Meri „Ubica“ bila je azijska slonica teška pet tona u vlasništvu svetski poznatog cirkusa „Sparks šous“. Šta je jedna od omiljenih cirkuskih atrakcija skrivila da bi postala prvi slon osuđen na vešanje?
Foto: Wikimedia Commons
Njen pad počeo je kada je ubila pomoćnog dresera slonova koji nije imao iskustva u radu s ovim životinjama. Taj radnik zvao se Red Eldridž, koji je pre angažovanja uglavnom bio skitnica.
Kako i zašto je tačno Meri ubila Eldridža donekle je predmet debate budući da je priča tokom godina imala više verzija.
Međutim, postoji jedno svedočanstvo koje je nastalo tik nakon nesreće, pa se smatra najverovatnijim.
Očevidac V. H. Kolman izjavio je: „U to vreme je postojao veliki jarak koji se protezao Centralnom ulicom… i tamo bi slali dečake da jašu slonove…
Bilo je tada, mislim, oko sedam ili osam slonova… i oni su išli da ih okupaju, a na putu nazad svaki dečak je imao mali štap sa oštricom ili kukom na kraju štapa…
Jedan veliki stari slon posegao je da uzme koru lubenice, skoro polovinu lubenice koju neko nije pojeo, a koja je ležala tek tako dole. Tada ga je dečak zgrabio kukom za uvo. Slon se odvojio od lubenice i zatrubio dok je surlu obmotao oko struka dečaka… tada ga je bacio na jedan štand sa pićem razvaljujući ceo štand. Kada je dečak pao na zemlju slon je samo prišao i nogom stao na njegovu glavu… krv i mozak i sve ostalo samo je iscurelo na ulicu.“
Mala grupa prolaznika bila je zgrožena prizorom i brzo se skupila pobesnela rulja koja, ipak, nije imala snage da ubije slona. Pokušali su čak i da je ustrele, ali meci nisu imali efekta. Postavilo se pitanje šta raditi sa slonom. Vlasnik cirkusa Čarli Sparks nije želeo da ubije slonicu, pošto su on i njegova žena Edi bili ljubitelji životinja i Meri im je bila naročito draga. Pored toga što je Meri bila prvi slon kojeg je Čarli dobio i uz kojeg je izgradio ceo svoj cirkus, ona je vredela 20.000 dolara u to vreme (današnjih 400.000 dolara).
Ipak, bilo je veoma verovatno da mu grad neće dozvoliti da cirkus nastavi s radom ukoliko ostane odan svojoj prijateljici Meri.
Građani su zahtevali da slonica bude ubijena, tako da je Sparks na kraju popustio. Međutim, kako ubiti slona od pet tona, bez rizikovanja sopstvenog života ili onih koji pokušavaju da je ubiju? Streljanje je isključeno budući da u čitavom regionu nije bilo dovoljno jake puške koja bi osigurala da slonica bude ubijena dovoljno brzo. Drugi predlog bilo je ubistvo strujom. Tomas Edison je izveo čuveno pogubljenje slona Topsija električnom strujom, kako bi pokazao koliko je opasna naizmenična struja. Problem s tom metodom bio je što navodno nije bilo odgovarajuće lokacije u gradu sa dovoljno struje za puštanje kroz slonicu.
Konačno su došli do rešenja da obese slonicu pomoću industrijskog krana koji je služio za dizanje vagona.
Dana 13. septembra 1916. godine, nekoliko hiljada ljudi okupilo se da prisustvuje pogubljenju. Meri je dovedena i okovana za prugu. Potom je počeo da se diže lanac oko njenog vrata i slonica je polako podignuta. U žurbi su zaboravili da oslobode lanac s njene noge.
Vejd Embrouz, očevidac, kaže da je mogao da čuje kako joj pucaju ligamenti i tetive u nozi dok su je dizali. Nakon izvesnog vremena, lanac oko njenog vrata je pukao i slonica je pala, pri čemu je polomila kuk.
Meri je potom ležala dok su joj obavijali deblji lanac i ovog puta su se setili da joj uklone lanac oko noge. Potom su je obesili i za nekoliko minuta, Meri je bila mrtva, mada su je ostavili da visi oko pola sata čisto da bi bili sigurni.
Nedaleko od ovog mesta iskopali su joj raku, gde i danas leže njeni ostaci. Izvor: nationalgeographic.rs
Tajni život šimpanze Santino: i životinje imaju ličnost…
Idemo redom. Fred je agresivniji od Frenka- tokom svađe gura, šutira i udara protivnika. Teri je hrabriji od Tima- u potrazi za hranom nije ga strah da se otisne u novu sredinu, da korača nepoznatim putem, čak i ako na tom putu preti opasnost. Suzi je veoma razdražljiva, prgava i manipulativna. Ovi opisi vam verovatno ne znače mnogo, sve dok ne saznate da su Fred i Frenk pastrmke, Teri i Tim voćne mušice, a Suzi medved.
Još zanimljivosti? Gorile u igri sa drugim gorilama, tačno mogu da prepoznaju kada njihovi saigrači gube interes, te ciljano koriste različite oblike interakcije kako bi zadržali njihovu pažnju. Isto tako, gorile imaju smisao za humor. Primećeno je da gorila gurka štapom prijatelja gorilu, a zatim skreće pogled, kao da on nema ništa sa tim.
Na kraju, značajna vest: majmuni imaju sposobnost da misle o budućnosti! Upoznajte šimpanzu Santina (36), pripadnika švedskog zoološkog vrta Furuvik. Velika lokalna zvezda. Deset godina, Santino je svakog jutra, pre otvaranja zoološkog vrta, sakupljao kamenje kako bi gađao posetioce. Kada bi ponestalo municije, odvaljivao je delove betona. Dešavalo se da i da mu se određeni posetilac posebno ne dopada. Ovakvo spontano i ciljano planiranje budućnosti- koje podseća na naše, ljudsko- odjeknulo je u svetu nauke i pobilo uverenje da životinje žive samo u sadašnjem trenutku. Nameće se mišljenje da šimpanze poseduju unutrašnji svet, koji im omogućava da razmatraju prošle epizode iz svog života i razmišljaju o predstojećim danima, a ipak, žive pod ključem i bravom. Naravno, ne misle sve šimpanze o budućnosti, kao što ni svi ljudi ne umeju da reše integrale. Dovoljno je da znamo da njihov um poseduje takvu sposobnost.
Ukoliko ste pomislili da bi bilo zanimljivo posetiti Santina ako vas put ikada nanese u Švedsku- ipak nećete moći da svedočite ovoj atrakciji. Logično, ukoliko Santino poseduje unutrašnji svet nalik ljudskom, pomislili biste da je sada, u najmanju ruku, u nekoj naučnoj laboratoriji gde se istražuju njegove napredne kognitivne sposobnosti. Ali ne. Majmun koji razjareno baca kamenje na mušterije, nije pogodan za biznis, pa su vlasnici zoološkog vrta odlučili da smanje njegove agresivne tendencije koje su posledica visokog nivoa testosterona (tipične za dominantne mužjake). Rešenje je bilo- kastriranje. Nepovratna operacija. Što je sigurno, sigurno je. Da li je ovo rešenje, iako je u pitanju šimpanza, opravdano?
Prošlo je tačno 20 godina otkada su Piter Singer i Ričard Dokins, projektom The Great Ape, tražili od Ujedinjenih nacija, da se primatima daju ljudska prava. Sve u cilju zaštite primata od eksperimentisanja i mučenja. Akcija je, naravno, propala. A šta smo od tada naučili?
Brojna istraživanja potvrdila su postojanje ličnosti kod životinja, iako su se mnogi naučnici godinama opirali ovoj ideji i smatrali je bespotrebnom antropomorfizacijom (pripisivanje ljudskih osobina životinjama). Svako ko ima kućnog ljubimca ili je nekada posetio zoološki vrt, to već zna. Ličnost je pojam sa kojim smo svi upoznati, čak se smatra da je percepcija ličnosti urođena sposobnost. Definisanje ličnosti u naučnim terminima je ipak nešto drugo, i daleko je od intuitivnog i očiglednog. Istraživanja ličnosti kod životinja se fokusiraju na samo jedan deo, onaj koji je moguće izmeriti, jer životinje ne mogu da nam popunjavaju upitnike i testove ličnosti. U pitanju su bihejvioralne crte- crte ponašanja, ponekad se kaže i temperament. Crte su relativno trajne i opšte osobine, odgovorne za doslednost u ponašanju u različitim situacijama, i čine individualne razlike u ponašanju. Primer crta su društvenost, agresivnost, radoznalost. Relativno trajne znači da ih životinja pokazuje tokom vremena u različitim okruženjima, što ne znači da je UVEK takva, već da je to jedan opšti oblik ponašanja.
Proučavanje individualnih razlika kod životinja započeo je nobelovac Ivan Pavlov, serijom eksperimenata na psima, početkom XX veka. Pavlov je identifikovao 4 osnovna tipa temperamenta kod pasa (Miran, Neobuzdan, Slab i Živahan), u odnosu na način funkcionisanja nervnog sistema. Od tada, crte ličnosti su zapažene i dokazane kod brojnih životinjskih vrsta- majmuna, paukova, repatih vodozemaca, ptica, rakova, hijena, hobotnica, riba.
Činjenica da životinje poseduju ličnost, trebala bi da nas navede da poštujemo druge vrste. Cilj nam svakako nije samo humaniji odnos prema životinjama, već i razumevanje njihovog ponašanja i kognicije. Problem sa kojim se ovde suočavamo jeste interpretativna greška, ili već pomenuti antropomorfizam. Svaki rezultat istraživanja na ovom polju iskrivljujemo u našu korist, jer smo opsednuti idejom da u drugim bićima tražimo sličnost sa nama samima. Možda polazimo od pogrešne pretpostavke da znamo tačno koje su crte inherentno ljudske, čime negiramo mogućnost da ih poseduju i životinje samo zato što pripadaju “nama”. Možda je instrospekcija o sopstvenom funkcionisanju pogrešna, i možda je naše donošenje odluka mnogo jednostavnije nego što nam se čini. Da bismo suštinski razumeli ponašanje životinja, nije dovoljno postaviti pitanje koliko su slični ili različiti od nas. Često mislimo da laskamo životinjama ukoliko im namećemo ljudske karakteristike, a u stvari laskamo sebi kao ljudskoj vrsti. Gubimo sposobnost da cenimo životinje pod njihovim uslovima, i da razumemo neki drugi način postojanja. A i izgleda da bar ličnost nije nešto što nas odvaja od drugih pripadnika životinjskog carstva, već učvršćuje naše biološke veze.
Ako usvojimo i prihvatimo da i životinje imaju bogat unutrašnji svet, manje ćemo da sležemo ramenima na naše bezobzirno uništavanje njihove prirodne sredine, ili u slučaju Santina, da ih bespotrebno izlažemo bolu i patnji, samo da bismo ih prilagodili potrebama svoje “dominantne” vrste.
Divlji slonovi razlikuju ljudske jezike i mogu da odrede da li je reč o muškom ili ženskom ili dečjem glasu, pokazala je nova studija koju su objavile svetske agencije.
Dok ljudi proučavaju slonove, i oni takođe proučavaju ljude
Stručnjaci koji su puštali snimke ljudi slonovima u Keniji tvrde da ovu naprednu sposobnost mišljenja druge životinje nisu pokazale. Slonovi zahvaljujući tome mogu da ocene ko predstavlja pretnju, a ko ne.
Rezultati su pokazali da dok ljudi proučavaju slonove, ove pametne životinje takođe proučavaju ljude i to skladište u sećanju, rekla je autorka studije Karen Mekomb.
„Zaporavo su razvili veliko znanje o ljudima sa kojima dele svoj habitat“, objasnila je Mekomb, profesorka životinjskog ponašanja na Univerzitetu Saseks.
„Pamćenje je ključ. Nekako su morali da izgrade to znanje“, dodala je ona.
Nacionalni park „Amoseli“ severno od Kilimadžara
Mekomb i njene kolege radili su u nacionalnom parku Amboseli u Keniji gde na stotine divljih slonova žive sa ljudima, a ponekad se i sukobe zbog manjka vode. Naučnici su koristili snimke Masaija koji su povremeno ubijali slonove posle sukoba oko ispaše i Kamba muškaraca koji nisu tolika pretnja slonovima. Snimci su imali istu frazu na dva jezika: „Pogledaj tamo. Dolazi grupa slonova“.
Na Masai zvuke slonovi su reagovali defanzivno, povlačili su se i okupljali u grupu jer su ih doživljavali kao neprijateljsko ljudsko pleme.
„U stanju su da uoče fine razlike u ljudskim jezicima. Uspeli su da prikupe prilično detaljno znanje a jedini način da to urade je da imaju izuzetno veliki mozak“, rekao je koautor studije Grejem Šenon sa Univerziteta Kolorado. Naučnici su potom ponavljali eksperiment sa snimcima Masai muškaraca i žena. Pošto žene retko kada napadaju slonove, oni su reagovali blaže na njihove glasove. Ista stvar se ponovila i sa glasovima dečaka.
Razumni poredak: Jaki napred u kolini, a mali i slabi zaštićeni u sredini
I dok ova otkrića pokazuju kolika je inteligencija i sposobnost slonova da se adaptiraju, oni takođe ukazuju i na problem, kaže biolog Džoš Plotnik koji se specijalizovao za slonove. „To je istovremeno fascinantno videti koliko su ove životinje fleksibilne ali i tužno jer pokazuje na sve veći konflikt slonova i ljudi“, rekao je on.
Mekomb i Šenon su takođe izveli još jedan eksperiment i izmenili su muške i ženske glasove učinivši da ženski glasovi deluju kao muški snižavanjem tona i rezonance i obrnuto. Takve promene mogu često da prevare i ljude ali ne i slonove koji su i dalje bežali od izmenjenih muških glasova.
Imam četiri noge, surlu i veliki mozak. On je često nepoznanica i za mene samog, a kamoli za ljude.
Foto: 24 sata
Ljudi misle da mi, slonovi, nemamo svest.
Nisam siguran za ostale vrste ali ako, osim što vidim, čujem, takođe i osećam bol, ljubav, tugu, zadovoljstvo – onda mora biti da sam sličan čoveku.Kada krdo afričkih slonova naiđe na groblje pripadnika svoje vrste, svi – od najvećeg, do najmanjeg – kleknu i plaču. Da li si to znao, čoveče? Za razliku od njega, koji veruje u Boga izvan sebe i u sebi, ja obožavam Majku Prirodu.
Majka Priroda poklonila je nama, slonovima, široke savane i bujne prašume, po kojima smo lutali celog života. Nismo imali neprijatelja sve dok se nije pojavio čovek. Prvo je poubijao naše pretke, mamute. Oprostili smo mu, i nastavili život kao da rata nije ni bilo. Ali, mali čovek se osilio: počeo je da krči šume i gradi naselja na našoj teritoriji. Nekad su se ta prostranstva činila beskrajnim. Iz generacije u generaciju, naš životni prostor se sve više sužavao.
I opet smo mu oprostili.
Čoveku ni to nije bilo dovoljno. Sit i dokon, iz zabave je počeo da ubija naše afričke rođake, samo da bi se slikao pored njihovih leševa i izvadio im kljove od kojih je kasnije pravio ukrasne predmete.
Kada krdo afričkih slonova naiđe na groblje pripadnika svoje vrste, svi – od najvećeg, do najmanjeg – kleknu i plaču.
Da li si to znao, čoveče?
Kada lavovi, leopardi ili hijene zgrabe naše mladunče, borimo se za njegov život.
Dok slon umire od starosti ili bolesti, stojimo pored njega, pazeći da smrt protekne dostojanstveno. Svojim telima ga branimo od gladnih napasnika. Kada mu se duša spoji sa Majkom Prirodom, svako od nas ga dodirne u znak poslednjeg pozdrava.
Ako ljudi otmu naše mladunce, izgazimo im useve i porušimo kuće. Ne činimo to iz obesti niti iz mržnje, samo tražimo da nam se vrati ono što je naše.
Pamtim svoje detinjstvo, kada sam se surlom držao za majčin rep. Roditelji su skoro dve godine čekali da dođem na ovaj svet. Zatim su me odveli na još gore mesto – u zoološki vrt. Strpali su me u samicu, u kojoj sam imao tek toliko mesta da mogu da se okrenem. Zime sam provodio zatvoren u tom skučenom prostoru, udarajući glavom o zid i željno iščekujući proleće kada bi me puštali napolje.Kao najmlađi u krdu, uživao sam sve privilegije. Na lestivici hijerarhije bio sam beznačajan, ali sam, po slonovskim zakonima, bio predodređen da jednog dana postanem vođa.
I bilo bi tako, da me nisu oteli ljudi. Ubili su moju majku, koja je sa mnom mirno brstila lišće. Mene su odveli u cirkus, u kome sam proveo narednih dvadeset godina. Dali su mi ime «Ganeš», po ljudskom božanstvu, i morao sam da naučim kako da stojim na jednoj nozi, trčim u krug, trpim da se ljuljaju na mojoj surli… Sve zarad ljudske zabave. Ako ne bih slušao, dobijao sam batine. Nisu bolele. Moja koža je debela i otporna na udarce, ali mi je srce ranjivo. Ponekad su me krotili električnom palicom. Shvatio sam da, ukoliko hoću da preživim, moram da pretrpim i sačekam svoj trenutak.
Nisam imao nijednog prijatelja. Pokušavao sam da navedem svog krotitelja da mi se barem osmehne ili kaže neku toplu reč. On je bio sićušan čovek a prema meni se ponašao kao Kralj slonova. Nisam to više mogao da podnesem i, jednog dana, zatrčao sam se na njega, oborio ga na zemlju i pritisnuo svojom nogom. Nisam imao nameru da ga ubijem; to, jednostavno, nije u slonovskoj prirodi, ali… potpuno sam izgubio kontrolu nad svojim postupcima.
Zatim su me odveli na još gore mesto – u zoološki vrt. Strpali su me u samicu, u kojoj sam imao tek toliko mesta da mogu da se okrenem.
Zime sam provodio zatvoren u tom skučenom prostoru, udarajući glavom o zid i željno iščekujući proleće kada bi me puštali napolje.
Zime, proleća, leta, jeseni… pa opet zime… Već petnaest ih je prošlo, a moj život tapka u mestu, ograničenom zidovima i barijerama koje ne mogu ukloniti. Jedna noga mi otečena, izranavljena i bolna, jer, u toku hladnih dana, provedenih u samici, stojim u sopstvenom urinu. Niko nije došao da mi ublaži svrab i bol. Kupaju me retko, a ja tada pozavidim mojim afričkim i azijskim rođacima na valjanju u blatu i tuširanju mlazevima rečne vode. U proleće, kada izađem na parče slobode, vezan lancem za otečenu nogu, posetioci me maze po surli i nude mi svakojaku hranu. Uzimam. Ne zato što sam gladan, već zato što sam željan društva. Prepoznajem lica koja sam viđao i ranije, sećam se svakog, ko mi se osmehnuo. Pamtim. Beležim u svojoj glavi. Primećujem da ni svi ljudi, kao i slonovi, nisu isti. Neki me vole, neki me se plaše… Ali, niko me ne razume.Većina njih misli da se prijateljstvo slona kupuje šakom kikirikija. Mnogima se moje ljuljanje levo-desno i napred-nazad čini kao izraz raspoloženja. Ja, zapravo, na taj način ublažavam stres i bolove u nozi.
Sad sam na polovini svog slonovskog veka. No, slutim da neću izdržati toliko dugo. Živim u centru grada, punom buke i izduvnih gasova. Tuku i ovde, lome mi želju za životom. Jednog dana, noge će me izdati i ležaću, sasvim sam, do poslednjeg izdisaja.
Dok slon umire od starosti ili bolesti, celo krdo stoji pored njega, pazeći da smrt protekne dostojanstveno. Da li si to znao, čoveče?
Kada mi se duša bude spojila sa Majkom Prirodom, ko će me dodirnuti u znak poslednjeg pozdrava?
Susret slonice sa pripadnikom svoje vrste nakon 37 godinaSlonica Mila, stara 41 godinu, prvi put je srela drugog pripadnika svoje vrste nakon punih 37 godina, pošto je tri decenije živela u cirkusu kao jedini slon, a nakon toga samovala u Zoološkom vrtu grada Frenklina, na Novom Zelandu, prenosi „Dejli mejl“.
Susret je bio dirljiv: nežan zagrljaj surlama preko metalne ograde.
Kako stručnjaci za slonove kažu, trljanje i preplitanje surli predstavlja uobičajen način komunikacije među afričkim slonovima, pri čemu važnu ulogu igra i njihovo vrlo razvijeno čulo mirisa.
Pored neveselog boravka u cirkusu, Milin život je obeležio i tragični incident. Slonica je, naime, 2012. nesrećnim slučajem zgnječila čuvarku kojoj je bila veoma privržena i koja se zalagala da se velika životinja vrati među pripadnike sopstvene vrste.
Ova tragedije je, međutim, zoološki vrt Frenklina navela da pokrene akciju prikupljanja novca za Milino premeštanje u drugi zoo vrt, u kom bi bila okružena slonovima, a ne samo ljudima.
Prikupljen je 1,5 milion dolara, dovoljno da slonica bude premještena u Zoološki vrt San Dijega u SAD, koji ima šest afričkih i indijskih slonova, starih od 33 do 49 godina.
Drugim rečima, pravi drugari za Milu, a pošto je Meri vođa ovog malog krda, čuvari su procenili da će upoznavanje sa njom predstavljati najbolji prvi korak za uvođenje Mile u društvo.
(blic.rs)
I slonovi teše jedni druge
Slonovi ne samo da prepoznaju kada su članovi njihove grupe pod stresom, već teše jedni druge i to dodirima i cvrkutavim zvucima.
Svi za jednog, jedan za sve. I slonovi to znaju.
Empatija i uteha su retke među životinjama.
Samo psi, šimpanze i ljudi imaju ove osobine. Ali, istraživači sa Tajlanda, koji su izučavali azijske slonove, uočili su da i slonovi mogu da se pridruže ovoj grupi.
Kada jedan slon pokaže znake stresa, drugi se skupe oko njega kako bi mu dali svoju podršku. Ostali slonovi stavljaju delove tela u usta slona kome je teško, ispuštaju određene zvuke, dodiruju genitalije napaćenog (ali ne na taj način)…
„Dodirivanjem genitalija, slonovi se identifikuju, a na taj način slonovi uoče probleme u ponašanju drugog slona“, rekao je jedan od koautora studije.
Ova saznanja, kažu naučnici, mogu pomoći u očuvanju slonova, kao i približavanju prirodnog staništa čoveka i slona.
Džuangdžuang je slonče jednog zoo vrta u Kini koje je majka grubo odbacila, povredivši ga samo pet dana po rođenju
Beta/AP Photo/Hans Punz
Mladunče je uspelo da preživi fizički napad majke, ali je posle toga plakalo čitavih pet sati.
Fotografija slončeta u suzama, što je izuzetno redak događaj, postavljena je na Internet gde je ražalostila sve one koje su je videli.
Misleći da je posredi bio nesrećan slučaj, veterinari su ponovo spojili životinje kada se slonče oporavilo. Vrlo brzo, međutim, majka je opet napala svoju bebu.
Tužno i uplakano slonče na kraju je odvojeno od majke, a brigu o njemu preuzeo je jedan od čuvara vrta.
Slončića nazvanog Zuang-zuang ubrzo je udomio čuvar u Prirodnom rezervatu divljih životinja i mališan dobro napreduje.
„Neki sisari mogu da plaču ako se osećaju napušteno“, objasnio je stručnjak za ponašanje životinja Mark Bekof za Diskaveri njuz.
Ljudska, ali i slonovska novorođenčad, verovatno plaču kada su pod stresom, a ne zbog tuge. „Ali i stres je emocija“, istakao je Bekof.
Rekao je kako su ranije studije pokazale da kokoške, miševi i pacovi pokazuju empatiju, tj. saosećaju sa tuđim bolom, što je još kompleksnija emocija.
Kako bi plakale, životinje moraju da budu društvene prirode, da imaju anatomiju oka sličnu našoj i strukturu mozga koja može da procesuira emocije.
jhoc/Flickr.com
Pas je jedna od društvenijih životinja, ali naučnici i vlasnici do sada nisu zabežili nijedan slučaj depresivnog, uplakanog psa.
„Međutim, psi i neke druge životinje sigurno pate i prepoznaju patnju drugih“, rekao je profesor evolucionarne antropologije na Univerzitetu Djuk, Brajan Her.
U anketi na stranici „Dognition“, 72 posto ispitanika odgovorilo je da njihovi psi malo do ekstremno pate zbog odvajanja, što uglavnom pokazuju tako što cvile i zavijaju.
„Psi možda ne plaču suzama, ali plaču vokalno kada su uplašeni, pod pritiskom ili usamljeni“, rekao je Her.
Preko polovine ispitanika reklo je da su ih njihovi psi tešili kada su bili tužni i uplakani.
TAMOiOVDE 