KADA TI KAŽU DA ČOVJEKA NEMA…

tamoiovde-logo

TI ČOVJEK BUDI

Ti čovjek budi kad se pravda ruši,

nasuprot stani, krv pravednih viče,

ne traži pravde Kainu u duši,

ne vjeruj onim’ što na Judu liče.

Lupež i pošten – svako svoje radi,

a Nebo gleda, Bog po pravdi sudi.

Ma bilo hljeba ili bilo gladi,

ti čovjek budi.

Foto ilustracija: Bora*S

Ti čovjek budi i u takvom času,

zasluge tvoje kad pripišu drugom,

ni kriv, ni dužan al’ na lošem glasu,

čekaćeš mirno, mada nekad s tugom,

da sunce pravde, obasja ti djela.

Ne sviće prije neg’ što zora rudi,

kad svane, sine, vidjeće te cijela,

ti čovjek budi.

 

Ti čovjek budi ne plaši se suda,

lažnog svjedoka nit’ osude lažne,

istina vječna pobjediće svuda,

na zadnjem sudu presude su važne,

a mekan jastuk, savjest  biće tvoja,

što diže čelo i čeliči grudi,

ispunjen mirom usred ljutog boja,

ti čovjek budi.

Ti čovjek budi, ne kvarljiva roba,

zauzdaj jezik, al’ istinu kaži.

Ne čekaj milost od onog što proba,

istinu pravu da skrije u laži,

jer zlo ko sije, žetva mu se sprema,

za malo novca prodaju se ljudi,

kada ti kažu da čovjeka nema,

ti čovjek budi.

Milan Kostadinović


 

ČOVEKOVA POTRAGA ZA SMISLOM…

tamoiovde-logo

ZAŠTO SE NISTE UBILI: Traženje smisla življenja

„Život, dakle, ima smisao i zadržava ga do kraja. Ali od presudnog značaja za život svakog pojedinca je da se preda tom smislu.

Foto ilustracija: Bora*S

Jer pouka koju sam ja dobio u koncentracionim logorima i koju su, u međuvremenu, potvrdila psihijatrijska istraživanja na ratnim zarobljenicima je sledeća: šansu da prežive imali su uglavnom oni koji su bili psihološki usmereni na budućnost, na neki zadatak koji treba da ispune u budućnosti, na smisao čije ostvarenje ih je u neku ruku očekivalo, ili na neku osobu koja ih je čekala s ljubavlju…

I pitam se ne bi li sve to moglo da se proširi izvan pojedinačnog ljudskog života i primeni na produženje života čovečanstva u celini. Možda je istina da i čovečanstvo ima svoju šansu da preživi atomsko doba ako se ljudi, i svi narodi, okupe na zajedničkim zadacima, ako svi budu zahvaćeni ne samo onim što logoterapija naziva voljom za smislom već i zajedničkom voljom za jednim zajedničkim smislom?“

Viktor Emil Frankl– iz predgovora knjige “Zašto se niste ubili“


 

SVI TO ZNAJU, IPAK…

tamoiovde-logo

SVEPRISUTNO JE PROSERAVANJE

Jedna od najistaknutijih odlika naše kulture je da ima mnogo proseravanja.

Foto ilustracija: Bora*S

Svi to znaju.

I svako od nas daje svoj doprinos. Ipak, skloni smo da tu situaciju uzmemo zdravo za gotovo.

Većina nas je prilično uverena u svoju sposobnost da prepozna proseravanje i izbegne da na njega nasedne.

***

Proseravanje je neizbežno kadgod okolnosti traže od nekoga da govori, a da pri tom ne zna o čemu govori.

Tako je proizvodnja proseravanja stimulisana svaki put kada obaveze ili prilike da čovek govori o nekoj temi prevazilaze njegovo znanje o činjenicama koje su relevantne za tu temu. Ovaj raskorak je učestao u javnom životu, gde su ljudi često podstaknuti – bilo sopstvenom željom bilo zahtevima drugih – da naširoko govore o stvarima u kojima su do izvesnog stepena neznalice.

***

I posledično tome,mi nemamo jasno razumevanje o tome šta proseravanje jeste, zašto ga toliko ima i čemu ono služi. Nedostaje nam i svesno razvijeno shvatanje o tome šta ono nama znači. Drugim rečima mi nemamo teoriju. Predlažem da otpočnemo razvoj teorijskog razumevanja proseravanja, uglavnom tako što ćemo ponuditi oglednu i istraživačku filozofsku analizu.

H. G. Frankfurt


SVE ĆE PROĆI…

Sve će proći.

Ali, kakva je to utjeha? Proći će i radost, proći će i ljubav, proći će i život.

  Zar je nada u tome da sve prođe?”

Meša Selimović


* „Čovek nije drvo i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vezujući se za jedno mesto, čovek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne i sam sebe plaši neizvesnošću koja ga čeka. Promena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposesti njegov osvojeni prostor i on će počinjati iznova.

Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promeni mesto i nametnute uslove. Kuda i kako da ode? Nemoj da se smešiš, znam da nemamo kud. Ali možemo ponekad stvarajući privid slobode. Tobože odlazimo, tobože menjamo. I opet se vraćamo, smireni, utešljivo prevareni.– Ako je vraćanje cilj, čemu onda odlaženje?

– Pa u tome i jeste sve: vraćati se. S jedne tačke na zemlji čeznuti, polaziti i ponovo stizati. Bez te tačke za koju si vezan, ne bi voleo ni nju ni drugi svet, ne bi imao odakle da pođeš, jer ne bi bio nigde. A nisi nigde ni ako imaš samo nju. Jer tada ne misliš o njoj, ne čezneš, ne voliš. A to nije dobro.

 Treba da misliš, da čezneš, da voliš.“

Meša Selimović


DOK TRČIMO DO CILJA…

VLAJKO

Uvek kad se igramo,
meni kažu: bićeš konj,
i ja — šta ću: moram.
 
I još neki budu konji,
a ostali sednu nam na leđa,
pa se tako trkamo.

Mi, koji smo konji,
dok trčimo do cilja,
u konje se pretvorimo, majke mi.
 
I srce nam konjsko.
I mozak nam konjski.
I oči nam konjske.
 
I mogu vam reći: kad sam konj,
uošite mi nije važno da stignem baš — prvi.
To je važno samo onom što me jaše, majke mi.

Miroslav Antić


 

UNUTRAŠNJA PRAZNINA…

Kako emotivno nezreli roditelji utiču na život svoje odrasle dece

Emotivna usamljenost nastaje kao odgovor na nedostatak dovoljne emotivne bliskosti s drugim ljudima. Ona se može pojaviti u detinjstvu, ako zaokupljeni sobom roditelji ne obraćaju pažnju na osećaje deteta, a može se pojaviti – u zreloj dobi u slučaju gubitka povezanosti s ljudima. Ako taj osećaj prati čoveka tokom celog njegovog života, onda najverovatnije u detinjstvu njegove emotivne potrebe nisu bile zadovoljene u dovoljnoj meri.

Deca emotivno nezrelih roditelja se često osećaju usamljena. Takvi roditelji mogu izgledati i ponašati se potpuno normalno, brinući se o fizičkom zdravlju svoje dece i opskrbljujući njihove fizičke potrebe i bezbednost.

Ipak, nedostatak čvrste emotivne povezanosti između roditelja i deteta ostavlja u duši deteta zjapeću prazninu, tamo gde bi se mogao oblikovati osećaj prave sigurnosti.

Bol, koju oseća osoba kada je ne primećuju drugi, toliko je pak realna kao i bol zbog fizičke povrede, samo što je ona neprimetna sa strane. Emotivnu usamljenost nije jednostavno videti ili opisati, pošto je to veoma nejasan i sasvim lično osećanje. Neko govori o njemu kao o osećanju praznine ili osećanju kao da si sam na celom svetu. Neki ga zovu osećanjem egzistencijalne usamljenosti, ali u njemu nema ničeg egzistencijalnog.

Ako vi osećate emotivnu usamljenost, korene problema treba tražiti u porodici. Deca nisu u stanju da primete nedostatak emotivne bliskosti u svojim odnosima sa roditeljima. Njima je taj pojam nepoznat. I teško da oni mogu shvatiti da su im roditelji emotivno nezreli ljudi. Sve što oni imaju i primećuju  jeste osećaj unutarnje praznine.

Upravo tako deca osećaju usamljenost. U slučaju s emotivno zrelim roditeljem dete se može spasiti od tog osećaja prosto dobivši od odraslog nežnost i potvrdu njihove bliskosti. Ali, ako se vaš roditelj bojao dubljih osećanja, bliskijih odnosa, moguće da ste često osećali nelagodu i stid zbog toga što vam je neophodna podrška.

Odrastajući, deca emotivno nezrelih roditelja nastavljaju da osećaju unutrašnju prazninu, čak ako čisto spolja oni vode normalan život odrasle osobe. Usamljenost može postati njihov saputnik i u kasnijim godinama, ako nesvesno odaberu odnose koji nisu u stanju da im obezbede i zadovolje njihovu potrebu za čvrstom emotivnom povezanošću. Oni mogu dobiti obrazovanje, naći posao, ženiti se ili udati i odgojiti decu, ali će ih i dalje pratiti dubok osećaj emotivne izolovanosti.

Lindsi K. GibsonOdrasla deca emotivno nezrelih roditelja“

Izvor> poznajsebe