Veliki pesnik Vladislav Petković – Dis, na današnji dan, 29. maja 191. našao je svoje poslednje utočište u Jonskom moru, kod Krfa.
UTOPLJENE DUŠE
Još jednom samo, o, da mi je dići
Ispod života svet umrlih nada;
Još jednom samo, o, da mi je ići
Prostorom snova pod vidikom jada.
Potajna slabost i žudnja ka sreći,
Skrivene misli u boji ljubavi,
Njen pogled nekad sve što znade reći,
Još jednom samo da je da se javi.
U harmoniji svetlosti i tame,
Lik duše trajno gde se od nas krije,
Gde svesti nema već ideje same,
Otkud bol sleće, da osećaj svije.
U meni o njoj, o lepoti, cveću
I o mladosti – o još jednom samo,
Da mi je da se moje misli kreću,
Da mi je da sam još jedanput tamo.
Da mi je da sam predelima onim,
Gde su mi mladost, san i uspomene,
Kod negda svojih da je da se sklonim
S lepotom njenom što k’o miris vene.
Il’ da je groblja, senki, vetra, zvuka
I igre mrtvih, avetinja kolo,
Da je bolova, sećanja, jauka –
Znamenja, da sam nekad i ja vol’o.
Al’ nije. Ja znam svi ti dani stari,
I želje, njena tuga i lepota,
I nežne veze osmeha i čari
Nemaju više za mene života.
Nemaju više života ni za nju
Sva njena ljubav i moja stradanja:
Dremež i suton i noću i danju.
Nama se spava. Nama se ne sanja.
Gube se redom, trunu pod životom
Aleje bola i podneblja plava,
I moja lira sa njenom lepotom,
Tugom i srećom…Da je da se spava.
I samo katkad, al’ to retko biva,
Nju kada vidim posred ovih zala,
Prilazi meni neka magla siva,
Nagovest bleda dalekih obala.
Gledeći dugo taj maglini veo,
Kamo se dani moji razasuše,
Širi se pokrov velik, prostran, beo,
Pod kojim leže utopljene duše.
Vladislav Petković Dis
_________________________________________________________________________________________
Nepriznat, žučno osuđivan i gotovo sasvim odbačen u svom vremenu, Dis je pesnik kome je budućnost svesrdno otvorila vrata slave. Svojom lirikom tamnih, negatorskih, zagrobnih i sanjarskih tonova, ispunjen bolom i porazom, on je opevao „tamnicu života“.
Antologijskim se smatraju njegove pesme: „Možda spava„, „Sa zaklopljenim očima„, „Utopljene duše„, „Jutarnja idila„, „Plave misli„…
Dis je po prirodi bio boem. Sa Pandurovićem je uređivao „Književnu nedelju“, bio ratni izveštač pri srpskoj Vrhovnoj komandi u Prvom balkanskom ratu, prešao Albaniju i kao izbeglica boravio u Francuskoj.
U povratku, brod na kome se nalazio, torpedovala je nemačka podmornica i veliki pesnik našao je svoje poslednje utočište u Jonskom moru, kod Krfa.
Rođen je 10. marta 1880. godine u Zablaću kod Čačka.
_________________________________________________________________________________________
TAMNICA
To je onaj život, gde sam pao i ja
S nevinih daljina, sa očima zvezda
I sa suzom mojom, što nesvesno sija
I žali, ko tica oborena gnezda.
To je onaj život, gde sam pao i ja.
Sa nimalo znanja i bez moje volje,
Nepoznat govoru i nevolji ružnoj.
I ja plakah tada. Ne beše mi bolje
I ostadoh tako u kolevci tužnoj
Sa nimalo znanja i bez moje volje.
I ne znadoh da mi krv struji i teče,
I da nosim oblik što se mirno menja;
I da nosim oblik, san lepote, veče
I tišinu blagu ko ah otkrovenja.
I ne znadoh da mi krv struji i teče,
I da beže zvezde iz mojih očiju,
Da se stvara nebo i svod ovaj sada
I prostor, trajanje za red stvari sviju,
I da moja glava rađa sav svet jada,
I da beže zvezde iz mojih očiju.
Al begaju zvezde; ostavljaju boje
Mesta i daljine viziju jave:
I sad tako žive kao biće moje,
Nevino vezane za san moje glave.
Al’ begaju zvezde, ostavljaju boje.
Pri bežanju zvezda zemlja je ostala
Za hod mojih nogu i za život reči:
I tako je snaga u meni postala,
Snaga koja boli, snaga koja leči.
Pri bežanju zvezda zemlja je ostala.
I tu zemlju danas poznao sam i ja
Sa nevinim srcem, al bez mojih zvezda,
I sa suzom mojom, što mi i sad sija
I žali, ko tica oborena gnezda.
I tu zemlju danas poznao sam i ja.
Kao stara tajna ja počeh da živim.
Zakovan za zemlju što životu služi,
Da okrećem oči daljinama sivim.
Dok mi venac snova moju glavu kruži,
Kao stara tajna ja počeh da živim,
Da osećam sebe u pogledu trava
I noći, i voda; i da slušam biće
I duh moj u svemu kako moćno spava
Ko jedina pesma, jedino otkriće;
Da osećam sebe u pogledu trava.
I očiju, što ih vidi moja snaga,
Očiju, što zovu kao glas tišina,
Kao govor šuma, kao divna draga
Izgubljenih snova, zaspalih visina,
I očiju, što ih vidi moja snaga.
Vladislav Petković Dis
NA ONOME BREGU
Na onome bregu što je nad životom,
Tražio sam mesto gde stanuje sreća,
I išao dugo okružen lepotom
Iz predela snova u predele cveća.
I ja sam se peo, uzdizao gore,
Mislio sam da si na najvećem visu,
I da pleteš vence, donosiš bokore,
Da si sva u cveću i samom mirisu.
Ali ta je slika prevučena prahom,
I stoji k’o spomen minulih obmana:
Ja joj katkad priđem sa tugom i strahom.
Kao dragan dragoj posle mnogih dana.
(Janku Veselinoviću)
Vladislav Petković Dis
TAMOiOVDE 