Upoznajte mačke i mačji svet
Otkako je prvi put odlučila koegzistirati s ljudskim bićima pre otprilike četiri hiljade godina, mačka se danju pojavljivala kao stvorenje koje voli dom i udobnost, a noću se pretvarala u divljeg lovca.
Zagonetnog karaktera, s jedne je strane postala predmet divljenja i poštovanja, a s druge žrtva sumnjičavosti i progona.
Možda je ključ paradoksa u tome što je pragmatično izabrala čoveka s kojim će deliti život, ali se nikad nije odrekla svoje divlje crte koja joj osigurava poštovanje onih koji cene njen nezavisni karakter, kao i nesklonost onih koje uznemirava njena nedokučivost.
Kao što je Ford Madox Brown primetio, svaka mačka, bez obzira je li to skroman mešanac ili razmaženi mačak s pedigreom, zrači egzotičnom tajnovitošću, a njen nas miran, nepristupačan pogled vraća unazad u vreme, do „vrelog peska“ i njenih neobičnih egipatskih predaka.
Poreklo domaće mačke, Felis catus ili Felis domesticus, može se pratiti 50 miliona godina unazad, do vrste Miacis od koje su se razvile Dinictis, Machairodus i na kraju današnja porodica mačaka, Felidae (koja obuhvata Acinonyx, geparde; Panthera, velike mačke; i Felis, malene mačke). Iako je tačno poreklo domaće mačke nepoznato, genetska analiza pokazuje da većina evropskih domaćih mačaka potiče od afričke divlje mačke, Felis sylvestris lybica.
Istorija pripitomljavanja afričke divlje mačke prikazana je u umetnosti drevnog Egipta, a najstariji prikaz mačke vidi se na slici iz egipatske grobnice, iz otprilike 2600. g. p.n.e. Iako je to verovatno portret afričke divlje mačke, slike u grobnicama otkrivenim u području Dier el Medina dokazuju da su do 1600. g. p.n.e. neki primerci porodice Felis sylvestris lybica bili pripitomljeni.
Najverovatniji razlog iz kojeg su te mačke u početku pristale da zamene svoj način života divljih mačaka za kućni život – i zašto su ih drevni Egipćani primili u svoje domove – bila je uzajamna korist; mačke su našle obilje plena u blizini egipatskih spremišta žitarica, a Egipćani su cenili njihovu učinkovitost u suzbijanju štetočina. Uspostavljen je praktičan odnos uzajamne koristi, a mačke su s vremenom postale mnogo više cenjene od veštih lovaca na miševe i zmije koje su gmizale u egipatske domove.
MAČIJI SVET
Izgled može biti varljiv: bez obzira koliko vaša mačka može izgledati nedužno i bezopasno, njen ju je genetski softver programirao da bude lovac, i to od onih koji nemaju nimalo milosti i ne uzimaju zarobljenike.
Njeni su preci možda smatrali prikladnim zameniti divljinu za relativno ležeran kućni život, ali nemojte se zavaravati: vaša će se mačka trenutno vratiti svojim korenima ako se razbude njeni lovački nagoni ili joj više ne odgovaraju kućni uslovi.
Čak i najpitomija kućna mačka u suštini ostaje divlja, sa takvim telom i mentalitetom koje je evolucija stvorila da se iznad svega mogu usresrediti na lov i hvatanje plena. Iako je pripitomljavanje donekle promenilo način na koji mačka doživljava svoj svet (u ljudsko-mačijem domaćinstvu gde su ljudi preuzeli ulogu njene majke, na primer), zagrebite po površini mačije psihe i dokazi o duboko usađenoj ostavštini njenih predaka odmah postaju vidljivi.
Kako zoolog Desmond Morris kaže u svojoj knjizi Catwatching (1992.):
„Kada pređe prag (kako bi izašla), mačka se preobrazi. Isključuje se mozak mačeta koje pripada čoveku, a uključuje se mozak divlje mačke“.
Ne pokušavajte reprogramirati mozak divlje mačke vašeg kućnog ljubimca – ne samo što ćete voditi bitku koja je osuđena na poraz, nego ćete jedino uspeti da zbunite vašu mačku, što će rezultirati svakojakim problemima ponašanja, a u najgorem slučaju, čak biste mogli da je prisilite da ode od kuće kako bi potražila ugodnije okruženje za sebe.
Ako se ne možete pomiriti sa mišlju da ćete se morati rešavati malenih uginulih stvorenja koja se katkad mogu pojaviti na podu u vašoj kuhinji – prirodni završetak mačijeg lovačkog nagona – dobro razmislite pre nego nabavite mačku. Umesto da svojoj mački pogrešno pripisujete ljudske emocije i motivacije, ili je pokušavate prisiliti da se ponaša na način koji joj je stran, nastojte da razumete šta je pokreće.
GRAĐA LOVCA
Evolucija je pre mnogo hiljada godina usavršila svaki mišić i nerv mačijeg tela, a domaća mačka dvadeset prvog veka po građi i mentalitetu uveliko liči svojim precima, divljim mačkama. Kao i svaka druga vrsta – uključujući Homo sapiensa – ultimativni mačiji instinkt je stalna potraga za hranom, i njeno obezbeđivanje, misija za koju ju je priroda izvrsno opremila. Odražavajući svoj divlji pedigre, mačka je grabežljivi mesojed čija se prirodna ishrana sastoji isključivo od malenih sisara, uglavnom glodara kao što su miševi i pacovi, koji su dovoljno maleni da može na njih skočiti i ubiti ih, bez veće opasnosti po sebe.
Kombinacija uskog tela, glave koja se može okretati za više od 180 stepeni, prednjih nogu čija dužina koraka može dosta varirati, izrazito mišićavog zadnjeg dela tela, koje podseća na odskočnu dasku, i repa čiji položaj doprinosi ravnoteži zahvaljujući neverovatno razvijenom mišićnom sastavu, a sve to pokriveno labavo pričvršćenim krznom, daje izuzetnog grabljivca i majstora za beg.
Među najslavnijim atributima mačke su njena neverovatna agilnost i prirodna nadarenost za akrobacije – što je zasigurno čini predmetom zavisti svakog cirkuskog zabavljača – a oboje joj omogućuje da uđe, i izađe iz najužih i najneobičnijih mesta.
Osim što pruža znatne prednosti, mačije telo ipak ima i nedostataka, što je neizbežna posledica kompromisa na koje je priroda bila primorana kada je dizajnirala Felis catus. Budući da je divlja mačka bila – i još uvek je – oportunistički grabljivac koji se nije mogao osloniti na redovno nalaženje hrane, želudac koji su njeni potomci nasledili zauzima neproporcionalno veliki prostor, na štetu srca i pluća.
To znači da, iako je mačka usavršila jurnjavu sa skokom za napad, njeno srce i pluća nemaju kapacitet za održavanje bilo kakve dugotrajne vežbe. To takođe objašnjava zašto dobro uhranjena kućna mačka često odlazi u lov odmah nakon pranja i čišćenja koje je obavila nakon jela: možda još nije svarila svoju večeru, ali njeno joj nasleđeno programiranje kaže da stalno mora biti u potrazi za plenom kako bi se osigurala za slučaj teških vremena koja mogu u svakom trenutku nastupiti.
Međutim, hoće li pojesti svoj plen ili ne, zavisi od toga koliko je gladna.
Njena telesna nesposobnost da kroz duga vremenska razdoblja vreba na plen navela je mačku da razvije lovačku strategiju koja iziskuje manje energije, odnosno strategiju vrebanja i čekanja na plen, bilo noću ili danju, u zavisnosti od toga kada u blizini ima najviše hrane. Obično se skriva ispod grmlja – po mogućnosti takvog s kojim će se moći stopiti kako bi imala maksimalnu kamuflažu – a tada strpljivo čeka da joj se neki ukusan zalogaj nađe na putu.
Čim čuje izdajničko šuštanje ili krajičkom oka opazi nagli pokret, mačije uši i oči usredsređuju se na plen kako bi pratila njegovo kretanje i pripremila se na skok. Drhteći od potisnute napetosti, mačka u čučnju fiksira pogled na svoj potencijalni obrok dok mu se polako primiče, katkad se ukočivši usred koraka ako misli da je otkrivena.
Čim se nađe na udaljenosti primerenoj za skok, mačka prelazi u napad, a zadnji deo tela daje joj snagu dok njene prednje šape, s izbačenim oštrim kandžama, hvataju plen i drže ga na tlu pre nego se smrtonosna mačija čeljust stegne oko vrata nesretne žrtve. Ako sve prođe bez problema, mačiji očnjaci zadaju ubojiti ugriz kojim se žrtvi lomi vrat tako da se dislociraju njeni pršljenovi, no ako se pogubljenje pokaže problematičnim, mogla bi kandže zadnjih nogu zabiti u telo plena, istovremeno hvatajući i ozleđujući dok zubima pokušava zadati završni udarac.
Nakon što pobedi u bitci na život i smrt, pre nego se prepusti gozbi, mačka će telo plena odneti do zaštićenog mesta kako joj neki drugi grabljivac ne bi oteo obrok. Razlog iz kojeg mačka ne baš oduševljenom vlasniku često ponosno pokazuje svoje lovačke uspehe temelji se na nizu faktora, a jedan je i taj koliko je gladna. Ukoliko je veoma gladna, poješće svoj plen, počevši od glave. Međutim, ako je njen apetit zadovoljen, mogla bi dar žrtve dati svom vlasniku, verovatno zato jer to čini majka mačka kad njeni mačići prestanu da sisaju.
Kućna mačka time osigurava hranu i učenje svojoj ljudskoj porodici: hranu, u smislu da sveže ubijeni plen čini „pravi“ mačiji obrok kakav retko, najčešće nikad – ne dobija od svojih vlasnika; učenje, jer ako je plen još uvek živ, mačka će vlasniku demonstrirati kako će ga ubiti, baš kao što bi majka mačka naučila svoje mačiće. (Iako mnogi ljudi veruju da je mačka bezrazložno okrutna kad se „poigrava“ sa napola mrtvim mišem, nije tako: ona jednostavno vežba svoje ubilačke veštine kako bi postala uspešniji lovac). Dakle, ako primite takav neželjeni dar i ne želite povrediti osećanja svoje mačke, najpre je pohvalite za njenu velikodušnost, a zatim se diskretno rešite svog „obroka“ kad ona ne gleda.
BORAC ZUBIMA I KANDŽAMA
Kao što smo videli, u završnim fazama lova mačka koristi svoje kandže kako bi priklještila plen uz tlo, a zube za zadavanje smrtonosnog ugriza. Kad nije spremna za napad, mačije su kandže uvučene – ili pravilnije rečeno, obložene – u vrhove kostiju na prstima (članci), radi sprečavanja ozleđivanja sebe ili drugih, te radi očuvanja oštrine vrhova, jer kao što svaki uspešan lovac ili ratnik zna, ako vodiš brigu o svom oružju, ono će voditi brigu o tebi kada dođe do bitke.
Osamnaest mačijih kandži (po četiri na zadnjim šapama i po pet na prednjim šapama, pri čemu se peta nalazi malo više na šapi) sastoje se od belančevine keratin, iste svari od koje se sastoje ljudski nokti. Jednako kao naši nokti, mačije kandže neprestano rastu, a razlika je u tome da to čine ispod postojećih, pa kad starija kandža odsluži svoje, mačka će je odbaciti i razotkriti njenu zamenu, spremnu za borbu.
(Proces se donekle može uporediti sa načinom na koji zmija odbacuje svoju staru kožu.) U člancima su učvršćene elastičnim ligamentima, a kad mačiji mozak zaključi da je mudro razotkriti njeno primarno oružje, drugi ligamenti guraju članke napred, a sa njima i kandže. Proces se obavlja brzinom svetlosti, slično aktiviranju noža skakavca.
Možda prilično uvredljivo za ponos mačije zajednice, zubi koji se stežu radi ubijanja nazivaju se očnjacima, zubima deračima koji se mogu videti sa obe strane minijaturnih sekutića. Budući da su osetljivi na pritisak, i izrazito su oštri, omogućuju mački da tačno proceni gde ih treba zabiti kako bi dislocirala pršljenove i izazvala trenutnu smrt.
Nakon što ubije plen primenom te brze i učinkovite metode, isti se zubi koriste za trganje u cilju razotkrivanja toplog mesa ispod krzna ili perja, a delikatnije struganje i deranje obavljaju sekutići. Kutnjaci, posebno pretkutnjaci koji seku u stranu, u zadnjem delu mačijih usta sada dolaze na svoje tako što meso dele na komade za jedan zalogaj.
Za razliku od naših spljoštenih kutnjaka, zadnji zubi mačke imaju oštre vrhove koji ubrzavaju proces pripremanja hrane (još jedna ostavština od divljih mačaka, jer su mačke programirane da jedu što je moguće brže, za slučaj da im obrok otme drugi grabljivac kojeg je privukao miris ubijene životinje). Takođe suprotno ljudskim obrascima hranjenja, mačka ne žvaće svoju hranu temeljno pre nego je proguta, nego veći deo probavnog procesa prepušta želučanim sokovima.
AKROBATSKE VEŠTINE
Mačka se penje poput majmuna, hoda gracioznošću balerine, a ravnotežu uspostavlja sa lakoćom, bez ikakvog napora, poput šampiona u hodanju po konopcu. Kao što smo videli, kad mačka lovi, njene snažne zadnje noge osiguravaju joj zamah za skok, a prednje se noge ispruže kako bi zgrabila plen. Taj se obrazac ponavlja kad se mačka penje po vertikalnom predmetu kao što je stablo ili ograda, te je zadnji deo tela odbacuje prema gore – katkad do pet puta dalje od visine mačke – a zakrivljene kandže prednjih šapa zabijaju se u površinu i deluju kao višekrake kuke, omogućujući mački da se uhvati dovoljno čvrsto i vuče prema gore.
Fina elegancija mačijeg hoda rezultat je konfiguracije kostiju njenih nogu i šapa, koja se razlikuje od građe ljudskih nogu i stopala. Za razliku od nas, mačka hoda na vrhovima svojih članaka, koji su mnogo duži od kostiju ljudskih nožnih prstiju, a kosti u nogama mačke mnogo su kraće. Takav raspored kosti dopušta duži korak, ali takođe omogućava brže trčanje.
Balansirajući na vrhovima svojih prstiju, mačka hoda u dijagonali tako što najpre pomiče napred levu zadnju nogu, zatim desnu prednju nogu, pa desnu zadnju nogu i na kraju levu prednju nogu, pre nego ponovo zakorači levom zadnjom nogom, stavljajući svaku prednju ili zadnju šapu tačno ispred prethodne na istoj strani, pa kad biste proučavali njene tragove u snegu, činili bi dve ravne crte.
Ovde takođe snažan zadnji deo tela pruža zamah, a prednje noge podupiru težinu glave. Taj način hoda može varirati, pa omogućuje mački da pređe u kas ili galop, a procenjeno je da mačka može postići maksimalnu brzinu od otprilike 48 kilometara na sat.
Precizno, ekonomično mačije kretanje od velike je pomoći kad je reč o izvođenju komplikovanog balansiranja na zidu ili ogradi, a rep je važan za ispravljanja eventualne neravnoteže, ali to je samo deo priče. Nakon što se popne na zid, kad se ponovo kreće vodoravno, mačijim mozgom upravlja vestibularni organ, koji prenosi informacije o položaju, omogućujući mački da prilagodi svoje pokrete, ako je potrebno, u cilju sprečavanja pada.
Obzirom da se mačiji vestibularni organ nalazi u unutrašnjem uhu, kao i kod ljudi, njegove su sposobnosti daleko veće od istog organa kod čoveka, i to ne samo po pitanju ravnoteže: za razliku od mnogih ljudi, mačke na primer nikad ne pate od bolesti vožnje. Vestibularni se organ sastoji od tri dlačicama obložena, tečnošću ispunjena, polukružna kanala koji su smešteni pod pravim uglom u odnosu jedan na drugoga. Kad mačka pomeri svoju glavu, tečnost u jednom kanalu reaguje na pokrete gore-dole, u drugom na pokrete levo-desno, a u trećem na kose položaje.
Pomeranje tečnosti detektuju dlačice i o tome izveštavaju mozak. Prozirni vrećasti i opnasti slušni organi predstavljaju dalje usavršavanje vestibularnog organa, te registruju gravitaciju s jedne strane i brzinu kretanja s druge. Svaka od komponenti vestibularnog sastava deluje trenutno, te zajedno šalju niz refleksnih signala u mačiji mozak, kao i do mišića koji su važni za održavanje ravnoteže, zatim izveštavaju o položaju mačije glave u odnosu na tlo i time joj omogućavaju ispravljanje svakog nepoželjnog pokreta.
Međutim, ako mačka ipak padne, delovanje tog sastava omogućava joj da se snađe još u vazduhu, popravi položaj glave i pripremi se za siguran doskok okretanjem tela tako da će noge prve dotaknuti tlo i ublažiti pad, a takođe će izviti leđa kako bi smanjila šok udara, te ispružiti rep radi uspostavljanja ravno¬teže. Mačija sposobnost da se tako ispravi sama je po sebi ne¬verovatna, ali možda je još neverovatnija činjenica da se taj kompleksan niz manevara izvodi za manje od treptaja oka.
Izvor:zivotinje.rs/enciklopedija
______________________________________________________________________________________________
Like this:
Sviđa mi se Učitavanje...
Jezero se uglavnom nije nalazilo na utabanim turističkim stazama sve do 1906. kada je tunel Simplon u Alpima omogućio prolazak Orijent Ekspresa.
Prva među jednakima u palatama Strese pripada porodici Boromeo i nalazi se na ostrvcu Isola Bela na deset minuta vožnje čamcem.
U blizini Mađorea je i Kastiljone Olona, prelepa kapela u potpunosti ukrašena freskama renesansnog majstora Masolina da Panikala, od kojih je najpoznatija Usekovanje glave svetog Jovana koje gleda “ledena” Saloma.
TAMOiOVDE 