Ukoliko maštate da imate kućicu na drvetu a živite u gradu, ova fantazija deluje kao nemoguća misija.
Međutim, arhitekta Lućijano Pia je uspeo da svoje maštanje pretvori u realnosti. On je imao lepu viziju kako ljudi i priroda treba da žive zajedno u harmoniji čak i u urbanim uslovima.
Tada je projektovao, a kasnije i izgradio kompleks apartmana za italijanski grad Torino.
Ova zgrada od pet spratova je mešavina čeličnih nosača i bujnog drveća koja stanovnicima pruža osećaj kao da žive u velikoj kući na drvetu.
Arhitekta je sve vreme tokom projektovanja, a kasnije i gradnje, imao u vidu integraciju sa prirodom.
Terase organskog i asimetričnog oblika omogućavaju postavku velikih saksija iz kojih raste drveće. U dvorištu ovog kompleksa se nalazi nekoliko veštačkih jezeraca koja stanovnicima pružaju mesto za opuštanje i osveženje tokom toplih letnjih meseci.
Kako je zgrada sa svih strana okružena zelenilom, vazduh u njoj je čist i zdrav za stanovnike, a drveće na terasama pruža odličnu izolaciju i zaštitu od buke i neprijatnih mirisa.
Takođe, ovolika količina zelenila u gradu je dobra za ceo okolni eko sistem.
Bliži nam se Uskrs i u većini domova vlada užurbana atmosfera kako bi se sve na vreme pripremilo za uživanje sa porodicom. Ono čemu se deca najviše raduju jeste farbanje jaja. Ove godine iznenadite svoju porodicu jajima ofarbanim prirodnim bojama.
Prirodne boje su one koje nastaju kao proizvod biljnih pigmenata. Boje se mogu izolovati raznim procesima ekstrakcije, pri čemu se najčešće dobijaju crvena, plava, ljubičasta, zelena, žuta i smeđa boja, ali i njihove međusobne nijanse.
Bićete iznenađeni širokom paletom boja i nijansi koje se kriju u biljkama, a igranje različitim kombinacijama biljaka, vaša uskršnja jaja će biti impresivna. Svi prirodni materijali moraju da se kuvaju sa jajima, a nakon kuvanja jaja se ostavljaju sa biljnim materijalom da prenoće. Ujutru izvadite jaja, osušite, i pošto jaja farbana prirodnim bojama nemaju sjaj, ukoliko želite premažite ih jestivim uljem.
Savet: S obzirom da prirodne boje nisu toliko intenzivne kao veštačke, stavite dosta biljnog materijala. Npr. za farbanje šest jaja vam treba dve do tri veće cvekle, ili pola kilograma spanaća, ili pet velikih kašika kurkume, ili 200gr odmrznutih kupina.
Kako ofarbati jaja prirodnim bojama?
Na dno šerpe stavite jedan sloj jaja, zatim sipajte vodu iznad njihove visine. Dodajte jednu kašičicu sirćeta. Dodajte biljni materijal kojim želite da bojite jaja. Zagrejte vodu, jaja i sirće do temperature ključanja. Zatim smanjite temperaturu i kuvajte još 15 minuta.
Ako ste zadovoljni bojom, izvadite jaja iz šerpe. Ako niste zadovoljni i želite intenzivniju boju, privremeno izvadite jaja iz tečnosti u kojoj su se kuvala. Procedite boju kroz filter za kafu, prekrijte jaja dobijenom bojom i ostavite ih da prenoće u frižideru.
Kako dobiti prirodne boje?
Crvena Veća količina prokuvanim ljuski crvenonog luka, konzervisane trešnje sa sokom, paradajz sok, maline. Roze Sveža ili ukiseljena cvekla, sok od brusnice ili sveža brusnica, maline, sok od crnog grožđa. Narandžasta Prokuvane ljuske žutog luka, kuvana šargarepa, čili prah, paprika. Ljubičasto – plava Cvetovi ljubičica, manja količina prokuvanih ljuski crvenog luka, čaj od hibiskusa, crveno vino. Plava Konzervisane borovnice, prokuvani listovi crvenog kupusa, sok crnog grožđa. Zelena Prokuvani listovi spanaća i koprive. Zeleno – žuta Prokuvane kore zelene jabuke sorte Zlatni delišes. Žuta Prokuvana kora pomorandže ili limuna, prokuvana šargarepa, prokuvane semenke celera, prokuvani mleveni kim, prokuvana kurkuma u prahu, čaj od kamilice, zeleni čaj. Zlatno – smeđa Semenke mirođije. Smeđa Jaka crna kafa, instant kafa, prokuvane ljuske crnog oraha, crni čaj.
Mali saveti za početnike • Svežinu jaja možete proveriti tako što ih uronite u sud sa hladnom slanom vodom. Ako potonu znači da su sveža.
• Da biste izbegli pucanje jaja, prilikom kuvanja u vodu stavite i kašičicu sirćeta. U slučaju da se to ipak desi, belance će se odmah zgusnuti na ivici ljuske.
Drugi recept je da se u vodu stavi so, i da se jaja kuvaju na tihoj vatri, odnosno da voda blago struji, a ne da vri. Jaja mogu da se kuvaju i na pari, ali to traje nešto duže, oko 25 – 30 minuta.
• Ako želite da jaja lako oljuštite, čim se skuvaju uronite ih u hladnu vodu.
• Pre farbanja, jaja bi trebalo oprati u razblaženom sredstvu za pranje posuđa kako bi se sa ljuske uklonila masnoća i prljavština. Isti efekat se postiže i ako se jaja prebrišu krpicom namočenom u sirćetu.
• Ofarbana jaja dobiće visoki sjaj a boje će biti intenzivnije ako ih posle farbanja premažete salvetom na koju ste prethodno naneli malo ulja, masti, putera ili margarina. Izvor: ekokuce.com
Kukavica Šumovita planina Kukavica sa kanjonom reke Vučjanke, biser je juga Srbije.
Zbog živopisne prirode i vrednih spomenika istorije ova destinacija je raj za ljubitelje prirode i veliki turistički potencijal Srbije.
Planina Kukavica se prostire na jugoistoku Srbije na levoj obali Južne Morave ,u Pčinjskom i Jablaničkom okrugu. Prema zapadu je ograničena rekom Veternicom.
Spada u Rodopske planine. Kukavica je velika planina koja se nalazi severno od Vranja i južno od Leskovca i padine joj se protežu do ovih gradova. Najviši vrh je Vlajna (1442 m), a slede ga Valjovska čuka (1207 m), Tumba (1192 m), Furnište (1370 m), Tikva (1405 m), Bukovska čuka (1386 m) i Orlova čuka (1306 m).
Venac ovih vrhova, sa dolinom Goleme reke, deli planinu na dva dela – severni, strmiji, deo je bez naselja dok se na južnom, blažem, delu javljaju sela. Na južnom delu planine, iznad Vranja, uzdižu se dva vrha Oblik (1310 m) i Grot (1327 m).
Zbog svojih pravilnih, kupastih, oblika ova dva vrha planine Kukavice se ponekad navode kao zasebne planine.
Na obroncima Kukavice raste i raznovrsno lekovito bilje. Mnogi poznavaoci tog dela Srbije smatraju ovu planinu pravim draguljem, a kao njenu veliku prednost ističu čist vazduh i živopisnu, netaknutu prirodu.
Retka seoska naselja na padinama Kukavice sada su gotovo opustela, tek poneko domaćinstvo održalo se u ovoj planinskoj idili.
Nekada stočarski kraj, Kukavica je imala brojna pašnjake koje je, sredinom prošlog veka, vojska pošumila borom, smrčom i jelom. Tako se sada pored guste listopadne, uglavnom biukove, javljaju i delovi četinarske šume, dok su se pašnjaci zadržali samo u blizini naselja.
Listopadno drveće je samoniklo, dok su četinari veštački pošumljeni. Najpoznatija je zlatna bukva, koja je deo istoimenog prirodnog rezervata i ubraja se u najkvalitetnije drvo ove vrste u Srbiji.
Bogat biljni svet uslovljen je i bogatstvom vode koje na Kukavici ima na pretek. Mnoštvo izvora, potoka i rečica se spušta sa svih strana planine.“
Kanjon reke Vučjanke
„Severnom stranom planine probija se brza i bistra reka Vučjanka, koja je usekla u stenje svoj kanjon, dubok 300 metara. Njeno korito puno je vodopada, slapova i virova, od kojih su najpoznatiji Đokini virovi.
Izvire na oko 1100 metara nadmorske visine, duga je 18 kilometara i, ulazeći u dolinu uliva se u reku Veternicu.
Plahovita Vučjanka prava je blagodet za ovaj kraj.
Tokom letnjih žega postaje kupalište i mnogi u njenoj hladnoj vodi pronalaze osveženje. U donjem delu toka su brojne stare vodenice, koje i danas melju žito.
A poseban biser čitavog kompleksa koji čine planina Kukavica i reka Vučjanka je Hidrocentrala Vučje, druga u Srbiji, sagrađena 1903. godine, koja i sada proizvodi električnu energiju.
Jedna od blagodeti reke Vučjanke je i mekoća njene vode, zbog koje je krajem 19. i početkom 20. veka ovde i začeta tekstilna industrija.
Osnivači prve fabrike tekstila u obližnjem mestu Vučju, članovi porodice Teokarević, prepoznali su prednosti vode iz te reke, zbog čije se mekoće od vune u vučjanskim pogonima dobijao štof izuzetnog kvaliteta.
Porodica Teokarević izgradila je tridesetih godina prošlog veka na obroncima Kukavice, na obali Vučjanke i svoju zadužbinu – crkvu Rođenja Svetog Jovana Krstitelja. Ovaj praznik, koji se obeležava sedmog jula, ujedno je i slava Vučja.
Crkvena porta i sama varošica tog dana posebno ožive zbog brojnih gostiju koji tada pristignu iz okolnih mesta.
Prema nekim pretpostavkama, na mestu gde je sada crkva nekada se nalazio stari hram, koji se povezuje sa junakom ovog kraja iz turskog doba, Nikolom Skobaljićem.
Po ovom junaku nazvan je i Skobaljić grad, utvrđenje s kraja 14. i početka petnaestog veka, na vrhu stenovitog grebena iznad kanjona, od koga su ostale ruševine.
Taj lokalitet, još jedna od vrednosti ovog kraja, proglašen je kulturnim dobrom.
Arheološka istraživanja na tom prostoru, vršena osamdesetih godina prošlog veka pokazala su da je lokalitet višeslojan.
Pronađeni su fragmenti grnčarije iz perioda od trećeg do prvog veka pre nove ere.
Iako se sa sigurnošću ne zna kako je Kukavica dobila ime, prema jednoj legendi, naziv potiče upravo iz vremena Turaka i velikog stradanja srpske vojske u boju na Kosovu, posle koga su srpske majke, udovice, sestre dugo kukale za poginulima.“
Afrika je dugo bila tajanstveno, čarobno i zastrašujuće mesto. Prvo su istraživani severni delovi, dok je jug dugo bio obavijen praznoverjem, pričama, mitovima i legendama.
Foto: Wilfraco / Flickr.com
Istraživanje ovog dela Zemlje bilo je ozbiljan poduhvat, a tokom kog su nastale neke od najuzbudljivijih avanturističkih priča u istoriji.
Misteriozno otkriće Madagaskara Madagaskar je jedno od najmisterioznijih mesta na svetu, s ekosistemom koji ne postoji nigde drugde. Za njegovo otkriće zaslužan je Robert Druri, nakon što je doživeo brodolom i bio zarobljen od domorodaca koji su ga iskorišćavali i zlostavljali.
Uz veliki napor uspeo je da im pobegne i vrati se nazad u Evropu. 1729. godine napisao je knjigu i opisao svoja iskustva u zarobljeništvu. Niko nije verovao da je njegova priča istinita, pa je umro u siromaštvu i odbačen od društva. Tek 275 godina nakon njegove smrti, britanski arheolog Majk Parker Pirson odlučio je da ponovi njegovo putovanje sledeći knjigu.
Ispostavilo se da je knjiga istinita jer su u njoj opisani detalji koje je mogao da poznaje samo neko ko je posetio Madagaskar. Pirson je na kraju uspeo da nađe i olupinu broda sa kojim je Druri došao do Afrike.
Henri Navigator Ovaj čovek zaslužan je za otvaranje puta ekspedicijama u Afriku i činjenicu da je Portugalija kolonizirala veći deo tog kontinenta. Kao sin kralja i kraljice imao je otvorene mogućnosti da istražuje svet oko sebe. Tako je bio poslat u Afriku kako bi izveo Špance iz severnoafričkog grada Seute. Tada je uvideo priliku za povećanjem portugalske prekomorske teritorije, pa je osnovao školu za pomorce u kojoj su se školovali budući veliki moreplovci i istraživači .
Izrada mapa Najranije mape o celom afričkom kontinentu napravio je Sebastijan Munster, nemački naučnik, oko 1554. godine. On je dobio informacije o Africi tako što je intervjuisao nemačke naučnike i imigrante, prikupljao različite karte i spajao ih u jednu. Pre nego što je umro od kuge, bio je jedan od najuticajnijih kartografa tog doba.
Zato i ne čudi što je u današnjem području pustinje Sahare pretpostavio da se nalazi šuma, da područje današnje Nigerije nastanjuju džinovi i da reka Nil izvire u Mesečevim planinama. Isto tako zabeležio je mnogo ostrva oko Afrike, što se na kraju nije pokazalo tačnim.
Zanimljivo je da je položaj reka bio – neverovatno tačan.
Pol di Šelu i Pigmeji Ovaj Francuz poznat je po tome što je bio prvi Evropljanin koji se susreo s gorilom. Do tog trenutka one su se smatrale mitskim bićima. Isto tako bio je prvi Evropljanin koji je istražio narod Pigmeja. Pigmeji su se spominjali u literaturi godinama pre toga, ali se smatralo da su više deo legendi nego stvarni ljudi.
Njegovi prvi utisci o Pigmejima zabeleženi su ovim rečima: „Ljudi koji se s neverovatnom lakoćom, brzinom i tišinom mogu kretati po šumi”. Bio je fasciniran njihovom visinom, a njihovo poverenje zadobio je prezentacijom hrane koju je doneo sa sobom. Izvor:b92.net
Mora više neće biti ista: Misteriozna bolest dezintegriše morske zvezde
Jednom od najlepših ukrasa mora preti istrebljenje.
Epidemija uništava morske zvezde zabrinjavajučom brzinom. Misteriozno oboljenje je krenulo iz Kanade, i raširilo se obalom Severne Amerike neverovatnom brzinom čak do Meksika.
Prvi znak da je ovo oboljenje zahvatilo morsku zvezdu je kad se ona „obrgli“ kracima. Nakon toga se na površini stvorenja pojavljuju bele lezije koje vremenom postaju rupe. Vremenom se čitav krak dezintegriše u sluzavu materiju, nalik nečemu iz horor filma.
Morske zvezde često same sebi otkinu krake kako bi sprečile da se infekcija proširi.
U aprilu kad je bolest prvi put primećena, bilo je zaraženo samo oko 1% morskih zvezda, dok se taj broj do danas popeo na zabrinjavajućih 30%.
Naučnici nisu sigurni šta izaziva ovo oboljenje, ali upozoravaju da je mogući krivac povećano zagađenje svetskih mora, kao i da bi istrebljenje morskih zvezda moglo da dovede do ozbiljnih i dalekosežnih ekoloških posledica.
Velika plava rupa u Belizeu, jedino prirodno stanište u kom postoje i aligatori i krokodili, šume poslednjih divljih gorila, najslanije more na svetu i ostrva koji nestaju – samo su neka od mesta koje biste trebalo da posetite pre nego što nestanu.
Velika plava rupa nalazi se na oko 60 km od Belize Sitija / foto: TravelAmerica360 / flickr.com
Verovatno ste čuli upozorenja o skorom nestanku velikog koralnog grebena do 2030. godine, ili topljenju snega na Alpima i planini Kilimandžaro za nekih 40 godina. Po predviđanjima, istopiće se uskoro i led na Arktiku, a polarni medvedi će nestati. Dolazak turista na ova područja može dodatno da ih optereti, ali ukoliko putnici poštuju okolinu, njihov dolazak može financijski da obogati područje i doprinese njegovom očuvanju.
Koralni greben Belizea
Sastoji se od niza koralnih grebena, koji se protežu duž obale Belizea, oko 300 kilometara, i deo je 900 kilometara dugog Mezoameričkog koralnog grebena koji se proteže od Meksika do Hondurasa. Nakon Velikog koralnog grebena u Australiji, ovo je po dužini drugi koralni greben u svetu.
Foto: mikebaird/flickr.com
Belize greben je jedan od biološki najraznovrsnijih ekosistema na svetu i nalazi se na UNESCO-ovom popisu svetske baštine. Nažalost, od 2009. našao se i na listi ugroženih mesta, jer preterana izgradnja turističkih smeštaja, kruzeri i zagađenje ozbiljno su ugrozili grebene. Naučnici smatraju da su globalno zagrevanje i ekstremne klimatske pojave izazvali izbeljivanje korala, a procenjuje se da je u poslednjih 20 godina oštećeno i do 50 odsto koralnog grebena.
Šume Konga
Putevi koje krče šumari i rudari osim uništavanjem prirode, rezultirali su češćim dolascima krivolovaca koji istrebljuju ugrožene životinjske vrste, poput gorila i šumskih slonova. Tropske kišne šume, kao što je ona u Kongu, proizvode 40 odsto kiseonika i služe kao izvor hrane, lekova i minerala.
Foto: angeloangelo/flickr.com
Nakon Amazona, reka Kongo nosi više vode od bilo koje druge reke na Zemlji. Skladno tome, tu se nalazi i druga po redu najveća kišna šuma na svetu. Prema proceni UN-a, ako se ne preduzmu ozbiljne mere zaštite, do dve trećine šuma i jedinstvenog divljeg života nestaće do 2040. godine.
Mrtvo more
Mrtvo more je najniža tačka na zemlji, nalazi se na -418 metara nadmorske visine, i deset je puta slanije od morske vode pa ljudsko telo pluta u njemu.
Foto: kudumomo/flickr.com
Veruje se da sadrži minerale korisne za ljudsko zdravlje. U poslednjih 40 godina Mrtvo more se smanjilo za trećinu svoje prvobitne veličine, a hoteli i restorani koji su nekad bili blizu obale sada su i po kilometar dalje.
Reka Jordan jedini je izvor vode, a budući da Izrael i Jordan nemilice koriste rečnu vodu za navodnjavanje, malo toga stiže do Mrtvog mora. Procenjuje se da bi moglo nestati za 50 godina. Osim toga, proizvođači kozmetičkih proizvoda koriste Mrtvo more kao izvor sirovine.
Nacionalni park Everglades
U Evergladesu na Floridi živi barem 20 ugroženih životinjskih vrsta, uključujući pantere, kornjače i razne ptice. U samom srcu parka od 2,5 miliona hektara nalazi se ogromna močvara Sawgrass, najveća takve vrste u svetu. Ugrožava ga zagađenje sa poljoprivrednih poseda, invazivne vrste, ubrzani razvoj i činjenica da se 60 odsto vode preusmerava na okolne gradove i farme.
Everglades se zbog toga smanjio za pola u odnosu na 1900. godinu. Ovo je jedino stanište floridskog pantera, a ostalo ih je samo 100 na slobodi. Za 40 godina ove bi divlje mačke mogle sasvim da nestanu iz divljine, baš kao i 20 drugih vrsta koje su ugrožene.
Madagaskar
Foto: frontierofficial/flickr.com
Zbog miliona godina izolacije, više od 80 odsto flore i faune na Madagaskaru ne može se naći nigde drugde na Zemlji. Ne učini li se ništa po pitanju spašavanja četvrtog po veličini ostrva na svetu, sva šuma će nestati za 35 godina. Površina šume već se smanjila šest puta od prvotne veličine.
Krivolov, seča šuma, nerazumno poljoprivredno iskorištavanje zemljišta ugrožavaju i 20 vrsta lemura. Rezervati za njih čine tek pet odsto površine ostrva. Neke vrste bilja i životinja će nestati i pre nego što ih naučnici uspeju pomnije proučiti.
Maldivi
Foto: nattu/flickr.com
Od 1.900 malih ostrva raspršenih po Indijskom okeanu nastanjeno je samo njih 200, i svi imaju vrlo malu nadmorsku visinu. Ukoliko se podizanje nivoa mora nastavi, malo naučnika veruje u opstanak ove države. 2008. godine predsednik Maldiva najavio je da će država početi da kupuje zemljište u Indiji i drugim državama kako bi stanovnici imali gde da žive u budućnosti.
Verovatno će nestati i veliki deo leda na polovima, tigrovi u Indiji, kao i kišna šuma Tahuamanu i njene šarene ptice. Njen životinjski svet i 400 miliona ljudi već su poprilično raseljeni. Izvor:superodmor.rs/magazin
Između Venecije i Dolomita, nedaleko od gradića Treviso u samom srcu regije Veneto prostiru se 1200 hektara zelene površine, među kojima šume, proplanci i obradive površine pretvorane u mali raj na velikoj zemlji
Borgoluce
Imanje porodice Collalto čije gospodarstvo datira još iz 1200 godine danas jeste poznata farma, vinarija i agroturizam Borgoluce. Bogata zemlja dinastije Collalto nekada se prostirala na površini od 9000 hektara, od čega 5000 ha u Moraviji, nekadašnjoj Čehoslovačkoj.
Danas, poslednja generacija ove dinastije tj. princeza Trinidad di Collalto i njene dve ćerke grofice Ninni i Caterina Di Collalto sa svojim porodicama vode i održavaju imanje čija lepota prirode i ambijenta prizivaju turiste iz celog sveta.
Samo ime borgo (utvrđenje) i luce (svetlost), kao spoj ruralnog i aristokratskog već dosta govori o samom mestu. Ako bi krenuli od poljoprivrednih aktivnosti, dovoljno je reći da na pašnjacima Borgluce svakodnevno pase više stotina životinja, od kojih neke od najpoznatijih rasa goveda i konja.
Farma životinja na ovom imanju jedna je od ređih farmi u Italiji koje poštuju sve standarde održivog i bio razvoja. Pored proizvodnje mesa i vrhunskih sireva, proizvodnja biogasa jedna je od ključnih aktivnosti.
Pored toga, Borgoluce je jedan od poznatijih proizvođača vina od kojih su najpoznatija imena Proseco Rive di Collalto, Proseco Extra Dry, Brut, Lampo, Pinot Grigio, Merlot i druge vrste. Borgoluce se može takođe pohvaliti i specijalizovanom proizvodnjom belog kukuruznog brašna.
Kad je reč o turizmu, na različitim lokacijama nalaze se dve ogrome kuće (Casa Sfondo i Casa Lentiner), koje su na raspolaganju sa svojim luksuznim apartmanima i sobama, a čiji stil gradnje jeste tipična arhitektura Paladijana (Andrea Palladio, napoznatiji arhitekta u vreme Republike Venecije).
Nedaleko od agriturizma nalazi se i biološki bazen ili bolje rečeno malo veštačko jezero, koje baca pogled na porodični zamak San Salvatore. A ako bi se krenulo nekom od ruta kroz šumu, može se stići do restorana “Osteria Borgoluce”, čiji su specijaliteti isključivo domaće proizvodnje ili do muzeja “Casa Roccagelsa”gde se može na trenutak osetiti život sa početka prošlog veka.
U muzeju je izloženo i porodično stablo Collalto, a poslednju generaciju čine pet sestara.
Kao turista, osim odmora i izvrsne hrane, u ponudi su još biciklističke ture ili jahanje konja. A ako se ovo mesto uvuče toliko pod kožu nekom od turista, suveniri i gastronomoski proizvodi se mogu pronaći u malom butiku Borgoluce.
U svakom slučaju, ovaj mali zeleni raj jedan je od retkih primera u kojem su tradicija i ljubav prema zemlji jači od svega, a njegova lepota prevazilazi svaku granicu realnog.
Zemljoradnici su u Transilvaniji stvorili čitav krajolik od cvetnih livada. Da li takvi prizori mogu da opstanu?
Snimila: Rina Efendi
Ne možete a da se ne smešite dok početkom leta šetate kroz travnate transilvanijske doline.
One odišu nekom vrstom mirisnog blagostanja, mahom stoga jer ove doline u sklopu Karpata, u samom srcu Rumunije, poseduju jedno od izuzetnih blaga kultivisane prirode: neke od najizdašnijih i botanički najraznovrsnijih livada u Evropi.
Na samo jednom kvadratnom metru može se naći i do 50 različitih vrsta bilja i cveća, a na nešto malo većoj površini i znatno više od toga. Ovaj cvetni raj obdelava priroda uz pomoć ljudskih ruku. Obilje opstaje na livadama jer se one kose svakog leta.
Ukoliko bi se zapustile, za tri do pet godina zarasle bi u šiprag. A sada, ovakva kakva jeste, Transilvanija је divotni svet simbioze čoveka i prirode. Miris livada postepeno jača tokom čitavog dana, a kad sunce zađe, sa brežuljaka dopre medni miris noćnih frajli koje oprašuju noćni leptiri.
Dok šetate, cveće vam se upliće oko nogu. Obronci su ljubičasti od žalfije i ružičasti od slatke deteline, i to bez hemijskih sredstava i veštačkog đubriva, koje ovi siromašni seljaci ne mogu da priušte, a uzgred i nemaju u njih poverenja. Žutilovke, jedna vrsta krupnijeg ljutića, niču na vlažnom tlu poput minijaturnih japanskih svetiljki. Mali jarkonarandžasti cvetovi runjike rastu izmešani sa kiselicom i orhidejama, zvončićima i žutim petlovim krestama. Pred vama iskrsavaju i beže zečevi. Na nekim mestima trava je grubo zgnječena i razmaknuta – tu su prošli medvedi u potrazi za mravinjacima i pečurkama.
Ukoliko idete u društvu Atile Šariga – snažnog i rečitog tridesetogodišnjeg seljaka iz Đimeša u Transilvaniji, to iskustvo se produbljuje. Šarig povremeno promrmlja: „Aha”, i zastane da bi iz trave uzbrao lekovitu biljku: kiselicu, zevalicu, gorčicu, majoran, majčinu dušicu, livadsku žalfiju, a koje će sve sušiti u svojoj kući ili ambaru, da bi od njih tokom zime pravio čajeve. „Jasno mi je da svojim radom oblikujem ovaj krajolik”, kaže.
Etnoekolozi Žolt Molnar i Danijel Babaji otkrili su da svi žitelji Đimeša stariji od 20 godina mogu da prepoznaju i imenuju u proseku preko 120 vrsti bilja. Čak i mala deca prepoznaju 45 do 50 odsto vrsta. „To je zbog toga jer još uvek zavise od biomase”, kaže Molnar.
Ljudi neguju ovaj svet uglavnom bez učešća mehanizacije jer su obronci suviše strmi, tako da su vremenom naučili gde šta uspeva. Molnar naglašava da nigde drugde ljudi ne poseduju tako veliki broj odrednica za staništa u svom lokalnom govoru: senovito, vlažno, šumovito, mahovinasto itd. „Svugde na svetu prosečno postoji od 25 do 40 ovakvih odrednica”,kaže.„Na jednom mestu je otkriveno maksimalnih 100.
Najstarija arhitektura na tlu Evrope stvara se u periodu od 7000- 6000 p.n.e na desnoj obali Dunava ( Đerdapska klisura)
Ova arhitektura nema paralele sa nekom drugom kulturom i smatara se samostalnom tvorevinom.
Dok su ostali ljudi živeli po pećinama u Lepenskom Viru prave se kuće sa osnovom u obliku zarubljenog kružnog isečka pod uglom od 60 °.
Pod je od zbijenog, zalivenog krečnjaka a preko drvenih nosača postavljao se krov u obliku presečenog levka ili dvovodni u obliku poliedra.
Očito je da su poznavali neka matematička pravila, jer je unutar osnove izvršena podela prostora po trougaonom modulu. Radi veće iskorišćenosti prostora, jednakostranični trougao je na začelju skraćen za četvrtinu a na pročelju povećan sa kružnim lukom.
Enterijer je takođe bitan: ukošeni kameni pragovi, zatim sledi pravougaono ognjište i tamo gde bi bio centar trougla postavljao se loptasti kameni žrtvenik i skulpture isklesane od oblutaka. Primetićemo da cela ova kompozicija podseća na stilizovanu ljudsku figuru.
Forma kuće je predmet pretpostavki i njih ima više.
Arhitekta Voja Dević ( Novi Sad) pretpostavlja da noseća konstrukcija ima oblik rbljeg skeleta, Drveni nosači ( kosti konstrukcije) povezani su šibljem koje formira mrežu na koju se odozgo lepio glineni materijal.
Unutar kuće postavljena je vertikala koja osim praktične uloge ima i simboličku jer spaja kosmos sa zemljom.
Arhitekta Hristivoje Pavlović ( Beograd ) ima više poverenja u graditeljske sposobnosti Lepenaca pa je njegova forma kuće modernija sa više unutrašnjeg prostora.
On smatra da su Lepenci živeli u ekološkim pećinama (kućama) sa samonosećom kupolastom konstrukcijom. Ni sve kuće u Lepenskom Viru nisu bile iste veličine, pa ovaj model odgovara kućama većih gabarita gde su pojedini konstruktivni delovi morali da se nadovezuju i preklapaju.
Ima i onih koji smatraju da lepenske kuće imaju šatorast oblik na dve vode ali takvu formu su koristili nomadi a ne narodi koji su skoro 2000 godina živeli na jednom mestu.
Sve kuće su oko ognjišta imale kamene znake u obliku:
Začetak pismenosti?
Kuće u Lepenskom Viru pored funkcije stanovanja bila su i mesta magijsko- religijskog delovanja. Oko ognjišta su se nalazile skulpture rađene od peščara koje imaju apstraktne forme sa izraženim ljudskim ili ribolikim glavama. Ovo su , u istoriji umetnosti, najstarije skulpture i prikaz su mita o nastanku živih bića ili ljudi iz vode.
Taj mit imao je svoje uporište i kasnije, npr. filozof Anaksimandar je propovedao da su ljudi prvobitno nalikovali na ribe tj. da su nastali iz jednog ribolikog bića.
Ista šema kuće se prenosi na celo naselje koje takođe ima oblik zarubljenog kružnog isečka. Široka pročelja kuća okrenuta su prema Dunavu, a uska začelja skoro urastaju u brdovit teren. Lepezasto postavljeni objekti koji se maksimalno otvaraju prema suncu i svetlosti, dobar su predlog i za moderniju arhitekturu.
Ako se pitate, da li postoji veza između ove najstarije civilizacije u Evropi i nas, odgovor je – potvrdan.
U pustinjskoj oblasti na obali Crvenog mora postoji mesto u kojoj trenutno nema ničeg osim pustinjskog peska nošenog vetrom ali za 10 godina na tom mestu će nići jedinstveni grad budućnosti – Masdar City
Grad će se u potpunosti snabdevati obnovljivom energijom, pre svega energijom sunca koje u ovom regionu ima na pretek a cilj je da emisija ugljenika bude svedena na nulu.
Mada zvuči kao scenario za film naučne fantastike ovakav grad postaje realnost jer je u februaru 2008. godine u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, u Abu Dabiju, već započela njegova izgradnja. Na kompjuterskoj animaciji se mogu videti uske ulice u senci pažljivo projektovanih zgrada koje, iako moderne, imaju i duh tradicionalne Arapske arhitekture.
Planeri tvrde da će ovaj spoj modernog i tradicionalnog omogućiti lakše postizanje zadatih ciljeva. Pre svega, uske ulice i zasenjena šetališta će smanjiti potrebu za upotrebom klima uređaja.
Grad će biti okrenut ka severoistoku težeći da se smanji uticaj direktnog sunčevog zračenja na zidove zgrada i prozore. Solarni paneli i kolektori na krovovima i drugim mestima će proizvoditi dovoljno električne energije za sve potrebe grada.
Položaj grada je pažljivo izabran, na obali mora i u blizini aerodroma. Blag vetar koji skoro stalno duva sa mora će osvežavati gradski prostor, a biće izgradjen i zid koji će opasivati deo grada štiteći ga od vrelog pustinjskog vetra i buke sa aerodroma. Prirodni air conditionig bi bio popomognut i tornjevima-vetrenjačama koje bi naravno pokretao vetar, a koje bi, osim za proizvodnju struje služili i kao veliki ventilatori.
Grad će biti veličine 6 kvadratnih kilometara u njemu će živeti oko 50 000 ljudi.
Foto: industryleadersmagazine.com
Biće dovoljno mali da se svuda može stići peške tako da će upotreba klasičnih automobila biti zabranjena. Ipak će postojati neka vrsta javnog prevoza koja će se sastojati od specijalnih vozila na baterije koja će se kretati sistemom magnetnih traka. Projektanti taj sistem opisuje kao “horizontalni elevatori”.
Oni se neće kretati po fiksnim rutama već će putnici moći da biraju između oko 1500 stanica do koje žele direktnmo da se odvezu.
Gradski planeri kažu da će 80 procenata vode biti reciklirano i upotrebljeno onoliko puta koliko je to moguće. Veći deo pitke vode će biti dobijen desalinizacijom iz morske vode. Jedan od glavnih ciljeva Masdara je da svede emitovanje ugljenika na nulu. To će biti izuzetno težak zadatak, ali pošto, za naftom bogate Ujedinjene Arapske Emirate, finansiranje nije problem, čak se i najveći skeptici slažu da je ceo projekat vredan truda.
Procenjena vrednost Masdar Sitija je oko 22 milijarde dolara i očekuje se da bude otvoren do kraja 2015. godine, dok će finalni radovi biti završeni do 2025. (Izvor teksta:meteosrbija.rs)
Kamena šuma kod Mataruške Banje jedan je od malog broja takvih fenomena u čitavom svetu, ali je gotovo potpuno nepoznata stanovnicima Srbije.
Iz okamenjenog drveta izrasla su nova stabla
Naslage i ostaci kalcifikovanog drveta su iz vremena paleolita, a ima naslaga starijih i od milion godina.
U celom svetu postoji tek oko 30 ovakvih nalazišta, a u Evropi samo još pet, u Češkoj, Grčkoj, Velikoj Britaniji, Ukrajini i Belgiji.
– Ovo je jedinstven prirodni fenomen. Nalazište kod Mataruške banje se prostire na površini od 15 hektara – kaže profesor Miroslav Pavlović, osnivač Ekološkog pokreta “Ibar” iz Kraljeva, koji se godinama bori da kamena šuma dobije mesto na ekološkoj, ali i turističkoj mapi Srbije.
Okamenjena šuma, jedinstven prirodni fenomen, nalazi se na lokaciji između manastira Žiče i Mataruške Banje na brdu koje se zove Lojanik. Studija više stručnjaka koji se kamenom šumom bave još od ranih sedamdesetih kažu da je “kameno drvo” iznad Mataruške Banje nastalo prolaskom mineralnih voda kroz naslage vulkanskog pepela, što je tokom hiljada godina dovelo do toga da se nekada živi organizam doslovce pretvori u materiju tvrđu i od kamena.
Priču o posebnim svojstvima ovog kamenog drveta potvrđuju i lokalni meštani.
– Kosa naoštrena brusom napravljenim od ovog kamena ne mora da se dooštrava i po pola dana. Zašto, ne znam da objasnim – priča starina Goran Baltić koji živi u podnožju vidikovca Lojanik.
Kamena šuma nad kojom je u međuvremenu narasla crnogorica i listopadna šuma zaštićena je odlukom Skupštine Kraljeva još sedamdesetih godina, ali je njeno stanje danas u najmanju ruku katastrofalno. – Ni klupe, ni table na kojoj bi stajalo objašnjenje o kakvom se prirodnom dobru radi, ni upozorenja da taj predeo mora da se očuva, niti staze do kamene šume. Ničega nema, a to bi mogla da bude atrakcija, ne kao Đavolja varoš, ali bi sigurno trebalo da bude na turističkoj mapi Kraljeva – kaže Pavlović.
Kameno drvo samo po sebi deluje fascinantno. Teško je kao granit, a pritom ima sva svojstva najobičnijeg komada drveta.
Na njemu su vidljivi godovi, središte biljke, svi kanali koji su hranili stablo.
Sve doslovce okovano i sačuvano u vremenu.
Nije zaštićeno
Ovo područje nije dovoljno istraženo, kao što nije dovoljno ni zaštićeno. Ovo okamenjeno drvo je zaustavljeno na pola puta da postane poludragi kamen, a ima indicija da su na ovom području i takva nalazišta. No, to je pitanje za neke druge organizacije. Naš interes je da uz ostala prirodna dobra i ovom posvetimo pažnju koja mu pripada.
Muka je, međutim, što na ovaj lokalitet gde se nalazi okamenjena šuma delom polaže pravo država, a delom privatni vlasnici, što dovodi do njegovog devastiranja – kaže Miroslav Pavlović iz Eko-pokreta „Ibar“.
Ogromna rupa koja se prošlog leta otvorila u zemlji u gradu Asamšn Periš (Assumption Parish) u Luizijani doslovno guta drveće i izbacuje toksične gasove šireći se močvarom na jugozapadu ove američke savezne države, piše Daily Mail.
Rupa dubine 120 metara, je navodno, nastala probijanjem prirodnog gasa na površinu, a od prvog dana predstavlja veliki problem za stanovnike okolnog područja.
Robert Man, profesor s Univerziteta u Luizijani uputio je guverneru ove države pismo u kojem ga pozva da se institucije aktiviraju i pomognu lokalnom stanovništvu koje se svako jutro budi u sve zagađenijem prirodnom okruženju. (trojka.rs)
***
Zvaničnici Asampšen Periša u Luizijani objavili su snimak na kojem se vidi kako je rupa u močvarnoj oblasti, veličine 10 hektara, progutala drveće za nekoliko sekundi.
Više od godinu dana nadležni su pratili kako se vrtača širi i guta zemlju, močvaru, preti kućama. Rupa, otkrivena 3. avgusta 2012, narasla je za godinu dana na 10 hektara, a za 350 stanovnika male parohije evakuacija je sve izvjesnija, jer se vrtača širi i dalje.
Američki mediji prenose tvrdnje lokalnih vlasti da je rupa nastala nakon urušavanja podzemne pećine, oko 65 kilometara južno od Baton Ruža, pretvarajući zemljište u tečno blato.
Džon Bodro, direktor za vanredne situacije parohije, primetio je mehuriće na površini i počeo da snima, da bi uskoro uhvatio trenutak kada je drveće povučeno u vodu.
Država Luizijana je početkom meseca najavila tužbu protiv „Teksas Brin LLC“ zbog zagađenja i velike rupe za koju zvaničnici Asampšen Periša kažu da je uzrokovana kolapsom slane pećine, koju je eksploatisala ta kompanija.
Predivan prizor broda obraslog u šumu, koji je ukotvljen u jednom zalivu u blizini Sidneja, privlači veliki broj turista, ali i fotografa koji žele da ovekoveče nesvakidašnji prizor.
Zaliv Houmbuš nedaleko od Sidneja predstavlja jedno od glavnih turističkih atrakcija u tom gradu jer se u njemu nalazi brod koji je potpuno zarastao u šumu.
Predivan prizor plutajuće džungle privlači i veliki broj kako profesionalnih tako i fotografa amatera iz Australije, ali i čitavog sveta.
Foto: flickr.com / AndyBrii
Brod koji se nalazi u tom zalivu jeste 1.140 tona težak SS Erfield, a napravljen je daleke 1911. godine, a tokom Drugog svetskog rata korišćen kao transporter.
Tridesetak godina nakon rata, 1972. sa broda je započeto uklanjanje opasnih hemikalija, a u periodu od 2008-2010 sa broda su sklonjeni i poslednji opasni materijali.
U Botaničkoj bašti u Montrealu trenutno je izloženo 50 skulptura koje su napravljene od raznog cveća, žbunja i lišća, a na njihovom stvaranju učestvovali su umetnici iz 25 zemalja.
Ove skulpture su deo hortikulturne umetničke forme koja podrazumeva stvaranje živih umetničkih dela uglavnom od biljaka.
Razne nestvarno lepe skulpture koje su izložene u botaničkoj bašti nastale su pažljivom manipulacijom raznim biljkama, cvećem i žbunjem.
Posetioci mogu da vide velike figure čobana, šumskih nimfi, majmuna i raznih drugih živih bića i predmeta.
Možda vas ova slika podseća na prizor s druge planete ili naučnofantastičnog filma.Međutim, reč je o sasvim slučajno nastalom fenomenu usred pustinje Nevada.
Foto: Flickr
Gejzir Flaj, malo poznata atrakcija Nevade, nalazi se u Gerlahu i slučajno je nastao tokom bušenja tla 1916. Geotermalni mlaz vode našao je “tanko” mesto i izbio na površinu šezdesetih godina prošlog veka.
Tokom godina, rastvoreni minerali stvorili su neku vrstu fontane iz koje voda izbija i do pet metara u vazduh.
Gejzir ima nekoliko terasa koje se razlivaju u 30 do 40 bazena na oko 30 hektara. Oni formiraju specifičan ekosistem sa malim ribama i pticama poput labudova koji uživaju u blagodtetima gejzira.
Boje duge potiču od raznih minerala iz vode koji reaguju s kiseonikom iz vazduha. Prekriven je i termofilnim algama, mikroorganizmima tolerantnim na visoke temperature.
Gejzir Flaj nalazi se na privatnom zemljištu i ograđen velikom bodljikavom žicom sa visokom kapijom. Retko se otvara za javnost, ali se može videti s puta.
U ovoj oblasti postoje još dva gejzira, nastala na sličan način kao Flaj.
Prvi je visok oko jednog metra i izgledom podseća na mali vulkan. Drugi je u obliku kupe i slične veličine kao Flaj.
U periodu između 10. i 26. juna, samo nekoliko dana, i samo na nekoliko sati Tisa „procveta“.
Cvetanje Tise Foto: flyflytravel.com
Turistička organizacija i opština Kanjiža pripremaju se za međunarodnu eko-turističku manifestaciju koja promoviše jedinstveni prirodni fenomen “Cvetanje reke Tise”.
Na šetališnoj stazi „Tiski cvet“, na 150-om kilometru obale reke Tise, na izlazu iz Kanjiže prema Horgošu (blizu šljunkare), negde pred smiraj dana, iz dubine reke Tise započinje neobičan svadbeni ples.
Insekt „Tiski cvet” ili Palngenia longicauda, u svom ritualu ljubavne igre se roji, razvije, posle nekoliko minuta poleti iznad vode da bi kratkotrajnim letenjem, posle parenja, još do zalaska sunca, završio svoj život.
Ovaj jedinstveni događaj koji se, osim na reci Tisi u Severnom Banatu i Potisju, odvija još samo u Velikoj žutoj reci u Kini, prati na hiljade turista iz Srbije i Evrope sa čamaca ili sa kopna.
Po rečima menadžmenta Turističke organizacije Kanjiža, “Svi koji žele da prisustvuju ovom jedinstvernom fenomenu, mogu da odsednu u nekom od hotela ili u brojnim kategorisanim objektima vrhunskog privatnog smeštaja, posebno spremljenih za ovaj događaj.“
Na fasadi tržnog centra Centro Commerciale Fiordaliso koji se nalazi na periferiji Milana, u mestu Rozana, napravljena je najveća vertikalna bašta na svetu površine 1.263m2.
Ova vertikalna bašta ima 44.000 pojedinačnih sadnica i više od 200 vrsta biljaka. Velika biljna fasada je delo italijanskog arhitekte Francesca Bollanija i Fakulteta iz Monpeljea na jugu Francuske.
Timu za izgradnju ovog projekta bilo je potrebno godinu dana za sađenje biljaka u stakleniku i 90 dana za njihovu postavku na fasadu. Za ugradnju na fasadu korišćeni su i mali metalni kontejneri koji su slagani po principu lego kockica. Radi sprečavanja odlivanja vode i umiranja biljaka kao posledice toga, zasađena je mahovina u međuprostorima, koja vodu akumuilira i održava neophodnu vlažnost podloge za rast i razvoj biljaka.
Bašta je napravljena još tokom 2010. godine, ali joj je titula najveće na svetu dodeljena tek ovog meseca. U njenu izgradnju uloženo je milion evra, a ova investicija smatra se ulaganjem u smanjenje emisije ugljen dioksida koji nastaje od brojnih prodavnica koje se nalaze u tržnom centru.
ekokuce.com
P.S.
Lepo.
Mada, Vertikalno gledano…
„…ja vidim sve što ne bi trebalo da vidim odavde…“
Prvobitna ideja američkog para bila je izgradnja jedne kućice, da bi se kasnije proširila na čitavo naselje na 240 hektara šume u Kostariki. Izgrađene kuće osim tekuće vode imaju bežični Internet kao i kafić koji služi sveže voće
U prašumama Kostarike niklo je pravo naselje kućica na drveću kada je jedan američki par došao na ideju o romantičnoj kućici u egzotičnom kraju.
Prvobitna ideja im je bila da nađu neku trošnu kolibu ili bungalov koji bi obnovili u minimalističkom i prirodi prijateljskom stilu, ali onda im je sinula ideja da prave kućice na drvetu.
Na kraju su, iz želje da spreče deforestaciju, kupili 240 hektara prašume i u njoj stvorili ne jednu kućicu na drvetu, već celo takvo naselje.
Pošto sve to nisu mogli da finansiraju sami, nagovorili su prijatelje i rođake avanturističkog duha da i oni ulože u izgradnju 25 kuća na drveću.
Za razliku od dečijih, ovo su prave funkcionalne kućice s više prostorija i vodom koju pokreće gravitacija. Naselje se može pohvaliti i bežičnim Internetom, a u skladu s ekološkim standardima u kafiću se služi povrće koje se gaji u zajedničkom vrtu. Kućice su čak povezane žicama tako da posetioci mogu da se spuštaju od jedne do druge.
Za izgradnju čitavog naselja, nazvano Finka Belavista, trebalo je pet godina, a svaka od kućica se iznajmljuje avanturistima koji više vole da žive u skladu sa prirodom nego savremeno.
Međutim, arhitekta Lućijano Pia je uspeo da svoje maštanje pretvori u realnosti. On je imao lepu viziju kako ljudi i priroda treba da žive zajedno u harmoniji čak i u urbanim uslovima. 
Arhitekta je sve vreme tokom projektovanja, a kasnije i gradnje, imao u vidu integraciju sa prirodom. 
Kako je zgrada sa svih strana okružena zelenilom, vazduh u njoj je čist i zdrav za stanovnike, a drveće na terasama pruža odličnu izolaciju i zaštitu od buke i neprijatnih mirisa. 
TAMOiOVDE 