MISLITI, BRZO I SPORO…

tamoiovde-logo

Danijel Kaneman: Misliti, brzo i sporo

U novoj Biblioteci, čitajte odlomak iz knjige Misliti, brzo i sporo Danijela Kanemana, čuvenog psihologa koji je 2002. godine dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju, iz oblasti bihevioralne ekonomije 

Tekst: Danijel Kaneman (odlomak iz knjige Misliti, brzo i sporo; Heliks, 2015)

Ako vam se sviđa politika koju vodi predsednik, verovatno vam se dopada i njegov glas i izgled. Tendencija da nam se sve kod neke osobe sviđa (ili ne sviđa) – uključujući i ono što nismo ni videli – poznata je kao halo efekat.

Psiholozi koriste ovaj termin već oko jednog veka, ali nije ušao u širu upotrebu u svakodnevnom rečniku. A to je šteta, zato što je to odličan naziv za jednu čestu pristrasnost koja igra veliku ulogu u oblikovanju našeg viđenja ljudi i situacija. Primenjujući taj efekat, Sistem 1 nam pruža jednostavniju i koherentniju sliku sveta nego što je realno slučaj.

HALO EFEKAT

Na žurci upoznajete izvesnu Džoan i smatrate je privlačnom osobom s kojom je lako komunicirati. A onda nju pomenu kao osobu od koje bi se mogao zatražiti dobrotvorni prilog. Šta vi znate o Džoaninoj darežljivosti? Tačan odgovor je: bukvalno ništa, jer nema mnogo razloga da verujemo kako su ljudi prijatni u razgovoru ujedno i velikodušni u davanju humanitarnih priloga.

Ali vama se Džoan dopada i kada pomislite na nju prizovete taj osećaj sviđanja. Takođe vam se sviđaju velikodušnost i velikodušni ljudi. Metodom asocijacije, predisponirani ste da verujete kako je Džoan velikodušna. I sada kada verujete da je velikodušna, verovatno vam se još više sviđa, jer ste ostalim njenim prijatnim osobinama dodali još jednu.

Realni dokazi o njenoj velikodušnosti u priči ne postoje, pa tu prazninu popunjava nagađanje u skladu s emocionalnom reakcijom koju u osobi izaziva. U drugim situacijama dokazi se postepeno gomilaju i interpretaciju oblikuje emocija vezana za prvi utisak.

U psihološkom eksperimentu koji ima status klasika za sva vremena, Solomon Aš je izložio opise dve osobe i tražio od ispitanika da komentarišu njihove ličnosti. Šta vi mislite o Alanu i Benu?

Alan: inteligentan – marljiv – impulsivan – kritičan – tvrdoglav – zavidljiv

Ben: zavidljiv – tvrdoglav – kritičan – impulsivan – marljiv – inteligentan

Ako ste poput većine ljudi, Alana ste videli u mnogo pozitivnijem svetlu nego Bena. Prve osobine na spisku menjaju smisao kasnije navedenih osobina. Tvrdoglavost inteligentne osobe će verovatno biti ocenjena kao opravdana i možda čak izazvati poštovanje, ali inteligencija kod zavidljive i tvrdoglave osobe čini da nam dotična deluje opasno. Halo efekat takođe predstavlja primer potiskivanja dvoznačnosti: kao i reč bank (banka i obala), i pridev tvrdoglav je dvosmislen i biće protumačen u skladu s datim kontekstom.

Postoji mnoštvo varijacija ovog eksperimenta. Učesnici jedne studije su prvo videli prva tri prideva koji opisuju Alana, a tek potom i druga tri, za koje su im rekli da opisuju drugu osobu. Rečeno im je da zamisle dve osobe pa su ih pitali da li je prihvatljivo da svih šest prideva posluže za opis jedne osobe. Većina je mislila da to nije moguće!

Redosled kojim vidimo nečije osobine često je slučajan. Međutim, redosled je važan: kad je na delu halo efekat, najozbiljniji su prvi utisci, ponekad u toj meri da su kasnije dobijene informacije manje-više beznačajne.

PROBLEM NEPRISTRASNE OCENE

Na početku svoje profesorske karijere ocenjivao sam pismene ispite na konvencionalan način. Uzeo bih rad jednog studenta i pročitao ga od početka do kraja, usput ocenjujući delove rada. Potom bih izračunao prosečnu ocenu i prešao na sledećeg studenta. Ali primetio sam da su mi ocene eseja zaprepašćujuće dosledne. Posumnjao sam da podležem halo efektu u ocenjivanju i da prva ocena koju upišem nesrazmerno upadljivo utiče na ukupnu ocenu.

Mehanizam nije složen: ukoliko za prvi odgovor dam visoku ocenu, biću popustljiviji ako kasnije naiđem na neodređenu ili dvosmislenu tvrdnju. To se čini razumnim.

Sigurno student koji je tako dobro odgovorio na prvo pitanje ne bi u drugom napravio glupu grešku! Ali ova metoda ocenjivanja ima jednu ozbiljnu manu. Ako bi student napisao dva rada, jedan odličan i jedan traljav, konačna ocena bi zavisila od toga koji ću pročitati prvi. Studentima sam govorio da su oba rada jednako važna, ali to nije bilo istina: prvi je mnogo više uticao na krajnju ocenu nego drugi. A to je neprihvatljivo.

Zato sam smislio novi način. Umesto da čitam odgovore jedan za drugim, prvo bih iščitao prve odgovore svih studenata, a potom druge odgovore svih studenata. Vodio bih računa da sve ocene zapisujem na unutrašnjoj strani poslednje strane eseja, kako (čak ni nesvesno) ne bih čitanju drugog odgovora prilazio s pristrasnošću.

Ubrzo nakon prelaska na novu metodu, došao sam do uznemirujućeg otkrića: znatno mi je opala samouverenost u sopstvene ocene. Razlog je to što bih često osetio sasvim novu vrstu nelagode.

Razočaran drugim odgovorom određenog studenta, a na putu da upišem ocenu, povremeno sam primećivao kako sam mu za prvi odgovor dao najvišu ocenu. Takođe sam uočio da zapadam u iskušenje da smanjim raskorak tako što ću promeniti ocenu koju još nisam upisao, kao i to da mi je bilo teško dosledno se držati jednostavnog pravila da tom iskušenju nikada ne podležem. Ocene koje sam davao jednom studentu često su se znatno razlikovale. Taj izostanak koherentnosti mi je ulivao nesigurnost i izazivao frustraciju.

Postao sam manje zadovoljan i samouveren u ocene koje dajem nego ranije, ali shvatio sam da je to dobar znak, pokazatelj da je novi način ocenjivanja bolji. Doslednost u kojoj sam pre uživao je lažna; davala mi je osećaj kognitivne lakoće i moj Sistem 2 je sa zadovoljstvom lenjo prihvatao konačnu ocenu. Podležući snažnom uticaju prvog odgovora u proceni narednih, štedeo sam sebe samoga disonantnosti otkrića da isti student može na neka pitanja da odgovori odlično a na neka loše.

Nelagoda zbog nekonzistentnosti koja je isplivala na površinu kada sam prešao na novi način, bila je realna: odražavala je i neadekvatnost stava da je bilo koji pojedinačni odgovor pokazatelj znanja studenta i nepouzdanost mog dotadašnjeg ocenjivanja.

DEKORELACIJA GREŠKE

Pri novom načinu na koji sam prešao da bih ukrotio halo efekat držao sam se opšteg principa dekorelacije greške! Da biste shvatili ovaj princip, zamislite da brojnim posmatračima pokažu tegle pune novčića i traže da procene koliko ih je u svakoj tegli. Kao što je objasnio Džejms Surovjecki u bestseleru Mudrost gomile (The Wisdom of Crowds), takvi zadaci pojedincima idu vrlo loše, ali zbirne procene pojedinaca izvanredno su tačne. Neki znatno precene broj novčića, neki ga potcene, ali kada se te pojedinačne procene saberu i izračuna prosek, obično se dobija prilično precizna procena.

Mehanizam je jednostavan: svi pojedinci vide iste tegle, odnosno procenjuju istu stvar. S druge strane, greške koje pojedinci prave su nezavisne jedne od drugih i (u odsustvu sistemske pristrasnosti) teže da se u proseku približe nuli. Dakle, ova čarolija smanjenja greške funkcioniše samo kada se radi o međusobno nezavisnim posmatranjima i greškama koje nisu u korelaciji. Ako posmatrače odlikuje ista vrsta pristrasnosti, izračunavanje proseka procena neće biti od pomoći. I ako se posmatračima dopusti da utiču jedni na druge, to će smanjiti veličinu uzorka i time i preciznost grupne procene.

Da bi se iz više izvora dobila najbolja informacija, uvek bi trebalo težiti tome da ti izvori budu nezavisni jedni od drugih. Ovo pravilo je deo poželjnog postupka procene. Ako postoji više svedoka nekog događaja, ne dozvoljava im se da pre svedočenja međusobno razgovaraju o događaju. Cilj je ne samo sprečiti dogovaranje svedoka koje su pozvale različite strane, već i sprečiti da nepristrasni svedoci utiču jedni na druge. Svedoci koji razmene iskustva teže pravljenju sličnih grešaka u svedočenju, umanjujući ukupnu vrednost informacija koje daju. Ukloniti izlišnosti iz izvora informacija uvek je dobra ideja.

Princip nezavisnosti rasuđivanja (i dekorelacije grešaka) može se direktno primeniti u vođenju sastanaka, a u toj aktivnosti menadžeri raznih organizacija provode dobar deo dana. Jednostavno i korisno pravilo glasi: pre razgovora o nečemu, od svih učesnika sastanka treba zatražiti da ukratko napišu svoje mišljenje. Tako ćete korisno upotrebiti raznovrsna znanja i mišljenja u okviru grupe. U otvorenim diskusijama, koje su standardna praksa, pridaje se prevelika važnost mišljenjima onih koji govore na početku sastanka i zvuče samouvereno, pa zato sledeći govornici ostaju u zasenku.

 Daniel Kaneman

Misliti, brzo i sporo

Prevod: Ana Imširović-Đorđević 

Heliks, 2015

Iako psiholog, Daniel Kaneman je jedan od osnivača moderne bihevioralne ekonomije, u kojoj se danas ukrštaju putanje mnogih naučnih disciplina.

U knjizi Misliti, brzo i sporo Kaneman opisuje dva ponekad suprotstavljena sistema koji deluju u našem mozgu: Sistem 1 je intuicija koja nam omogućava da u deliću sekunde donosimo procene i odluke; Sistem 2 je znatno sporije racionalno razmišljanje. Problemi nastaju ako intuitivno reagujemo onda kada bi trebalo da razmislimo.

Ova knjiga pokazuje u kojoj je meri ljudski um podložan greškama u zaključivanju i šta ta činjenica znači u ekonomiji, korporativnoj kulturi, medicini, politici i medijima. Misliti, brzo i sporo je popularno napisana knjiga, ali izgrađena na čvrsto utemeljenim saznanjima iz višedecenijskog predanog naučnog rada, i po tome spada u najvažnije tekstove o prirodi ljudskog mišljenja.

Danijel Kaneman (1934) jedan je od vodećih savremenih mislilaca i psihologa. Za svoja istraživanja iz oblasti bihevioralne ekonomije dobio je 2002. godine Nobelovu nagradu za ekonomiju. Njegov najvažniji doprinos je u opovrgavanju pretpostavke o ljudskoj racionalnosti kao o važnom činiocu moderne ekonomske teorije. Kamenam je takođe objavio radove iz oblasti kognitivne psihologije, teorije odlučivanja i rasuđivanja, kao i psihologije hedonizma. Njegova knjiga Misliti, brzo i sporo, izvorno objavljena 2011. godine, osvojila je više prestižnih nagrada za najbolje naučnopopularno štivo.

Izvor: elementarium.cpn.rs

_______________________________________________________________

ĆIANDAO: JEZERO SA HILJADU OSTRVA ISPOD KOG SE KRIJU DREVNI GRADOVI …

tamoiovde-logo (1)

Jezero Ćiandao u Kini, poznatije kao Jezero sa hiljadu ostrva, smešteno je u provinciji Džeđang, oko 150 kilometara od glavnog grada Hangdžou. Ova vodena površina koja se ističe svojom neverovatnom lepotom, formirana je nakon izgradnje hidroelektrane na reci Ćinđan 1959. godine kad je dolina reke poplavljena u cilju stvaranja vodenog rezervoara.

jezero-ciandaoJezero Ćiandao je, pored 1078 ostrva, poznato i po svojoj kristalno čistoj vodi i bujnim šumama, međutim, ono što leži ispod njega je interesantnije i vrednije od samog jezera. Pre nego što je dolina poplavljena, u podnožju planine Vu Ši nalazila su se dva veličanstvena drevna grada Ši Čang i H Čang.

Ši Čang izgrađen je pre više od 1.300 godina za vreme vladavine dinastije Tang (618-907) i bio je važan kulturni, politički i ekonomski centar zemlje. H Čang je još stariji – osnovan je 208. godine u doba dinastije Han (206 p.n.e-220 n.e.) i služio je kao poslovni centar pokraj reke Ćinđan.

kina-podvodni-grad Oba drevna grada potopljena su u septembru 1959. godine jer je kineska vlada odlučila da su ovoj regiji potrebni hidrocentrala i rezervoar vode zbog povećanog rasta broja stanovnika u gradu Hangdžou.

Pored dva drevna grada, jezero veličine 573 kvadratna kilometra potopilo je još 27 gradova, 1.377 sela i oko 50.000 hektara obradivog zemljišta. Pod vodom se našlo na desetine hiljada kuća i 290.000 ljudi preseljeno je zbog ovog projekta, a apatija kineske vlade prema očuvanju drevnih gradova šokirala je sve.

ciandao-jezeroDrevni gradovi koje je prekrilo jezero Ćiandao ležali su zaboravljeni na dnu skoro 40 godina, sve dok Ćiu Fong, zvaničnik koji je zadužen za lokalni turizam, nije 2001. godine razgovarao sa ronilačkim klubom iz Pekinga o načinima da se ova zabavna i sportska aktivnost proširi i na Ćindao.

drevni-grad-kinaRonioci su iste godine zaronili u jezero i bili fascinirani otkrićem – gradovi su gotovo netaknuti stajali na dnu, a bile su sačuvane čak i drvene stepenice. O ovom otkriću je obaveštena lokalna vlast i postojale su razne ideje da se gradovi predstave turistima, pa je tako planirano da se oko njih izgrade zidine i gradovi izoluju od vode i isuše, međutim to se ispostavilo kao neizvodivo.

jezero-kinaDrugi plan je bila velika podmornica koja će se spuštati do dna kako bi turisti mogli da razgledaju gradove, međutim lokalni zakoni zabranjuju korišćenje podmornica u vodama van mora. Pored toga, ovaj plan je odbačen zbog rizika da bi strujanje vode koje bi izazvala podmornica trajno oštetilo ovo arheološko blago.

drevni-grad-pod-vodomGodine 2002. predložena je izgradnja takozvanog Arhimedovog mosta, odnosno plutajućeg tunela koji bi se nalazio u jezeru. Izgradnja ovog tunela je izuzetno komplikovana i sedam zemalja je uključeno u istraživanje koje će, ukoliko projekat bude realizovan, omogućiti turistima da posećuju podvodne gradove.

_________________________________________________________________________________

Izvor: kafenisanje.rs

_________________________________________________________________________________

 

GOVORIO JE DŽORDŽ BERNARD ŠO…

tamoiovde-logo

Slavni engleski književnik i nobelovac Džordž Bernard Šo umro je na današnji dan, 2. novembra 1950. godine.

Engleski pisac irskog porekla, Šo je bio izraziti satiričar i jedan od od najduhovitijih ljudi 20. veka.

George WritingU oštrom, ali šaljivom tonu prikazivao je protivurečnosti građanskog društva u Engleskoj.

Kroz političke i ekonomske članke, u govorima, kao i veoma značajnim predgovorima za pojedine komade, žestoko se podsmevao lažnom moralu srednje klase u religiji, etici, politici i ekonomiji.

Verni sledbenik Ibzenove dramaturgije, Šo je napisao sedamdesetak pozorišnih komada, od kojih su većina „komadi s tezom“.

Njegove komedije su klasični primer realističke drame, a u dramama retorika preovlađuje nad dramatikom.

Najpoznatija dela su mu : „Udovičke kuće“, „Zanat gospođe Vorn“, „Kandida“, „Sveta Ivana“, „Đavolov učenik“, „Pigmalion“, „Čovek i nadčovek“, „Oružje i čovek“, „Major Barbara“, „Fabijanski eseji“, „Srž ibzenizma“.

Izvor teksta:rts.rs

_________________________________________________________________________________________

 GOVORIO NAM JE DŽORDŽ BERNARD ŠO…

„Moj način zbijanja šale je da kažem istinu. To je najsmešnija šala na svetu”

„Žene koje misle jesu žene na koje se obično ne misli.“

„Bog je stvorio ženu i muškarca, ali je zaboravio da svoj izum patentira, pa prema tome, to isto može da napravi svaka budala.“

„Demokratija je oblik društvenog uređenja koji garantuje da se sa nama neće upravljati bolje nego što zaslužujemo.“

„Ćutanje je najsavršeniji izraz preziranja.”

„I spavanje je jedan vid kritike, naročito u pozorištu.“

„Kad Vlada obezvredi novac da bi obmanula sve svoje poverioce, onda se tom postupku daje učtivo ime: inflacija.“

„Večni se rat vodi između onih koji su na svetu zato da iz njega izvuku što veću korist i onih koji su tu zato da život na Zemlji učine što ugodnijim za sve ljude.”

„Pohlepa za novcem je izvor svega zla.”

„Kleveta je kao osa: ako je ne možete ubiti prvim udarcem, bolje je da je ostavite na miru.“

„Život izjednačuje sve ljude: smrt otkriva istaknute.”

„Lekari nam pomažu da dođemo na ovaj svet i da odemo na onaj svet.“

„Ko ima volje, ima i načina.”

„Učen čovek je lenština koja ubija vreme učenjem. Čuvaj se njegovog lažnog znanja: ono je opasnije od neznanja.”

„Ljudi za svoje neuspehe krive prilike i okolnosti.“

„Misli skaču s čoveka na čoveka kao buve, ali ne ujedaju svakog.“

„Mladost je najlepše što imamo. Kakav zločin, što je dajemo deci koja je straće.“

„Nije istina da vlast kvari ljude. Istina je samo da budale, kada se domognu vlasti, kvare vlast.“

„Nije mi jasno zašto se smatra da su ljudi, koji veruju u postojanje elektrona, manje lakoverni od onih koji veruju u postojanje anđela.“

„Vrlina se na sastoji toliko u uzdržavanju od poroka, koliko u nemanju želje za njima.”

„Nije teško pronaći ljude koji su sa 60 godina deset puta bogatiji nego što su bili sa 20 godina, ali nijedan od njih ne tvrdi da je deset puta srećniji.“

„Novac je najvažnija stvar na svetu. On predstavlja zdravlje, snagu, čast, plemenitost i lepotu, a žudnja za njim predstavlja bolest, slabost, sramootu, beznačajnost i ružnoću.“

„Pobrinite se da u životu dobijete ono što volite, jer će vas inače prisiliti da volite ono što dobijete.“

„Kuća je zatvor za devojku, a radionica za ženu.”

„Razuman čovek se prilagođava svetu, nerazuman uporno nastoji da svet prilagodi sebi. Stoga savnapredak zavisi od nerazumnog čoveka.“

„Treba biti pošten, ali ne valja ako ti to teško pada.“

„U životu uspeh postižu oni koji stanu na svoje noge i traže prilike koje im odgovaraju, a ako ih ne nađu, sami ih stvaraju.“

„Čuvaj se čoveka koji ti ne vrati kada ga udariš, jer on ti neće oprostiti, niti će dozvoliti da oprostiš samome sebi.“
______________________________________________________________________________________

IZVLAČENJE NAJGOREG IZ NAS…

tamoiovde-logo

Pol Verhege: NEOLIBERALIZAM IZVLAČI NAJGORE IZ NAS

Skloni smo da doživljavamo svoje identitete kao stabilne i odvojene od spoljašnjih sila. Ali nakon decenije istraživanja i prakse, postao sam ubeđen da ekonomske promene utiču ne samo na naše vrednosti već i na ličnosti.

labor_and_employmentTrideset godina neoliberalizma, sile slobodnog tržišta i privatizacije uzelo je svoj danak, a nemilosrdan pritisak „da se uspe“ postao je pravilo.

Ako ovo čitate sa skepsom, reću ću vam prosto: Meritokratski neoliberalizam favorizuje osobe sa određenim karakternim osobinama, a druge odbacuje.

Postoje određene idealne karakteristike potrebne da bi se danas izgradila karijera. Prva je imanje cilja da se odnese pobeda nad što je moguće više ljudi. Kontakt sa ljudima može biti površan ali budući da je većina današnjih interakcija među ljudima takva, to uopšte neće biti primećeno.

Najvažnije je zgrnuti što više profita

Važno je imati sposobnost da govorite o vlastitim kapacitetima koliko je god moguće npr. poznajete puno ljudi, imate mnogo iskustva i skoro ste završili ogroman projekat. Kasnije, ljudi će otkriti da ste se uglaVnom samo hvalili, ali sama činjenica da ste u početku uspeli da ih prevarite dovodi do nove karakterne osobine: Možete da lažete uverljivo i da osetite malu krivicu.

Zato nikad ne preuzimate odgovornost za svoje vlastito ponašanje. Povrh svega fleksibilni ste i impulsivni, uvek u potrazi za novim stimulansom i izazovom. U praksi ovo može dovesti do rizičnog ponašanja, ali nema veze.

Ovakve stvari najbolje opisuje Robert Hare najveći stručnjak za psihopatiju danas.

Ovaj opis je naravno karikatura koja ide do ekstrema. Ipak, finansijska kriza na makro-društvenom nivou (npr. konflikti u zemljama eurozone) je ono što liberalna meritokratija radi ljudima. Solidarnost postaje skup luksuz, a jedina preokupacija je kako zgrnuti što više profita. Društvene veze sa kolegama slabe kao i emocionalna privrženost poslu ili organizaciji.

Maltretiranje je obično vezano za škole, a sada je redovna pojava na radnim mestima. Ovo je tipičan simptom koji se ispoljava zbog frustriranosti tokom nedelje – termin u psihologiji poznat pod nazivom premeštena agresija.

Tu je i prikriveni osećaj straha koji varira od anksioznosti do prećenja drugima.

Konstantne evaluacija na poslu dovodi do pada autonomije i dovodi do povećanja zavisnosti. Ovo je sociolog Ričard Senet objasnio kao „infantilizaciju radnika“.

Odrasle osobe počinju da se ponašaju detinjasto i postaju ljubomorne zbog trivijalnih stvari (npr. „Ona je dobila novu stolicu, a ja nisam“), koriste se sitnim lažima, obmanama, raduju se neuspehu drugih i imaju želje za sitnim osvetama.

Ovo je posledica sistema koji sprečava ljude da misle svojom glavom i koji ne uspeva da tretira zaposlene kao odrasle osobe.

Najvažnije od svega je što ovim dolazi do toga da ljudi gube samopoštovanje, koje uglavnom zavisi od priznanja koja dobijamo od drugih, kao što su pokazali mislioci od Hegela do Lakana.

Semet dolazi do sličnog zaključka kada kaže da je glavno pitanje koje zaposleni postavljaju ovih dana „Kome sam ja potreban?“. Za sve veći broj ljudi, odgovor na ovo pitanje je: „Nikome.“

Paradoks slobode

Naše društvo konstantno propagira da može uspeti svako ko se zaista trudi, te dolazi do stalnog pritiska na ionako umorne građane.

Sve je veći broj ljudi koji doživljavaju neuspeh, osećaju se krivi, poniženi i posramljeni. Stalno nam se govori da smo slobodniji nego ikad da biramo način života, ali sloboda da biramo izvan priče o uspehu je ograničena. Takođe, oni koji ne uspeju smatraju se gubitnicima i onima koji će stalno pozajmljivati a nikad neće vraćati.

Neoliberalna meritokratija nas je naučila da verujemo da uspeh zavisi od ličnog talenta i napora, što znači da odgovornost ide zajedno sa pojedincem i vlastima i to bi trebalo dati ljudima onoliko slobode koliko im je potrebno da ostvare cilj.

Za one koji veruju u bajku neograničenog izbora, sopstvena vlast i sopstveno upravljanje su izuzetno moćne političke poruke posebno ako obećavaju slobodu. Zajedno sa idejom poboljšanog pojedinca, sloboda kakva postoji na zapadu je najveća laž današnjeg vremena.

Sociolog Zigmunt Bauman govori o paradoksu današnjeg vremena: „Nikada nismo bili ovako slobodni. Nikada se nismo osećali nemoćnije. Slobodniji smo nego ikad u smislu da možemo da kritikujemo religiju ili podržavamo politički pokret koji želimo.

Ove stvari možemo da radimo jer su one izgubile svaki značaj – prema slobodi ovakve vrste svi su postali ravnodušni. Ipak, s druge strane naš svakodnevni život postao je stalna bitka sa birokratijom. Postoje propisi o svemu od količine soli u hlebu do načina čuvanja živine“.

Naša pretpostavljena sloboda vezana je jednim uslovom – moramo biti uspešni jer tako pravimo nešto od sebe. Ne treba gledati daleko da bi se videli primeri ovoga.

Stručan pojedinac koji roditeljstvo stavlja ispred karijere biva kritikovan. Osoba koja ima dobar posao, a odbije unapređenje da bi se bavio nekim drugim stvarima smatra se ludim osim ako te druge stvari ne donose uspeh. Mladoj ženi koja želi da postane učiteljica u osnovnoj školi roditelji kažu da bi trebala da ima master diplomu iz ekonomije – učiteljica u osnovnoj školi.

Konstantno se žali za takozvanim padom normi i vrednosti u našoj kulturi, pa ipak naše norme čine osnovni deo našeg identiteta. Dakle, one se ne mogu izgubiti već samo promeniti.

I upravo se to dogodilo: Promena u ekonomiji dovodi do promena u etici i dolazi do promene identiteta. Sadašnji ekonomski sistem izvlači najgore iz nas.
Preveo: Nemanja Vukotić
Izvor:kljucnekosti

_______________________________________________________________________________________

KORAK NA I KORAK SA LUDOG KAMENA….

tamoiovde-logo

Ovo možda niste znali o… braku

Korak na ludi kamen

Kao i svaka društvena pojava, brak je jedna od neiscrpnih naučnih tema. Svoj stav o braku imaju i biolozi, i psiholozi, i sociolozi, i ekonomisti i pravnici, ali i obični smrtnici 

10-1• Kulturološki koreni, nasleđa i verski običaji oblikovali su brak tokom hiljada godina. Najranija zajednica veoma se razlikovala od današnje. Naši preci bivali su zajedno zarad zaštite i opstanka. Neki istoričari veruju da su prvi brakovi u stvari bila grupna venčanja, odnosno međusobno povezivanje plemena, a mnogo kasnije muškarci i žene bivali su zajedno u parovima.

• Stari obredi venčanja veoma se razlikuju. Svaki narod ima neke jedinstvene običaje. Tako, recimo, u Grčkoj bračni par za vreme obreda u pravoslavnoj crkvi nosi venčane krune vezane crvenom trakom, jevrejski par na dan venčanja ne jede i ne pije, dok se u Japanu obred završava tako što mladenci ispiju tri gutljaja sakea.

• Venčani prsten ili burma najstarije je obeležje braka. Običaj potiče iz drevnog Egipta. Pošto je za narod pored Nila krug bio simbol večnosti, zalog za trajnu ljubav i neraskidiv zajednički život oblikovan je u prsten. Egipćani su ga nosili na domalom prstu leve ruke jer su verovali da vena na ruci tog prsta ide pravo do srca. 

Gotovo svaka civilizacija od Egipta naovamo koristila je prsten kao simbol bračnog dogovora. I stari Grci su ga smatrali simbolom neraskidive ljubavi, dok su Rimljani bili manje romantični. Iako su i oni venčano prstenje, iskovano od gvožđa, nosili na domalom prstu leve ruke, ono nije bilo simbol ljubavi za ceo život već pravo svojine muža nad ženom.

Tokom istorije pravio se od upletene trave i kože, klesao iz kamena, topio i oblikovao od raznih metala, nosio se na obe ruke, i na srednjem i domalom prstu. Od 13. veka postao je sastavni deo hrišćanskih venčanja, a od 19. veka zlatan. Ustalio se na domalom prstu jer je sveštenik tokom obreda izgovarajući reči „u ime Oca, Sina i Svetoga duha” uz svaku svetost dodirnuo po jedan prst ruke – prvo palac, potom kažiprst, pa srednji prst, da bi uz izgovoreno „amin” stavio prsten na domali prst. Neki narodi, poput Amerikanaca, Meksikanaca, Italijana, Brazilaca nose ga na levoj ruci, dok ga drugi, naročito pravoslavci, nose na desnoj.

• Venčanica ili venčana haljina upriličena je danu koji treba da se pamti. Najčešće je bela ili neke svetle boje, raskošnog kroja. U prošlosti nije izgledala tako. Mlade su se odevale skromno, u najlepšu haljinu koju su već imale. U srednjem veku na Starom kontinentu u modi su bile venčanice zelene boje, u vreme Marije Stjuart (1542–1587) bile su ljubičaste. Belu venčanicu uvela je britanska kraljica Viktorija (1819–1901). Kad je na venčanju 1840. godine stala uz princa Alberta u skladnoj beloj haljini, izgledala je baš onako kako dolikuje jednoj kraljici. I posle više od veka i po tako kraljevski i carski želi da izgleda svaka mlada.

• Veo koji nevesta nosi na glavi nije samo modni detalj već trag prošlosti. Ima dvojako simbolično značenje. Nekada se verovalo da veo na licu štiti mladu od zlih duhova i daje magičnu snagu venčanim poklonima, a simbolično obeležava potčinjenost i pokornost mužu.

• Buket cveća takođe je deo nasleđa. U rimsko doba buketić ili venčić bio je napravljen od lekovitih biljka koje su terale zle sile i uroke, kasnije od raznog cveća koje je simbolizovalo plodnost. Cveće i danas ima posebno značenje u mnogim kulturama. Tako na Havajima mladenci za sreću i blagostanje nose venčiće.

• Ni automobilske sirene kojima se najavljuje prolazak svadbene povorke nije ništa drugo do zamena za zaštitna zvona, klepetuše, udaraljke kojima su se u raznim krajevima sveta u davna vremena od mladenaca terali zli duhovi.

• Svadbena torta, ma kako izgledalo da je savremeni dodatak veselju, takođe je običaj iz starih vremena. Potiče iz drevne Grčke gde su mladenci sekli kolač od meda i susama kao zalog za „sladak” bračni život, bez trzavica i razmirica. 

• Brakovi mogu da budu endogamni, ako se sklapaju između članova iste porodice, i egzogamni, ako su sklopljeni između pripadnika različitih porodica. Monogamija je brak jednog muškarca i jedne žene, bigamija jednog muškarca s dve žene ili jedne žene s dvojicom muškaraca, a poligamija kad jedna osoba sklapa bračnu vezu s više supružnika. Levirat je brak žene s bratom pokojnog muža, a sororat brak muškarca sa sestrom pokojne žene.

10-02 • I dužina braka prati se od davnina. Pored svih običaja koji prate venčanje, treba pregrmeti mnoge nesuglasice i prilagoditi se brojnim razlikama i opstati zajedno. Zato nijedna godina zajedničkog života nije beznačajna, a neke od njih smatraju se pravim malim jubilejima, pa su počasno nazvane svadbama i treba ih proslaviti. 

Naziv svake od njih ima simbolično značenje. Tako se prva godina braka naziva papirna svadba. Zajednički život dvoje ljudi još je neuhodan i lako može da se „pocepa”.

Druga godina nešto je čvršća pa se naziva pamučna. Treća godina je kožna, a četvrta svilena. Peta godina u braku s decom je drvena, a bez dece volujska svadba. Deseta godina braka je cvetna svadba, dvadeseta godina porcelanska. Dvadeset pet godina braka zavređuje i prvo dragoceno poređenje. To je srebrna svadba. Biserna je posle trideset godina. Četrdeset godina zajedničkog života zavređuje naziv rubinska svadba. Pedeset godina, ili pola veka braka, zlata je vredno pa je i jubilej nazvan zlatna svadba. Dijamantska svadba je ona posle šezdeset godina, milosna posle sedamdeset godina. Dugovečnost braka od osamdeset godina je hrastova svadba, a od sto godina nebeska svadba.

• Najduži brak za koji se zna, sklopljen 1853. godine između gospođe i gospodina Nariman iz Indije, trajao je 86 godina, do smrti supruga. Narimani su bili između hrastove i nebeske svadbe.

• Najviše brakova iza sebe ima evangelistički pastor Glin Volf (1908–1997) koji se ženio 29 puta.

• Najskuplja svadba na svetu šaha Mohameda bin Rašida al Maktouma i njegove izabranice Salame koštala je sto miliona dolara. Na njihovo venčanje 1981. godine u Dubai bilo je pozvano 20.000 gostiju.

• Venčanje najstarijeg para obavljeno je 2002. godine u jednom staračkom domu u Francuskoj. Sudbonosno da rekli su Madlen Fransino, stara 94, i Fransoa Fernandez, star 96 godina.

• Ipak, podaci kazuju da se u razvijenim zemljama više od polovine sklopljenih brakova, čak 51,9 odsto, okonča razvodom, a na „ludi kamen” muškarci ne staju pre tridesete godine. Najviše brakova sklopi se i poništi u Sjedinjenim Američkim Državama. U Belgiji je najmanje svadbi, a u Južnoafričkoj Republici najmanje razvoda.

• I burma, najstarije obeležje braka, sve ređe se viđa na rukama bračnih drugova. Stalno ili povremeno nosi ga oko 74 odsto žena i 60 odsto muškaraca. Često se posuđuju za sam čin venčanja a u slučaju drugog ili trećeg braka uopšte se ne kupuju. U zlatarskoj industriji iz godine u godinu beleži se pad potražnje venčanog prstenja.

Autor: S. D.

_______________________________________________________________________________

… i o razvodu

Korak sa ludog kamena

11-1U staroj Atini razvod uopšte nije bio neuobičajena pojava.

Muž je mogao bez nekog naročitog objašnjenja da otera ženu, odnosno da je vrati njenoj porodici, ali je pri tom morao da se odrekne i miraza koji je dobio prilikom sklapanja braka. Na ovaj način žena je ostajala finansijski obezbeđena i mogla je da se nada novoj udaji.

Veliki atinski državnik Perikle razveo se od supruge, čak se postarao i da joj nađe novog muža, a on sam počeo je da živi s ljubavnicom Aspazijom. I žena je, ukoliko je to htela, mogla da okonča bračnu vezu. Trebalo je samo da napusti muževljev dom, nakon čega bi usledilo zvanično izjašnjavanje pred sudijom i razvod bi bio okončan. Žene su ovo radile uz obaveznu podršku muških članova porodice, koja bi ih primila nazad nakon razlaza.

Ukoliko bi se žena osmelila da sama uđe u ovaj postupak, nailazila bi na oštru osudu okoline. Brak je mogao da okonča i nevestin otac. Tako se dogodilo s atinskim tiraninom Pizistratom. Kako bi zadobio Megaklovu političku podršku, Pizistrat se oženio njegovom kćerkom. Ali, pošto nije želeo da potomstvo s novom ženom ugrozi interese njegovih sinova iz prethodnog braka, odbijao je da vrši bračne dužnosti. Saznavši za ovo, Megakle je uzeo natrag svoju kćer, a nesrećni Pizistrat je po drugi put proteran iz Atine.

Ei foras, mulier! Ženo, izađi napolje!

Ova jednostavna rečenica, kao i oduzimanje ključeva koje je dobila kao gospodarica kuće, bilo je dovoljno da se Rimljanin reši supruge. Pater familias, kao neprikosnoveni gospodar svega što se nalazi u njegovom domu, mogao je i da otera ženu ukoliko je baš želeo, ali ne bez posledica. U ranoj rimskoj republici, svetu strogih moralnih načela, gde se porodica smatrala temeljom društva, razvod je izazivao pravi skandal.

Cenzori su 307. godine pre naše ere izbacili jednog Rimljanina iz Senata zato što se razveo od supruge, a da se prethodno nije posavetovao s plemenskom skupštinom. Vek kasnije, senator Spurije Karvilije Ruga zapanjio je sugrađane kad je oterao ženu i to zbog toga što nisu imali dece. 

Ali, s nestankom republike i pretvaranjem Rima u najbogatiju i najmoćniju državu na svetu, olabavile su stege koje su vekovima čuvale rimsku porodicu na okupu. Uskoro će muškarac moći da se rastane od žene bez ikakvog straha od osude okoline, nudeći kao povod za razvod niz sitničavih i podlih zamerki. Možda je žena izašla napolje nepokrivene glave ili je uhvaćena u razgovoru s čovekom na lošem glasu ili je posmatrala trke u cirkusu bez izričite dozvole supruga. Iako se ispostavilo da nije počinila preljubu, Cezar je oterao svoju ženu Pompeju obrazlažući svoj postupak rečima: „Cezarova žena mora da bude van sumnje.”

Najjednostavnije je bilo ne reći ništa, jer su se brakovi sklapali i rasturali iz viših, najčešće finansijskih i društvenih interesa. U želji da popravi finansije, čuveni govornik Ciceron razveo se od majke svoje dece nakon trideset godina braka, i oženio mladom i bogatom Publilijom. Ali ni Ciceronova Terencija nije ostala usamljena – udavala se još dva puta. Do kraja republike i žena je počela da uživa istu slobodu. Bilo je dovoljno da se požali muškim članovima svoje porodice i oni bi okončali brak odvodeći je kući. Ukoliko je bila bez zaštitnika, žena se oslanjala na sopstveno pravo da napusti muža. 

Hrišćanski brakovi

U prvim vekovima hrišćanstva razvod je bio legalan. Kodeks cara Justinijana iz 542. godine odobrava ga, naravno uz određena ograničenja. S konačnim raspadom Rimskog carstva došlo je i do opadanja morala. Vanbračne zajednice, otmice, sklapanje braka bez pristanka nevestinih roditelja, otvoreno neverstvo, postajali su sve češći.

Primer je Karlo Veliki (742–814) koji je imao pet žena i sedam ljubavnica. 
Tek početkom 13. veka hrišćanska crkva odredila je stav prema braku, proglasivši ga neraskidivom, svetom zajednicom. Razvod više nije bio dozvoljen. Jedina mogućnost da se okonča zajednički život bila je da se brak poništi, a to je bilo u crkvenoj nadležnosti. Samo muškarac je mogao da zahteva poništenje ukoliko bi se otkrilo da su supružnici u bliskom srodstvu, ukoliko bi žena počinila preljubu ili se zaklela na čednost.

Nakon stupanja na presto, Henri VIII oženio se španskom princezom Katarinom Aragonskom, s kojom je imao više dece, ali je preživela jedino kćerka Marija. Zabrinut što nema muškog potomka, 1527. godine zatražio je od pape Klementa VIII poništenje braka. Papa je odbio. Kad je 1533. njegova ljubavnica Ana Bolen zatrudnela, Henri je rešio da preuzme stvari u svoje ruke. Kenterberijski nadbiskup venčao je Henrija i Anu Bolen, proglasivši prethodni brak nevažećim. Papa ga je isključio iz crkve, ali je Parlament odobrio ovaj postupak i proglasio kralja jedinim poglavarom engleske crkve. 

Razvod danas

Iako ima dosta vremena kako je crkva prekinula upravljanje porodičnim životom i ova nadležnost prešla u ruke države, nisu svuda zakoni o razvodu podjednako slobodni. Na Malti je razvod do prošlog meseca bio zabranjen. U Francuskoj, s druge strane, uopšte više nije neophodno da se izlazi pred sudiju. Dovoljan je samo odlazak kod notara i potpis. U Velikoj Britaniji moguće je razvesti se preko interneta! Treba se samo registrovati na sajtu i platiti 87 funti za troškove.

Autor: M. B

Izvor:politikin-zabavnik.rs (broj: 3097/2011)

_____________________________________________________________________________

STARO I NESTALO VOĆE SRBIJE…

tamoiovde-logo
Područje Srbije je oduvek bilo bogato velikim brojem starih, autohtonih sorti voća, posebno jabuka, kruški i šljiva, gajenih stotinama godina, a koje danas nepovratno nestaju.

-TamoiOvde-Staro i nestalo voce SrbijeOtvaranje izložbe Prirodnjačkog muzeja iz Beograda pod nazivom „Staro i nestalo voće Srbije„, 4. marta u Galeriji borskog Muzeja rudarstva i metalurgije, izazvala je veliko interesovanje publike.

Izložba je nastala kao plod višegodišnjeg istraživanja stručnjaka beogradskog Prirodnjačkog muzeja na terenima širom Srbije. Procena je da na teritoriji Srbiji egzistira tri stotine, dok je na ovoj izložbi publici prezentovano tek 64 starih i autohtonih sorti jabuke, kruške i šljive.

Jedan deo izložbe posvećen je upotrebi jabuke i šljive u narodnoj tradiciji i običajima kod Srba, a  predstavljeni su i sveži plodovi voća, kao i herbarski materijal Zbirke voća Prirodnjačkog muzeja, umetnički crteži plodova, autorske fotografije voća sa motivima sela, etnološki eksponati upotrebnih predmeta vezanih za voće, rakiju…

Staro i nestalo voće Srbije-TAMOiOVDE_IMGP0490Srbija spada u retke zemlje sveta sa izuzetno pogodnim geografskim uslovima, odgovarajućim zemljištem i pogodnom klimom za uzgoj voća.

Ti istinski darovi naših predaka, danas se retko mogu videti ne samo na našim trpezama, pijačnim tezgama i trgovinskim policama, nego sve ređe krase naše okućnice, dvorišta, voćnjake, obronke planina ili doline reka.

Osim za zdrave plodove i voćne prerađevine, siromašniji smo i za lepotu predela i bogatstvo ekosistema.

IMGP0505To “staro” voće nije bilo  značajno samo sa aspekta ishrane, ono je deo našeg prirodnog i kulturnog pejzaža, naše istorije, bitan ekonomski činilac u minulim vekovima. Deo je naše tradicije, nasleđa, nematerijalne baštine i našeg kulturnog identiteta.

Stare, autohtone i nestajuće vrste voća značajne su i kao nosioci mnogih osobina značajnih za gajenje voća, među kojima su prirodna otpornost prema bolestima i nepovoljnim uticajima  životne sredine, kvalitet i trajnost, ukus, boja i aroma plodova…

Jabuka, kruška i šljiva su postale istinsko blago našeg područja, bez obzira što se o njihovom poreklu još uvek govori na bazi pretpostavki da su ovde donošene sa drugih geografskih prostora u raznim epohama, tokom mnogobrojnih migracija.

IMGP0500-TAMOiOVDENeke od “dospelih” sorti su ostale nepromenjene, mnoge su se adaptirale i stekle nove osobine u odnosu na svoje ishodne vrste.

No, ima i onih za koje se smatra da su nastale na našem području, poput šljive Ranke ili šljive Dragačevke.

Svakako da ova oblast zahteva detaljna i naučna istraživanja, no najvažnije u ovom vremenu je prikupljati, obraditi, zabeležiti i sačuvati ovo blago za buduće generacije.

IMGP0456

Aleksandra Savić, viši kustos Prirodnjačkog muzeja iz Beograda,autor izložbe i Suzana Mijić, direktorka Muzeja rudarstva i metalurgije

To upravo radi Prirodnjački muzej iz Beograda, koji deo tog nacionalnog blaga, prikuplja, obrađuje i čuva u svojoj Zbirci voća.

Jedan od osnovnih motiva priređivanja ovako koncipirane izložbe je da se starije generacije podsete detinjstva i voća koje su nekada sa užitkom konzumirali, da mlađi upoznaju ”minulo” i nešto novo nauče, a svi zajedno motivisali na očuvanju datog nam neprocenjivog bogatstva, sadnjom i gajenjem makar jedne od ovih voćki.

Izložbu „Staro i nestalo voće Srbije“ u Galeriji borskog Muzeja, posetioci će moći da razgledaju u narednih mesec dana.
Bora*S

_________________________________________________________________________________

EVO JABUKA!

IMGP0507-TAMOiOVDEDobro došla, draga deco!
Neka vam je srećna škola!
Donosim vam puno sreće
i jabuka puna kola:
Narandžaste i rumene,
bele, žute i crvene!
Nemam noža, ni tanjira!
Svak po jednu neka bira!
Svaka od njih — razne boje
ima lepo ime svoje:

IMGP0479-TAMOiOVDEGospođinke i budimke,
i podrinjke i dobrinjke.
I malinke i maslinke,
arnautke i prokupke,
carke, šarke i arapke,

bećanlije, ciganlije,
šećerlije, šerbetlije,
senabije, đulabije,
ovajlije, popadije,
pamuklije, zvorniklije,
poskurije i zlatije,

pepeljuše, rebeljuše,
kolatuše i mekuše,

TAMOiOVDE-Staro i nestalo voce Srbijekiseljajke, koturajke,
i perajke i đulajke,

džemurlike, šarenike,
rumenike, belunike,
i srčike i bedrike,

barizovke i banovke,
grgusovke i mitrovke,
šumatovke i tetovke,

okruglice, mađarice,
i sitnice i ružice,

IMGP0503-TAMOiOVDEi limunke i sladunke!

Jastrepčanke, kadumanke,
timočanke i trnjaktse,

pegavulje i šarulje,
i zimkulje i dugulje,

kolubarke i kopljarke,
zaječarke i zvečarke
i lešnarke i maslarke

i erdeljke i žuteljke!

IMGP0510-TAMOiOVDEKolačare i kožare
i grožđare i projare,

nikolaje i sretnaje!

Ilinjače, medenjače,
ivanjače i zemnjače,
petrovače, vidovače,

simkovače i tikvače,
kolajnače, prosenjače,
tanjirače, gradinjače,
ovrljače, kotrljače,
i slatkače i rebrače,

mirisavke i resavke!

IMGP0433-VOCESve su divne, sve su sveže
ko ubrane jutros s grana!
Ja sam vam ih, deco, sabro
sa svih naših srpskih strana.

Najvrednijem đaku biće
ona kao krv rumena!
A najveću daću onom
ko zapamti sva imena!
Vojislav Ilić Mlađi

Foto: Bora*S

__________________________________________________________________________________