Veče posvećeno Milanu Mladenoviću, jednom od najznačajnijih umetnika bivše Jugoslavije, biće održano 21. septembra, od 20h, u Galeriji Polet (Cetinjska 15).
Na dan njegovog rođenja, beogradski umetnici će, zajedno sa poštovaocima kultnog jugoslovenskog benda EKV odati počast jednoj od najvećih legendi srpskog i jugoslovenskog rokenrola koji je ostavio neizbrisiv trag za mnoge generacije.
U muzičkom delu nastupiće Luna Škopelja (EKV Tribute Deca iz vode), Milutin Jovančić i Dejan Hasečić (ex Block out, Čovek vuk), Zlatko Stevanović, Jovana Kapriš i Aleksandar Milisavljević (Trio Rifat), Peđa Todić (Weird Fishes), Stefan Niketić (Two Horses), Natalija Rajković, Mladen Pecović, Marko Kragović, Pavle Pavičić i Ivan Deda Dedić.
Prošlo je 20 godina od smrti rok muzičara, čoveka koji je verovao srcu a ne rečima
Milan Mladenović
ROK umetnik, jugoslovenski muzičar, kompozitor, gitarista i pevač Milan Mladenović, preminuo je na današnji dan pre 20 godina.
Stvarajući, svirajući i pevajući u grupama „Limunovo drvo“, „Šarlo Akrobata“, EKV, ostavio je neizbrisiv trag na kulturnoj sceni bivše SFRJ.
Milan je rođen 21. septembra 1958. u Zagrebu, odrastao je u Sarajevu, a najveći deo života proveo je u Beogradu.
Njegova „Ekatarina Druga“, a potom i EKV, koju je oformio 1982. po mnogo čemu je izuzetna pojava na domaćoj rok sceni. Nijedna grupa pre ni posle EKV, nije uspela da pridobije toliku većinu a da joj se, pritom, ničim nije dodvoravala, ni podilaženjem, ni ponižavanjem.
Kompozicije EKV jedinstven su primer na ovdašnjoj sceni, posebno što se ne može osporiti činjenica da Milanovi tekstovi jednako dobro funkcionišu i kao „slova na papiru“.
Njegova primenjena poezija vratila je značaj rečima.
– Reči gube značenje u odnosu na onog ko ih izgovara, tako da se mnoge stvari trenutno ne mogu objasniti rečima nego samo srcem – pričao je Milan 1993.
– Ima mnogo ljudi koji se pojavljuju u medijima, političari, razni kulturni radnici, profesori, članovi SANU, koji su vrlo vešti s rečima i mogu da naprave takav utisak kao da govore istinu. Postoji mnogo stvari koje možeš da dokažeš rečima, a koje jednostavno nisu istinite. Verujem da ljudi mogu da osete šta je laž, a šta istina, bez nekog obrazloženja rečima. Neke stvari mogu mnogo jednostavnije da se osete nego objasne. Ali, to ljudi ne znaju, ovi veruju u reči, to je problem. Treba više verovati svom srcu nego rečima.
Mladenović je svirao drugačiju muziku, koju nije bilo lako svrstati ovde ili onde. Za 10 godina rada, EKV je objavila sedam albuma, a sveopštu euforiju izazvali su 1989. sa pločom „Samo par godina za nas“, mada se njihova treća ploča „S vetrom uz lice“ iz 1986. sa klasicima „Ti si sav moj bol“, „Budi sam na ulici“, „Stvaran svet oko mene“, „Novac u rukama“ i „Kao da je bilo nekad“, smatra prelomnom u karijeri EKV.
– To su bile prave pesme, obične po zvuku i aranžmanima, ali progresivne – opisao ih je Milan. – Uspeli smo da ovladamo nekim svojim jezikom, kojim smo mogli da se izrazimo na način na koji ranije nismo mogli. Postali smo precizniji.
Kroz osamdesete se provlačila neka zlokobna nit, kao da će nešto strašno doneti na kraju. I donela je. Ljudi su jedni drugima potezali nerve do krajnjih granica. Ti nervi su sada pukli i išibali sve oko sebe.
Po Milanu, EKV je bila mala grupa gorkih ljudi, koja je propustila mnogo stvari u životu i delimično je kriva zbog toga, a delimično nije. EKV je živela potpuno istim životom kojim je krajem osamdesetih živelo veoma mnogo ljudi u Jugoslaviji i, na neki način, govorili su ono što je njihova generacija želela da kaže.
Ipak, ideja o Milanu kao glasnogovorniku generacije, bila je bliža svima osim njemu. Sve do albuma „Dum dum“ odbijao je da se bavi bilo čim – osim muzikom. Nije želeo da bude vođa i odgovoran za bilo šta. Osim za svoje pesme.
Rok kritičar i publicista Petar Janjatović kaže da se za Milana slobodno može reći da je bio imun na banalnost. Bio je relativno škrt u priči, ali je uvek imao meru. Zoran Kostić Cane tvrdi da je Milana najviše nervirao nedostatak dobrog ukusa, primitivizam.
Bio je oličenje pravednika i imao pozitivnih vibracija dovoljno za čitav svet.
To je lepo opisao Dušan Dejanović, nekadašnji bubnjar „Katarine Druge“: – Ja Milana nisam nikada voleo ni zato što je bio dobar čovek, ili gitarista, ili talentovani pesnik, ili kreativan umetnik. Niti sam ga voleo zbog bilo kojih njegovih svojstava, ili osobina. Niti što mi je nešto u životu učinio. Voleo sam ga i volim ga samo zato što on jeste. I što je jedini Milan koji je ikada postojao.
Početkom 1992. Milan je sa Giletom, Canetom, Čavketom, Antonom i Švabom oformio „Rimtutituki“ i snimio antiratnu pesmu „Slušaj ‘vamo“. – Bio je to prljavi rokenrol, koji sviraju ljudi koji su isto tako prljavi, ali su iskreni i čisti iznutra – objasnio je tada Milan. – I govori o tome koliko dobrog želimo svima. Slovenci imaju dobar moto koji glasi „Manje pucaj, više tucaj“, koji se nalazi i u pesmi „Slušaj ‘vamo“.
Klavijaturistkinja EKV Margita Stefanović, koja je preminula pre 12 godina, prisetila se poslednjeg susreta sa Milanom u knjizi Aleksandra Žikića „Mesto u mećavi“, koja je ovih dana doživela reizdanje: – Razgovarali smo o muzici, uglavnom i skoro samo o tome. Trebalo je da primi infuziju i ja sam rekla okej, primi infuziju, pa ću ja posle da dođem, a on je rekao, nemoj, dođi odmah, ne znam kako ću posle da budem. To je bilo dan pre kraja. Nismo ništa pričali o njegovom stanju i samo smo se dogovorili da me, ako se opet oseti nesigurnim, odmah zovu. Njegova majka me je zvala sutradan rano ujutru, jer je on počeo da ustaje, hteo je da ide, imao je potrebu da ode i govorio je „Hajdemo, hajdemo“. Ja sam odmah otišla, jer to „hajdemo“ se u neku ruku odnosilo i na mene, pošto smo stalno putovali, stalno smo nekuda išli. To je poslednje o čemu je mislio i poslednje što je rekao. Da treba da ide.
Milan je otišao 5. novembra 1994. u 36. godini, od raka pankreasa. Sahranjen je na beogradskom Novom groblju.
Njemu u čast plato ispred Doma omladine nosi ime Milana Mladenovića, kao i ulice u Zemun Polju, Podgorici i Zagrebu.
Određeni broj studenata Filozofskog i FPN odlučio je da se u svojim diplomskim, ili naučnim radovima bavi temama koje su vezane za rokenrol kulturu bivše Jugoslavije, stvaralaštvo Milana Mladenovića i sastava EKV.
VEČE SEĆANjA
DOM omladine Beograda u sredu, na 20. godišnjicu smrti Milana Mladenovića, organizuje veče sećanja na njegov život i rad. Biće prikazana jedna epizoda serijala „EKV – kao da je bilo nekad“ Dušana Vesića, a zatim će uslediti tribina, na kojoj će govoriti Dragan Ambrozić, Sandra Rančić, Moma Rajin i Dušan Vesić.
Međutim, u SAD je napravljena soba u kojoj posle kratkog vremena boravak postaje nepodnošljiv. Najduže vreme koje je neko ostao u mraku u „sobi bez eha“ u Orfild Laboratoriji u Južnom Mineapolisu jeste samo 45 minuta. Gluva soba upija 99,99 odsto zvuka, i ujedno drži Ginisov rekord za najtiše mesto na planeti. Međutim, duži boravak u njoj izaziva halucinacije
Napravljena je od blokova od fiberglasa debljine jednog metra, ova soba ima duple zidove od čelika i betona debljine 30 santimetara.
Osnivač kompanije i njen direktor, Stiven Orfild kaže da se od ljudi traži samo jedna stvar – da sede u sobi u mraku.
– Do sada je jedna osoba uspela da izdrži 45 minuta. Kada vlada tišina, uši se naviknu. Što je tiša soba, više stvari čujete. Čujete otkucaje sopstvenog srca, ponekad pluća, čujete kako vam radi stomak. U gluvoj sobi vi postajete zvuk – kaže Orfild.
On dodaje da je reč o vrlo neugodnom iskustvu i objašnjava da je boravak u sobi toliko uznemiravajući da jednostavno u njoj ne možete da hodate ili stojite, već morate da sedite.
– Kad hodate, orijentišete se prema okolnim zvucima. U gluvoj sobi, ne primate nikakve informacije. Oduzeta vam je moć percepcije i vaše čulo sluha je „izgubljeno“. Ako ste u sobi pola sata, morate da sedite u stolici.
On lično može da boravi unutra pola sata, uprkos tome što mu je ugrađen veštački srčani zalistak koji u gluvoj sobi postaje izuzetno glasan.
Gluvu Orfildovu sobu koriste mnoge kompanije širom SAD, uključujući NASA, koja u njoj vrši testiranja astronauta koji plutaju u bazenu s vodom, da bi se videlo “koliko vremena je potrebno pre nego što počnu da haluciniraju i da li mogu da rade u takvoj atmosferi”.
Svemir je poput džinovske gluve sobe
Orfild objašnjava da je svemir poput džinovske gluve sobe, tako da je ključno da u takvoj situaciji astronauti budu sposobni da ostanu pribrani.
Gluvu sobu, takođe, koriste mnogobrojni proizvođači, koji u njoj testiraju koliko su njihovu uređaji glasni.
– Koristi se za obično testiranje proizvoda, za proučavanje zvuka različitih izvora – na primer, srčanih zalistaka, zvuka displeja mobilnog telefona, zvuka paljenja svetla na instrument tabli automobila – kaže Orfild, koji će zajedno sa svojim timom pomoći i kompaniji poput “Virpula”, proizvođača mašina za pranje sudova i veša.
Proizvođač motorcikala “harli dejvidson” koristio je njegovu laboratoriju kako bi napravio tiše motore, ali koji će i dalje zvučati kao “harli dejvidson.”
Telefonski broj koji lagano bledi u sećanju. Čaše sa ugraviranim monogramima ukradene u „Tri lađara“. Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u te dve čaše i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod „Znaka?“ i začuđeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.
Posle ljubavi ostaje rečenica: „Divno izgledaš, nisi se ništa promenila…“ i „Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona“. I neki brojevi hotelskih kih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi.
Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode. Ostaju znaci ljubavne šifre: „Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena.
Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak – spuštena slušalica kada se javi tuđi glas. Hiljadu i jedna laž.
Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: „Ja ću prva u kupatilo!“ – i pitanje: „Zar nećemo zajedno?“
Ovaj put ne.
Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne.
Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikoga u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli.
Posle ljubavi ostaje povređena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama.
TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________ MILAN MLADENOVIĆ(21.09.1958.- 5.11.1994.) Danas, 5. novembra, navršava se 17 godina od smrti Milana Mladenovića, kultnog rok muzičara i sjajnog pesnika, čije je stvaralaštvo sa grupom „Ekatarina Velika“ (EKV) obeležilo drugu polovinu osamdesetih godina u ondašnjojoj Jugoslaviji.
Milan se rodio 21. septembra 1958. godine u Zagrebu, u šestoj godini se s porodicom odselio u Sarajevo, a 1970. godine u Beograd.
Muzikom počinje ozbiljnije da se bavi krajem sedamdesetih, kao učenik 11. beogradske gimnazije kada formira svoj prvi bend „Limunovo drvo“.
Godinu dana kasnije sa Dušanom Kojićem-Kojom i Ivanom Vdovićem formirao je bend „Šarlo Akrobata“. Ova grupa ostaće upamćena po hitovima „Niko kao ja“, „Ona se budi“ i „Mali čovek“.
„Šarlo akrobata“ ne opstaje dugo. Razilaze se Milan i Koja i obojica formiraju nove rok sastave: Mladenović „Katarina II“ ,a Koja „Discplina kičme“.
Tokom 1982. bendu su se priključili klavijaturista Margita Stefanović Magi, a 1983. basista Bojan Pečar i bubnjar Ivica Vdović.
U ovoj postavi „Katarina II“ je 1984. godine izdala istoimeni album, nakon čega Vdović i Mihajlović odlaze iz benda.
Grupa je promenila ime u „Ekatarina Velika“ i 1985. godine izdala takođe istoimeni album, koji dobija povoljne kritike i skreće pažnju na bend. Album „S vetrom uz lice“ 1986.godine, na kojem se nalazi verovatno najslavnija Mladenovićeva pesma „Ti si sav moj bol“, lansirao je grupu na sam vrh jugoslovenske rok scene, i tu je ostala sve do 1994. godine, izdajući seriju uspešnih albuma.
Milan se 1985. godine, zajedno sa ostalim članovima benda, pojavio u filmu Gorana Markovića „Tajvanska kanasta“, a 1986. i u filmu Darka Bajića „Crna Marija“ u kojem igra glavnu ulogu i za koji je napisao kompoziciju „Bus Station“.
Krajem osamdesetih napisao je muziku za jednu pozorišnu predstavu, a 1992. godine s članovima grupa „Partibrejkers“ i „Električni orgazam“ formirao je sastav „Rimtutituki“, čija je muzička aktivnost koncentrisana na antiratnu propagandu, i sa kojim je snimio singl „Slušaj vamo!“. Singl je objavio Radio B92, a promovisan je koncertom na kamionu koji je kružio ulicama Beograda.
U leto 1994. godine Mladenović je otputovao u Brazil, gde je sa dugogodišnjim prijateljem Mitrom Subotićem Subom i nekoliko brazilskih muzičara snimio album „Angel“s Breath“.
Posle nastupa „Ekatarine Velike“ u Budvi, u avgustu 1994. godine, Milan je prebačen u bolnicu gde je ustanovljeno da ima rak pankreasa. Milan Mladenović (36) je umro 5. novembra 1994. u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.
Njegovom smrću „Ekatarina Velika“ je prestala da postoji.
Na nesreću i neki od najbližih saradnika nisu danas među živima: Bojan Pečar umro je u Londonu od srčanog udara 13. oktobra 1998. u 37. godini, a Margita Stefanović je umrla 18. septembra 2002. u Beogradu u 43. godini.
Grupa je izdala sedam studijskih albuma – „Katarina II“ (1984), „Ekatarina Velika“ (1985), „S“ vetrom uz lice“ (1986), „Ljubav“ (1987), „Samo par godina za nas“ (1989), „Dum dum“ (1991), „Neko nas posmatra“ (1993).Pored studijskih snimljena su i tri „živa“ albuma.
Najpoznatije pesme EKV-a su: „Oči boje meda“, „Tattoo“, „Modro i zeleno“, „Budi sam na ulici“, „Kao da je bilo nekad“, „Ti si sav moj bol“, „Zemlja“, „Pored mene“, „Ljubav“, „7 dana“, „Ljudi iz gradova“, „Krug“ i „Par godina za nas“ .
Pesma „Par godina za nas“ je izglasana za najbolju jugoslovensku pesmu svih vremena u anketi slušalaca Radija B92 sprovedenoju novembru 2006. godine.
Mnogi smatraju (jedan sam od tih), da je „Ekatarina Velika“ jedan od najznačajnijih bendova na ovim prostrorima i na jugoslovenskoj rok sceni uopšte.
U Podgorici i Zagrebu a od nedavno i u Beogradu, postoje ulice koje nose ime Milana Mladenovića.
Priredio: Bora*S
Korišćeni materijali sa: Trojka.rs, Google, You Tube.
Promeniću svet do kraja pesme Igraću pijani ples u ritmu vetra Pustiću sunce da topi ljubav Između sveta, daleko od nas Došao sam da te nosim Da se ne bojiš Da ne govoriš, nema me Da zatvoriš oči Da ne zaboraviš reč po reč
Došao sam da te nosim U kuće mojih predaka Da ti pričam da noći nema Da odustaneš Da želja je glad je vatra Promeniću jezik, pokret, telo Govoriću reci tuđe pesme Došao sam da ti kažem, čuvaj me Tvoj korak je moje ime, čuvaj me…
Na dan njegovog rođenja, beogradski umetnici će, zajedno sa poštovaocima kultnog jugoslovenskog benda EKV odati počast jednoj od najvećih legendi srpskog i jugoslovenskog rokenrola koji je ostavio neizbrisiv trag za mnoge generacije.
TAMOiOVDE 