GREJPFRUT I LEKOVI…

tamoiovde-logo

Ako je iz Biblijske perspektive zabranjeno voće opisano kao slatka, crvena jabuka, onda bi se iz perspektivne farmacije zabranjeno voće opisalo kao kiseli, narandžasti grejpfrut.

Nedavna istraživanja pokazuju da grejpfrut ili grejpfrutov sok značajno utiču na koncentraciju mnogih lekova datih oralno, pri čemu mogu da nastanu brojni štetni efekti. Interakcije sa različitim lekovima nastaju posle uzimanja i samo jedne čaše soka, a efekt traje i nekoliko dana. Drugi predstavnici citrusa (narandža, limun) nemaju takve efekte.

Grejpfrut može stupiti u interakcije sa različitim lekovima i dovesti do po život opasnih neželjenih efekata, uključujući abnormalne srčane ritmove, krvarenje u želucu i oštećenje bubrega.

Neophodno je izbegavati istovremeno uzimanje grejpfruta i onih lekova čiju farmakokinetiku menjaju aktivni principi koji se nalaze u tom voću. Lekovi koji mogu da imaju interakciju sa sokom od grejpfruta su antiaritmici (amiodaron) , lekovi za snižavanje holesterola (simvastatin, simvastatin, atorvastatin), blokatori kalcijumovih kanala (verapamil), lekovi za erektilnu disfunkciju (vardenafil, tadalafil, sildenafil) , antimikrobni lekovi (eritromicin, klaritromicin), antihistaminici (feksofenadin, loratadin), estrogeni i oralni kontraceptivi, benzodiazepini, imunosupresivni lekovi, psihijatrijski lekovi…

Grejpfrut može stupiti u interakcije sa različitim lekovima i do 24 sata nakon njegovog uzimanja, zato je jako bitno da izbegavate konzumiranje ovog voća, ako vaš farmaceut ili lekar proceni da može stupiti u interaciju sa lekom koji trenutno uzimate.

Ovaj tekst je informativnog karaktera i ne zamenjuje mišljenje stručnjaka. Pre upotrebe leka, obavezno pročitajte uputstvo za upotrebu. O indikacijama, merama opreza i neželjenim reakcijama na lek, posavetujte se sa lekarom ili farmaceutom.

Izvor: generacijarp.

________________________________________________________________________

Advertisements

SEBIČNOST I/ILI LJUBAV PREMA SEBI…

tamoiovde-logo

Moderno društvo prožeto je tabuom na sebičnost. Uče nas da je grešno biti sebičan, a moralno voleti druge. Ta je doktrina u flagrantom protivrečju s praksom modernog društva koje se drži stanovišta da je najsnažniji i najlegitimniji poriv u čoveku sebičnost i da pojedinac najviše doprinosi opštem dobru ako sledi taj imperativ.

f9bbdeb62248e2fc4418a6935e64cf4c_mMeđutim, i doktrina koja sebičnost proglašava za vrhunsko zlo, a ljubav za druge najvećom vrlinom još uvek je snažna. Sebičnost se ovde upotrebljava gotovo kao sinonim za ljubav prema samom sebi. Alternativa glasi: ili voleti druge druge, što je vrlina ili voleti sebi, što je greh (…)

Mada nikakav prigovor ne izaziva to što se pojam ljubavi primenjuje na različite objekte, široko je rasprostranjeno mišljenje da je ljubav prema drugima vrlina, a ljubav prema sebi greh.

Pretpostavlja se da u onoj meri u kojoj volim sebe, ne volim druge, da je ljubav prema sebi isto što i sebičnost. Ovo gledište nas vraća daleko u prošlost zapadnog mišljenja.

Kalvin o ljubavi prema sebi govori kao o „pokvarenosti“. Frojd o ljubavi prema sebi govori jezikom psihijatrije, pa ipak, njegov vrednosni sud je isti kao i Kalvinov. Za njega je ljubav prema sebi isto što i narcizam, okretanje libida ka samom sebi.

Narcizam je najraniji stepen ljudskog razvoja, a osoba koja se u kasnijem životu vratila na narcisoidni stepen nesposobna je za ljubav; u ekstremnom slučaju, ona je luda. Frojd je pretpostavio da je ljubav ispoljavanje libida (libido okrenut prema drugima je ljubav, a prema sebi – narcizam). Tako se ljubav i ljubav prema sebi uzajamno isključuju – što je više jedne, to je manje druge. Ako je ljubav prema sebi rđava, onda je nesebičnost vrlina.

Postavlja se pitanje: da li psihološko posmatranje podržava tezu o temeljnoj protivurečnosti izmedu ljubavi prema sebi i ljubavi prema drugima? Da li je ljubav prema sebi isto što i sebičnost ili su one u suprotnosti? Štaviše, da li je sebičnost modernog čoveka zaista briga za sebe kao pojedinca sa svim njegovim intelektualnim, emocionalnim i čulnim mogućnostima? Zar „on“ nije postao privezak svoje društveno – ekonomske uloge? Da li je njegova sebičnost isto što i ljubav prema sebi ili je izaziva baš njeno odsustvo?

Pre nego što počnemo raspravu o psihološkom pogledu na sebičnost i ljubav prema sebi, treba ukazati na logičku grešku u shvatanju da se ljubav prema drugima i ljubav prema sebi uzajamno isključuju. Ako je vrlina voleti svog bližnjeg kao ljudsko biće, onda je i vrlina voleti sebe, jer sam i sâm ljudsko biće. Ne postoji pojam čoveka u koji nisam uključen i ja sam. Učenje koje zagovara takvo isključivanje dokazuje da je u sebi protivurečno.

Ideja izražena u Bibliji „ljubi bližnjeg svoga kao samog sebe“ podrazumeva da se poštovanje sopstvenog integriteta i jedinstvenosti, ljubav prema sebi i razumevanje sopstvene pojedinačnosti, ne može odvojiti od razumevanja drugog pojedinca, poštovanja i ljubavi prema njemu. Ljubav prema sopstvenom Ja neodvojivo je povezana sa ljubavlju prema svakom drugom biću.

Ako prihvatimo da su ljubav prema sebi i prema drugima u principu povezane, kako da objasnimo sebičnost koja očigledno isključuje svaku istinsku brigu za druge?

Sebična osoba je zainteresovana samo za sebe, želi sve za sebe, nikakvo zadovoljstvo ne oseća u davanju, već samo u primanju. Spoljašnji svet gleda samo iz ugla mogućnosti da iz njega nešto izvuče; njoj nedostaje interes za potrebe drugih i poštovanje njihovog dostojanstva i integriteta. Ona ne može da vidi ništa osim sebe; svaku osobu i svaku stvar procenjuje na osnovu toga koliko joj koriste; ona je suštinski nesposobna da voli. Zar to ne dokazuje da su briga za druge i briga za sebe neizbežna alternativa?

Bilo bi tako kada bi sebičnost i ljubav prema sebi bili isto. Ali, upravo je takva pretpostavka greška koja, u bavljenju našim problemom, vodi mnogim pogrešnim zaključcima. Sebičnost i ljubav prema sebi daleko od toga da su identične, u stvari su suprotnosti. Sebična osoba ne voli sebe previše, več premalo; u stvari, ona sebe mrzi.

Ovaj nedostatak prave naklonosti i brige za sebe koji je samo izraz njene neproduktivnosti, ostavlja je praznu i frustriranu. Ona je nužno nesrećna i teskobno zaokupljena time kako da od života ugrabi zadovoljstva u čijem postizanju sama sebe sprečava. Čini se da ona previše brine o sebi, a u stvari, ona samo bezuspešno pokušava da prikrije i kompenzuje svoj neuspeh u vođenju brige o svom stvarnom pojedinstvu. Frojd drži da je sebična osoba narcisoidna – povukla je svoju ljubav od drugih i usmerila je na sopstvenu osobu. Istina je da su sebične osobe nesposobne da vole druge, ali one nisu sposobne da vole ni sebe.

Sebičnost ćemo lakše razumeti ako je uporedimo sa strasnom brigom za druge koju npr. nalazimo kod suviše brižne majke. Ona je suviše brižna ne zato što svoje dete voli suviše, već zato što mora da kompenzuje svoj nedostatak sposobnosti da ga uopšte voli.

Ova teorija o prirodi sebičnosti rođena je iz psihoanalitičkog iskustva sa neurotičnom „nesebičnošću“, simptomom neuroze koji je posmatran na ne malom broju ljudi. Njih obično ne muči baš taj simptom, već drugi koji je s njim u vezi, kao npr. depresija, umor, nesposobnost za rad, neuspeh u ljubavnim vezama itd. Nije u pitanju samo to što se „nesebičnost“ ne oseća kao simptom; ona je često iskupljujuća karakterna crta kojom se takvi ljudi ponose. „Nesebična“ osoba „ne želi ništa za sebe“; ona „živi samo za druge“, ponosi se time što sebe ne smatra važnom. Zbunjena je što je nesrećna uprkos svojoj nesebičnosti i što su njeni odnosi sa najbližima nezadovoljavajući.

Analitički rad pokazuje da njena nesebičnost nije nešto odvojeno od drugih simptoma, već je jedan od njih, u stvari, najvažniji; da je paralizovana u svojoj sposobnosti da voli ili da u bilo čemu uživa, da je prožeta neprijateljstvom prema životu i da se iza fasade nesebičnosti skriva suptilna, ali ništa manje snažna egocentričnost. Ova se osoba može izlečiti samo ako se njena „nesebičnost“ protumači kao simptom među ostalim simptomima. Tek tada se može ispraviti njen nedostatak produktivnosti u kome je koren kako njene „nesebičnosti“, tako i njenih drugih nevolja.

Priroda „nesebičnosti“ postaje naročito jasna preko svog dejstva na druge, u našoj kulturi najčešče preko dejstva što ga „nesebična“ majka ima na svoju decu. Ona veruje da će putem njene „nesebičnosti“ njena deca iskusiti šta znači biti voljen i za uzvrat naučiti šta znači voleti. Rezultat njene „nesebičnosti“, međutim, uopšte ne odgovara njenim očekivanjima.

Deca ne pokazuju sreću osoba koje su uverene da su voljene; ona su zabrinuta, prenapregnuta, u strahu od majčinog neodobravanja i u brizi da ne žive prema njenim očekivanjima. Ona su obično zaražena majčinim skrivenim neprijateljstvom prema životu koje više osećaju, nego što ga jasno prepoznaju, a najzad i sama bivaju njime preplavljena. Sve u svemu, uticaj „nesebične“ ne razlikuje se mnogo od uticaja sebične majke; u stvari, često je i gore, jer majčina „nesebičnost“ sprečava decu da je kritikuju.

Njihova je obaveza da je ne razočaraju: pod maskom vrline njih uče da preziru život. Ako neko ima priliku da prouči uticaj majke koja sebe istinski voli, može videti da u detetovom sticanju iskustva šta je ljubav, radost i sreća nije ništa poučnije od majke koja voli i sebe (…)

Neuspeh modernog društva ne leži u njegovom principu individualizma, ne u ideji da je moralna vrlina isto što i težnja za vlastitim interesom, već u izopačavanju značenja pojma vlastitog interesa, ne u činjenici da su ljudi previše zauzeti vlastitim interesom, već u tome što nisu dovoljno zauzeti interesom vlastitog ja, ne u činjenici da su suviše sebični, već u tome što ne vole dovoljno sebe i svoje mogućnosti…

E. Fromm, Čovek za sebe

Izvor: kljucnekosti

_________________________________________________________________________________

ŠTA ČOVEK NAJČEŠĆE SKRIVA…

tamoiovde-logo

Vladeta Jerotić: Većina ljudi nikada ne nauči da se pravilno služi rečima

Čovek je društveno biće koje se saopštava D(d)rugome, sa opravdanim pitanjem: Kako?

Beograd, 22. februara 2014. - FOTO TANJUG/MILOS JELESIJEVIC

Vladeta Jerotić: Većina ljudi nikada ne nauči da se pravilno služi rečima (Foto: Tanjug)

Prenatalna psihologija tvrdi da u toku devetomesečne trudnoće majke ne deluje samo majka na fetus, već i da fetus deluje na majku.

Kako, nije do kraja jasno; da li deluje genetski potencijal koji dete donosi na svet pri začeću, ali ono odgovara i na kvalitet majčine (mada i očeve) brige i nege u toku trudnoće. Novorođenče, a onda i malo (i veliko) dete, nastavlja da saopštava majci i ocu (ako su oni jedini negovatelji), šta oseća, pa onda i šta misli, naravno uvek šta želi.

Ova detetova saopštenja, i kada odraste, mogu biti verbalna i neverbalna. Na početku života, pa i duže vreme dok dete odrasta, njegova saopštenja češće su neverbalna, i zbog toga iskrenija i ona prava, nego kada kasnije počne da se služi rečima. Mali je broj ljudi koji nauče (ili im je od prirode dat taj dar) da se izražavaju jasno i razgovetno.

Većina ljudi nikada ne nauči da se pravilno služi rečima, jer su reči vezane za pojmove, a ovi su kod većeg dela ljudi neodređeni i nejasni. Čime su oni najčešće zamagljeni? Emocijama, čovekovim iracionalnim delom njegove složene psihe. Nažalost često, verbalno izražavanje ljudi pretvara se u verbalizam – „prazno razmetanje rečima i rečenicama”.

Na ponovljeno pitanje šta saopštavamo jedni drugima, odgovor je obično žalostan, ali je realan. Već prema stepenu dostignute individuacije, ljudi se razlikuju međusobno, kako u vezi s potrebom za saopštenjem, tako i kvalitetom i obimom saopštenog. Introvertovani ljudi (prema Jungovoj podeli) izgleda da imaju manje potrebe za saopštenjem, jer je težište njihovog života usmereno na unutarnje doživljaje i na misleni svet, za razliku od ekstravertovanih, kojima je u prirodi jača potreba za pokazivanjem sebe, samim tim i za češćom komunikacijom s drugim ljudima.

Bitno je pitanje šta zapravo ljudi kažu jedni drugima, pri čemu nije svejedno kome se saopštavaju; možemo sada da proširimo pojam saopštavanja na pojam ispovedanja. Ovaj pojam ima više značenja, između ostalih i ovaj: „Ispovedanje je priznati nešto dotle skriveno”. Psihološka nauka odavno je znala da razlikuje „skriveno kao potisnuto u nesvesno”, od svesnog ili delimično svesnog skrivanja koje onda nije daleko od laži.

Šta čovek najčešće skriva (svesno i/ili nesvesno)? Onaj je to sadržaj, najčešće emotivan, ali i misleni (prema nekim hrišćanskim svetiteljima, mogu to da budu pomisli koje prolete kroz svest) i to sadržaj koji je neprijatan, stidan, sablažnjiv. Ovakvi sadržaji i agresivne prirode. Čovekov unutarnji (a i spoljašnji) centar – strog sudija, kritičar koji može da bude strog (ili prestrog), umeren ili nedovoljno razvijen – prikazuje sebe drugima kao Personu (među mnogim značenjima ove reči, u Jungovoj psihologiji ona označava masku kao „simulaciju individualnosti”), skrivajući od samog sebe svoju Senku (inferiornog i zlog brata u nama, prema Jungu).

Veći deo čovekovog života prođe u lažnom saopštavanju sebe drugima, u uzaludnom pokušaju da se prikaže onim što nije, a što bi želeo da bude. Čovek se retko u životu pokazuje pravim i iskrenim, čak i kada to želi, i to – zbog S(s)traha. Strah je arhetipskog porekla, nerazdvojno srastao sa samom suštinom ljudskog bića, koje je u svojim najdubljim osnovama – i prirodno i duhovno biće. Prirodan strah kod ljudi je i razumljiv i opravdan (nekad i zaštitnički) jer je čovek, ipak, slabo biće, a njegovo novorođenče najslabije u čitavoj prirodi. A šta je sa duhovnim strahom?

Da li se to prirodan strah smrtnog čovekovog bića neminovno prenosi i na njegove predstave duhovnog života, kvareći ih? Nije li strah od Boga nastavak, a i kraj svih čovekovih strahova! Zar Bog – ako je, a jeste, apsolutna ljubav – traži od čoveka da Ga se boji! „Suština iskušenja je videti Boga koji izdaje Zakone i traži slepu poslušnost pod pretnjom kazne”, kaže ruski religiozni filozof Viktor Nesmjelov (1863–1920).

Da li su Isusu Hristu, kao spasitelju sveta (po verovanju hrišćana), potrebni ljudi-robovi pa i ljudi-najamnici (koji se boje, ali ne poštuju gospodara), ili su Hristu potrebni dragi ljudi-prijatelji i saradnici (homo religiosus tako postaje homo creator)!

Videli smo šta čovek najčešće saopštava drugom čoveku: iz naslućenog straha prikazuje drugima svoga čovečuljka, agresivno lice mržnje i osvete – opet najčešće iz straha.

Čovek nije dovoljno ili nije uopšte svestan koliko je tragično biće jer ne prepoznaje Boga u sebi. Zašto bar ne ostane celog života čovek-putnik (homo viator), jer kao takav ima nade da zakuca jednog dana na prava vrata, da otkrije svoju entelehiju („neprikladna delatnost duha, stvarnost”) koju su najpotpunije shvatili i ispunjavali tokom života i Gete i Dostojevski, donekle i Niče.

Upravo sam na ovakvu božansku stvarnost mislio kada sam u prvoj rečenici članka stavio najpre veliko slovo za drugog. Saopštavajući sebe celog života drugome – mužu i ženi, prijatelju, ispovedniku, psihoterapeutu, u stepenu koliko smo dostigli iskrenost; do toga stepena dolazimo samo preko delfijskog, ali i hrišćanskog zahteva čoveku „Upoznaj sebe!

Tada smo tek na dobrom putu da saopštimo sebe Drugom. Bog „čeka” da na svoju ljubav prema čoveku, čovek odgovori svojom ljubavlju. Samo tako se i zemaljski i kosmički krug ne zatvara, već uvek na nov način otvara.

Autor: Vladeta Jerotić

Izvor: politika.rs/20.12.2015.

_____________________________________________________________________________________

EFEKAT POSMATRAČA…

tamoiovde-logo

 Zašto baš ja?

Ubistvo Kiti Đenoveze ne bi bilo toliko neobično da se u tom trenutku u neposrednoj blizini nije nalazilo 38 njenih komšija od kojih niko nije pozvao policiju sve dok Kiti nije bila mrtva

PosmatračKiti Đenoveze je bila obična devojka iz Njujorka. 1964. godine ubijena je na ulici. Ipak, ovaj događaj je, za razliku od sličnih, bio pokretač istraživanja, polemika, novih pitanja pa je ostao upamćen i 50 godina kasnije.

Naime, novinski članci tada nisu preneli samo vest da je devojka ubijena, već da se u tom trenutku u neposrednoj blizini nalazilo 38 njenih komšija od kojih niko nije pozvao policiju sve dok Kiti nije bila mrtva, iako je napad trajao 30 minuta.

Javnost je bila iznenađena ovakvim ponašanjem svedoka, pripisujući im različite osobine, a psiholozi su se zapitali da li bismo se zapravo svi ponašali isto u ovakvoj situaciji.

Iako je kasnije utvrđeno da komšije nisu bile nemi posmatrači ubistva, već da nisu bili svesni šta se događa, priča koju su mediji prvobitno preneli je direktno uticala na veliki broj psiholoških istraživanja kojima je potvrđen fenomen poznat u socijalnoj psihologiji kao efekat posmatrača.

bystanderZašto baš ja?

Psihološki eksperimenti koji su usledili nakon događaja iz 1964. godine, doveli su istraživače do zaključka da od broja prisutnih ljudi zavisi da li ćete pomoći osobi u nevolji.

Efekat posmatrača ukazuje da ukoliko je prisutan veći broj svedoka, manje su šanse da će bilo ko od njih preuzeti odgovornost i pružiti pomoć onome kome je potrebna.

Prva istraživanja ovog fenomena sprovodili su šezdesetih godina Bib Latane i Džon Darli. Prilikom jednog od svojih eksperimenata, oni su pozvali studente da popune anketu, a zatim je prostorija ispunjena dimom.

Uslovi nisu bili isti za sve ispitanike, pa su tako neki od njih bili sami u prostoriji, dok su drugi intervjuisani u grupi kolega, ili u grupi u kojoj se nalazi neko od saradnika na eksperimentu i ignoriše dim. Prisustvo dima su studenti koji su bili sami u prostoriji prijavili u 75 odsto slučajeva, dok su oni koji su se nalazli u grupama obavestili istraživače o dimu u 38 odsto slučajeva u drugoj, i samo deset odsto u trećoj grupi.

Ovim i nizom drugih eksperimenata, utvrđeno je da prisustvo drugih ljudi stvara takozvanu difuziju odgovornosti, pa posmatrač, deleći odgovornost sa svima, ne oseća pritisak da upravo on bude aktivan. Osim toga, ukoliko niko iz grupe svedoka ne reaguje, svako od njih će zaključiti da ne treba ni on. Dakle, uverenja da će neko drugi pomoći i da situacija nije ozbiljna ukoliko je ostali ignorišu, utiču na pasivnost svedoka.

Difuzija odgovornosti

odgovornost1Latane i Darli su nakon niza eksperimenata utvrdili da osoba koja se nalazi u vanrednoj situaciji treba da donese niz odluka. Pre svega, posmatrač mora da uoči problem i da proceni da li postoji opasnost, a zatim sledi preuzimanje lične odgovornosti i odluka o sledećim koracima.

Difuzija odgovornosti može da prekine ovaj niz odluka, a prema istraživanjima Latanea i Darlija, ova difuzija raste ukoliko posmatrač ne poznaje žrtvu i ukoliko mu nije jasna situacija u kojoj se nalazi. Sa druge strane, difuzija će biti manja ukoliko žrtva zamoli određenog svedoka za pomoć i ukoliko je ta osoba sposobna da pomogne.

Slučaj Kiti Đenoveze značajan je za socijalnu psihologiju ne samo zato što su nakon njega usledila istraživanja efekta posmatrača, već i zato što označava početak drugačijeg razmišljanja o društvenim grupama i mogućim opasnostima. Prvi put je uočeno da pasivnost grupe može biti opasna koliko i agresivnost ili druga ponašanja koja su ranije već ovako okarakterisana.

Gregori Rutkovski je utvrdio da na efekat posmatrača utiču odnosi koji su uspostavljeni u grupi, ili njena kohezivnost. Prema njegovim tvrđenjima, kohezivnija grupa će pre pokazati odgovornost i reagovati na vanrednu situaciju, nego što će to učiniti grupa prolaznika koji nemaju izgrađene međusobne odnose.

Eksperimenti koji potvrđuju efekat posmatrača deluju zastrašujuće i obeshrabrujuće, ali poznavanje uslova u kojima on nastaje pomaže ljudima da ga prevaziđu.
Tekst: Jovana Nikolić

Izvor:elementarium.cpn.rs

_________________________________________________________________________________________

 

PODVODNA REKA…

tamoiovde-logo

Ronilac otkrio neverovatnu podvodnu reku u Meksiku!

661146_podvodna-reka-foto-youtube-2_ffRuski fotograf Anatoli Beloščin navikao je na avanture, budući da je ronio s ajkulama i kitovima i putovao po Antarktiku, ali njegova najnovija avantura bila je najuzbudljivija do sad – otkrio je podvodnu reku.

Kada je Anatoli otišao na poluostrvo Jukatan u Meksiku nije se nadao da će naći podvodnu reku.

366356_reka7_ffSvoju avanturu zabeležio je fotografijama i snimkom, na kojima se jasno vidi kako izgleda ova neverovatna reka.

Reka je nastala tokom prirodnog procesa koji je poznat kao haloklin.

Reka-podvodna-e1441199467927-600x364Taj proces se odigrava kad dve vodene struje imaju različiti salinitet, pa dolazi do njihovog razdvajanja.

Sloj vodonik-sulfida odvaja slanu rečnu vodu od sveže vode, prilikom čega dolazi do neverovatnog vizuelnog efekta.

366353_reka4_ff661147_podvodna-reka-foto-youtube-3_f

Izvor:vestinet.rs(Blic)

__________________________________________________________________________________

__________________________________________________________________________________