“Minijatura na zrnu graška”, izložba minijaturnih knjiga iz findova Narodne biblioteke Srbije, autora dr Dejana Vukićevića, otvorena je juče, 22. aprila u Narodnoj biblioteci u Boru
Zbirka minijaturne knjige Narodne biblioteke Srbije najviše na srpskom pa onda na ruskom, francuskom, slovenačkom, mađarskom, nemačkom i češkom jeziku sadrži beletrističke knjige (Gorski vijenac Petra II Petrovića Njegoša na srpskom i mađarskom, pesme Edgara Alana Poa na francuskom, kratke priče Miroslava Josića Višnjića i dr.), monografske knjige (Komunističke partije Jugoslavije ili ličnosti – pesnika Aleksandra Sergejeviča Puškina, Šandora Petefija, Hajnriha Hajnea), jezičke rečnike, mali broj teološke literature, nekoliko političkih pamfleta i dr.
Iz fonda se posebno izdvajaju dve ultra-mikro-mini nemačke knjige dimenzija 6 x 6 mm i Ratni manifest kralja Franje Josipa I iz 1914. dimenzija 24 h 22 mm.
Knjige iz ovog fonda toliko su male da se ne mogu čitati golim okom.
Njihova tradicija stara je koliko i knjiga uopšte, često su služile kako bi se štampari dokazivali, ali su pokazale i svoju praktičnu stranu i funkcionalnost.
Marija Antoaneta je, na primer, želela knjigu koja može stati u rukavicu pa je podsticala proizvodnju minijaturnih knjiga.
Legenda kaže da negde duboko u južnoameričkim planinama leži izgubljeni grad – Eldorado. Među brojnim koji su ga tražili najdominantniji su bili Španci, koji nikada nisu pronašli grad Inka za koji legenda kaže da je pun zlata. Da li ovaj grad zaista i postoji?
“Nalazi se na ostrvu usred slanog jezera čije je dno zlatno. U sredini ostrva nalazi se hram posvećen Suncu. Zidovi, krovovi, fontane…sve je tamo do suvog zlata” – ovakav opis zlatnog grada dao je vojnik pod komandom španskog osvajača Franciska Pizara.
Eldorado je izvorno bio naziv za čoveka, kasnije za grad, a nakon toga za celu zemlju. Prva legenda o Eldoradu govori o kralju, sinu boga Sunca koji je živeo u zlatnom dvorcu u kojem nije mogla prodreti dnevna svetlost, dok druga legenda priča priču o krunisanju prestolonaslednika.
Ove legende vremenom su se prepričavanjem promenile sve do kreiranja mita o Eldoradu kao zlatnom mestu, tako da se počevši od 1529. godine rodila zlatna groznica u potrazi za mitskim gradom!
Oko 1530. godine u kolumbijskim Andima, konkistador Gonzalo Himenes de Kesada naišao na Indijance plemena Muisko. Od indijanskih starešina je čuo mit o Eldoradu.
Priča je otišla dalje do Franciska de Oreljana i Gonzala Pizara koji su 1541. godine poveli slavnu ekspediciju u dolinu reke Amazon. Iako Španci nisu pronašli Eldorado, ipak su zgrnuli veliko bogastvo koje su zaplenili Indijancima Južne i Centralne Amerike.
Nemački baron Filip fon Huten, organizovao je još jednu ekspediciju, ali ga je njegova potraga za Eldoradom odvela u Venecuelu. Vekovima su avanturisti tražili tražili ovaj zlatni grad, i stotine ljudskih života je izgubljeno u potrazi za njihovim snom. Njihova požuda za zlatom odvela ih je na put bez povratka.
Edgar Alan Po napisao je pesmu Eldorado koja simbolično govori o vitezu koji traži ovo mesto, a koju je na srpski preveo Stanislav Vinaver. I danas aktivna legenda, Eldorado je ostao simbol nečeg što se želi a što je nedostižno. Možda u legendama ima i istine.
Možda je mitski Eldorado, zlatni grad iz bajke, zaista postojao. Ovaj legenda i dalje ostaje da golica maštu brojnih avanturista.
Edgar Alan Po (engl. Edgar Allan Poe) američki književnik, pesnik, urednik literarnih magazina i jedan od najznačajnijih predstavnika američkog romantizma, umro je u Baltimoru, na današnji dan, 7. oktobra 1849. godine.
Edgar Alan Po, za života gotovo nepoznat, postao jedan od najuticajnijih američkih pesnika kada su vrednost njegovog dela otkrili francuski pesnici Bodler, Malarme i Valeri. Njegove kratke pripovetke smatraju se pretečom detektivskog romana.
Biografija
Njegov otac i majka, Dejvid Po ml. i Elizabeta Hopkins Po (oboje glumci) preminuli su u roku od dve godine (otac 1810, majka 1811.) nakon njegovog rođenja. Po je odveden u Ričmond, gde je živeo kod Džona Alana, te onda poslan u Englesku gde je od 1815. do 1820. pohađao Manor School u Svindon Njuingtonu. Nikad legalno usvojen, prezime Alan uzeo je kao srednje ime. Porodica Po je inače poreklom iz Škotske, gde je rođen i Edgarov otac.
Godine 1826, Po odlazi na studije na virdžinijski univerzitet pod imenom, ali je izbačen zbog kockarskih dugova, što ga dovodi u svađu s Džonom Alanom koji ga se tada odrekao kao sina. Godine 1827. pridružio se vojsci, lagavši o svom imenu i starosti; 1830. stiže do Vest Pointa, ali je izbačen godinu kasnije zbog neizvršavanja dužnosti.
O sledećem periodu Poova života malo se zna, osim da je 1833. živeo s očevom sestrom u Baltimoru. Nakon što je s kratkom pričom Poruka u Boci osvojio 50 dolara, započinje karijeru pisca: u časopisima Sadern literari mesindžer (u Ričmondu, gde je stvarao od 1835. do 1837.), te filadelfijskim Bartonz džentlmenz magazin i Grejemz magazin (1839 — 1843.), izlaze neka od njegovih najpoznatijih dela. Godine 1835, Po se ženi trinaestogodišnjom rođakinjom Virdžinijom Klem, koja će kasnije od posledica tuberkuloze postati invalid, te na kraju i preminuti, što se smatra uzrokom Poovog neobuzdanog alkoholizma. Slavna pesma Anabel Li (1849.) posvećena je Virdžiniji. Njegova prva zbirka, Priče iz Groteske i Arabeske, pojavila se 1840. godine, a sadrži jedno od njegovih najpoznatijih dela, Pad kuće Ašerovih. U ranim četrdesetim godinama 19. veka, izlazi i Školjkareva prva knjiga, njegovo najprodavanije delo. Mračna poema o izgubljenoj ljubavi, Gavran donela je Pou svetsku slavu kad je izdana 1845, a Ubistva u Rue Morgue te Ukradeno pismo, takođe iz tog perioda, smatraju se Poovim najpoznatijim kriminalističkim romanima. Takođe, bio je aktivan književni novinar. Godine 1848, depresivan i u očaju, Po pokušava samoubistvo. Nakon toga je nakon zabave na putu novoj zaručnici nestao na tri dana. Pojavio se u vrlo čudnom stanju u Baltimoru, gde je i na kraju preminuo 7. oktobra 1849. godine.
Dela Poov opus obiluje romanima, kratkim pričama te pesmama i smatra se ogromnim doprinosom svetskoj književnosti, pogotovo u žanru horora i kriminalistike.
Pesma na dan – Edgar Alan Po Tema: MORE PRE NEGO USNIM
ANABEL LI
Prije mnogo, i mnogo ljeta U kraljevstvu na obali Življaše djeva znana sred svijeta Pod imenom Anabela Li, I življaše sred briga i radosnih sjeta Da me voli i da se volimo mi. Bio sam dijete i bila je dijete U kraljevstvu, što plaču valovi, No ljubavlju većom od ljubavi svete Ljubljasmo se ja i Li, Te nam na ljubavi nebeske čete Zaviđahu, anđeli svi. I tako prije ljeta i ljeta U kraljevstvu, što plaču valovi, Vjetar iz oblaka skrši poput cvijeta Moju lijepu Anabelu Li, I tako njoj brata žalost dopa, Da je ponese daleko od mene, Da je u kamenom grobu zakopa, Što ječi od umorne pjene. Anđeli nesrećni i u raju Zaviđahu njoj i meni I, zato (svi ljudi znaju U kraljevstvu, što ga more mi) U noći iz magle zaduhaju Vetri i ubiju moju Anabelu Li. No naša je ljubav jača od one Njih, što bjehu stariji no mi, Njih, što jesu umniji no mi, Pa ni anđeli s vrh vasione, Pa ni bjesovi, što pod morem rone, Dušu ne mogu rastaviti: dušu mi Od duše lijepe Anabele Li. Kad mjesec sine, nosi mi sanje O lijepoj Anabeli Li; Kad zvijezde izađu, sinu oči danje Prelijepe Anabele Li; I tako noću za noći ja sjedim I dragu, moju ljubav i moj život gledim, Tamo u grobnici na valu, U njenom grobu na zvučnome žalu.
Edgar Alan Po (1809-1849) Preveo s engleskog Tin Ujević
Iz knjige Pesništvo evropskog romantizma, priredio Miodrag Pavlović, Beograd, 1982. Iako pesma možda ne odgovara sasvim laganom letnjem štimungu, uvrstio sam je zbog vanrednog Tinovog prevoda. Pesma je inače jedna od najčuvenijih napisanih na engleskom jeziku, te u tom smislu, za sve one koji znaju taj jezik, original je neuporediv sa bilo kojim, pa i Tinovim prevodom. Izvor:kcb.org.rs
Gavran je najpoznatija pesma američkog književnika Edgara Alana Poa.
Kada je objavljena po prvi put 29. januara 1845, donela mu je svetsku slavu.
Gavran na glavi Atinine biste, simbola mudrosti koji pripovedača navodi kao intelektualca. Ovu ilustraciju je napravio Eduar Mane povodom izdanja francuskog prevoda poeme.
Interpretacija Pesnik govori o gubitku svoje ljubavi, Leonore. Taj gubitak je obojen misticizmom, jer narator oseća strah kada ga posećuje misteriozni gavran, koji često ponavlja reči „nikad više“. Za pesmu se može reći i da je groteksna; veliki je broj scena u pesmi koje su duboko psihološki opisane. Pesnik iznova postavlja pitanja gavranu o negovoj dragoj sa nadom da će mu dati bilo kakav pozitivniji odgovor, osim veliki broj puta ponavljanog „nikad više“. Međutim, sve ono što je iz pesnik osetio kada je ugledao crnu pticu je prethodno bilo u njemu, pri čemu je gavran samo potpomogao da sve iz njega iziđe. O tome kako je stradala Lenora ne saznajemo ništa; motiv gubitka drage bez objašnjenja njegovog uzroka često se pojavljuje u Poovim pesmama. Treba napomenuti da gavran nije plod halucinacije, već je stvaran, i to baš onakav kakvim ga je pesnik opisao. U nekim situacijama, gavrane je moguće naučiti i da govore.
Gavran Jednom u čas tužan noćni, dok razmišljah, duh nemoćni, nad knjigama koje drevnu nauku u sebe skriše, bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše. „Posetilac neki – šanuh – kucnuo što može tiše, samo to i ništa više.“ Ah, sećam se toga jasno, beše zimnje veče kasno; svaki tinjav odsev žara utvare po podu piše. De čekajuć, srce snažim u knjigama zalud tražim za Lenorom bol da blažim. Ime koje podariše njoj anđeli, divna draga kojoj ime podariše anđeli, nje nema više. I šum svilen, šumor tmurni, šum zavesa tih purpurnih, neslućenom, čudnom strepnjom obuzima sve me više; da umirim srce rekoh: „To zacelo sad je neko na pragu se mome steko, kucnuvši što može tiše, posetilac neki pozni, zakuca što može tiše na vrata i ništa više.“ Najednom mi strepnja minu i zureći u tamninu: „Gosparu il gospo – kazah – ne ljutite vi se više, bejah skoro u san pao, neko od vas na prag stao i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše, da i ne čuh“… Tad mi ruke vrata širom otvoriše – samo mrak i ništa više. I dok pogled tamom bludi, bojazan mi puni grudi, slušajući, sanjajući, snovi mi se teški sniše, i zagledan u tišinu, samohranu pustu tminu, „O Lenora“ reč jedinu, izgovorih tiho, tiše, „O Lenora“ odjek vrati što mi usta prozboriše, samo to i ništa više. Vratih se u sobu svoju a duša u nespokoju. I uskoro nešto jači udarci se ponoviše. „Na prozoru, u kapcima, mora biti nekog ima, miruj srce, da u njima vidim kakvu tajnu skriše, miruj srce da uvidim kakvu tajnu oni skriše, vetar samo, ništa više! I otvorih kapke tada, kad ulete iznenada lepršajuć gordi Gavran iz dana što srećni biše, gospodski ga izgled krasi, pozdravom se ne oglasi, niti zasta, nit se skrasi, dok mu krila se ne sviše povrh vrata, na Paladin kip mu krila se ne sviše, slete, stade, ništa više. Videć pticu ebonosnu, osmeh tužno srce kosnu, zbog važnog i strogog sklada kojim lik joj sav odiše. „Mada ćube čerupane – rekoh – plašljiv nisi, vrane, što sablasan traješ dane sred žalova noći, kiše – kaži kakvim imenom te sile pakle okrstiše?“ Reče Gavran: „Nikad više.“ Začudih se vesma tome, odgovoru prejasnome, mada smislom reči ove meni malo jasno biše: al priznajem, nema zbora, ne čuh takvog odgovora, i ne videh takva stvora crnih krila što se sviše, zver il ticu čija krila na Paladin kip se sviše, s’ tim imenom „Nikad više.“ No Gavranu s’ kipa bela ta reč beše mudrost cela, reč jedina s’ kojom mu se misao i duša sliše. Nit rečju tom zbor mu presta, nit pomače on se s’ mesta a u meni sumnje nesta: „Svi me znanci ostaviše, odleteće i on ko i Nade što me ostaviše.“ Reče Gavran: „Nikad više.“ Čuvši, duhom sav uzbuđen, taj odgovor brz, rasuđen, „Stvarno – kazah – to što zbori, reč jedinu nikad više, valjda reče njegov gazda, zlom sudbinom gonjen vazda, dok sve misli koje sazda u jedan se pripev sliše, tužbalicu mrtvih nada i dana što srećni biše, tužni pripev: „Nikad više.“ Ali Gavran, stvor stameni, tužnu maštu bodri meni, naslonjaču ja približih vratima što mogah bliže, i galve na plišu sjajne, mnih znamenje tako tajno u govoru svom nejahno nosi tica ta što stiže, šta sablasna i odvratna, stara tica koja stiže, misli, grakćuć: „Nikad više.“ Sedeć, slutnjom srce morih, i ni reči ne prozborih tici čije plamne oči do srca me prostreliše: i u misli zanesena, meni klonu glava snena sa uzglavlja tog svilena gde svetiljke odsjaj sliše, prileć neće nikad više! A vazduh sve gušći biva, kao miris da razliva kadionik kojim anđo kadi sobu tiho, tiše „Nesrećniče – viknuh tada – božija milost to je rada da ti dušu spase jada, uspomenu da ti zbriše: pij napitak sladak da se na Lenoru spomen zbriše.“ Reče Gavran: „Nikad više.“ „Proroče il stvore vražiji, đavole il tico, kaži, zaklinjem te nebom sklonim i Gospodom ponajviše, dal’ ću dušu namučenu priljubiti u Edenu uz devojku ozarenu koju svi mi snovi sniše, uz Lenoru kojoj ime serafimi podariše?“ Reče Gavran: „Nikad više.“ „Sad umukni, kleta tico, – skočih, viknuh – zlosutnico, u paklenu noć se vrati, u oluj i nedra kiše! S’ tamom crno perje spoji, beleg laži gnusnih tvojih, samoćom me udostoji, vrh vrata ne sedi više; izgled i kljun tvoj ukloni što mi srce ojadiše.“ Reče Gavran: „Nikad više.“ I Gavran, stvorenje žalno, sedi stalno, sedi stalno, krila mu se oko bledog Paladinog kipa sviše, oči su mu zlokob prava, ko zloduha koji spava, svetiljka ga obasjava i sen mu po podu piše: duša mi se od te senke što se njišuć podom piše spasti neće – nikad više!
Zbirka minijaturne knjige Narodne biblioteke Srbije najviše na srpskom pa onda na ruskom, francuskom, slovenačkom, mađarskom, nemačkom i češkom jeziku sadrži beletrističke knjige (Gorski vijenac Petra II Petrovića Njegoša na srpskom i mađarskom, pesme Edgara Alana Poa na francuskom, kratke priče Miroslava Josića Višnjića i dr.), monografske knjige (Komunističke partije Jugoslavije ili ličnosti – pesnika Aleksandra Sergejeviča Puškina, Šandora Petefija, Hajnriha Hajnea), jezičke rečnike, mali broj teološke literature, nekoliko političkih pamfleta i dr.
Knjige iz ovog fonda toliko su male da se ne mogu čitati golim okom. 
TAMOiOVDE 