NAJUTICAJNIJA AKADEMSKA DELA…

tamoiovde-logo

„O poreklu vrsta“ najuticajnije akademsko delo u istoriji

Knjiga Čarlsa Darvina, koja je pokrenula revoluciju u razumevanju evolutivnog razvoja organskog sveta, izabrana je za najuticajnije akademsko delo u istoriji, ispred „Komunističkog manifesta“ Karla Marksa.

Listu od 20 najuticajnijih akademskih dela sastavili su britanski bibliotekari i izdavači tokom proslave prve Nedelje akademske knjige. Onda je i javnost iz celog sveta pozvana da putem interneta da svoj glas.

darvinO poreklu vrsta je dobilo 26 odsto glasova, a na drugom mestu nalazi se Komunistički manifest Karla Marksa.

Profesor Endrju Preskot sa Univerziteta u Glozgovu rekao je da je Darvinova knjiga iz 1859. godine vrhunska demonstracija značaja akademskih dela.

„Darvin je napornim posmatranjem sveta oko nas, kao i dubinskim promatranjem, stvorio delo koja je promenila način na koji razmišljamo o svemu. Ne samo od prirodnom svetu, već o religiji, istoriji i društvu“, kaže Preskot.

Iza pomenutih dela u anketi se visoko našla Platonova Država i Šekspirova Sabrana dela.

Kritika zdravog razuma Imanuela Kanta koju je predložio Alan Steton, iz Asocijacije prodavaca knjiga, zauzela je peto mesto.

Steton ističe da je veoma važno, posebno u modernom dobu, što je Kantov kategorički imperativ dobro poznat i da se smatra važnim.

Predloženih 20 dela:

dela1. Kratka istorija vremena – Stiven Hoking
2. Odbrana prava žena – Meri Vulstonkraft
3. Kritika zdravog razuma – Imanuel Kant
4. 1984 – Džordž Orvel
5. O poreklu vrsta – Čarls Darvin
6. Orijentalizam – Edvard Said
7. Tiho proleće – Rejčel Karson
8. Komunistički manifest – Karl Marks
9. Sabrana dela – Vilijam Šekspir
10. Ženski evnuh – Džermejn Grir
11. Stvaranje engleske radničke klase – E. P. Tompson
12. Značenje relativnosti – Albert Ajnštajn
13. Goli majmun – Dezmond Moris
14. Vladalac – Nikolo Makijaveli
15. Država – Platon
16. Prava čoveka – Tomas Pejn
17. Drugi pol – Simon de Bovoar
18. Svrhe pismenosti – Ričard Hogart
19. Bogatstvo naroda – Adam Smit
20. Načini gledanja – Džon Berger

Izvor: RTS/Yahoo

________________________________________________________________________________________

TI NISI JA…

tamoiovde-logo

Slobodan život

„Kako možeš znati u čemu je sreća riba, kad i sam nisi riba?“ reče Hueit Ce.
„A otkud ti znaš da ja to ne znam, kad ti nisi ja“ odgovori Huang Ce.“
– Čuang Ce, „Zapisi“
freedom-739496_1280-300x200

„Snežna guska ne treba da se kupa da bi bila bela.
Tako ni ti ne treba da radiš ništa drugo osim da budeš ono što jesi.“
Lao Ce

„Ako hoćeš postati celina, dozvoli sebi da budeš delimičan. Ako hoćeš postati prav, dozvoli sebi da budeš kriv. Ako hoćeš biti pun, isprazni se. Ako se hoćeš preporoditi, dozvoli sebi da umreš. Ako hoćeš da ti se nešto da, onda moraš dati sve.
– Lao Ce

„Čoveče, upoznaj samoga sebe… i upoznaćeš bogove.“
– Unutrašnji Hram u Luksoru, Egipat

Zašto smo počeli ovako? Ako su vam jasne ove pouke iz prošlosti, onda vam jasno i zašto smo ih uptrebili baš ovde i baš na ovaj način. Vidimo da su ovo reči suštine mudrosti, mudrosti koja nama danas treba i o kojoj smo govorili sve ovo vreme. Međutim, ove reči su napisane pre par hiljada godina.

Kako to da nas ista mudrost i ista shvatanja, isti problemi prate toliko dugo? Da li to znači da se ništa ne menja, da čovek jednostavno ne može da shvati neke stvari? Pre će biti da čovek može shvatiti, ali da jednostavno ne želi. Većina ljudi beži od suštine i prave mudrosti i trudi se da se ne „opterećuje“ ovim stvarima, kao što smo pokazali u ovim tekstovima.

Isto tako, izgleda da neki ljudi uspešno shvataju ovo, traže suštinu dobrog života i pronalaze je. To su, ipak, nekolicina pojedinaca, koje većina proguta tokom vremena. Kada gledamo svet oko nas sada i svet u prošlosti, izgleda da je slika koju formiramo građena na osnovu ponašanja većine. Međutim, to ne treba da nas, nekolicinu, mnogo brine.

Utisak da se istorija gradi na osnovu mišljenja većine i na osnovu ponašanja „prosečnih“ i „običnih“ ljudi, je lažan. Naime, ako pogledamo bolje, shvatamo jednu veliku stvar: istoriju grade i uvek su je gradili, posebni pojedinci, koji su se po nečemu izdvajali od većine.

Glavni akteri su upravo oni koji se razlikuju, a ne oni koji su deo većine. Bilo da su to vojni pohodi, gde su pojedinci koje danas nazivamo „osvajači“ bili odgovorni za pomeranje čitavih naroda iz ležišta; pojedinci kao što su Gengis Kan ili Napoleon, koji su uspeli da podvedu čitave mase ljudi pod svoju misao i pokret, gde su legije od po par stotina hiljada „običnih“ ljudi išle za njihovim pogledima. Bilo da je reč o ljudskoj misli i nauci, gde je par „čudaka“, filozofa u Staroj Grčkoj, koji su se svojim drugačijim razmišljanjima uzdigli i razlikovali od okoline, oblikovalo tadašnje umove, a i danas ima ogromnog uticaja na nauku i filozofiju. Možemo govoriti i o Nikoli Tesli i Albertu Ajnšajnu, koji su se itekako razlikovali od okoline.

Danas neki psihijatri tvrde kako su obojica najverovatnije imali tzv. Aspergerov sindrom, stanje koje se svrstava u oblik autizma. Za Teslu se, na primer, govori da je jedno vreme bio skoro potpuno izolovan od socijalne sredine (što je ujedno bilo vreme kada je bio najkreativniji). Tesla je takđe mnogo puta bio kritikovan, napadan i kažnjavan od strane sredine, samo zato jer je bio „čudan“ i razlikovao se. Leonardo Da Vinči je toliko bio iznad i izvan svog vremena, sa umom toliko drugačijim (poznato je da je imao različite vizije i „snove na javi“, tj. rečeno modernim rečnikom „shizofrene halucinacije“) da bi ga danas najverovatnije strpali u neku ludnicu.

Kada pominjemo „čudake“ i mentalne poremećaje, na ovom mestu možemo dotaći i sam problem vezan za ovu definiciju i način funkcionisanja po ovoj „lud-normalan“ skali. Mi smo već o ovome govorili, a sada možemo dodati i to da se može zapaziti to da su „veliki“ ljudi vrlo često ustvari karakterisani kao „ludi“ (ili nekim sličnim terminom) od strane sredine u kojoj su se nalazili. Neki čak nisu tada okarakterisani kao da imaju mentalni poremećaj, ali bi ga po današnjim standardima i definicijama imali.

Moderni naučnici su došli do zaključka da je većina ovih pojedinaca (Tesla, Da Vinči, Mocart, Napoleon, itd.) imala neki poremećaj, najčešće u autističnom ili shifozfrenom spektru. Gomila njih je imala i tzv. neurotične karaktere i razne ispade. To je navelo neke istraživače da zaključe kako postoji genetska povezanost između ovih poremećaja i inteligencije, tj. izgleda kao da inteligencija i „ludilo“ idu ruku pod ruku. Sad, pitanje je šta je u stvari „ludilo“ i ko je ovde lud. Ima još mnogo primera ovakve vrste, gde su upravo ljudi koje se (često uveliko) razlikuju i „štrče“ doprineli da se čovečanstvo pomakne za ogromne korake napred.

Isto tako, u prirodi možemo videti da se progres u evoluciji života odvija ne tako što se cela vrsta odjednom izmeni, već tako što dođe do poboljšanja nekih sposobnosti kod pojedinaca. Ovo dalje vodi da se poboljšanje proširi i na ostale članove, te tako cela vrsta postane poboljšana. Evolucija se odvija tako što se niz promena kod različitih pojedinaca prenosi tokom dužih vremenskih perioda, te se tako „skuplja“ i kulminira u jednu globalnu promenu, koja na kraju postane očigledna kod svih pojedinaca u grupi. Isto tako, vidimo da život ide ka sve većoj različitosti i raznolikosti, što doprinosi tome da sada imamo čitavo bogastvo životinja, biljaka, pejzaža, koje čine ovaj svet lepšim i zanimljivijim.

Dakle, vidimo da biti različit i ne uklapati se potpuno u okolinu, ne pokušavati zadovoljiti svačija očekivanja i ne tražiti „tapšanje po ramenu“ od svakog, ne samo što nije mana, nego se može reći da je na neki način i vrlina. Naravno, biti različit i drugačiji samo po sebi nije ono o čemu govorimo. Antikomformizam i buntovništvo su samo druga strana medalje zavisnosti od sredine – ponovo stalno gledate na okolinu, samo se sad trudite da budete drugačiji.

Mi hoćemo reći da se ključ spoznaje sopstvene suštine nalazi u tome da nemamo problem sa time da budemo drugačiji, da svojim ponašanjem i mišljenjem „štrčimo“ i da nikad nećemo i ne treba da pokušavamo zadovoljiti sve ljude. Dakle, ne smemo se plašiti biti različiti.

Druga stvar koja je takođe očigledno izvor anksioznosti, od koje se plašimo i na koju se pogrešno gleda je spontanost. Kao što smo videli u prethodnim analizama, ljudski ego ima tu potrebu da konstantno drži stvari pod kontrolom i ne dopusti da se išta odvija po nekom spontanom toku jer to može značiti opasnost po tu rigidnu strukturu. Nešto se desi što nije po njegovim očekivanjima i on odmah reaguje da vrati nazad svoju „priču“. Tako će često, iz straha da se nešto neočekivano ne desi, on unapred pokušavati to da spreči, pa će izgraditi čitav zid odbrana oko sebe. A znamo da ako izgradite zidove oko sebe, desi se to ostajete zatvorenik u njima. Ukoliko izbegavate spontanost, život će proći pored vas.

Ceo univerzum je jedna ogromna spontanost. Sve što je živo, u pokretu je i ima bezgranične mogućnosti. Pokušajte da zaustavite jedan deo univerzuma, da ga ogradite i izolujete – i on će ubrzo degradirati.

Život je reka. Pokušajte da zaustavite reku, stanite u sred i nasuprot struje i udavićete se. Ako li je pak uspete zaustaviti, to više nije reka već jezero. Po toj analogiji, život nije više život ako se konstantno i grčevito borite da održite stvari statičnim. On postaje nešto drugo.

Život je pokret, a smrt je stajanje. Ako želite potpunu statičnost i mir, može se reći da ne želite život već smrt. A to je upravo ono čega se najviše plašite. Nema smisla, zar ne?

Zato živite život i dopustite promene. Ne plašite se biti različiti i iskazati svoju ličnost, želje, potrebe i pokazati koliko vredite – sami sebi.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Neautentičan život

prethodni članak

_______________________________________________________________________________________

LEVORUKI U SVETU DEŠNJAKA…

TAMOiOVDE-logo

tamoiovde.wordpress.com/2011/03/28/ko-ti-je-kriv-kad-imas-levu-krvu-grupu/

____________________________________________________________________________

Danas je Dan levorukih osoba

Stručnjaci tvrde da se poslednjih 100 godina broj levorukih gotovo učetvorostručio i smatra se da oko 12 odsto stanovništva danas piše levom rukom

84_620x0Stručnjaci tvrde da se poslednjih 100 godina broj levorukih gotovo učetvorostručio i smatra se da oko 12 odsto stanovništva danas piše levom rukom. Na sreću skoro niko ne pokušava da ih natera da pišu desnom rukom već pokušavaju da razumeju kako to izgleda živeti u svetu „dešnjaka“, a nekada anatemisani kao smotani i nevešti, ljudi koji pišu i većinu poslova obavljaju levom rukom svoj dan obeležavaju 13. avgusta.
Naučnici se bave razlozima nastanka, ispitivanjima psiholoških karakteristika, kako funkcioniše mozak i motorika, a s druge strane čak i industrija i trgovina se uključuju – prave se makaze za levoruke i mnogi drugi instrumenti.

U zabavnim tekstovima u mnogim časopisima navode se slavne osobe koje su levoruke, pri čemu obično taj spisak počinje sa Leonardom da Vinčijem, Mikelanđelom, Betovenom, Bahom, Čarli Čaplinom, Polom Makartnijem ili vojskovođama Cezarom, Aleksandrom Makedonskim, Napoleonom, a ko voli naučnike ne zaobilazi Ajnštajna i Maksvela.
Pitajući se kako je nastala tolika razlika u korist dešnjaka, naučnici su pokušavali da nađu odgovor upoređujući istraživanja koja su se bavila životinjama, ali i različitim podacima o broju levorukih osoba, zavisno od zemlje u kojoj su se rodili i odrasli.

Interesantna su istraživanja na životinjama, naročito na papagajima od kojih oko 60 odsto njih kada jede koristi desnu nožicu, a 40 odsto levu.

Slično je otkriveno prilikom praćenja ponašanja miševa i kokošaka.

Stručnjaci su utvrdili da levoruki muškarci čine 8 odsto, a žene oko 6 odsto anglosaksonskog područja, levorukih Japanaca ima nešto više od 4 odsto i malo više od 2 odsto Japanki, a na primer samo 1,5 odsto Kineza piše i jede levom rukom.
Očigledno levorukost – desnorukokost nije stvar samo motorike šake i funcionisanja mozga, već i tradicije, verovanja, vaspitnih postupaka.
Obično se postavlja pitanje šta je uzrok levorukosti, ali naučnici nemaju jedinstven odgovor.

Stručnjaci smatraju da se levorukost – desnorukost određuje još u prenatalnom periodu, jer se zna da se u porodicama koje imaju bar jednog levorukog roditelja 10 do 12 puta češće rađaju levoruka deca.

Deca vrlo rano pokazuju svoju opredeljenost da li su dešnjaci ili levaci, ali ima i slučajeva da se uočava kod neke dece i kasnije, međutim ređe posle četvrte, odnosno pete godine.

Međutim, većina životnih aktivnosti se obavlja korišćenjem obe ruke, ali obično jedna ruka pridržava predmet, a druga preciznije i veštije obavlja određene aktivnosti .

U igri i životu, ne skrećući pažnju deteta, može se proveriti kojom rukom dete crta, drži četkicu za zube, kojom rukom se češlja, deli karte, gadka loptomm, stavlja kocke, kad pravi kulu, gura autić, oblači lutku, briše gumicom, koju ruku prvu stavlja u rukav kada se oblači…

Ako dete u devet od deset takvih situacija koristi levu ruku, može se pretpostaviti da je levoruk.

Ima dece i odraslih koji ravnomerno koriste obe ruke, pa će se njima desiti da 4, 5 aktivnosti rade jednom, a druge drugom rukom.

Ukoliko je potrebno, pravo testiranje može obaviti specijalista, jer je poznato da mozak čoveka ima dve polovine koje nisu indentične.

Ako je razvijenija leva polovina mozga, osoba je dešnjak, a ako je razvijenija desna strana mozga, on je levoruk.

Naše polovine mozga odgovorne su ne samo za suprotne strane tela, već i za karakter naših aktivnosti.

Leva polovina mozga obrađuje informacije, sistematično i postepeno, a zahvaljujući toj polovini mozga mi razumemo smisao reči, apstraktne pojmove, sposobni smo da svet koji nas okružuje klasifikujemo, planiramo svoje aktivnosti uključujući logičko zaključivanje i činjenice.

Zato nam se često čini da dešnjaci zaključuju crno-belo, logično i racionalno, organizovani su, završavaju jednu obavezu i prelaze na sledeće, prvo planiraju, pa onda su u akciji, teško im je da promene odluke.

Desna polovina mozga obrađuje informacije intuitivno, trenutno, sa puno emocija, kreativno.

„Običan“ čovek nema problema kad treba da odredi koja mu je desna ruka, dok za levorukog to nije baš jednostavno.

Teškoće u prostornoj orijentaciji u životu i na papiru česta su odlika levorukih.

Verovatnoća da se pojavi pisanje kao u ogledalu je preko 80 odsto kod levoruke dece uzrasta od 5 do 7 godina, pri čemu je poznato da je Leonardo da Vinči pisao kao u ogledalu i s leva na desno.

Stručnjaci savetuju odrasle da ne treba da pokazuju odnos prema levorukosti, jer to ozbiljno može da ugrozi dečje zdravlje, obično se u takvim situacijama najbrže primeti početak mucanja takvog deteta.

Vodeća ruka se odredi prirodno do četvrte, odnosno pete godine i pri tom je potrebno pažljivo praćenje levorukog deteta – uočavanje promena raspoloženja, prepoznavati uzroke detetove radosti ili tuge, razumeti njegove probleme i pomoći mu da ih prevaziđe.

Levoruki su temperamentni, nestrpljivi i često rade, a da ne promisle i imaju potrebu za smenjivanjem aktivnosti, jer teško izdržavaju prisilu.

Levoruki ljudi u stanju su da razmišljaju brže kada, na primer, igraju kompjuterske igre ili se bave nekim sportom, a uspostavljanje veza između leve i desne moždane hemisfere brže je kod levorukih, utvrdili su australijski naučnici.

Nasuprot tome, testovi sprovedeni na 80 dešnjaka pokazali su da postoji snažna korelacija između brzine prenosa informacija sa leve na desnu moždanu hemisferu i obrnuto i brzine prepoznavanja odgovarajućih slova.

Međutim, kada je u test uključeno 20 levorukih dobrovoljaca ustanovljeno je da su oni bili brži u procesuiranju informacija u obema moždanim hemisferama.

Osobe koje su u svemu koristile isključivo levu ruku bile su za 43 milisekunde brže u prepoznavanju slova u levom i desnom vidnom polju od dešnjaka.

Naučnici su konstatovali da ljudi koriste obe moždane hemisfere za vrlo brze ili vrlo teške zadatke koji zahtevaju interpretaciju brojnih istovremenih informacija, poput naprimer kompjuterskih igara, vožnje automobila kada je saobraćaj izuzetno gust ili tokom igranja nekog sporta.

Tanjug | 13. avgust 2014.

 Izvor:novosti.rs/

___________________________________________________________________________________________

Kreativniji, senzibilniji, stidljiviji…

 Po čemu su posebni levoruki, koji čine nešto manje od deset odsto svetske populacije: Za levoruke osobe se kaže da su bolji matematičari, muzičari, da brže misle, da su bolji u kompjuterskim igrama, spretniji u nekim sportovima, snalažljiviji vozači u saobraćajnim gužvama

 prica-plus-levoruki.jpg_310x186Šta, osim slave, povezuje Sila i Gretu Garbo? Čarlija Čaplina i Paganinija? Cezara i Teslu? Toma Kruza i Betovena? Silvestera Stalonea i Kafku? Ajnštajna i Madonu? Leonarda da Vinčija i Anđelinu Džoli? Kraljicu Elizabetu i Pelea? Aleksandra Makedonskog i Mariju Kiri? Majka Tajsona i Aristotela? Uzdali su se u svoju levicu. Drugačije i ne umeju, jer su samim rođenjem predodređeni da pišu i više se služe levom rukom.
Iako tek nešto manje od deset odsto svetske populacije čine levoruki ljudi, ova činjenica dobija na težini kada se kaže da je reč o nekoliko stotina miliona osoba koje bi, da su nekim slučajem živele u srednjem veku, bile kažnjene smrću samo zbog toga što levom rukom drže olovku ili alat. U stvari, sve do pre stotinak godina takve osobe su bile diskriminisane, premda pamtimo da su i u vreme naših školskih dana učiteljice nastojale da ih preobrate u dešnjake.

Da je neko levoruk ustanovi se u najranijem detinjstvu, već do četvrte godine. Dovoljno je posmatrati kojom rukom crta, drži četkicu za zube, češlja se, deli karte, gura autić, oblači lutku, koju ruku prvo stavlja u rukav kada se oblači, da li slova i brojeve piše naopako, kao u ogledalu (to čini čak 80 odsto levoruke dece predškolskog uzrasta)…
Zašto je kod nekih ljudi levica ta koja obavlja preciznije poslove? Za to je „kriv“ mozak. Ako je razvijenija njegova desna polovina, osoba više koristi levu ruku. I obrnuto. Leva polovina mozga obrađuje informacije sistematično i postepeno, a desna intuitivno, emotivno.

Smatra se da levoruki imaju snažan umetnički senzibilitet, ali i danas postoje predrasude koje im ne idu u prilog. Navodno ih ne drži pažnja, nisu u stanju da planiraju, žive u kreativnom haosu…
Rezultati jednog istraživanja, obavljenog prošle godine, pokazuju i da su stidljiviji, nervozniji, i da zbog osude i kritika više strahuju od sopstvenih grešaka nego desnoruki. Ipak, za levoruke osobe se kaže i to da su bolji matematičari, muzičari, da brže misle, da su bolji u kompjuterskim igrama, spretniji u nekim sportovima (mačevanju, boksu, tenisu), snalažljiviji vozači u saobraćajnim gužvama…
Kao takvi, imaju i svoj dan. Od 1992. godine obeležavaju ga 13. avgusta. Izborili su se i za proizvode prilagođene za korišćenje levom rukom, koji se danas prodaju posredstvom Interneta, ali i u specijalizovanim radnjama. Prva takva otvorena je u Londonu, 1968. godine, a u Slovačkoj postoji prodavnica u kojoj se, pod geslom „Levoruk sam ali nisam tamo neki levi“, prodaju predmeti prilagođeni levorukima. To su, pre svega, makaze, gitare, školski pribor, otvarač za konzerve, razne alatke, ručni časovnici, bumerang, rezač za olovke…
Razni proizvođači nastoje da diskriminaciju i „teror“ desnoruke većine, kojima je sve podređeno (menjač u automobilu, otvarači za konzerve, fotoaparati, kanap na vodokotliću…) svedu na najmanju moguću meru, pa svake godine izbacuju po neki novi proizvod namenjen levorukima. Ove godine im je iz giganta „Soni Erikson“ serviran model mobilnog telefona čija je tastatura pogodnija za levu ruku. Za levoruke muškarce proizveden je specijalan donji veš…

KO SEKSUALNO BRŽE SAZREVA
A KO DUŽE ŽIVI?
* Levoruke osobe su brojnije među decom čiji je IQ veći od 131
* Levoruki imaju tri puta veće šanse da postanu alkoholičari, jer koriste desnu stranu mozga, manje tolerantnu na alkohol
* Dvaput je više levorukih muškaraca nego žena
* Studija je pokazala da su levoruki muškarci 15 odsto bogatiji od dešnjaka koji su završili koledž, a 26 odsto od onih koji su završili fakultet
* Ako su oba roditelja levoruka, šanse da i njihovo dete to bude su 50 odsto. Istovremeno, oba roditelja koja pišu desnom rukom imaju samo 2 odsto šansi da dobiju levoruko dete
* Više od 2.500 levorukih umire svake godine zbog korišćenja predmeta prilagođenih dešnjacima
* Dostižu seksualnu zrelost 4-5 meseci kasnije od dešnjaka
* Levoruke osobe koje su se šlogirale brže se oporavljaju
* U Pensilvaniji postoji koledž, jedini takav na svetu, gde mogu da se školuju levoruki
* Desna ruka simbolizuje mušku energiju, a leva žensku
* Dešnjaci žive oko 9 godina duže od levorukih
* Četiri od pet dizajnera Mekintoš kompjutera bili su levoruki

VEROVANJA I SUJEVERJA
Zašto je bilo ne samo sramota, nego i opasno po život biti levoruk?
Leva ruka je u Mesopotamiji bila simbol nesreće. U italijanskom jeziku reč levoruk vodi poreklo od latinske oznake za nesavršenost. Na primer, francuska reč – gauche, istovremeno znači i levo i nespretan, dok engleska reč za desno – right, znači i ispravno. U Japanu je muž mogao da se razvede od žene kada bi saznao da je ona levoruka, a tokom 18. i 19. veka, zbog predrasuda o njihovim navodnim nedostacima i nespretnosti, levoruke osobe često su bile žigosane u društvu i bilo im je zabranjeno da se venčaju i imaju potomke.
Ipak, postoje sujeverja koja levorukima idu i u prilog. Eskimi su, na primer, verovali da je svaka levoruka osoba čarobnjak. Pripadnici drevnog indijanskog plemena Zuni smatrali su da je levorukost znak sreće.

Suzana Bijelić | 30. novembar 2009.

Izvor:novosti.rs

___________________________________________________________________________________________

 Levoruka deca: Njihov svet je naopačke

Živimo u svetu dešnjaka. Njima je sve prilagođeno, jer su levoruki ljudi u manjini. Ista priča je i sa mališanima. Ukoliko se pitate zbog čega neko dete češće koristi levu ruku, stručnjaci tvrde da nasleđe igra veliku ulogu, ali je bitan i uticaj okoline, kao i eventualni nervni i motorički poremećaji.

levoruki_310x186Živimo u svetu dešnjaka. Njima je sve prilagođeno, jer su levoruki ljudi u manjini. Ista priča je i sa mališanima. Ukoliko se pitate zbog čega neko dete češće koristi levu ruku, stručnjaci tvrde da nasleđe igra veliku ulogu, ali je bitan i uticaj okoline, kao i eventualni nervni i motorički poremećaji.

Naučnici trvde da se levorukost ne može odmah uočiti, jer se razvija postupno. Zbog toga roditelji ne mogu odmah da znaju kojom će rukom dete da piše, jer mala deca često podjednako koristite obe ruke. Tek kada mališan napuni tri godine može se sa sigurnošću tvrditi da učestalo koristi jednu ruku.

Stručnjaci tvrde da roditelji moraju da budu oprezni ukoliko dete od godinu dana koristi samo jednu ruku, bilo da je to leva ili desna. Takvo ponašanje najčešće je uzrokovano lošim radom motoričkog centra u mozgu i to na suprotnoj strani od ruke koju manje koristi. To znači da će dete, ukoliko je oštećen motorički centar na levoj strani mozga, koristiti isključivo desnu ruku. Ako oštećenje nije veliko, mozak će ga prevladati sam, bez terapije.

Da li postoje razlike između levoruke i desnoruke dece kada su pojedine veštine i osobine u pitanju?
Jedna renomirana američka naučnica testirala je inteligenciju levorukih i desnorukih đaka i došla do zaključka da su rezultati govornog dela testa bili jednaki za obe grupe, dok su u rešavanju vizuelnih, prostornih zadataka (na primer, slaganje pazl-kockica) dešnjaci postigli neznatno bolje rezultate. Međutim, kada je u pitanju kreativnost, levoruki su bili znatno bolji. Razlog je u tome što levoruki češće koriste centre za govor na obe moždane strane, što podstiče kreativnost. Mišljenja po ovom pitanju su podeljena, ali je činjenica da je među umetnicima čak 20 odsto više levorukih.
Još jedno interesantno istraživanje dovelo je do zaključka da su levoruka deca sklonija povredama. Figurativno, tvrde naučnici, njima je sve naopako u odnosu na dešnjake. Ali, to nikako ne znači da su levoruka deca trapavija. Njima je samo ponekad potrebno malo više vremena da uvežbaju određene veštine. Ukoliko imate levoruko dete možete mu pomoći razgovorom, objašnjenjima i praktičnim primerima što će pomoći da pravilno razvije motoriku i broj povreda svede na minimum.

DECA I STRAH OD VODE
Prvi kontakt deteta sa vodom treba da bude u pratnji roditelja, kako se mališan ne bi uplašio. Važno je da ga naučite da pravilno diše i da mu objasnite da u vodi ostaje bez vazduha. Nikada nemojte dete na silu gurati pod vodu, već se strpite da samo to poželi. Mnogo je bolje da dete naučite da drži otvorene oči dok je pod vodom, jer u suprotnom gubi orijentaciju u prostoru. Male nezgode dovoljne su da se dete jako uplaši vode i zbog toga budite pažljivi. Pokažite mu kako se pluta i opušta u vodi pre nego što počnete sa časovima plivanja. Tek kada dete nauči da se održava na vodi treba da ga učite plivačkim pokretima. Budite uz dete, nemojte da ga bacate u vodu na silu i objasnite mu da ste se vi kao mali mnogo puta napili vode, ali da to nije ništa strašno. Ipak, važno je i da dete shvati da je voda opasna i da mora da bude pažljivo. Interesantno je da deca koja još nisu prohodala imaju manji strah od vode, jer nemaju razvijenu svest o tome da je tlo najbolji oslonac, a i voda im je poznato okruženje iz embrionalne faze razvoja.

J. S. J. | 03. avgust 2009.

Izvor:novosti.rs

____________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

 

LEVORUKI I LEVACI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________

Levoruke osobe, kojima se zbog te osobine pripisuju mnoge specifičnosti, poput bržeg razmišljanja i veće temperamentnosti, obeležavaju svoj dan – 13. avgust, ustanovljen 1976. godine.

560889935519244151819a703145416_origPretpostavlja se da levoruki čine oko 13 odsto svetskog stanovništva, a prema procenama stručnjaka, u poslednjih 100 godina broj ljudi koji više koriste levu ruku povećan je skoro četiri puta.

Da li je neko dešnjak ili levak, zavisi od razvijenosti ljudskog mozga. Tako je kod dešnjaka razvijenija leva polovina mozga, a ako je razvijenija desna strana mozga, onda je ta osoba levoruka.

Desna polovina mozga, koja „gospodari” levorukim osobama obrađuje informacije intuitivno, trenutno, sa puno emocija, kreativno, a teškoće u prostornoj orijentaciji u životu i na papiru česta su odlika levorukih.

Prema istraživanju naučnika, levoruki ljudi su temperamentniji, nestrpljivi i često rade a da ne promisle, i imaju potrebu za smenjivanje aktivnosti, jer teško izdržavaju prisilu.

Oni su u stanju da razmišljaju brže kada, na primer, igraju kompjuterske igre ili se bave nekim sportom, a uspostavljanje veza između leve i desne moždane hemisfere brže je kod levorukih, utvrdili su naučnici.

Među rezultatima uporednih istraživanja dešnjaka i levaka su i oni po kojima se levoruke osobe brže uplaše od onih koji više koriste desnu ruku.

Neke slavne osobe su bile levoruke, poput Leonarda da Vinčija, Mikelanđela, Betovena, Baha, Čarlija Čaplina, Pola Makartnija ili vojskovođe Cezar, Aleksandar Makedonski, Napoleon, kao i naučnici Ajnštajn, Maksvel…

Pored naučnika, koji se kontinuirano bave ispitivanjima psiholoških karakteristika levorukih, tom pojavom počele su da se bave i industrija i trgovina – prave se makaze za levoruke i mnogi drugi instrumenti.

Levoruki, koji nekako prevazilaze teškoće sa kojima se suočavaju kod kuće – sipanje kafe iz džezve, otvaranje konzerve ili sečenje makazama, najviše problema imaju na poslu gde su, neretko, suočeni sa aparatima pravljenim za dešnjake.

Odnos prema levorukim osobama različit je širom sveta, pa se nizak broj levorukih ljudi u Aziji povezuje s diskriminacijom prema njima. U Indiji je tabu koristiti levu ruku prilikom jela, dok se u mnogim muslimanskim zemljama ona koristi isključivo za obavljanje „prljavih” poslova.  (Tanjug)

KO TI JE KRIV KAD IMAŠ LEVU KRVNU GRUPU(ovde)

_____________________________________________________________________________________________________________________

Levoruki i šta sa njima

Ovaj tekst nije slučajno ispred Vas: ili ste Vi levoruki ili Vaše dete, ili neko Vama blizak.

Levorukih je sve više. Na sreću skoro niko ne pokušava da ih natera da pišu desnom rukom, već pokušavaju da razumeju kako to izgleda živeti u svetu „dešnjaka“.

Naučnici se bave razlozima nastanka, ispitivanjima psiholoških karakteristika, kako funkcioniše mozak i motorika. Sa druge strane čak i industrija i trgovina se uključuju: prave se makaze za levoruke, neki instrumenti .

U zabavnim tekstovima po časopisima navode se slavne osobe koje su levoruke. Obično taj spisak počinje sa Leonardom da Vinčijem, Mikelanđelom, Betovenom, Bahom, Čarli Čaplinom, Polom Makartnijem ili vojskovođama: Cezarom, Aleksandrom Makedonskim, Napoleonom… Ko voli naučnike ne zaobilazi Ajnštajna ili Maksvela.

Na taj spisak možemo dodati nama važne levoruke osobe, svoju decu.

Pitajući se kako je nastala tolika razlika u korist dešnjaka, naučnici su pokušavali da nađu odgovor upoređujući istraživanja koja su se bavila životinjama, ali i različitim podacima o broju levorukih osoba, zavisno od zemlje u kojoj su se rodili i odrasli .

Interesantna su istraživanja na životinjama. Papagaji stoje na jednoj nozi , a drugom prinose hranu u kljun. Oko 60% ovih ptica jede koristeći desnu nožicu, a 40% levu. Nešto slično je dobijeno praćenjem ponašanja miševa i kokošaka. Jasno je da se čovek po mnogim osobinama razlikuje od životinja.

Šta je sa ljudima ?

Levorukih ljudi je 8% muškaraca i skoro 6% žena anglosaksonskog područja, nešto više od 4 % japanaca i malo više od 2% japanki, i na primer samo 1,5% kineza piše i jede levom rukom (na osnovu podataka I.Makarjeva, 2003.Petrograd).

Očigledno levorukost – desnorukokost nije stvar samo motorike šake, funcionisanja mozga, već i tradicije, verovanja, vaspitnih postupaka.

Obično se postavlja pitanje šta je uzrok levorukosti ? Naučnici nemaju jedinstven odgovor. Većina će primetiti da sigurno ima nekog rođaka, prethodnika koji samo piše desnom rukom, a sve ostalo radi levom rukom ili su mu dosta snažne obe ruke. Ranije se događalo da se deca uporno, još dok su sasvim mala, davanjem kašike, češlja ili igračke u desnu ruku navežbavaju za korišćenjem desne ruke, čak i ako ona nije dominantna.

Levorukost – desnorukost se određuje još u prenatalnom periodu. Zna se da se u porodicama koje imaju bar jednog levorukog roditelja 10 do 12 puta češće rađaju levoruka deca.

Deca vrlo rano pokazuju svoju opredeljenost (da li su dešnjaci ili levaci) već u prvim godinama života. Istina ima i slučajeva da se uočava kod neke dece i kasnije, ali ređe posle četvrte, pete godine.

Prateći svakodnevni život i igru sopstvenog deteta može se proceniti koja mu je dominantna ruka. Većina životnih aktivnosti se obavlja korišćenjem obe ruke. Ali ipak obično jedna ruka pridržava predmet, a druga preciznije i veštije obavlja određene aktivnosti .

U igri i životu, ne skrećući pažnju deteta, možete proveriti :

Kojom rukom:
– crta?
– drži četkicu za zube?
– se češlja?
– deli karte?
– gađa loptom?
– stavlja kocke, kad pravi kulu…,
– gura autić,….
– oblači lutku….
– niže perle…
– briše gumicom…
– koju ruku prvu stavlja u rukav .. kad se oblači…?

Ako dete u 9 od 10 ovakvih situacija koristi levu ruku, može se pretpostaviti da je levoruk. Ima dece i odraslih koji ravnomerno koriste obe ruke, pa će se njima desiti da 4, 5 aktivnosti rade jednom, a druge drugom rukom.

Ukoliko je potrebno, pravo testiranje može obaviti specijalista.

Poznato je da mozak čoveka ima dve polovine koje nisu indentične. Ako je razvijenija leva polovina mozga, čovek je dešnjak, a ako je razvijenija desna strana mozga, on je levoruk. Razlika nije samo u tome što jedan piše desnom, a drugi levom rukom ili šutira loptu levom ili desnom nogom. Naše polovine mozga odgovorne su ne samo za suprotne strane tela, već i za karakter naših aktivnosti.

Leva polovina mozga obrađuje informacije, sistematično, postepeno: proverava sve moguće varijante. Zahvaljujući toj polovini mozga mi razumemo smisao reči, apstraktne pojmove, sposobni smo da svet koji nas okružuje klasifikujemo, planiramo svoje aktivnosti uključujući logičko zaključivanje i činjenice. Zato nam se često čini da dešnjaci zaključuju crno-belo, logično, racionalno. Organizovani su, završavaju jednu obavezu i prelaze na sledeće, prvo planiraju, pa onda su u akciji, teško im je da promene odluke. Nude stabilnost i strukturu .

Desna polovina mozga obrađuje informacije intuitivno, trenutno, sa puno emocija, kreativno. Pa se događa da levoruki trpaju stvari na gomilu. Idu od jednog zadatka do drugog, neke ostavljaju nezavršene. Odlažu do poslednjeg momenta , pre nego što počnu sa radom. Zaboravljaju da planiraju, već su odmah u akciji. Ponekad trenutno uočavaju bitne stvari u situaciji. Za njih je karakteristično da u situaciji vide neobično i neočekivano, da primete nešto što većina neće videti. Ali će ponekad videti problem u nečemu sasvim jednostavnom. Često će sve to rezultirati izrazitiom kreativnošću.

Ove sposobnosti koje podstiču kreativnost imaju i svoje drugo lice. levoruka deca koja imaju sklonost ka istraživanju i kreativnosti imaju drugačiji tok razvoja od tipičnih dešnjaka. Razvoj levorukih često ide skokovito, neravnomerno , pa neke sposobnosti su niže od prosečnih vršnjaka, a neke druge daleko više. Takav razvoj, koji nema ravan uspon, već više cik -cak i trud levorukog deteta da se razvija u svetu dešnjaka stvara posebno izazovnu situaciju razvoja.

Neke teškoće koje se navode dalje u tekstu mogu da se uopšte ne pojave ili da prođu gotovo neprimetno, jer neki levoruki razvijajući svoje sposobnosti kompenzuju druge, pa su često bolji matematičari, lako izvode zaključke, ali teže pamte, nemaju snažnu koncentraciju ili imaju teškoće u pisanju.

Običan čovek nema problema kad treba da odredi koja mu je desna ruka. Za levorukog to nije baš jednostavno. Teškoće u prostornoj orijentaciji u životu i na papiru česta su odlika levorukih.

Igre na kojoj ti je ruci sat, narukvica, navezen detalj na rukavu… mogu biti podrška u orijentaciji. Setite se samo kako je izgledalo kad ste na časovima vožnje automobila morali da koordinirate rad ruku, stopala, pratite saobraćaj i da izvršavate naloge skreni levo – desno… sa sličnim teškoćama se suočava mališan kada ulazi u svet grafičkih simbola, pisanja, slova.

Pisanje kao u ogledalu, kada slova i brojeve deca pišu naopako, je samo jedna faza razvoja pisanja levorukog deteta. Verovatnoća da se pojavi pisanje kao u ogledalu je preko 80% kod levoruke dece uzrasta 5 -7 godina. Poznato je da je Leonardo da Vinči pisao kao u ogledalu i s leva na desno. Za levoruko dete je sasvim svejedno odakle počinje čitanje ili pisanje od gore, dole, s leva ili desna. Oni ne rade tako da bi nekoga nervirali, već zato što im položaj ništa ne znači. Zato je potrebno vežbanje korišćenja sveske, papira i podsećanje na pravac korišćenja papira sa leve strane na desnu i od vrha stranice do dna. Naravno vežbanje grafo-motorike treba da bude zabavno i bez prisile. Iako je dominantna na primer leva ruka, i stoji jasna preporuka da ne treba prevežbavati ruku, ne znači da se leva ruka ne upotrebljava. Treba koristiti različite aktivnosti u kojima se vežba motorika obe šake i tela u celini.

Igre traženja tuđih grešaka su uvek interesantnije od traženja svojih. Zato obične kocke sa slovima ili slovarice mogu biti zabavna igra ako se postavi zadatak da od 10 postavljenih slova pronađu tri koja su okrenuta naopako. Podrazumeva se ravnopravnost odraslog i deteta u zadavanju i rešavanju.

U nastavku se nude primeri različitih aktivnosti, zadataka, igara prstima koji pored grafomotoričkih vežbi uključuju dečiju kreativnost i logičko zaključivanje.

Mali podsetnik za roditelje, vaspitače i učitelje:

– Odrasli ne treba da pokazuje ni pod kojim uslovima negativan odnos prema levorukosti.
– Nemojte prebacivati levorukog na desnorukost: To ozbiljno ugrožava dečije zdravlje. Obično se u takvim situacijama najbrže primeti početak mucanja takvog deteta!
– Vodeća ruka se odredi prirodno do 4-5 godina. I ma koliko niste zadovoljni kvalitetom kasnijeg crtanja ili pisanja ne sme se prevežbavati ruka!
– Potrebno je pažljivo praćenje levorukog deteta : uočavanje promena raspoloženja, znati uzroke njegove radosti, ali i tuga, razumeti njegove probleme i pomoći mu da ih prevaziđe.
– Levoruki su temperamentni, nestrpljivi i često rade, a da ne promisle.
– Često ne mogu da se usredsrede, pažnja im je kratkotrajna i imaju potrebu za smenjivanjem aktivnosti. Nije da neće da sede, već ne mogu! Teško izdržavaju prisilu.
– Teškoće koje ima levoruko dete mogu biti teškoće samog deteta čiji uzrok nije u levorukosti.
– Naučite dete da pravilno sedi za stolom. Koristi prostor sveske. Vodite računa da njemu svetlost treba da dopire sa desne strane.
– Kada započne pisanje nemojte očekivati da slova piše povezano. Neki levoruki pišu kao u ogledalu, započinju pisanje sa desnog kraja papira, odozdo na gore i slično. Oni moraju da vežbaju korišćenje papira s leva na desno.
– Ne terajte ih da čitaju, iako znaju slova, ako sami ne pokazuju interesovanje. Njima treba više vremena igranja na slovo na slovo, različitih vežbi, igara sa prepoznavanjem slova i njihovih elemenata.
– Vašem detetu je potrebna pažnja i poseban pristup ne zato što je levoruko, već zato što je svako dete stvarno jedinstvena i neponovljiva osoba.
– Od razmevanja, strpljenja, ljubavi, blagovremene podrške i pomoći odraslog roditelja i učitelja zavisiće uspešnost i zadovoljstvo svakog deteta.

Izvor:pedagog.rs/Vesna Janjević-Popović

Da. Levoruk . Ili pak, levak sam  ja?

Bora*S

INTERVJU S NIKOLOM TESLOM IZ 1899. GODINE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________________________

Sa gromovima i munjama pričam na srpskom jeziku

 Stekao sam sposobnost da upravljam snom, i zaspim i budim se u čas koji sam sebi odredio. Ako mi nešto u onome što radim nije jasno, primoravam sebe da mislim o tome u snu i na taj način nalazim rješenje…

Intervju koji vam donosimo je naučnik Nikola Tesla(Muzej u Beogradu-ovde) 1899. godine dao za časopis “Besmrtnost” u svojoj tadašnjoj laboratoriji u Kolorado Springsu

nikola-tesla* NOVINAR: Futuristi kažu da su dvadeseti i dvadeset prvi vijek rođeni iz glave Nikole Tesle(Jedina Teslina poseta Srbiji-ovde). Oni slave obratno magnetsko polje i pjevaju himne indukcinom motoru. Njihovog tvorca nazivaju lovcem koji je u svoju mrežu uhvatio svjetlost iz dubine Zemlje, i ratnikom koji je zarobio vatru iz neba. Otac naizmeničnih struja učiniće da fizika i hemija zavladaju polovinom svijeta. Industrija će ga proglasiti za svog vrhovnog sveca, a bankari za najvećeg dobročinitelja. U laboratoriju Nikole Tesle prvi put je razbijen atom. Tu je stvoreno oružje koje vibracijama izaziva zemljotres. Tu je otkriven i crni kosmički zrak. Pet rasa moliće mu se u Hramu Budućnosti, jer ih je naučio velikoj tajni da se Empedoklovi Elementi napoje životnim silama iz etera.

TESLA: Da, to su neka od mojih važnijih otkrića. Ja sam ipak poražen čovjek. Ja nisam ostvario ono najveće što sam mogao.

* NOVINAR: Šta je to, gospodine Tesla?

TESLA: Htio sam osvijetliti čitavu Zemlju. U njoj je dovoljno elektriciteta da postane drugo Sunce. Svijetlost bi sijala oko polutara, kao prsten oko Saturna. Ljudski rod nije sazreo za veliko i dobro. U Kolorado Springgsu napojio sam Zemlju elektricitetom. Isto tako je možemo napojiti i drugim energijama, kao što su pozitivne psihičke energije. One su u muzici Baha ili Mocarta, ili u stihovima kod velikog pjesnika. U Zemljinoj unutrašnjosti postoje energije vedrine, mira i ljubavi; njihovi izrazi su cvijet koji raste iz zemlje, hrana koju dobijamo iz nje i sve ono što je čini čovjekovim zavičajem. Ja sam proveo godine tražeći način na koji bi te energije mogle uticati na ljude. Ljepota i miris ruže mogu se uzimati kao lijek, a sunčevi zraci kao hrana. Život ima beskonačan broj vidova, a dužnost naučnika je da ih pronalazi u svakom obliku materije. Tri stvari su bitne u tome. Sve što činim je traganje za njima. Znam da ih neću naći, ali neću ni odustati od njih.

* NOVINAR: Koje su to stvari?

Nastavite sa čitanjem

RUĐER, JEDAN OD NAJVEĆIH SVETSKIH UMOVA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________________

Na današnji dan, 18. maja 1711. godine rođen je RUĐER BOŠKOVIĆ, matematičar, fizičar, astronom, filozof, pesnik, univerzitetski profesor.

boskovic-rudjer_660x330Osnivač je Brerske astronomske opservatorije, pored Milana, i direktor Optičkog instituta francuske mornarice, jedan je od najvećih umova u istoriji nauke uopšte.

Bio je srpskog porekla – njegov otac Nikola, trgovac, pisao je o svom poreklu i o srpskim manastirima Raške oblasti. U 15. godini otišao je iz rodnog Dubrovnika u Rim,gde je završio isusovački kolegijum. Postavio je dve geometrijske metode za određivanje elemenata rotacije Sunca, geometrijsku metodu određivanja putanje kometa, jedinstveni zakon sile, pretpostavio da se tela ne samo privlače nego i odbijaju na malim rastojanjima, sve formule sferne trigonometrije sveo je na četiri osnovne, izračunao je dimenzije ispljoštenosti Zemlje na osnovu merenja meridijana, rešio je problem okaca u saću. Nasuprot Isaku Njutnu, vreme i prostor smatrao je relativnim, po čemu je preteča Alberta Ajnštajna. Dela: „Theoria philosophiae naturalis redacta ad unicam legem virium in natura existentium“, „Opera partientia ad opticam et astronomiam“, „Elementorum universae matheseos“, „O morskoj plimi“,“O zakonu sila u prirodi“, „O svetlu“, „Teorija konusnih preseka“,“Elementi matematike“.   Izvor: rtv.rs

BIOGRAFIJA

RUĐER JOSIPA BOŠKOVIĆ (1711 – 1787)

 Ljudi prečesto koriste frazu kada opisujući nekoga kažu „išao je ispred svog vremena“, napisao je nobelovac i naučnik Leon Lederman.“Ne govorim o Galileju niti o Njutnu, već o Srbo–Hrvatu Ruggieru Giuseppeu Boscovichu, koji je veliki deo svoje karijere proveo u Rimu.

boskovic1Ruđer je rođen 16 godina pre Njutnove smrti. Veoma je podržavao njegove teorije ali „imao je izvesne probleme sa zakonom gravitacije.“

Bošković je tvrdio da je ovaj Njutnov zakon „skoro savršeno tačan ali da izvesna odstupalja od zakona o obrnutom kvadratu rastojanja ipak postoje, iako su ona vrlo malena.“ „Nagađao je da će ovaj klasični zakon privlačenja morati sasvim da se sruši na atomskoj razmeri veličina, na kojoj su sile privlačenja zamenjene oscilacijama između privlačnih i odbojnih sila. Zaprepašćujuća misao za naučnika u osamnaestom veku“, završava Lederman.

Bošković je došao na ideju da postoje „polja sila“ pomoću kojih možemo da objasnimo kako tela deluju na neka druga tela na rastojanju. On je imao jednu zamisao, potpuno ludačku za osamnaesti vek, da se tela ne mogu sastojati od kontinualne supstance niti od bliskih čestica materije, već da su sazdana od bezbroj nevidljivih i nedeljivih a–toma[1].

To nije bilo ništa novo s obzirom na poznata učenja Demokrita, Galileja i Njutna. Novo je bilo to što je Bošković tvrdio da te čestice nemaju veličinu – da su samo geometrijske tačke. Kao što se sećamo iz časova geometrije, tačka je samo jedno bezdimenzioalno mesto, presek dve prave.  Bošković je tvrdio, ni manje ni više, da je svakolika materija sazdana od čestica koje nemaju nikakvih dimenzija. Lederman nam kaže da je jedno od najvećih otkrića XX veka, otkriće kvarkova, samo potvrdilo davna Ruđerova predviđanja. Treba mu verovati, jer je on čovek koji je dobio nobelovu nagradu za fiziku baš za otkriće kvarkova.


[1]  Piše se sa crticom da bi se razlikovao od starogrčke predstave o nejmanjoj čestici materije, od hemijske čestice materije, kao najmanjoj nedeljivoj jedinici materije. Tada se još nije znalo o postojanju subatomskih čestica i da se i sâm ‘nedeljivi’ atom sastoji od mnogo još elementarnijih čestica.

Polje sila

Među ostalima treba pomenuti radove:

·         O Sunčevim pegama (1736);
·         O Merkurovoj putanji (1737);
·         O polarnoj svetlosti – Aurori Borealis (1738);
·         O upotrebi teleskopa u astronomskim istraživanjima (1739);
·         O obliku Zemlje (1739);
·         O kretanju nebeskih tela u sredini bez otpora (1740);
·         Različiti efekti gravitacije (1741);
·         O aberaciji nepokretnih zvezda (1742).

Problemi čiste matematike, kao i filozofska razmatranja koja se tiču brojnih tema o građi materije, zaokupljali su njegovu pažnju, a njegovo mišljenje je zauzimalo značajnu ulogu u svim naučnim diskusijama tog doba. Tu svakako spadaju: „Zemljina devijacija od verovatno sfernog oblika“, „Istrašivanja neobične gravitacije“, „Proračun orbite komete“ itd. Njegove sposobnosti iskazane na ovim i sličnim problemima, svratile su pozornost kako talijanskih tako i stranih Akademija – iz Bolonje, Pariza i Londana – i on postaje njihov član.

Ovaj elegantni i kažu lep čovek, brilijantan u javnim kontaktima, iskazivao je sposobnosi i u borbi sa praktičnim problemima. Za vreme njegovog službovanja na Collegio Romano, tamo je isplanirana velika opservatorija, kasnije vrlo poznata. Prvi je sugerisao da se masivni stubovi školske crkve, zbog svoje velike stabilnosti iskoriste kao nosači. Ali nepovoljni uslovi toga vremena, koji su doveli do progona Jezuita, poremetili su Boškovićeve planove o opservatoriji, sve do 1850. kada je njegov vredni naslednik Otac Secchi[1] uspešno dovršio radove. Postoji jasna i uočljiva paralela između ta dva korifeja[2] rimskog koledža, a Bošković je bez sumnje bio Secchijev intelektualni prethodnik. Kao i Secchi kasnije, Bošković je u papskoj vladi bio savetnik po svim važnim tehničkim pitanjima. Zato, kada su sredinom XVIII veka na velikoj bazilici sv. Petra u Vatikanu počele da se javljaju pukotine i prvi znaci vremena (izazivajući zaprepašćenje Pape i čitavog Rima), uzbuđenje nije splaslo sve dok Bošković nije ugradio velike gvozdene obručeve i to sprečio.

Godine 1757. papa Benedikt XIV , pod uticajem Boškovića, naređuje njemu i kolegi Jezuitu Cristofu Maireu da naprave nekoliko preciznih instrumenata za merenje meridijanskih lukova i odredi Zemljinu zakrivljenost i koriguje papske državne mape, čime je proglašen nevažećim dekret protiv Kopernika i njegovog sistema.

Mnogi univerziteti van Italije želeli su Ruđera za svog profesora. On sam je bio pun duha i preduzimljivosti, što se videlo kada je portugalski kralj John V zatražio od Jezuita 10 očeva da bi napravili radnu ekspediciju u Brazil. On je dobrovoljno ponudio svoje usluge, želeći da organizuje jednu nezavisnu ekspediciju u Ekvador, sa željom da utvrdi tačan oblik Zemlje, što je izazvalo naučno uzbuđenje kolega naročito u Engleskoj i Francuskoj.

Pored rada na matematičkoj astronomiji, Bošković je već 1748. ulagao napore za što šire prihvatanje Newtonovog zakona opšte gravitacije. Napisao je više eseja o tome, u kojima je govorio da se tela ne mogu satojati od kontinuirane supstance, niti od bliskih čestica materije, već moraju biti sačinjene od bezbroj tačkastih struktura koje se ne mogu deliti. Sile odbijanja između njih su infinitezimalna ali ne mogu nestati. To odbijanje izazivaju određene sile koju svaka od tih tački poseduje. Kada su jako blizu, ona (sila) teži beskonačnosti., međutim sa porastom rastojanja ona opada, da bi se na kraju pretvorila u privlačnu silu. Svoja razmatranja na tu temu opisao je u tri dela, baveći se prvo postavljanjem i objašnjavanjem teorije, sa osvrtom na primenu na mehaničke probleme, i na kraju objašnjavajući kako bi se to primenilo u fizici. On je pokušao da redukuje komplikovane prirodne zakone na jednostavne osnovne zakone i to je uradio 1763. u svojoj knjizi „Theoria Philosphiæ Naturalis“ (Venecija, 1763). Ona sadrži ni manje ni više nego 66 rasprava počevši od 1736, što samo govori o njegovoj literarnoj aktivnosti.

Bošković je i svojim političkim pisanjem skretao pozornost jednako kao i svojim naučničkim. Njegovi stihovi na latinskom, u kojima slavi poljskog kralja Tomislausa, papu Benedikta XIV i mnoge plemiće Venecijanske, čitani su na rimskoj Akademiji. Njegova „Carmen de Solis ac Lunae defectibus“ (5 tom, London, 1760) imala je mnogo obožavalaca.

Radio je u nekoliko provincija i gradova–država. Godine 1757. u gradu–republici Lucca je po nalogu suda iz Beča nadgledao gradnju brane na jezeru koje je ugrožavalo grad, a čemu se protivio veliki toskanski vojvoda. U tom poslu je iskazao veliku veštinu i diplomatiju, pa je proglašen za počasnog građanina Lucce i dobio veliku pomoć pri njegovim naučnim ekspedicijama po Italiji, Francuskoj i Engleskoj. Za vreme boravka u Engleskoj, izvršio je 6. juna 1761. pripreme za posmatranje prolaska Venere. Da bi izbegao hromatsku aberaciju sočiva, postavio ih je u tečnost, čime je dao doprinos kasnijim Dollandovim ahromatskim teleskopima.

Kada su Dubrovčani došli u konflikt sa kraljem Francuske, preklinjali su Boškovića da se zauzme za njih, te je morao i papa da se umeša. Iz Londona se vraća u pratnji venecijanskog ambasadora, sa kojim preko Poljske putuje čak do Konstantinopolja. Tu je dobio priliku da proširi svoja znanja o arheologiji, što je i objavio u Bessanu 1784. godine: „Giornale d’un viaggio da Constantinopli in Polnia con una relazione della rovine de Troja.“ Težak rad na tom putu mu je poljuljao zdravlje, te se više usresređuje na praktične radove u Rimu, gde 1762. radi na isušivanju Papskih močvara. godine 1764. prihvata postavku za profesora matematike na univerzitetu u Paviji.

U isto vreme, jezuitski oci iz opservatorije u Marselju, dobijaju poziv iz Milana da na tamošnjoj Visokoj školi u Breru podignu veliku opservatoriju. Rešili su da iskoriste velike Ruđerove tehničke sposobnosti i radovi su počeli već sledeće 1765. godine. Čak i danas, pored one u Collegio Romano, spada među najčuvenije opservatorije u Italiji. Bila je opremljena novim Skjaparelijevim sočivom od 18 inča (46 cm) smeštenim u kućište od 12 m.

Ubrzo pošto je postao profesor u Pizi, a posle progona Jezuita u Italiji, francuski kralj Luj XV ga zove u Pariz gde on za platu od 8.000 franaka postaje upravnik mornaričke optike. Posle 10 godina se vraća u Italiju da bi nadgledao štampanje svojih još neobjavljenih radova u V tomova, jer u Francuskoj nije mogao da nađe izdavača spremnog da objavljuje knjige pisane na latinskom. Konačno, 1785. u Bassanu se pojavljuje „Rogerii Josephi Boscovich opera pertinentia ad opticam et astronomiam. . .in quinque tomos distributa“ poslednje iz pera ovog aktivnog čoveka. Posle tog iscrpljujućeg napora, odlazi u manastir Vallombrosa da se odmori. Vraća se u Milano sa novim planovima ali ga sustiže smrt u njegovoj 76. godini, oslobodivši ga od ozbiljnih duševnih bolesti koje su se udružile sa trajnim mentalnim problemima. Sahranjen je u crkvi Santa Maria Podone u Milanu.

Ruđer Bošković, sa svojim vanserijskim talentima, bio je eminentan i među skolastičarima svog vremena. Njegova čestitost je bila opšte poznata u društvu i među kolegama, kao i među papama i prinčevima koji su ga sa naklonošću darivali i slavili. Bio je poznat kao darovit učitelj, uspešan vođa naučnih pregnuća, pronalazač važnih instrumenata, od kojih su neki još u primeni (kao npr. prstenasti mikrometar i dr.)i pionir u razvijanju novih teorija. I pored toga, nije bio imun na snažnu zavist protiv sebe, izraženu naročito u poslednjem periodu života kada je boravio u Francuskoj. Opis pronalaska pronalaska pomenutog mikrometra, koji je Bošković opisao u svojim memoarima objavljenim u Rimu 1739. „De novo telescopii usu ad objecta coelestia determinanda“, nepravedno je pripisan holandskom filozofu Huygensu.

Njgov slavni naslednik na opservatoriji na Collegio Romano, otac Angelo Secchi, u svojoj knjizi „Unita della forze fisiche“ izražava se sa puno poštovanja prema svom prethodniku, a mnoge činjenice i kosmološka viđenja velikog broja kasnijih prirodnih filozofa odražavala su teorijske uticaje misli Ruđera Boškovića.

Danas jedan krater na Mesecu prečnika 46 km i dubine 1770 m nosi njegovo ime. Pored toga možda je ovde zgodno napomenuti da 35 kratera na našem satelitu nosi imena znamenitih Jezuita[3], od kojih neki mogu da se vide i golim okom. Treba reći u vreme poterivanja Jezuita 1773. god. od 130 opservatorija u svetu, njih 30 su bila pod upravom Jezuita.

U životu je napisao 151 knjigu od kojih su mnoge izvršile veliki uticaj na modernu fiziku i objašnjenje univerzuma. Njegova dela i rukopisi se čuvaju u Boškovićevom legatu u Banckroftovoj biblioteci retkih knjiga univerziteta Berkli, u Kaliforniji. Među 180 naslova se nalazi se samo 66 njegova naučna spisa, već i preko 2.000 pisama koji pripadaju matematičarima kakvi su bili Ojler, D’Lambert, Lagranž, Laplas, Jacobi i Bernuli.


[1]  Angelo Secchi (1818–1878), jezuitski sveštenik i astrofizičar, prvi uradio spektre zvezda i predložio klasifikaciju u 4 osnovna spektralna tipa.
[2]  Prvak, onaj koji je najbolji u nečemu, naročito u oblasti umetnosti ili nauke, „zvezda“, kolovođa.
[3]  Neki od njih su: Christopher Clavius – najuticajniji učitelj Renesanse, ljubimac Keplera, Galileja i dr. Uticao na usvajanje Gregorijanskog kalendara, Francesco Grimaldi – otkrio difrakciju svetlosti i uticao na Newtona, Christopher Grienberger – Claviusov naslednik i onaj koji je potvrdio Galilejeva otkrića 4 Jupiterova satelita, Maximilian Hell – upravnik bečke opservatorije u vreme progona Jezuita, Athanasius Kircher – njegov uticaj na matematiku, astronomiju, harmoniju, akustiku, hemiju, mikroskopiju, medicinu itd je odigrao veliku ulogu u naučnoj revoluciji, Christopher Scheiner – pronašao Sunčane pege nezavisno od Galileja, Francesco Lana–Terzi –  otac aeronautike, Vincent Riccati – njegove hiperbolične funkcije, Mateo Ricci – zaslužan za naučne inovacije u Kini i td.

 

 THEORIA PHILOSOPHIAE

 

rbTheoria Philosophiæ Naturalis Reducta Ad Unicam Legem Viriun In Natura Existentium  („Teorija prirodne filozofije svedena na jedan jedini zakon sila koje postoje u prirodi„) predstavlja glavno i životno delo Ruđera Boškovića, a prvi put je objavljeno na latinskom jeziku u Beču 1758. godine.

Drugo izdanje ove knjige je (opet na latinskom), štampano je u Veneciji 1763. godine. To drugo izdanje Bošković je sam korigovao, doterao i dopunio u odnosu na bečko izdanje „sa kojim nije bio potpuno zadovoljan, zbog mnogih štamparskih pogrešaka.“[1]

Prevod drugog izdanja „Teorije prirodne filozofije“ na srpsko–hrvatski jezik objavljen je tek 1974. godine u Zagrabu i to je prvo izdanje glavnog Boškovićevog dela na našem jeziku.

U svom glavnom delu Bošković je zapravo spojio svoje prethodno objavljene rasparave O živim silama (1754), O svetlosti (1748), O deljivosti materije (1748), O zakonu kontinuiteta (1754), O zakonu sila koje postoje u prirodi (1755), kao i neke svoje filozofske komentare koje je napisao analizirajući radove dubrovačkog filozofa Benedikta Staja, inače svog istaknutog učenika sa Rimskog kolegijuma[2]. U izgradnji svoje teorije, Bošković se nadahnuo teorijama prirodne fiolzofije Njutna i Lajbnica. Od Njutnove teorije je prihvatio uzajamne sile (privlačne ili atraktivne i odbojne ili repulzivne), a od Lajbnica primarne jednostavne i neprotežne elemente ali on istovremeno potvrđuje da se njegova teorija razlikuje od Lajbnicove po tome što ne prihvata nikakvu neprekidnu (kontinuiranu) protežnost kao posledicu međusobnog dodirivanja direktno sukcesivnih neprotežnih tačaka i „što prihvata homogenost primarnih elemenata, tumačeći različitost masa rasporedom i različitošću položajnih kombinacija primarnih elemenata.“[3]

Boškovićeva „Teorija prirodne filozofije“ razlikuje se od Njutnove teorije po tome što jednim jedinim zakonom sila objašnjava isto ono što i Njutnova tri principa: gravitacije, kohezije i fermentacije i što na malim rastojanjima ne prihvata važenje privlačne sile, već uvodi odbojnu. On smatra da su primarni elementi materije „neprotežne i nedeljive tačke koje deluju međusobno silom koja zavisi od njihovog rastojanja“[4] ali tako da ne može doći do dodira tačaka „jer na vrlo malim rastojanjima odbojna sila raste neograničeno i u stanju je da uguši ma kako veliku brzinu kojom bi se jedna tačka približavala drugoj“, dok se u slučaju kada se jedna tačka udaljuje od druge odbojna sila smanjuje do nule. Bošković je smatrao da su osnovne čestice materije (one manje od atoma) samo tačke – bez dimenzija.

Treće izdanje Boškovićeve „Teorije prirodne filozofije“ je bilo dvojezično (latinski i engleski) i izašlo je 1922. godine u Londonu, dok je četvrto izdanje bilo samo na engleskom i pojavilo se u Americi 1966. godine. Prof. Ernest Stipanić piše da su istaknuti naučnici i filozofi sledili Boškovićevu prirodnu filozofiju „naročito kad je bila u pitanju njegova teorija o materiji“ i navodi sledeća imena: istaknutog francuskog fizičara Andrè–Marie Ampérea (1775–1836), pronalazača elektromagnetizma, nemačkog fizičara G. T. Fehnera (1801–87), jednog od najvećih pionira elektrotehnike Michaela Faradaya (1791–1867), engleskog inženjer i fizičar znameniti William Thomson Lord Kelvin (1824–1907), zatim engleski fizičar–nobelovac i pronalazača elektrona ser J. J. Thomsona (1856–1940), pa Dimitrija Ivanoviča Mendeljejeva (1834–1907), koji je otkrio periodni sistem hemijskih elemenata i mnoge druge.

Nemački fizičar G. T. Fehner je napisao: „Ne grešim ako smatram da je duboki fizičar i matematičar, Isusovac R. Bošković i Dubrovnika, pravi začetnik fizike, jednostavne atomistike prostorno diskretnih atoma“, (Nauka o atomima).

Faradej je u svoju teoriju o elektricitetu ugradio Boškovićevu ideju o atomima kao centrima sila, a Lord Kelvin u svojoj molekularnoj dinamici i u proučavanju sila koje deluju među elektronima ističe veliku sličnost Boškovićeve atomistike sa modernim fizičkim teorijama o materiji sa početka XX veka. Kelvin je 1900. godine izjavio da je njegovo „sadašnje gledište čisti i jednostavni boškovićijanizam.“

J. J. Tomson je našao u Boškovićevoj Teoriji o sastavu materije ideju o mogućim i nemogućim putanjama primarnih elemenata materije i ona mu je „poslužila da izgradi svoju teoriju kretanja elektrona“, te je iz nje uzeo pojam stabilnih orbita.

Niels Bohr, veliko ime nuklearne fizike, takođe je preuzeo istu ideju od Boškovića i na taj način je u savremenu fiziku ušla Boškovićeva zamisao o primarnim elementima materije, prilagođena novim saznanjima o strukturi materije. Ruđerova teorija delovanja privlačnih i odbojnih sila uticala je na genezu jednog vrlo značajnog pojma savremene fizike, pojma polja sila. Taj pojam je nadahnuo Faradeja, da bi ga kasnije preuzeo od njega i dalje razradio znameniti fizičar i teoretičar James Clerk Maxwell (1831–79)[5].

Prof. Mendeljejev je napisao: „Danas svuda R. Boškovića smatraju u izvesnom smislu osnivačem savremenih predstava o materiji …“ (Osnove hemije). Češki matematičar i filozof E. Kolman u svojoj studiji „Život i naučna delatnost Ruđera Boškovića“ (objavljena u časopisu Akademije nauka iz Moskve) piše: „Model atoma koji su izradili Raderford 1911. i Bor 1913. godine sačuvao je Bošković–Tomsonove stabilne putanje kao jedine dopuštene.“

Povodom dvestagodišnjice objavljivanja Boškovićeve „Teorije prirodne filozofije“, 1758 – 1958, u njegovom rodnom Dubrovniku održan je međunarodni simpozijum na kome su učestvovala i tada dva vodeća fizičara i nobelovca Werner Heisenberg i Niels Bohr. (W. K. Heisenberg, 1901–76, dobio nobelovu nagradu 1932. a N. H. Bohr, 1885–1962, dobio nobelovu nagradu 1922. godine).

Tada je Heisenberg istakao da Boškovićeva teorija „sadrži mnoštvo ideja koje su tek u modernoj fizici, u poslednjih pedeset godina, došle u potpunosti do svog izražaja i koje pokazuju koliko su bila ispravna filozofska stanovišta kojima se Bošković rukovodio u svojoj nauci o prirodi“, zatim, „ako se želi izraziti modernim jezikom glavna Boškvićeva filozofska teza, onda se valjda može reći da je Bošković smatrao da se u zakonu sila koje deluju između elementarnih čestica nalazi ključ za razumevanje strukture materije.“

Bor je tada, između ostalog, izjavio: „… da su Boškovićeve ideje izvršile duboki uticaj na delo sledećih generacija fizičara, iz kojeg su proizašla shvatanja opšte mehanike koja su inspirisala markiza Pierre–Simon Laplacea i možda manje direktno Faradeja i Maksvela“.[6]


[1]  Prof. Ernest Stipanić, „Ruđer Bošković“ – Prosvetni pregled, Beograd, 1984
[2]  Ibid. str. 53
[3]  Ibid. str. 54
[4]  Ibid. str. 54
[5]  Ibid. str. 63
[6]  Ibid. str. 66

  

RUĐER KAO POETA

 

boskovic2Već je rečeno da je Bošković svoje naučne traktate i književne sastave pisao na latinskom, italijanskom i francuskom jeziku, a sa svojom sestrom Anicom i Braćom Božom i Barom dopisivao se na našem jeziku.

Bošković je bio visokog rasta i snažne građe, veoma živog temperamenta, sklon da plane u srdžbi kao svaki Dinarac ali je bio bezazlene naravi i dečje duše. Za sebe je jednom prilikom rekao: „Nisam ja zgodan za dvorove jer ne znam laskati, ne tražim ništa, ne nadam se ničemu, a govorim ono što osjećam.“ U društvu je bio duhovit i rado slušan govornik. Iz Pariza je pisao bratu Baru: „Kako govorim živahno i slikovito, vidim da me svaki skup lica rado sluša, a mislim da se ne varam …“. O njegovom boravku u Parizu pisao je i slavni francuski matematičar, astronom i geometar Alexis–Claude Clairaut[1]: „To je jedan od najljubaznijih ljudi koje sam upoznao i mogu ga uporediti jedino sa Vama u pogledu znanja i društvenih vrlina. Viđali smo se često i povezao sam ga sa svojim prijateljima, koji su svi o njemu mislili kao i ja.“ Astronom Jerome Lalande[2] je jednom napisao: „… treba da ga čovek upozna, pa da vidi koliko u njemu ima genija!“

Sam Bošković o sebi kaže: „Poznajem ja samog sebe. Moja mašta je živa i da nisam takav, ne bih bio ni onaj geometar ni onaj pjesnik za koga me bar drže.“ Dar opažanja i opseg Boškovićevih istraživanja su bili iznenađujući. Radan, misaon, intuitivnog duha, razvijao je nove ideje uz strogoću naučnika. Uz veliki trud i predanost svom naučnom radu, posedovao je izvanrednu memoriju i lakoću stvaranja. Putujući po Evropi, pratio je stanje nauke u pojedinim zemljama. Prati on i politička zbivanja, težnju Engleza da zagospodare trgovinom na Levantu, prvi ulazak ruske flote u Sredozemno more, želju Egipta da se oslobodi turskog ropstva itd. Za svoj Dubrovnik obavlja mnoge korisne diplomatske poslove, zauzimajući se čak i kod samog pape.

U poemi „O pomrčini Sunca i Mjeseca“, objavljenoj na latinskom u Londonu 1760. godine, on peva o Dubrovniku i posvećuje je najstarijem i najuticajnijem naučnom udruženju u Engleskoj, britanskom Kraljevskom društvu (Akademija nauka, čiji je postao član). Poema doživljava još tri izdanja: u Veneciji, Rimu i Parizu. U predgovoru francuskog izdanja De Bariel, između ostalog, piše: „… ovaj čovek koji je već toliko čuven među matematičarima, osvojio je svojom poemom o pomračenjima i slavno ime među pesnicima.“ Pevajući o Sunčevom sistemu i o Zemlji između Venere, boginje ljubavi i Marsa, boga rata, Ruđer Bošković kaže:

Priroda je postavila Zemlju
U položaj zlokoban i strašan,
Da u trku Veneru i Mars sreće.
Kad lepota jedne i obesnost drugog
Truju ljud’ma sve izvore sreće.

Mladim i lepim ženama, koje je sretao u salonima evropskih gradova obavljajući diplomatske poslove za svoju dubrovačku republiku, pevao je na latinskom jeziku lirske pesme i zabavljao okupljeno društvo izvanrednim pričama o mestima koja je posećivao. Evo jedne strofe (prevod sa latinskog jezika):

Pehare ove posvećujem
Nimfama trima:
O, da ste mi zdravo,
Vi zvijezde nebeske!
Dokle god vas posmatram
Uvek ću biti astronom.

Ili drugom prilikom:

Žuri dječače,
podigni gospođi rasutu kosu.
Eno joj pada:
već njom prašinu mete, po tlu.
Među nebeskim kometama
o, nema baš takve, kojoj
tako je dugačak pram,
kao što je njena vlas.

                                             (Kraj)

Osnovna bibliografija:

·         Enciclopedia Treccani, headword Boscovich;
·         B. Marini – La nazionalità di Ruggero Boscovich – Roma 1970;
·         M Deanović – I rapporti tra il Voltaire, R. Boscovich e l’Accademia – Godišnjak Sveučilišta u Zagrebu, 1929;
·         Ernest Stipanić – Ruđer Bošković, Prosvetni pregled, Beograd 1984;
·         G. Gozzi – Repubblica di Ragusa – Roma 1974;
·         D. Gaiani – Galleria di Ragusei illustri – Ragusa 1841;
·         Katolička Enciklopedija, knjiga II, 1907. od Roberta Appeltona – New York.


[1]  Proračunao 1758–9. uticaj gravitacije Saturna i Jupitera na kretanje i pojavljivanje Halejeve komete, čime je dao jednu od prvih potvrda tada novoj Newtonovoj teoriji gravitacije
[2]  Joseph-Jérôme Lefrançais De Lalande, (1732–1807), tvorac najboljih astronomskih tablica položaja planeta sve do kraja XVIII vek.

Izvor: static.astronomija.co.rs/

Priredio: Bora*S