvom i preistorijskom skulpturom. Tokom Španskog građanskog rata bio je na strani revolucionara i 1937. godine je uradio seriju plakata za špansku Republiku. Godine 1940. u januaru završava prvu Konstelaciju, poslednju će slikati na Palma de Majorki, gde se seli pred nemačkom okupacijom.

Prva velika retrospektivna izložba priređena mu je u Muzeju savremene umetnosti u Njujorku 1941. godine. Naručuju mu veliki mural za hotel Teras plaza u Sinsinatiju, zbog čega se Miro 1947. seli u Njujork na osam meseci. Učestvuje na izložbi nadrealista koju organizuju Dišan i Breton. Na muralu za Harvard radi 1950, a 1958. godine, u saradnji sa Đuzepom Ljorensom Artigasom, realizuje mural Mur del sol i Mur de la luna za zgradu Uneska. Dobija nagradu fondacije Gugenhajm. Fondacija Huan Miro otvorena je u Barseloni 1975.
Prihvaćen kao klasik modernog slikarstva, Miro je umro 25. decembra 1983. u Palma de Majorki. Sahranjen je u Barseloni.

Huan Miro, Pablo Pikaso i Salvador Dali čine veliku trojku katalonske umetnosti. Ovi španski umetnici, veliki stvaraoci i individualisti, stvorili su tokom 20. veka opuse koji imaju značajno mesto u svetskoj istoriji slikarstva.

izvor teksta H. Miro:stil-magazin

priredio: Bora*S

---