SUŠTINA PRIRODNOG NAČINA ISHRANE…

Sposobnost prepoznavanja osnovnih elementarnih simptoma u organizmu je osnovni regulator u procesu ishrane koji treba da bude merilo u odabiru hrane i u kvalitativnom i u kvantitativnom smislu.

“Biljka izvlačenjem vode, minerala i drugih jedinjenja iz zemlje uz dejstvo toplote i svetlosti kroz fotosintezu i druge biohemijske procese transformiše tu materiju u živu tvar kojom gradi sopstveno živo biće.

Foto ilustracija: Bora*S

Tako oblikovana živa tvar postaje hrana i čoveku i pojedinim životinjskim vrstama.

Dalje, životinje mesožderi će za hranu uzeti životinje biljojede ili pak druge životinje mesoždere i daljom transformacijom oblikovati druga živa jedinjenja koja sačinjavaju njihovo biće.

Čovek je na kraju lanca stvaranja i na kraju lanca ishrane, što ga čini bićem koje u sebi sadrži svaku tvar Zemlje te stoga je i neminovno da svaku potrošenu tvar dopuni novom količinom, a tvari su sve rasute u bićima koja život nose.

Da li ovo znači da bi čovek mogao pojesti svaku biljku i svaku životinju? Delimično da, međutim, kao što je več naglašeno, čovek nije razvijen tako da može funkcionisati kao biljojed ili mesožder, ali kao spoznajno biće može pristupiti procesu transformacije pojedinih vrsta hrane pripremajući je do stvaranja oblika koji je pogodan da se iz njega preuzmu svi Elementi i druge neophodne supstance.

Isto tako ne znači da čovek treba da juri kroz život za svakom biljkom ili životinjom koja postoji, već je dovoljno da se odredi po vrstama njihovim i potrebama svojim.
Tu je ustrojstvo takvo da postoji unutrašnji regulator potreba kojeg čovek treba da postane spoznajno svestan.

Uz to treba znati da svaka biljka i svaka životinja može biti hrana koja gradi i održava telo, ali isto tako može biti i otrov koji telo razara, ili pak lek koji bolest zaceljuje kada se javi usled nekog unutrašnjeg poremećaja.

Kako funkcioniše proces ishrane?

Da bi se svaki Element snabdeo neophodnim rezervnim supstancama, preporučuje se ishrana raznovrsnom hranom koja sadrži osnovne materije Elemenata. Ako bismo se celog života ograničili na istovrsnu hranu, naše telo bi se svakako razbolelo, što znači da bi takva vrsta hrane proizvela nesklad u organizmu.

Preko rastvaranja hrane procesom sagorevanja uz pomoć vazduha, Elementi dobijaju hranljive supstance i tako se održava njihova aktivnost. Ovo je suština prirodnog načina čovekovog života.

Ako nekom Elementu ponestane goriva, to se odmah oseti u delovanju funkcija koje od njega zavise.
Ako u našem telu pojačano deluje Element Vatre, mi osećamo žed, ako preterano deluje Vazduh osećamo glad, Element Vode izaziva osećaj hladnoće, a Element Zemlje stvara umor.

S druge strane, i svako prezasićenje Elementima izaziva pojačano delovanje u telu. Višak Vatre stvara želju za kretanjem i aktivnošću. Voda pojačava procese lučenja. Prezasićenje Vazduhom (nadutost) ukazuje da moramo biti umereniji u uzimanju hrane. Prezasićenost Elementom Zemlje utiče na smanjenje polne aktivnosti.

U svojoj aktivnoj i pasivnoj polarnosti električne i magnetne struje, sa hemijske, a i sa magijsko alhemijske tačke gledišta, imaju zadatak da stvaraju kisele i bazne spojeve u svim organskim i neorganskim telima.
U aktivnom smislu oni su graditeljski, a u negativnom smislu su rušiteljski, rastvarački i razjedinjujući.

Sve ovo objašnjava osnovne biološke funkcije u telu. Njihov krajnji ishod je kruženje života, koji nastaje, buja, sazreva i nestaje. To je smisao evolucije svega stvorenog.

Uputstva za pravilnu ishranu

Sposobnost prepoznavanja osnovnih elementarnih simptoma u organizmu je osnovni regulator u procesu ishrane koji treba da bude merilo u odabiru hrane i u kvalitativnom i u kvantitativnom smislu.

No, postavlja se pitanje kako čovek da zna koji Elementi i kakve supstance preovlađuju u celokupnoj raznolikosti biljnog i životinskog sveta. moguće je kroz primenu znanja osnovne Magije Elemenata koja počiva na principima polarnosti kao što su toplo-hladno, suvo-vlažno, tvrdo-meko i slično. Takođe, osnovna Magija Elemenata daje i uputstva za pravilnu ishranu koja su prvenestveno namenjena običnom čoveku, ali su i dobar vodič kroz proces spoznaje.

Primenom ovih osnovnih postulata za pravilnu ishranu koja se zasniva fundamentalnim principima Spoznaje i Univerzalnih Zakona, stvara se osnova za čistu, zdravu i funkcionalnu ishranu čoveka kroz ceo život.

Zanemarivanje ovih osnovnih uputstava i smernica za ishranu u svakodnevnom životu, sasvim izvesno dovodi do niza poremećaja, prvenstveno u metabolizmu, a može biti i uzročnik pada opšteg imuniteta i podložnosti rarznim oboljenjima.
U energetskom smislu dovodi do nesklada u radu vrtložnih energetskih centara u oganizmu, remećenja prirodnih procesa i pada opšte sposobnosti bića.

Opšti deo o namirnicama
Opšta raznovrsnost namirnica

Raznovrsnost podrazumeva različitost namirnica koje se koriste u ishrani, međutim opšta raznovrsnost se odnosi na sve namirnice biljnog i životinjskog porekla sa svih geografskih područja na planeti.

U stara vremena magovi su putovali i u veoma udaljene krajeve da bi samo ubrali jedan cvet, ili bi posredstvom trgovaca karavanima nabavljali najrazličitije namirnice iz svih krajeva sveta.

Danas je mnoštvo namirnica prilično dostupno, ali postoji i mnogo toga što čovek u svom životu nikada nije okusio, i to ne samo iz udaljenih krajeva sveta, već i onoga što u svom neposrednom okruženju ima.
Ne zaboravite da raznovrsnost podrazumeava sve, pa makrar to bilo i samo jedanput u životu.

Preovlađujuće namirnice

Preovlađujuće namirnice u ishrani čoveka su one namirnice koje se nalaze u njegovom širem neposrednom okruženju. Ako ste rođeni i živite u istoj zemlji (podrazumeva se relativno područje šireg regiona) 80% namirnica mora biti poreklom iz zemlje u kojoj živite, a 20% bi trebalo da budu namirnice iz ostalih krajeva sveta.

Foto ilustracija: Bora*S

Danas, u eri brzog transporta roba, na ovo pravilo veoma mali broj ljudi obraća pažnju.

Ako živite, recimo u širem regionu jugoistočne Evrope (kontinentalni deo), bez obzira što volite, mediteransko ili tropsko voće, banane, narandže, ananas, grejp, nar i slično voće, ono ne može biti okosnica vaše svakodnevne ishrane, a da pri tom veoma malo ili gotovo nimalo ne jedete jabuke, kruške, šljive, breskve i ostalo voće zemlje u kojoj živite.

Potrebno je s vremena na vreme okusiti neki specijalitet iz Kine, Meksika, Arabije ili bilo koje zemlje sveta, ali to ne sme biti preovlađujuća ishrana, što je danas veoma čest slučaj kod takozvanih „obožavalaca“ ove ili one „tradicionalne kuhinje“.

Ukoliko promenite mesto svog boravka, naročito ukoliko je novo mesto življenja sa drugačijom klimom, na samom početku ove promene odnos količina namirnica u ishrani bi trebao biti uravnotežen i to 40% namirnica treba zadrižati iz zemlje u kojoj ste živeli, a 40% iz zemlje u koju ste se doselili.

Prelazak treba vršiti postepeno do potpunog prelaska na ishranu novog podneblja. Ovaj proces postepene transformacije ishrane traje okvirno oko 30 dana, a preporučuje se da traje i do 90 dana naročito ukoliko se preseljenje odnosi na zemlju sa potpuno drugačijom klimom. 20% namirnica i dalje treba da podrazumeva najrazličitiju hranu sa svih meridijana.

Razlog za ovakav proporcionalni odnos između preovlađujućih i nepreovlđujućih namirnica jeste usklađivanje pulsirajućeg zračenja sopstvene energije sa pulsirajućim zračenjem podneblja, čime se stvara skladan simbiotički odnos bića sa okruženjem.

Proporcionalni odnos namirnica „tvrde“ i „meke“ hrane

Pod namirnicama „tvrde“ hrane podrazumevaju se one namirnice u kojima preovladjuju Elementi Zemlje i Vatre. To su meso i sve prerađevine od mesa, kod biljaka to su stablo, korenje, krtole, zeleni plodovi i seme, takođe, u ovu grupu namirnica spadaju i sve vrste gljiva.

Namirnice „meke“ hrane su one u kojima preovlañuju Elementi Vode i Vazduha. To su svi spoljnji životinjski produkti (mlečni proizvodi, jaja), zatim životinjka mast i biljna ulja, a od delova biljaka su listovi, cvetovi, zreli plodovi, mlado neoformljeno seme, klice i mladi izdanci cele biljke.

Foto ilustracija: Bora*S

Proporcionalni odnos namirnica tvrde i meke hrane treba da bude 30% tvrde i 70% meke hrane.
U ovih 70% meke hrane spada i sva voda i druga pića koja se piju u toku dana. Razlog za ovakav procentualni odnos je proporcionalnost prema sastavu ljudskog tela koje čini 70% vode i 30% ostalih „tvrdih“ supstanci.

Proporcionalni odnos „neobrađenih“ i „obrađenih“ namirnica

Neobrađene namirnice su sve one namirnice koje se koriste onako kako se nalaze u prirodi, u svežem stanju. Obrađene namirnice su one koje su potvrgnute nekom od termičkih procesa zagrevanjem ili smrzavanjem, i namirnice koje su podvrgnute nekom od prirodnih procesa konzerviranja, bilo da je reč o sušenju, prirodnoj fermentaciji ili fermentaciji u vodi (kišeljenje).

Odnos neobrađenih i obrađenih namirnica u svakodnevnoj ishrani traba da bude uravnotežen, u odnosu 50% prema 50%. Ova proporcionalnost se odnosi na ukupnu količinu potrebne hrane u jednom danu. Priroda tvrde hrane je takva da se ona uvek podvrgava obradi kako bi se prilagodila metabolizmu čovekovog organizma. Samo u malim količinama i povremeno ona se može koristiti kao neobrađena hrana. Izuzetak su jedino gljive.

Kad je reć o mekoj hrani, ona se može koristiti kao neobrađena i kao obrađena hrana, a preporučuje se uravnoteženost u njihovoj upotrebi.

Napomena o obrađenim namirnicama: Treba voditi računa o tome da se prilikom svake obrade namirnica menja njena osnovna struktura u smislu povećanja ili smanjenja njene „tvrdoće“.
Kuvanjem ili fermentisanjem se smanjuje tvrdoća hrane, dok se prženjem, pečenjem ili sušenjem povećava njena tvrdoća.
Ova napomena je važna kako bi se vodilo računa o proporcionalnosti u odnosu tvrde i meke hrane.

Proporcionalni odnos izmenu namirnica biljnog i životinjskog porekla

Foto ilustracija: Bora*S

Prporcionalni odnos između namirnica biljnog i životinjskog porekla ne postoji. Razlog za ovo je u tome što ne postoji dijametralna suprotnost u energetskoj vrednosti Elemenata obe grupe namirnica.

Takoñe, treba naglasiti da neke supstance koje sadrži meso se mogu naći u istom ili sličnom obliku i količini i u nekim namirnicama biljnog porekla, ili obrnuto.

Ovo znači da bi se recimo meso moglo izbaciti iz ishrane na duži vremenski period, ukoliko se koriste spoljni produkti životinjskog porekla (mlečni proizvodi, jaja) i uz adekvatnu zamenu, pre svega gljivama i nekim drugim biljnim vrstama koje su po svom sastavu supstanci slične mesu. Ovo saznanje se smatra glavnim adutom zastupnika vegetarijanske ishrane.

Međutim, postoje izvesne supstance, naročito, pojedini enzimi koje sadrži meso, a koje ne sadrži nijedna biljka. Iz tog razloga se ne preporučuje potpuni vegetarijanski način ishrane.

Ovaj odnos takođe u mnogome zavisi i od klimatskih uslova podneblja u kome se živi, samog načina života i vrste aktivnosti i poslova koji se svakodnevno obavljaju.“

Izvor: Iz knjige „Ogledalo duse“

---

 

OD ZLOČINA LJUDI ZBUNI SE PRIRODA…

ZNAŠ LI DETE MOJE?

Zašto se zatvaraju oblaci onda kada su polja žedna kiše, a otvaraju onda kada polja kišu ne žele?
Od zločina ljudi zbuni se priroda, i napusti red svoj.

Foto ilustracija: Bosa*S

Znaš li, dete moje, zašto njive ponesu teški plod u proleće, a u leto daju jalovu žetvu?
Zato što i kćeri ljudske omrzoše na plod utrobe svoje i ubijaju ga u cvetu.

Znaš li, dete moje, zašto izvori presušuju i plodovi zemaljski nemaju više slasti one koje imadoše?

Zbog greha ljudskog, od koga uđe nemoć u svu prirodu.

Znaš li, dete moje, zašto pobedonosni narod trpi poraze od svoje nesloge i razdora i jede hleb zagorčan suzama i pakošću?
Zato što pobedi krvnike oko sebe, a ne pobedi ih u sebi.

Znaš li, dete moje, zašto majka hrani i ne može da nahrani decu svoju?
Zato što dojeći ih ne peva im pesmu ljubavi no pesmu mržnje prema susedu.

Znaš li, dete moje, zašto ljudi postadoše ružni i izgubiše lepotu svojih predaka?
Zato što odbaciše lik Božji što iznutra iz duše delja lepotu lika i navukoše obrazinu zemlju.

Znaš li, dete moje, zašto se bolesti umnožiše i pomori strašni?
Zato što ljudi počeše smatrati da je zdravlje otmica od prirode, a ne dar od Boga.
A što se otima s mukom, s dvojnom mukom se mora braniti.

Znaš li, dete moje, zašto se ljudi bore za zemlju i ne stide se svoga ravenstva s krticama?

Zato što im zemlja proraste kroz srce, te oči vide samo ono što u srcu raste.
I zato, dete moje, što ih greh suviše onemoća za borbu za nebo.
Ne plači, dete moje, skoro će Gospod doći i urediće sve.

Vladika Nikolaj Velimirović

---

 

UM STVARA SVETLOST; SRCE PROIZVODI LJUBAV…

MUŠKARAC I ŽENA

Muškarac je najuzvišenije stvorenje.

Žena je najdivniji ideal.

Bog je stvorio presto za muškarca;
Za ženu oltar.
Presto slavi;
Oltar sveti.

Muškarac je um.
Žena je srce.
Um stvara svetlost; srce proizvodi ljubav.
Svetlost oplođava;
Ljubav oživljava.

Muškarac je snažan zbog razuma.
Žena je nepobediva zahvaljujući suzama.
Razum ubeđuje;
Suze smiluju.

Muškarac je spreman za svako herojstvo.
Žena za sve patnje.
Herojstvo oplemenjuje;
Martirijum uzdiže.
Muškarac ima nadmoć.
Žena izbor.
Nadmoć znači sila;
Izbor predstavlja pravo.

Muškarac je genije.
Žena je anđeo.
Genije je neizmeriv;
Anđeo neopisiv.

Težnja muškarca je najviša slava.
Težnja žene je krajna vrlina.
Slava čini sve što je veličastveno;
Vrlina čini sve što je božanstveno.
Muškarac je kod.
Žena je jevanđelje.
Kod popravlja;
Jevanđelje usavršava.

Muškarac razmišlja.
Žena sanja.
Razmišljati znači imati u glavi larvu;

Sanjati znači imati na čelu aureolu.

Muškarac je okean.
Žena je jezero.
Okean sadrži biser koji kiti;
Jezero je pesma koja zadivljuje.

Muškarac je orao u letu.
Žena je slavuj što peva.
Leteti znači gospodariti prostorom;
Pevati znači osvajiti Dušu.

Muškarac je hram.
Žena je sakrarijum.
Pred hrmom skidamo kapu;
Pred sakrarijumom klečimo.

Ukratko: muškarac je tamo gde se zemlja završava;
Žena, gde nebo počinje.

Viktor Igo

_____________________________________________________________

 

MAGIČNA SVETA ZEMLJA -TIBET…

Spektakularni budistički manastiri i iskreni osmesi nomada, snežne planine, uspavana jezera i jasno plavo nebo – ovo je Tibet, magična sveta zemlja.

Mont Everest se nalazi izmedju Nepala i Tibeta

Smešten na jugozapadnoj granici Kine sa Nepalom, Tibet zahvata površinu od 1.2 miliona km2. Prosečna visina ove visoravni je oko 4900m, te ne čudi podatak da se ovde nalazi oko 50 planinskih vrhova viših od sedam hiljada metara s dominantnim Mont Everestom, poznatim kao “Krov sveta” i “Sveti dom bogova”.

 

U istoriji Tibet se pojavio u VII veku kao ujedinjeno kraljevstvo, ali se ubrzo podelio na nekoliko teritorija. Ova velika visoravan predstavlja tradicionalnu postojbinu Tibetanaca, koji su preuzeli budizam od Indijaca. Do 1950. godine Tibet je bio nezavisna država na čelu sa Dalaj Lamom.

Nakon kraćeg oružanog sukoba godinu dana kasnije pripojen je Narodnoj Republici Kini. Danas, Kina upravlja zapadnim i centralnim Tibetom kao Tibetanskom autonomnom oblašću dok su istočni delovi visoravni deo provincija Sičuan i Ćinghaj.

Za vreme Mao Cedungove vladavine u Kini sproveden je teror nad stanovništvom Tibeta. Došlo je do uništavanja kuturnog nasleđa – budističkih manastira, svetilišta pa čak i do pokolja nad budističkim sveštenstvom i monasima.

Neki izvori napominju da je u ovom periodu stradalo više od 1.2 miliona Tibetanaca! Do liberalizacije režima došlo je osamdesetih godina XX veka, što je Tibetu vratilo religijsku slobodu.

Pored bogate istorije, avanturisti posećuju ovu daleku zemlju i zbog prirodnih lepota. Ušuškana među stoletnim šumama, poput bisera nižu se prostana jezera. Neka od njih nalaze se veoma visoko, a najviše je jezero Gegri Nor smešteno na 5.627m nadmorske visine.

Prilikom posete ovom dalekom prostranstvu obavezno probajte tradicionalnu kuhinju koja se temelji na pečenom ječmu, mesu od jaka i tibetanskom čaju. Uživajte u pogledu na prelepu bivšu rezidenciju Dalaj Lame, palatu Potala i letnju rezidenciju Norbulingka koje su pod zaštitiom UNESCO-a.

Zanimljivo je da je Tibet sa ostatkom Kine spojen železnicom na kojoj se nalazi najviša stanica na svetu, te ovu vožnju “kroz oblake” niko ne zaboravlja! Tibet je svakako visoravan prirodnih čuda i fenomena, riznica kulturnih relikvija i odredište za avanturu života!

J. Мirković

Izvor: superodmor.rs- 21. 01. 2016.

__________________________________________________________________________________

NI NA NEBU, NI NA ZEMLJI…

Zakačena za stenu koja je  visoka 12 metara, u podnožju Popovog vrha kod Bele Palanke,  u vazduhu visi  kućica „Odmori dušu“

Sa terase ovog jedinstvenog graditeljskog objekta ili ploče koja se nalazi na samom vrhu stene vidi se veći deo Oreovačkog polja, celo selo Oreovac koje je udaljeno nekih petnestak minuta hoda od vikendice, selo Divljana, manastir Sveti Dimitrije u Divljani, selo Mokra, jedan deo Bele Palanke, Suva planina…

Za Miroslava Pavlovića  iz Bele Palanke, jedna stena u podnožju brda „Popov vrh“, nadomak Oreovca, njegovog rodnog sela, oduvek je bila nešto posebno.

Osamdesetih godina minulog veka, „kad su se stekli uslovi“ Miroslav je kupio stenu. Nakon kupovine stene i okolne šume, odlučio je da na samom vrhu stene podigne kuću za odmor. I to ne bilo kakvu i ne bilo kako.

Da bi  dokazao moć svog znanja u graditeljstvu (građevini), Miroslav je načinio  neobičan plan i krenuo da  ga realizuje na još neobičniji način.

Umesto uobičajenog podizanja od poda do krova, Miroslav je krenuo obrnutim redom, tako što je gradio, „kačeći“ kuću za odmor – od krova ka podu.

Najpre je poravnao vrh stene, odvaljujući ogromne komade teške i preko jedne tone. Potom je izlio betonsku ploču, a za nju pričvrstio krov, za krov zidove, za zidove pod, terasu… I tako je čini se inovirao gradnju „odozgo- nadole“ ili od krova do temelja.

Zadnja strana poda kućice oslanja se na stenu tek 25 centimetara, dok preostala dva i po metra „vise u vazduhu“.

Dve je godine Miroslav uz pomoć mladalačke energije i prijatelja gradio svoj san, svoje arhitektonsko i građevinsko čudo. 

Gvožđe, džakove sa cementom i peskom, neophodne alate,  materijale, i sve ostalo nephodno za gradnju, iznosili su stazom uz brdo do vrha stene na leđima i u rukama, bez ikakvih tehničkih pomagala.

Ljudima koji su mu prilikom gradnje pomagali, Mika je plaćao, tako što im je rad- radom vraćao.

Stena je visoka 12 metara, dok visina od podnožja stene do poda vikendice  iznosi 8 metara.

Unutrašnja, useljiva površina iznosi 12, a ploča (svojevrstan vidikovac) iznad kućice zahvata dodatnih 16 kvadratnih metara . Okačena tako, kućica jednostavno nestvarno, visi u vazduhu.

Iako na prvi pogled ne izgleda lako, do ovog ptičjeg gnezda,  i nije teško doći.

U Miroslavljevom stilu gradnje, opisujem i dostupnost objektu.

Od vikendice do makadamskog puta   vodi pešačka staza (oko 100m vazdušne linije). Dužina makadamskog  (prilaz autom) do asfaltnog puta iznosi kilometar, a potom sleduje par kilometara asfaltnog puta do Bele Palanke .

Ljudi koji su je posećivali prozvali su je „Čardak ni na nebu ni na zemlji“, „Lastavičje gnezdo“ ili “ Kućica u steni“. A pravi naziv je „Vikendica odmori dušu“.

Već je zašao u sedmu deceniju života, no Miroslava ne napuštaju ni snovi, ni ideje a ni želja da uradi još nešto, nešto posebno, nešto što niko drugi uradio nije.

Jedna od velikih ideja, koju želi da realizuje je,  da na steni dogradi još jednu ili dve prostorije. Zbog toga ovih dana proširuje stazu koja kroz šumu vodi do kućice kako bi dopremio potreban materijal za dogradnju.

Doduše, fizička snaga nije više onakva kakva je nekad bila. Sam kaže da više nije tako mlad i snažan da bi džakove nosio na leđima, ali da može još dosta toga korisnog , neobičnog, jedinstvenog i lepog  uradi.

Miroslav je čovek graditelj . Puno je i svuda naporno radio. Na mnogim gradilištima u Beloj Palanci, Pirotu, Nišu i drugim mestima, bio je tražen i cenjen radenik. Slovio je  za izuzetno sposobnog, kreativnog i odgovornog majstora. Radio je uspešno ne samo građevinske nego i poslove vodoinstalaterske, električarske, kamenorezačke… I danas je uspešan projektant i graditelj fontana, dizalica i strugara.

Pavlović s ponosom ističe svoju samoukost, to, da je sve te zanate i rabote naučio sam, ali i svoj trud da preuzete i započete poslove  obavlja najbolje što ume i može ali da im pri tom doda sebi svojstven začin, zašto ne reći, majstorsko-umetnički stil i način.

Miroslav je i čovek prirode. Zbog toga je posle teških poslova dolazio Ovde u svoju, kako je nazvao, kućicu „odmori dušu“, da od umora predahne i obnovi snagu za nove ideje i poslove.

Ovde je priroda netaknuta, vazduh čist i okrepljujući, a pogled iz „gnezda“ puca na predivne okolne predele, sve do Sićevačke klisure i Suve planine. Provodio je ovde Miroslav puno vremena i beležio divne trenutke sa porodicom i prijateljima.

 Upitah Miroslava, da li bih mogao da na par dana iznajmim ovo ekskluzivno i atraktivno  viseće gnezdo. 

Odgovor je bio potvrdan. I više od toga.

-Samo se javiš i uzmeš ključ…

Mada mi je za kraj ove priče skromno izrečeno “ i to je to…“, ubeđen sam da sve ovo još uvek nije sve.

Barem što se Miroslava tiče.

Bora Stanković

Za priču i fotografije o ovom izuzetnom Tamo, neizmerno sam zahvalan svojoj znatiželji, Božici Pavlović, divnoj kćeri Mikinoj i svakako glavnom junaku Miroslavu Miki Pavloviću.

___________________________________________________________________________________

FotoPlus

_____________________________________________________________________________________________

STARINSKI LJUDI…

Mudri i staloženi, vrletni istovremeno, i na neki svoj način osorljivi, originalni

Jedni u kući vele da se iz zvučnika „tranzistora“, koji je u dvorištu bio okačen o parmak, začula Silvana, drugi da je zapevala Lepa, znam samo da je to bila neka ljubavna izvorna pesma i da je stari majstor pod šajkačom, koji je jelovom taktom prekrivao našu novu kolibu, zastao, spustio bradvu na maiju, i da su mu na oči udarile četvorostruke suze.

Starine iz Vilova

Ostao je tako nalakćen sve dok i poslednji zvuci pesme nisu zamrli. Suze su kapale po baskijama i takti, a onda je suknenim rukavom obrisao oči i nastavio da bradvom teše jelove daščice, kao da se ništa nije desilo.

Mi u kući, a i u čitavom komšiluku, Dragomira Matijevića iz Vilova po tome smo zapamtili i pamtićemo ga dok smo živi. Po tom trenutku njegove iznenadne slabosti, suzi koja ga je tog dana izdala pred narodom i tajni koju je ta pesma u njemu razbudila …

Svima nam je to tada bilo čudno, kao da on, Dragomir, seljak iz Vilova, nije ni imao pravo na suzu i osećanje…

A tog Dragomira, Bog da mu dušu prosti, a i on meni da ne zameri što mu po kostima danas preturam, ko god u čitavom kraju pomene, obavezno doda – „starinski čovek“.

Kao da sem te dve reči ništa drugo i nije potrebno da se opiše i čitav njegov život, ono šta je bio i uradio i ono što je iza njega ostalo. I svi koji ga pomenu obavezno još dodaju da – takvih ljudi više nema, niti će ih biti. Tako dobrih i mudrih, staloženih, a istovremeno i vrletnih i na svoj neki poseban način ponekad i osorljivih, originalnih, misle…

O tim starinskim ljudima, još se u Starom Vlahu, u dugim noćima oko Božića, u ono malo kuća u kojima još ima čeljadi, pričaju starinske priče. Pričaju ih oni koji su s tim ljudima kao deca čuvali ovce i goveda, ponosni i važni pred ostalima što su ih poznavali. Ostaje nekako nejasno pričaju li se te priče zbog tih starih ljudi ili zbog onih koji ih pričaju i koji na taj način samo žale vreme koje je prošlo i svoju mladost u tom vremenu.

Znao je, teku te priče, Dragomir Matijević u svoje vreme da u dva sata po ponoći pređe preko Ljubičine i Salijeve ravni, i preko strašne šumetine zvane Vrhovi i da daleko pre prvih petlova tojagom zakuca na vrata svog ispisnika i dalekog rođaka Gvozdena u susednom zaseoku. Gvozden bi, nov gotov, kao da je pet po podne, ustajao iz kreveta, založio bi vatru, „pristavio kavu“, i onda bi njih dvojica uz „zetu“ ili „dravu“, bez lampe „gašnjače“ ili sveće, samo uz plamen iz šporeta „fejzovca“, što ga je pravio majstor Fejzo iz Pilatovca kod Prijepolja, zoru čekali eglenišući.

O čemu, niti ko zna, niti ko može posvedočiti, jer, svedoka tih razgovora nema. Ne zato što oni nisu bili zanimljivi ili što su Dragomir i Gvozden branili nekome da ih sluša, nego iz jednostavnog razloga što su u Gvozdenovoj kući sva ostala čeljad u to doba noći čvrsto spavala. Sveti Bog zna o čemu su njih dvojica, ogrnuti kožusima, uz duvan, pred šporetom, po svu noć pričali.

Dragomir je imao brata Sreta. Dragomir Sreta nikada nije zvao po imenu, nego – „brate“, a Sreto je Dragomira zvao „brato“. I Sreto je bio „starinski čovek“, znao je da napravi cerote i meleme koji su i najljuće rane i sandžije lečili. Znao je svaku travku od Vrhova do Kamlja i Zlatara. Znao je, vele te starinske priče, na prtini ili šumskom puteljku i najčemernijeg za čas posla da razgovori, odagna mu crne misli i da ovaj posle tog susreta put nastavi kao da je drugi čovek.

– Takvih ljudi nema više, niti će ih biti – kažu u Vilovima.

Sreto je u vrtu pod svojom brvnarom gajio svakojake biljke, tikve i boraniju, božure i travu gavez od koje srastaju kosti, ali su svim prolaznicima ponajpre u oči padale velike crvene ruže, a Sreto je svoje ukućane i prijatelje tako i zvao – koga „ružo“, koga „mile“, koga „lale“, „rane“…

U tom vrtu, nekako pred starost i pred smrt, Dragomir i Sreto ponajviše su vremena i provodili, sedeći na klupici, satima i satima razgovarajući, često i šapatom da ih drugi ne čuju, kao da se za čitav prethodni život, za šezdeset i kusur godina nisu dovoljno narazgovarali, kao da su jedan drugog željni ostali…

Gvozden Matijević iz Zabrdaša bio je Dragomirov veliki prijatelj. Toliki da su ponekad znali da po sedam dana sede, razgovaraju, piju rakiju i pevaju izvika. I niko od čeljadi u jednoj ili drugoj kući nije smeo niti da ih pogleda, kamoli da im nešto kaže. Dragomir je znao da u zoru sa volovima i kolima pođe u drva u šumu zvanu Studenac, putem pored Gvozdenove kuće, a kako u to doba, kao sada, nije bio običaj da se pored kuće prijatelja prođe tek tako, obično bi svratio, a onda, pred zoru idućeg dana, u Gvozdenovoj kući, tekao bi sledeći razgovor:

– Vidiš ti Gvozdene, volika drva imaš, doći će ti jednog dana Ruso (Dragomir je po ovim podrazumevao silnu rusku vojsku), sva ova drva nalagaće ti oko kuće i zapaliće ti kuću – počinjao bi Dragomir, koji je život proveo u uverenju da veće sile do Rusa nema i da će oni, kad-tad, svetom zavladati.

– Ai, crnjo, u pravu si. Ruso je to, nego, natovari ti kola drva sa moje klade, đe da ideš u Studenac da se mučiš – pristajao bi Gvozden iz prve.

Taj Gvozden Matijević, moj đed, starinski čovek, nekad dobar ko hleb, nekad vrletan do zla boga, jednom je tako, iza rata, ljut, psovao partiju po dvorištu, istog trena ka gradu je, po običaju, odmakao komšija da ga prijavi, a kad se komšija vratio iz varoši, na putu ga je sačekao Gvozden:

– Svrati komšija da predaneš, na kavu i rakiju, umorio si se…

Po ovim pričicama, isečcima iz života, ti ljudi ostali su upamćeni. Ne po tome koliko su dana, kog proleća, proveli u oranju i vlačeći njive i koliko su krvavih žuljeva zaradili tiskajući trupce niz Studenac do Uvca i praveći na Uvcu kerepe, kako su hranili čeljad, otimajući tek pomalo od života, nego po tome što su po svu noć sedeli ispred šporeta i pričali.

To su bili ti starinski ljudi, kakvih više u Starom Vlahu nema.

A i onaj „tranzistor“, odnosno radio-aparat na baterije, sa početka priče, bio je „starinski“. Koliko znam, najmanje jednom je sa vrha našeg zelenog kredenca tresnuo o drveni patos, drugi put je sa klupe sleteo u lavor pun vode i u oba slučaja ništa mu nije falilo, nastavio je da svira. Današnji tranzistori teško bi to preživeli, kao što i današnji ljudi, sigurni su u Starom Vlahu, nisu ni prići onim starinskim. Ni u staloženosti ni u vrletnosti.

A, možda je to samo zato što su oni živeli u ona stara, starinska, a mi živimo u ova, sadašnja, obična vremena.

Zoran Šaponjić

(iz knjige reportaža “Ljubomirova zemlja”)

Izvor: iskra.co

________________________________________________________________________________________

ŽELITE DA OBIĐETE CEO SVET…

Onda pravac Danska!

Karta sveta na jezeru Klejtrup

Kartu sveta (Verdenskortet) na jezeru Klejtrup napravio je samo jedan čovek, Soren Poulsen, i to od zemlje, kamenja i trave te po njoj možete slobodno da hodate, a potom se hvalite kako ste obišli ceo svet.

Za ovaj impresivni poduhvat mu je bilo potrebno 25 godina!

Karta zauzima ukupno 4000 kvadratnih metara, a da, pomoću nje, obiđete ceo svet treba vam svega nekoliko minuta, piše amusingplanet.

Dimenzija ove karte sveta je 45 x 90 metara, a svakih 27 centimetara odgovara 111 stvarnih kilometara.

Soren Poulsen je rođen 1888. godine na posedu na kojem se danas nalazi karta i preselio u SAD kada je bio mladić, piše Pixelizam.

Nakon 20 godina u inostranstvu, vratio se na porodično imanje u Danskoj.

Nakon neuspelog projekta da imanje pretvori u veliki voćnjak, 1944. godine je započeo projekt na kojem je radio sve do svoje smrti u 1969. godine.

Ljubitelj geografije, Poulsen je odlučio da na jezeru napravi poluostrvo u obliku karte sveta.

Tom prilikom je koristio samo nekoliko jednostavnih alata i veoma mnogo genijalnosti – neko kamenje je sam prebacivao s jedne lokacije na drugu, a neko od njih je bilo teško i više od jedne tone.

__________________________________________________________________________________________

Izvor:prva.rs

_________________________________________________________________________________________

FotoPlus

Izvor: pixelizam.com

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

NAŠE, VOJVOĐANSKE KUĆE…

Naša, vojvođanska kuća, mora da bude niska i dugačka poput barke koja plovi Panonskim morem.

Mora da bude napravljena od zemlje jer sve što je rođeno u Panonskoj ravnici, rođeno je iz zemlje i Sunce nam se u Vojvodini iz zemlje rađa i u zemlju po počinku odlazi.

Naša, vojođanska kuća, mora da ima visok i veliki odžak poput jarbola na brodu koji priziva ptice selice i savija gnezda rodama. Streha mora da bude dovoljno duboka da prihvati lastavice koje istu kuću od zemlje prave.

Mi mirišemo na zemlju, zemlja je duboko pod našom kožom i zato sve što je vezano za zemlju nameće nam se kao sudbina.

Poštujući Panonsku ravnicu gradimo domove koji su tromi, teški, životni i inspirativni, domove koji liče na mače koje spava pored ognjišta.

Narav nam je ista takva, mi lale volimo da je sve oko nas sporo, nigde ne žurimo ali uvek stižemo, radimo temeljno i sa smehom na brku i ljubavlju u srcu.

Prihvatamo promene otvorenog srca, ali u duši ipak su nam draže naše dedovine.

Naše kuće, od slame i blata, grade ljudi svojim rukama i dahom a ne superobučeni preduzimači, mi pletemo trsku i pričamo priče, okrećemo leđa najjačim vetrovima i ušuškavamo se u toplinu paorske peći.

Volimo hladovinu, onako kada se u sred leta ogrnete dunjom, jer je u sobi od naboja uvek sveže. Sve nam je nekako stabilno, mi ne gradimo zidove od 15 cm sa super izolacijom od stiropora, mi gradimo prave zidove od pola metra, tada smo samo sigurni da nas košave neće produvati, zima ohladiti a topla leta previše ugrejati.

Naše kuće imaju kong, gonak, gonk, sve jedno je reći, zavisi u kom delu Vojvodine ste se našli.

To je mesto okupano svetlom, koje čuva zid naše kuće od preterane vlage, blago uzvišen kao pozivnica za ulazak u dom.

To je mesto, ponekad otvoreno, ponekad zastakljeno gde nam počinje i završava se dan, na njegove zidove stavljamo stare šerpe u koje sadimo muškatle, petonije i zevalice i puštamo čuvarkuću da izraste iz pukotine na zidu od zemlje, tu sušimo paprike, krompir i luk sveže ubran iz bašte, i gonku sve miriše na selo.

_________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________

Naše kuće imaju klupu ispred kapije, to nije obična klupa, to je klupa istoriskog nasleđa, mesto mobe kad čistimo grašak ili predemo vunu.

Klupa ispred kuće je mesto odakle posmatramo svatove koji prolaze kroz selo, to je mesto gde po noći šapuću mladi zaljubljeni parovi, to je mesto gde se krišom ostavljaju poruke i cveće za devojke, to je mesto gde nedeljom popodne sedimo i grickamo štrudle, jer se nedeljom odmaramo i ogovaramo.

Klupa ispred kuće je naš, seoski, psihijatar.

Pitate se šta još tako čarobno imaju naše, vojvođanske, kuće, rećiću vam, u poverenju. Imaju prozore i senike.

Prozori su uvek dvostruki ili trostruki, veličine taman onolike da možete da vidite šta se dešava na sokaku, veličine da vas čuva od spolja a priziva unutra, veličine da vam da dovoljno svetlosti a malo hladnoće i preterane toplote.

A senik je mesto na tavanu, prozračno i čisto, to je mesto gde se gricka komadić slame i mašta, mesto gde sve miriše na otavu, na livadu i snove, gde vam se čini da je svet, čitav, ravan, poput vaše zemlje.

U tu našu, vojvođansku, kuću ulazite preko kapije, kapije je uvek velika, ona glavna, kad se otvori čitav svet ulazi u vaše dvorište, onako velikodušno slobodno, a u dvorištu paorska prašina (ko po njoj nije tapkao teško da će razumeti šta ona znači).

Otvorena ili zatvorena kapija je znak da ste spremni da u svakom trenutku prihvatite plodove vaših njiva, goste i veselje.

Naše, vojvođanske kuće, vredne su, vrednije nego što iko od vas može da zamisli i zato čuvajte ih ili gradite nove, onako od blata iz inata, čuvajte ih za vašu decu, jer iako su poslednjih decenija bile zapostavljene, njihovo vreme ponovo dolazi.

One su besmrtne poput naše tradicije i zato čuvajmo ih, te naše Vojvođanske kuće.

_________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________
dipl.ing.arh Ivana Rakarić

Izvor: zzvonkorr.wordpress.com

_________________________________________________________________________________

Saznajte Ovde: SLIKAR VOJVOĐANSKIH PEJZAŽA

_________________________________________________________________________________

NAJVEĆA PRAŠUMA U EVROPI…

Povodom 26. septembra, Svetskog dana čistih planina

Planinske zajednice zauzimaju petinu kopnenog područja na planeti nam Zemlji, dok njihovi nemerljivi resursi predstavljaju osnovni životni oslonac čak desetini ljudske populacije.

Svetski dan čistih planina je povod za našu ličnu, makar neku aktivnost, koja će doprineti da se ovo nemerljivo blago zaštiti i očuva u svom izvornom, veličanstvenom sjaju.

Bora*S

---

---

Perućica – biser prirodnog blaga Republike Srpske, najveća prašuma u Evropi

Sigurno najvredniji biser u nizu prirodnog blaga nacionalnog parka Sutjeska je strogo zaštićeni rezervat Perućica, jedna od retkih sačuvanih prašuma Evrope.

Još davne 1938. godine, šumari taksatori prilikom izrade uređajnog elaborata na planini Maglić, pronalaze u slivu rečice Perićice, u uvali između Maglića, Volujaka i Sniježnice, prekrasne vrste bukve, jele i smrče čija je drvna masa prelazila 1000 m3 po hektaru, a visina pojedinih stabala dostizala preko 50 m.

Šumske vrste Perućice nisu imale premca u Dinaridima, ne samo po drvnoj masi i visini, već i po sastavu, izgledu i lepoti. Sve je to bio razlog da Vlada SR BiH 1952. godine izdvoji područje Perućice sa površinom od 1234 ha „iz redovnog šumarskog gazdovanja , kao šumarski objekat potreban naučnim istraživanjima i nastavi“, a 1954. godine, to područje, uvećano za još 200 ha, stavlja se pod zaštitu države kao prirodni rezervat.

Pogled sa Vidikovca (Dragoš Sedlo) na Perućicu i vodopad Skakavac, koji se u srcu prašume stropoštava sa visine od preko 70 m, ispunjava čoveka zadovoljstvom što je taj mali deo iskonske prirode, sa bogatim multifunkcionalnim biodiverzitetom, sačuvan za sadašnje i buduće generacije.

Očuvanje i zaštita Perućice u izvornom stanju je jedan od glavnih zadataka Nacionalnog parka Sutjeska. U rezervatu je sve prepušteno prirodi. Rađanje, život, umiranje i ponovno rađanje, taj večiti životni ciklus, odvija se bez intervencije čoveka. Na ostacima prirodno umrlih stabala buja novi život.

Perućica predstavlja, danas tako retku, prirodnu laboratoriju sa velikim značenjem za mnoge naučne discipline, za edukaciju, kao i za jednostavno uživanje u čistoj i nedirnutoj prirodi.
Živi svet Perućice izražen kroz vegetaciju (fitocenoze i biljne zajednice, ekosisteme, floru, faunu i drugo) je veoma raznovrstan i bogat.

Perućica je zbog svog južnog položaja u Evropi (submediteransko-mediteransko područje), bila za vreme ledenog doba veoma značajan refugijalni prostor koji je omogućio da se mnoge termofilne vrste evropskog severa i njenog središta sačuvaju na ovom području. Ledeno doba je zahvatilo područje Perućice pa su njeni vršni delovi bili prekriveni lednicima, o čemu svedoče ostaci glacijalnih perioda (lednički cirkovi i korita, morene raznovrsnog karaktera, glacijalni obluci, i dr.). Niži delovi Perućice ostali su bar delimično, bez ledničkog pokrivača, što je omogućilo razvijanje refugijalne flore i vegetacije (Ostrya carpinifolia i njene zajednice i druge).
(Iz prezentacije „Perućica-zemlja magije“).

U okviru ovog strogog prirodnog rezervata, zaštićena su, pored šumskih vrsta bukve, jele i smrče, još i vrste subalpske bukve, čiste ili sa planinskim javorom; subalpske smrče, te vegetacija bora krivulja, ili tzv. klekovina bora i planinska travnjačka vegetacija.

U Perućici, kao i u drugi delovima parka, nalazi se zaista, pravo bogatstvo i raznovrsnost biljnog sveta, te niz endemskih i rijetkih vrsta. O bogatstvu biljnog sveta Perućice može da posvedoči i to da je registrovano preko 170 vrsta drveća i grmlja i preko 1000 vrsta zeljastog bilja. Istraživanja zastupljenosti vrsta mahovina i lišajeva tek su započela.

Stoga su ovi predeli već dugo pravi magnet za naučnike i istraživače iz raznih naučno-istraživačkih disciplina.
Prolazak kroz Perućicu je dozvoljen samo uz prethodnu najavu i pratnju vodiča iz Nacionalnog parka Sutjeska.
Izvor:srbijuvolimo.rs

---

---

STVARAN SVET U KOJEM ŽIVIMO…

Film „Zemljani“: Delo koje morate odgledati i koje će vam promeniti život!

Svi oni koji kažu za sebe da su ljubitelji životinja trebalo bi da pogledaju film „Zemljani“. Oni koji se interesuju kako funkcioniše svet u kome živimo i ko stoji iza napretka ljudske rase, ne smeju da okreću glavu od istine.

Predstavljamo vam film koji velike korporacije i vlade ne bi volele da odgledate!

Da bismo postali samosvesni pojedinci koji žive u 21.veku moramo se suočiti sa realnošću i izaći iz fabrikovanog sistema.

Film Zemljani (eng. Earthlings) je dokumentarni film višestruko nagrađivan na festivalima i koji se smatra za jedno od najvažnijih dela iz oblasti prava životinja i zaštite životne sredine.

Izašao je 2005. godine i prvenstveno je zamišljen je kao projekat podizanja svesti građana o sterilizaciji kućnih ljubimaca.

Zahvaljujući producentu, scenaristi i reditelju Shaunu Monson-u koji je počeo da istražuje sve aspekte životinjske eksploatacije i njihove povezanosti sa ljudima, ovaj projekat obuhvatio je: tržište kućnih ljubimaca, azile i skloništa, mesnu industriju, industriju kože i krzna, industriju morske hrane, korišćenje životinja za zabavu i medicinske svrhe.
Originalnu muziku je komponovao Moby, a narator je holivudski glumac Joaquin Phoenix koji je dobio nagradu za humanitarni rad na ovom dokumentarcu.

Ovaj film sadrži zbir snimaka koje su reditelju dostavili ljudi iz udruženja za zaštitu životinja, pojedinci i organizacije. Autentičnost snimaka je potvrđena dugotrajnim istraživačkim radom, a autor i sam apeluje na početku dela na javnost koja odbacuje istinu.

Mi vas samo možemo zamoliti da film odgledate do kraja.

Scene su jezive, uznemiravajuće, groteskne ali imajte na umu jedno: scene su realne!

Sve ovo što vidite danas, sve ovo što će u vama izazvati buru emocija i što će vas naterati da zažmurite – se dešava svakog dana širom sveta.
Nevezano za to da li ste vegetarijanac, da li planirate da prestanete da nosite krzno ili ne, ovo delo morate pogledati!

Čak i ako posle ovoga ne budete promenili ništa u svom životu, važno je da bar budete svesni šta se dešava životinjama širom sveta.

Spoznati istinu je prvi korak ka promenama.

Film „Zemljani“ jedno je od dela koja mogu podstaći sve nas na aktivizam, na nepristajanje na monstruozni sistem koji od nas traži da žmurimo nad patnjom drugih živih bića.

Otvorite oči i ma koliko bilo teško pogledajte svet u kome svi živimo.

Ako vam se ono što vidite ne dopadne, znajte da ga uvek možete promeniti…

Stisnite zube i odgledajte ovaj film!

______________________________________________________________________________________________

Autor: zivotinje.rs

______________________________________________________________________________________________

PRIZORI SADAŠNJI I POTONJI…

Bioluminiscentne pečurke

Na desetine bioluminiscentnih pečurki, čije zelene stabljike sijaju obasjane svetlom punog meseca, klija iz mrtvog debla.
Ova vrsta – Mycena lucentipes – raste na stablima cvetajućeg drveća u prašumama Brazila i Portorika.

Nepoznato je da li je jestiva.
Izvor:nationalgeographic.rs

---

---

Večno svetleće gljive odnosno Micena lukaeterna rastu u ostacima Atlantske šume u blizini Sao Paola, Brazil. Emituju vrlo jarku žutozelenu svetlost 24 sata dnevno iz svojih gelom obloženih pora. Uzorak DNK te vrste gljiva koji je zapravo sinteza gena što potiču iz pet različitih regija omogućava naučnicima razumevanje porekla i razvoja bioluminiscentnih gljiva. Od 1.5 miliona vrsta gljiva na zemlji, samo je 71 vrsta poznato po svetlećim svojstvima, a Micena lukaeterna je jedna od vizuelno najupečatljivijih među njima.
Izvor:dnevno.hr

---

DA LI STE ZNALI: SVETLEĆE PEČURKE

foto:neobično.rs

foto:neobično.rs

foto:neobično.rs

„Lisičja vatra“ (Foxfire), takođe ponekad nazvana „vilinska vatra, vrsta je gljive koja svetli u mraku.
Iako nije poznato koja je svrha ovog svetla, pretpostavlja se da ono ima za cilj da privuče insekte da prošire svoje spore, ili da deluje kao upozorenje gladnim životinja, pa bi svetlost upućivala na to da je gljiva otrovna.

Na sugestiju Bendžamina Frenklina, ove su gljive bile korišćene kao osvetljenje na jednoj od prvih podmornica.
Zanimljivo je da je prvi pisani dokument o ovoj gljivi zabeležio još Aristotel, 382. godine pre nove ere, gde je opisao da je, za razliku od vatre, svetlost ove gljive hladna.
Iako je svetlo uglavnom slabo, u nekim slučajevima može biti dovoljno jako da pod njim može da se čita.
Ako vam je stigao visok decembarski račun za struju, ove svetleće pečurke dobar su način da smanjite potrošnju svoje električne energije.
Izvor:pokazivac.com

---

Svetleće pečurke koje rastu u Japanu

Tokom kišnih sezona u delovima Japana po raznim šumama počinju da rastu svetleće pečurke. Hemijska reakcija u njima proizvodi enzim koji im omogućava da emituju svetlost. Naučnici još nemaju pravo objašnjenje za ovaj fenomen jer je skoro otkriven.

Izvor:neobicno.com

---

Svetleće biljke bi mogle da zamene ulično osvetljenje

Američki naučnici su genetski modifikovali biljke kako bi svetlele u mraku i koje bi uskoro mogle da zamene ulično osvetljenje, prenosi “Dejli mejl”.
Genetičari su u biljke preneli gene iz svitaca koji su zaslužni za svetljenje ovih insekata.

Naučni tim iz Kalifornije se nada da će uskoro moći da modifikuje i veće biljke i drveće kako bi u budućnosti predstavljali prirodnu alternativu električnim svetiljkama.

Za dobijanje svetlećih biljaka naučnici su iskoristili enzim luciferaza ( od latinskog lucem ferre – nosilac svetla) koji se nalazi u genima bioluminescentnih bića kao što su svici, neke vrste meduza, gljiva, bakterija…

Oni su zatim pomoću posebnog softvera u laboratoriji dizajnirali nove sekvence DNK sa ovim enzimom, koje su ubacili u agrobakterije – bakterije koje mogu da prenesu svoje gene na biljke.

Na taj način su naučnici uspešno napravili male biljke koje svetle, ali su im potrebna dodatna novčana sredstva kako bi genetski modifikovali velike biljke.
I. Kešanski

Izvor:blic.rs

---

Priredio: Bora*S

 

U SAMOĆI SMO LJUDI…

U ČOVEČANSTVU SMO METEŽ

VUK

I

Kao da će kraj avgusta.

Nebo se kruni i odranja žute mirise mraka. Zatrpava me zvezdama.
Umotavam se u lišće. Tako smo blizi vetru. Osećam ga u kičmi i u dubinama očiju. To je moj skroviti način vajanja ovog sveta.
Dobro je u gorskom kraju što, i kad nema pljuskova, leto miriše na plodnost, na hleb i materinstvo.

http://www.facebook.com/missionwolfcolorado

Nešto sveže i hranljivo useljava se u mozak i pomaže mi da mislim.
Kroz nebrušeno staklo naprsle mesečine lepo mogu da čujem zelene dozive trava, koji do mene dopiru iz sanjive daljine, a ipak tu su, bliski, kao da rastu pod uhom.
To ne otiču doba. To misli postaju bistrije.

II
Dišu uz mene zvuci drukčije živi, a stvarni. I u svemu sam prisutan.
To priroda pokušava šapatom da mi objasni na svom nemuštom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoća.
Grom u tišini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje.
U samoći smo ljudi. U čovečanstvu smo metež.

Moja je misao gore, u samom podnožju neba. Tri dana i tri noći odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani.
To plače najveci vuk koji je ikada viđen u ovim krajevima.
Rekli su mi pastiri, goniči karavana i hajkači sa jezera da je to čudan vuk, drukčiji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse.
Valjda je to njegov način vajanja ovog sveta.

III
I rekli su mi, bežeći, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli.
U ovoj zabiti svemira, kojoj pogrešno dajemo svetleće ime: zemlja – zvezda života i razuma, večito se ubijaju.
Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom životinja. Pa što ne vrište dok žvaću? Zar misle da je bol nešto što samo njima pripada?
Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustoši ? Ili vapaj za pomoć?
Ne, moje doba, izgleda, još nije spremno za zvezde.

IV
Ovde se smatra čašću i viteškom vrlinom kad poniziš do samrti sve što te nadvisuje spretnošću, snagom, lukavstvom i umom.
A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineseš dokaze da si ubio boga.
Uši sam zalepio lišćem.
Jesam li dovoljno slobodan da sebe mogu smatrati poštenim, valjanim i smirenim? Naslanjam glavu na kamen i tonem u njegovo naručje. Drveće krošnjama njuški brsti zalutala jata.
Duša večernje rose postaje moja duša. Telo večernjeg umora postaje moje telo.
Ne, ovo doba jos nije spremno čak ni za zemlju.

V
Boli me pod ljuskom lobanje dok slušam kako vuk urla, osakaćen i žedan, gore na visoravni, i kolje čopore pasa koji ga zlurado prate kao pogrebna svita.
Niz kanjon protiče reka.
Znao sam: kad iskrvari, obnevidi od slabosti i zgadi se na sve, on mora ovamo sići, bar da se pre smrti okupa.
Hteo sam da ga vidim.
Prepoznao sam nešto u tom njegovom raspuklom i usijanom ropcu. Bio je čudesno nalik na moj plač u detinjstvu.
Ti pamtis, tršava glavo, namirisana vetrom i smolom planinskog mraka, da smo se i mi nekada isto ovako mučili da razmrskanog sebe sakupimo na gomilu.
Potpuno isti jecaj, samo sad šuplje izobličen i umnožen kroz odjeke.

VI
Ne, nisam ga se bojao. Znao sam da se muči. Naleteo je na zasedu, a nešto nije dovršio, nešto važno i veliko, shvatljivo samo njemu.
I ostao je zagrcnut, sa vrelim parčetom želje, pregrizenim i presnim, zaglavljenim u grlu. Tako ne umiru oni koji su zadovoljni sobom u ovom svetu i ovim svetom u sebi.
Presvlačio je život da ga ne vuče na ledjima, izgužvan i u ritama.
Postoji umešnost nadmoći. To je isprika prirode. Postoji kultura gladi. Na glad je bivao primoran. Postoji veština opreza. Možda je taj vuk sanjar?
Postoji kultura venjenja. Još je imao vremena. Postoji kultura poraza. Ni to nije iskusio. Postoji umetnost smrti, ali ko bi se spremao, kad se smrt događa drugima.

VII
Zašto sam se usudio da pokušam da shvatim nekog ranjenog vuka koji se muči da ne umre?
Izuvijaš li metal, on pamti i vratiće se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal.
Odreži glavu drvetu. Ono pamti i listaće i dalje u pravcu svetlosti istrajnošću i zanosom svoje zelene namere. Ako je pravo drvo.
Ma kakvo nasilje vršio nad vodom koja se obnavlja, bilo da zatomiš izvor ili zajaziš potok, bilo da zadaviš reku nasipima i branama, tokovi pamte pravac i izdubiće korito tamo gde su i počeli. Ako su prava voda.
I vuk je nešto pamtio u svojoj zdrobljenoj glavi.

VIII
U sebi sam ponavljao:
“Ta pokipela vatra što mu je načela lobanju i oprala misao i okrunila svest, samo je načas pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve će se vratiti, mirno, na svoje mesto.”
To sam ja tešio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne može umreti.
Kao što ne moze umreti stenje, vazduh i voda. Kao sto ne može umreti grimizni točak promene, koji nema početka i ne znas gde se završava.
Kako mu izgleda dan? Na sta mu liče noći? Jer strašno je i grešno je kad te neuko odstrele u nečem gde si pravedan, pa ti se zamrse žile u čičak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I jos više od vuka.
Ko je taj što je pucao? Čime je vukao oroz: mržnjom, strašću ili zavišću?

IX
Da nema takvih u planini, i kamen bi se smekšao. Da nema takvih u planini, i izvori bi ogluveli.
Da nema takvih u planini, i noći bi se uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan se ne bi osvestio.
Veliki vladaru zverinja, veličanstvena nakazo, osakaćena lepoto i prelomljena vitkosti, čekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike što više nikada neće zarasti u ovom vazduhu.
Ostaće ranjiva obzorja. Ostaće zauvek žive duboke naprsline u naborima neba.
Ostaće gorčina što kljuje ne samo iz vašeg mesa, nego sad i iz moga.
I ja ričem sa vama. I krzam se. I krunim.
Znam, sići ćete ovamo. Mi se moramo sresti.

X
Neka beže pastiri, goniči karavana i zbunjeni hajkači. I ja sam vučjeg soja. Ako vas sad izneverim, zar to ne bi izgledalo da zazirem od sebe i svoje iskonske prirode?
Otkako postoji svet, kažnjavaju nas i tamane što nismo kao ostali. Rugaju nam se, smeju, proganjaju nas i žigosu.
Vuče, oni se boje, jer nisu nam dorasli ni slobodom ni bolom. Naš san je: nemoguće, a nepoznato – nas zavičaj.
Opasnost i radost su blizanci. Sav sam svečano naježen i razdragano krilat, kao kad zaklopim oči i zamišljam da lebdim. Stvarno vas duboko poštujem. Evo me u klisuri. Čekam vas.

XI
Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju.
Od rođenja se mučimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde počinje zagrljaj.
I neki nevidljiv osmeh večito nam se gužva na onim najmekšim mestima gde započinje čuđenje.
Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoči u lice. Nijedan nije smeo da mu skoči za vrat.
Pratili su ga režeći. I kadgod podigne njušku, usrče nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamišljajući tako da su i sami vukovi.
Nismo se pozdravili. Ni jedan drugom poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reči, kao da smo se sretali u zarđaloj prošlosti na ovom istom mestu gde smo sad prvi put.

XII
Vuk je mahao glavom kao da nešto otresa.
Hteo je da kaže: ” Sreća je u samrtnom času sresti u ovom bespuću nekoga ko je u sebi sačuvao pra-govor. Ja u snu redovno govorim sve te pradavne jezike, ko zna kad izumrle. Mislim da me razume jedino možda još vazduh, jer je u sebi sačuvao mladost i svetlucanje pamćenja. Zemlja se skamenila. Ogrezla je u gips. U krečnjak, krv i šalitru.”
I hteo je da kaže: “U ponekom još potoku prepoznam svoju poruku. To me prevodi voda.
Ili se ponekad ogledam u zenicama ptica. Hvala što ste razumeli moj neobični govor, videli mojim vidom i čuli mojim sluhom.
I hvala što ste shvatili svetinju moga greha: moj prezir prema ništavnom”.

XIII
Jos uvek na sebi osećam taj pogled vučji, uporan, opor, težak i istinit. Kao da mi preneo u bore svoj namučen lik.
Hteo je da mi kaže: “Neću izdržati dan. Molim vas ubijte me. Ne ostavljajte me psima da me razvuku i pojedu”.
Hteo sam da mu kažem: “Psi su razroke pameti, sujeverni i priglupi. Ne mrze oni vas, nego je velika tuga sto misle da, ako odgrizu i komad vašeg mesa, mogu postati vukovi. Moj vuče, psi su sekta.
Već to, kad uzdišu vazduh koji vi udišete, čini ih uzvišenima. Već to, što idu pravcem kojima se vi batrgate, čini im čast i slavu. Psi nisu čak ni čopor. Oni su menažerija”.

XIV
I hteo sam da kažem: “Vidite kako bi želeli da vam poloču mozak i isisaju srce, da dosegnu vaš um, vašu snagu i gordost.
Zamislite tu nesreću kad neko ne ume da bude ono što zaista jeste, i da u tome što jeste bude i svećan i uspravan, nego vam stalno zavidi što ne zna da bude: vi ”.
Hteo je, valjda, da kaže: “Ne laju oni na mene, nego se uporno trude da širom otvore vilice i otpevaju himnu za koju nemaju sluha”.
I hteo je da kaže: “Molim vas, ubijte me, samo me ne dajte njima. Položite me u vodu, neka me brzaci razbiju o stene u kanjonu i nek se u more ulijem lišen sramote i čist”.

XV
Hteo sam da mu kažem: “Ne mogu ja vas ubiti. Nisam ni lovac ni pravednik. Ja sam nešto sa strane, nesto čime se staklo umotava da ne prsne.
I najzad, ja sam jedini koji u planini veruje da ste vi, vuče, besmrtni.
Pustite me da verujem i odem odavde žmureći. Umrite mimo mene”.
Hteo sam da mu kažem, a ništa nisam rekao. Hteo je da mi kaže da me je sasvim razumeo.
I kad sam pomislio da će živeti zato sto je bog neuništiv, on je tako odjednom, tako strašno odjednom, skočio usred vira.
Stajao sam izbezumljen. Umro je najveći vuk koji je ikada živeo na ovom najmanjem svetu.
Kako je, onako ogroman, stao u tesnu smrt?

XVI
Spustio sam se, zadihan, na kamen u plićaku.
Bio sam užasno sam, ne samo svojom samoćom, vec i samoćom vuka, koju sam na sebe primio kao žig zaveštanja.
Kao čast i prokletstvo. Kao teret i slavu. I ropstvo, i slobodu.
Stvarno i dalje verujem da ono, što je vučje, ne može u nama umreti. Jer vuk se na vuka nastavlja.
Nije mi preneo poruku, ali ja sam je primio.
Poznaje se na meni. Vidim u psećim očima. Vidim kako me vide. Već ulaze u mene. Već lutaju po meni, kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora, ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duše.
Gladni su vučjeg u meni. Muči ih da shvate šta nosim, čime mislim i volim, sanjam, čekam i nalazim.

XVII
Ko god srlja u mene, dobro mora da upamti: jedno je biti otvoren, a drugo biti prohodan.
Prate me kao i vuka. Opkoljavaju svitanje i zovu druge pse. Misle da čuvam tajnu kako se biva nad drugima viši snagom i umom.
Lako je meni sa psima.
Ali naslednik vuka i sam je divljač van zakona. Dižu na mene potere i čekaju me u zasedi isti oni pastiri, gonici karavana i hajkači sa jezera koji pucaju nespretno i ubijaju dopola. Sad sam ja na nišanu.
Neko će ovde ostati. Ili ja, ili psi. Ili ja, ili lovci. Svratiću da vidim ko će.
Svratiću, sem ako, mozda, namerno ne zaboravim,
da sam ikada ovuda prolazio i sanjao.
Miroslav Antić

---

---

 

NIŠTA NEĆE BITI ISTO…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Mora više neće biti ista: Misteriozna bolest dezintegriše morske zvezde

Jednom od najlepših ukrasa mora preti istrebljenje.

Epidemija uništava morske zvezde zabrinjavajučom brzinom. Misteriozno oboljenje je krenulo iz Kanade, i raširilo se obalom Severne Amerike neverovatnom brzinom čak do Meksika.

Prvi znak da je ovo oboljenje zahvatilo morsku zvezdu je kad se ona „obrgli“ kracima. Nakon toga se na površini stvorenja pojavljuju bele lezije koje vremenom postaju rupe. Vremenom se čitav krak dezintegriše u sluzavu materiju, nalik nečemu iz horor filma.

Morske zvezde često same sebi otkinu krake kako bi sprečile da se infekcija proširi.

U aprilu kad je bolest prvi put primećena, bilo je zaraženo samo oko 1% morskih zvezda, dok se taj broj do danas popeo na zabrinjavajućih 30%.

Naučnici nisu sigurni šta izaziva ovo oboljenje, ali upozoravaju da je mogući krivac povećano zagađenje svetskih mora, kao i da bi istrebljenje morskih zvezda moglo da dovede do ozbiljnih i dalekosežnih ekoloških posledica.

T.D.

Izvor:nadlanu.com

_____________________________________________________________________________________________________

Čuda koja treba videti dok ne nestanu

Velika plava rupa u Belizeu, jedino prirodno stanište u kom postoje i aligatori i krokodili, šume poslednjih divljih gorila, najslanije more na svetu i ostrva koji nestaju – samo su neka od mesta koje biste trebalo da posetite pre nego što nestanu.

Velika plava rupa nalazi se na oko 60 km od Belize Sitija / foto: TravelAmerica360 / flickr.com

Verovatno ste čuli upozorenja o skorom nestanku velikog koralnog grebena do 2030. godine, ili topljenju snega na Alpima i planini Kilimandžaro za nekih 40 godina. Po predviđanjima, istopiće se uskoro i led na Arktiku, a polarni medvedi će nestati. Dolazak turista na ova područja može dodatno da ih optereti, ali ukoliko putnici poštuju okolinu, njihov dolazak može financijski da obogati područje i doprinese njegovom očuvanju.

Koralni greben Belizea

Sastoji se od niza koralnih grebena, koji se protežu duž obale Belizea, oko 300 kilometara, i deo je 900 kilometara dugog Mezoameričkog koralnog grebena koji se proteže od Meksika do Hondurasa. Nakon Velikog koralnog grebena u Australiji, ovo je po dužini drugi koralni greben u svetu.

Foto: mikebaird/flickr.com

Belize greben je jedan od biološki najraznovrsnijih ekosistema na svetu i nalazi se na UNESCO-ovom popisu svetske baštine. Nažalost, od 2009. našao se i na listi ugroženih mesta, jer preterana izgradnja turističkih smeštaja, kruzeri i zagađenje ozbiljno su ugrozili grebene. Naučnici smatraju da su globalno zagrevanje i ekstremne klimatske pojave izazvali izbeljivanje korala, a procenjuje se da je u poslednjih 20 godina oštećeno i do 50 odsto koralnog grebena.

Šume Konga

Putevi koje krče šumari i rudari osim uništavanjem prirode, rezultirali su češćim dolascima krivolovaca koji istrebljuju ugrožene životinjske vrste, poput gorila i šumskih slonova. Tropske kišne šume, kao što je ona u Kongu, proizvode 40 odsto kiseonika i služe kao izvor hrane, lekova i minerala.

Foto: angeloangelo/flickr.com

Nakon Amazona, reka Kongo nosi više vode od bilo koje druge reke na Zemlji. Skladno tome, tu se nalazi i druga po redu najveća kišna šuma na svetu. Prema proceni UN-a, ako se ne preduzmu ozbiljne mere zaštite, do dve trećine šuma i jedinstvenog divljeg života nestaće do 2040. godine.

Mrtvo more

Mrtvo more je najniža tačka na zemlji, nalazi se na -418 metara nadmorske visine, i deset je puta slanije od morske vode pa ljudsko telo pluta u njemu.

Foto: kudumomo/flickr.com

Veruje se da sadrži minerale korisne za ljudsko zdravlje. U poslednjih 40 godina Mrtvo more se smanjilo za trećinu svoje prvobitne veličine, a hoteli i restorani koji su nekad bili blizu obale sada su i po kilometar dalje.

Reka Jordan jedini je izvor vode, a budući da Izrael i Jordan nemilice koriste rečnu vodu za navodnjavanje, malo toga stiže do Mrtvog mora. Procenjuje se da bi moglo nestati za 50 godina. Osim toga, proizvođači kozmetičkih proizvoda koriste Mrtvo more kao izvor sirovine.

Nacionalni park Everglades

U Evergladesu na Floridi živi barem 20 ugroženih životinjskih vrsta, uključujući pantere, kornjače i razne ptice. U samom srcu parka od 2,5 miliona hektara nalazi se ogromna močvara Sawgrass, najveća takve vrste u svetu. Ugrožava ga zagađenje sa poljoprivrednih poseda, invazivne vrste, ubrzani razvoj i činjenica da se 60 odsto vode preusmerava na okolne gradove i farme.

Everglades se zbog toga smanjio za pola u odnosu na 1900. godinu. Ovo je jedino stanište floridskog pantera, a ostalo ih je samo 100 na slobodi. Za 40 godina ove bi divlje mačke mogle sasvim da nestanu iz divljine, baš kao i 20 drugih vrsta koje su ugrožene.

Madagaskar

Foto: frontierofficial/flickr.com

Zbog miliona godina izolacije, više od 80 odsto flore i faune na Madagaskaru ne može se naći nigde drugde na Zemlji. Ne učini li se ništa po pitanju spašavanja četvrtog po veličini ostrva na svetu, sva šuma će nestati za 35 godina. Površina šume već se smanjila šest puta od prvotne veličine.

Krivolov, seča šuma, nerazumno poljoprivredno iskorištavanje zemljišta ugrožavaju i 20 vrsta lemura. Rezervati za njih čine tek pet odsto površine ostrva. Neke vrste bilja i životinja će nestati i pre nego što ih naučnici uspeju pomnije proučiti.

Maldivi

Foto: nattu/flickr.com

Od 1.900 malih ostrva raspršenih po Indijskom okeanu nastanjeno je samo njih 200, i svi imaju vrlo malu nadmorsku visinu. Ukoliko se podizanje nivoa mora nastavi, malo naučnika veruje u opstanak ove države. 2008. godine predsednik Maldiva najavio je da će država početi da kupuje zemljište u Indiji i drugim državama kako bi stanovnici imali gde da žive u budućnosti.

Verovatno će nestati i veliki deo leda na polovima, tigrovi u Indiji, kao i kišna šuma Tahuamanu i njene šarene ptice. Njen životinjski svet i 400 miliona ljudi već su poprilično raseljeni.
Izvor:superodmor.rs/magazin

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

 

DOLINA CRVENE ZEMLJE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Iako ostavlja bez daha, Dongčuan u Kini ipak nije mesto ucrtano na svakodnevnim turističkim mapama, a čak se veruje da su do nedavno i sami fotografi krili ovu lokaciju kako bi samo oni mogli zabeležiti ovu nestvarnu prirodnu lepotu.

Crvena zemlja u ovom području prekriva na stotine hiljada kvadratnih metara, a smatra se jedinstvenom u Kini (druga poznata u svetu je crvena zemlja u Rio de Žaneiru).

Crvena zemlja je plodna, zbog čega ovde farmeri redovno sade povrće koje u kombinaciji sa podlogom i plavim nebom stvara spektakularne nijanse boja koje već godinama privlače fotografe iz celog sveta.

__________________________________________________________________________________________

svacudasveta.com

___________________________________________________________________________________________

Pogled na predele stvarne, neprocenjive lepote, miluje dušu i okrepljuje telo.

Hoće li ona biti dostupna i Onima što dolaze za nama?

Oni što dolaze za nama,
imat će samo
betonirane pejzaže,
nosit će na glavi
zelene kape i šešire,
a iz očiju
cvjetovi će da im vire.

Oni što dolaze za nama,
slušat će samo
cvrkut plastičnih ptica,
imat će u osmijeh,
u osmijeh, namještena lica.
Oni što dolaze za nama,
imat će sterilizirane osjećaje
bez klica.

Oni što dolaze za nama,
Iimat će i u WC-u,
i u WC-u, televiziju.
sklapat će prijateljstva
putem kućnog kompjutera.
Oni što dolaze za nama,
umjesto šljivovice
ispijat će čaše etera.

Atomsko Sklonište-sa albuma Infarkt (1979)

___________________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________________

Čedna gradska lica

Kompleksaši,
Titulaši,
Što sanjate,
Što vas plaši
Usred svoje mračne moći,
Vi živite u samoći.

Dok jurite za lovom,
Čedna gradska lica,
Pokraj vas će umrijeti
I posljednja jata ptica.

Bolujete od visina,
I velikih zapremina.
Dvjesto rata,
Sto kvadrata,
Na tri kata.

Dok jurite za lovom,
Čedna gradska lica,
Pokraj vas će umrijeti
I posljednja jata ptica…

Atomsko Sklonište- sa albuma ”U Vremenu Horoskopa” (1979)

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

LANAC LJUBAVI…

„Duša je samo misaoni treptaj svetlosti. Možeš je poslati u najveće dubine zemlje i okeana, a isto tako i do najudaljenijih zvezda, putovaće neverovatnim brzinama, može se nalaziti na više mesta u istom trenutku.

Činiće ti se da je nestala, ali ipak to je samo misao i za života tvog biće stalno u tebi. Tvojim željama se hrani, a snovima ti govori. Dobro pazi na svoje želje, utišaj ih, jer one mogu biti i otrov duši! Sreća je želja ispunjena u sebi, a nesreća tražena želja izvan sebe.„

Lanac ljubavi – Milan Nikolić Izano

http://vimeo.com/58192121#

Izbor: Gordana Atanasijević

---

 Knjiga: LANAC LJUBAVI     

Ovo je „duhovna bajka” koja nas vraća narodnim predanjima i slovenskoj mitologiji.

Promišljamo uz nju šta smo i odakle dolazimo, gde idemo kao narod sunca i zemlje. Stara znamenja i elementi iz starogrčke, indijske, egipatske, majanske mitologije utkane su u priče koje plene prostosrdačnošću i čistotom.

U njima je autor pokušao da pokaže jedinstvenost svega i naše mesto u svetu; potrebu za povratkom prirodi, shvatanje dualnosti i trojstva.

Kroz 24 poglavlja prolazi lik izišao iz srpskih legendi: Petar Vuk na svom vernom belcu Perkanu. Petar je ratnik teške sudbine: preživeo je i blagostanje i nesreću, mnoge bojeve, ali je predodređen da budi svoju dušu, preobražava se i oslobađa. U Petru Vuku simbolički je predstavljena sudbina srpskog naroda, koji mora naći svoju „pravu sudbinu“, put koji vuče na gore, ka duhovnosti.

  Kada bismo želeli da smestimo likove u realno vreme i prostor, bio bi to srednji vek, Balkan, centralna Srbija, negde u vreme pada Smedereva 1459. godine.

Autor je u priče uklopio istorijske događaje, i ličnosti kao što su Đurađ Branković, Stefan Lazarević, kralj Žigmund. Na takvom proscenijumu je narod koji koji se seća svojih staroslovenskih bogova i istinski je prožet prirodom. Za njega su hrast, vrba, lipa, vuk, ili konj povezani sa božanstvima i silama prirode koje vladaju životom.

Kada ne bismo znali ništa o nadi autora da ćemo proniknuti u tajnu jedne duhovne bajke – i prosto otvorili bilo koje poglavlje, pronašli bismo lepu, jasnu priču sa elementima drevnosti, narodnih legendi i predanja; junake koji zbog crnih slutnji ili sujete ne prihvataju ljubav, odbijaju blagostanje i tako sebe uvode u svet tame.

Videli bismo one koji se na simboličkom nivou bore protiv ništavila i smrti, veličajući plodnost i život; upoznali bismo vile i vesnike neba; svetost duha, snagu plemenitih životinja koje smo veličali kao kultove u prošlosti.

Ljubav, koja u ovim pričama zemlju čini plodnom, ljudima donosi svetlost, a sela i gradove daruje blagostanjem, mora da se nastavlja kao lanac, u kome smo svi karike u beskrajnom generacijskom nizu.

U svakom slučaju, ma kako da priđemo ovoj knjizi, svako poglavlje za sebe daje jednu, na žalost u književnosti malo zastupljenu, a tako veličanstvenu formalnu i jezičku čistotu. Iza te ljupke jednostavnosti krije se poruka Lanca ljubavi.

Ona je utkana u skriveni sloj priče. I po tome je ova knjiga prava retkost. Ona ima „nameru“ da nas transformiše na bolje, u svekolikoj povezanosti i Ljubavi.

Milan Nikolić Izano kaže: „Promenimo ovaj surovi sadašnji svet, svet industrijsko-tehnološkog materijalizma, u jedan novi svet – svet univerzalne tehnološke kosmičke duhovnosti“.

Ljubav je vanvremenska i univerzalna i nalaže nam da ove stranice čitamo tražeći lepotu i ljubav u nama samima. Zaključićemo malim autorovim citatom, ostavljajući Vam da sami nađete u knjizi skrivene darove: „Bog je u nama, treba ga pronaći, a to je suštinska sudbina svih nas“.

Zoran Kolundžija, 25. oktobar 2012. (Vlasnik izdavačke kuće Prometej Novi Sad)

 

  REČ AUTORA:

  Dragi čitaoci,

pred vama je delo koji vas neće ostaviti ravnodušnim.

Očekujte da  vam se pokrenu sva vaša unutrašnja i spoljašnja osećanja, dopustite im da vas ponesu ili potpuno okupiraju. Ova priča se ne čita, ona se doživljava kroz likove njenih junaka. Oni će probuditi nešto uspavano u vama, dotaknuće vaše unutrašnje biće, a to mi je i bila namera sa ovim delom. Napisao sam duhovnu bajku, a da tada nisam mogao razumeti , odakle su to stizale reči koje sam zapisivao.

Bilo mi je potrebno dosta vremena da bih shvatio, da mi one nisu došaptavane sa “strane“, već  su stizale iz moje dubine. To moje skriveno Ja, spavalo je, ili mi se samo tako činilo, sve ove godine, skriveno i nedostupno mojoj svesti. Šta se to desilo, te ono zatraži da se pojavi, donoseći u moj život onu pravu svetlost, za kojom sam uvek tragao, ali na pogrešnim mestima? 

Verujem da je to zasluga novog doba koje lagano, ali sigurno, ulazi u naše živote, donoseći promene na svim poljima životnog bivstva ovoga sveta. Radujte se tim promenama, ma koliko vam se činilo da je vaš život ugrožen i obeščašćen moralnom i ekonomskom krizom koja trenutno vlada. Znajte da je sve to potrebno da bi se čovečanstvo dovelo do novog stupnja svoga razvoja. To je doba u kojem će se duhovnost opet vratiti na mesto koje joj i pripada u životima ljudi. Svi mi, svojim ponašanjem i delom, moramo se potruditi da joj olakšamo dolazak. Ova knjiga i priča što nosi sa sobom, služi toj nameri. Preporučujem vam da je čitate u dahu, a kasnije joj se vraćajte, istražujte i spoznajte, njene i vaše unutrašnje tajne.

Sa nadom u veru novog doba, doba ljubavi, i u spoj svih ljudi u jedan lanac, Lanac ljubavi.

Srdačno vaš

Milan Nikolić Izano    izano.sr@gmail.com /lanacljubavi.com/

Izvor:kpv.rs/

---

---

Priredio:Bora*S

ŽIVI MUZEJ ZA TRI KONTINENTA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Zašto se ostrvo Sokotra u indijskom okeanu smatra jedinstvenim centrom biodiverziteta na našoj planeti

Mnogi kažu da je čovečanstvo „zapucalo“ ka zvezdama, a da još do kraja nije spoznalo čega sve ima na planeti na kojoj je nastalo.

I dalje se otkriva mnogo toga u vezi sa živim svetom oko nas, što traži odgovore, ali postavi i postavlja mnoga druga.

Tako na Zemlji postoje tri područja, ne računajući Australiju, gde se može pronaći flora i fauna koje nema nigde više na svetu.
Za prva dva, čuli su i vrapci – Havaji i Galapagos su odavno poznati po jedinstvenom živom svetu, mada su Havaji daleko čuveniji kao turističko odredište. A ostrvo Sokotra, u Indijskom okeanu, poznato je kao „najvanzemaljskije mesto na zemlji„.
Ova pomalo rogobatna titula, iako možda nespretno formulisana, više je nego tačna.

Sedam stotina autohtonih biljnih i životinjskih vrsta tu postoji, a 37 odsto svih biljaka ne mogu se pronaći nigde drugde.

Blizu 90 odsto gmizavaca su takođe endemski, a jedina vrsta sisara koja je samonikla na Sokotri su slepi miševi.
Grci, Egipćani, Rimljani i drugi antički narodi bili su dobro upoznati sa čarima Sokotre, a znali su i da ih iskoriste.

Mirisne biljke poput tamjana, ili lekovite kao što je aloja (tri endemske vrste), bile su veoma cenjene i tražene u starom svetu. Smola zmajskog krvavog drveta (Dracaena cinnabari), za koju se, zbog jake crvene boje, verovalo da potiče od mitskih bljuvača vatre, i danas se koristi kao lek, ali i šminka. Meštani ga koriste kao narodni lek „za sve“, jer se pomoću njega vidaju rane, koristi se kao koagulant, protiv dijareje i ostalih dizenteričnih bolesti, i za ublažavanje groznice. U davna vremena, nazivana je „Aveljevom krvlju“, a i danas je arapski naziv Dammu-l-Akhnjain – „Krva dva brata“ (misli se na Kaina i Avelja). Zmajeva krv potiče sa još nekih drveća, prvenstevno iz rodova Croton, Dracaena, Daemonorops, Calamus rotang i Pterocarpus.

Ovaj najvažniji i možda najmanji centar biodiverziteta na svetu (ostrvo je jedva 133 sa 43 kilometra) i dalje zbunjuje biologe jedinstenom smešom elemenata bio-raznolikosti Evrope, Azije i Afrike. Jedinstvena flora se, naravno, nije misteriozno obrela na Sokotri.

Ostrvo se odvojilo od glavne mase super-kontinenta Gondvane, tokom miocena (od pre 23 do pre 5 miliona godina), i time sačuvalo vrste koje su u međuvremenu nestale u drugim krajevima. Kada je čuveni škotski botaničar Isak Bejli Belfur 1880. godine stigao na Sokotru, sigurno da nije očekivao ono što je zatekao – zabeležio je 500 vrsta biljaka, od kojih je 200 vrsta i 20 rodova nauka zabeležila po prvi put.

Brojne ekspedicije koje su kasnije usledile, otkrile su i opisale više vrsta ptica, takođe viđenih samo na malom ostrvu tajni. Tako, ono ima svog čvorka, vrapca, pa i zlatokrilu sokotransku zebu (Rhynchostruthus socotranus) i još četiri vrste ptica.
Ekspedicije su se nastavile i do današnjih dana, i gotovo svaka je otkrila još nešto novo. Belgijski biolog Kaj van Dam je prvi put otišao na Sokotru 1999. godine, a u kasnijim intervjuima jegovorio kako je njegova ekipa jednostavno skupljala nove vrste „usput“, pronalazeći prethodno neotkrivene guštere, puževe i insekte na obeleženim stazama kojima su se kretali. Nije bilo potrebe zalaziti u divljinu da bi se otkrilo i nekoliko novih vrsta na dan. On je nastavio da dolazi na Sokotru, proširivši istraživanje i na običaje i kulturu lokalnog stanovništva.

Preko 600 sela je razbacano po ostrvu, a gotovo svaki odrastao muškarac je naoružan. To bi u većini ljudskih zajednica bio preduslov za nametanje svoje volje ratom i snagom oružja, ali ovde to nije slučaj. Za razliku od ostatka sveta, ovde se nesporazumi rešavaju dogovorom između seoskih starešina. Možda se u tome i krije ključ bogatstva flore i faune, jer svesni ograničenosti prirodnih resursa na tako malom prostoru, stanovnici znaju da moraju da je sačuvaju kako bi i sami preživeli.

Zaštićeno područje
Sokotra je od jula 2008. na Uneskovoj listi zaštićenih područja, jer ni ovo jedinstveno ostrvo nije imuno na pošasti modernog doba. Mnogim vrstama prete klimatske promene, ali i vrstama koje su introdukovane (donete) na ostrvo, pa tako ispada da su koze nešto „najopasnije“, pošto ne mare baš šta brste. Uz sve to, naučnici nestrpljivo očekuju da se politička stabilnost vrati u Jemen, kako bi mogli da se još više posvete očuvanju jedne od poslednjih i najvećih oaza koje čovečanstvo ima.

ENDEMSKA SRBIJA
Uvno rečeno, i naša zemlja može da se pohvali značajnim biodiverzitetom, mada eslondemskih vrsta nema u izobilju. Postoji 197 biljnih endema u Srbiji, neki su karakteristični samo za Srbiju, neki za Balkan, ali se zbog stalne promene granica ova brojka vodi kao zvanična.

Najpoznatija je Pančićeva omorika, a tu su i planinski javor (Acer heldreichii), borika (Daphne blagayana), Pančićev odoljen (Valeriana pancicii)?!?!
Nažalost, pet endemskih vrsta zauvek je iščezlo i niko ih više neće videti – kragujevački slez (Althaea kragujevacensis), vranjski slez (Althea vranjensis), moravski vodeni orašak (Trapa annosa), kao i Pančićeva udovčica i Pančićev grahor.

Nekoliko naučnih izvora spominje pet endemskih vrsta ribe u našim rekama, ali preciznijih podataka o tome nema.

Miša Milosavljević

Izvor: zov.rs

___________________________________________________________________________________________

HODAJTE… I BUDITE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________

BOSI I ZDRAVI !

U ovo letnje vreme, mnogi provode ili će provesti vreme uz more ili u prirodi. To je idealna prilika da skinete obuću i prošetate bosi.

Znate li da na našim stopalima i dlanovima postoje tačke povezane sa svim vitalnim organima u telu?

Stimulisanjem tih tačaka masiramo unutrašnje organe i poboljšavamo protok vitalne energije kroz njih.

Tako postajemo zdraviji i vitalniji.

Nekada su ljudi hodali bosi po travi, kamenju, plažama i tako bi se prirodno odvijao ovaj proces akupresure.

Protok energije u našem telu

Našim telom teče bioelektricitet koji daje energiju svim našim organima kako bi funkcionisali ispravno i uravnoteženo.

Taj bioelektricitet teče kroz mrežu meridijani sličnu krvotoku.

Meridijani počinju na svakom prstu obe ruke, protežu se preko celog tela i završavaju na vrhovima prstiju stopala.

Kada su ti meridijani protočni, elektricitet teče neometano i svi organi dobijaju energiju potrebnu za optimalan rad.

Kada je iz bilo kog razloga taj tok ometen, energija ne može doći do određenog organa. Tada se javlja poremećaj u radu tog organa, a sa vremenom i bolest.

Tako se na dlanovima i stopalima nalazi niz „prekidača“ za sve naše vitalne organe i delove tela.

Na prstima ruku nalaze se tačke za glavu – mozak, sinusi, oči i uši.

Na gornjem delu dlana i stopala nalaze se tačke za gornji deo trupa, a na donjem delu dlana i stopala – za donji deo trupa.

Da biste aktivirali ove tačke svaki dan masirajte stopala ili se jednostavno prošetajte bosi!

Akupresurna masaža stopala

Akupresura je sistem primenjivanja pritiska na određene delove tela u svrhu isceljivanja i održavanja optimalne ravnoteže telesnih sistema.

Za optimalno zdravlje i vitalnost, svako jutro 5 minuta dobro masirajte svaki dlan i stopalo.

Pritisak mora biti snažan, ali ne prejak. Možete isprobati pritisak na kućnoj vagi, on mora biti od prilike 1/4-02/03 kg.

Iako je metoda akupresure izuzetno jednostavna, efekti i dobrobiti koje postižete njenom praksom su neverovatne.

Ako imate probleme sa sinusima, napetost, probavne smetnje, manjak energije, česte infekcije, srčane smetnje, poremećaj u radu hormona, sve te probleme možete rešiti pomoću akupresure.

Akupresurom ćete pomoći obolelim organima da dođu do energije koja im je potrebna za ozdravljenje.

Svakako isprobajte, umesto masaže stopala, jednostavno se prošetati bosi, po šljunku, plaži, travi i slično. Na takav način ćete imati sve dobrobiti akupresurne masaže.

Osim što ćete dobro izmasirati stopala, ostvarićete kontakt s Majkom Zemljom, koja će vas napuniti neophodnom energijom.

Uzemljite se!

Baš kao što nas Sunčeva svetlost snabdeva vitaminom D, Zemlja nas snabdeva još jednim neophodnim sastojkom. Možemo ga nazvati vitamin Z. (Z kao ‘zemlja’)

Smatramo ga zanemarenim faktorom u pojavi bolesti – karikom koja nedostaje.

Dr sci. Gari Schvartz, profesor psihologije i medicine na Univerzitetu Arizona, iznosi pretpostavku da je uzemljivanje možda isto onoliko bitno kao Sunčeva svetlost, vazduh, voda i hranljive materije.

Uzemljivanje je kontakt sa prirodnom električnom energijom Zemljine površine.

Uzemljenje se ostvaruje jednostavno: hodanjem bosih nogu po tlu ili sedenjem i radom na zemlji.

Dosadašnja istraživanja pružaju brojne dokaze toga da površinska energija zemlje ima značajne zdravstvene dobrobiti.

Uzemljenje, ili povezanost s energijom zemlje …
-smanjuje nivo stresa
-poboljšava zdravlje kardiovaskularnog sistema
-smanjuje uticaj štetnih elektromagnetskih polja
-ubrzava oporavak posle bolesti i povreda
-poboljšava kvalitet sna

Osim toga studije jasno pokazuju da uzemljivanje ima snažan uticaj na osetljivu ravnotežu između zdravlja i bolesti, te na izglede za duži i bolji život.

Kako hodati bos

Ako odlučite pokušati hodati bosi, počnite polako, postupno napredujući prema sve više vremena bez obuće.

Imajte na umu to da će vam korak biti drugačiji nego u obući. Slušajte telo i pokušajte da se uskladite s unutrašnjim znanjem o tome kako se hoda bos.

Takođe, najbolje je početi hodati bos po mekim podlogama kao što je pesak. Kada mišići i zglobovi stopala postanu čvršći, a koža na tabanima zadeblja, moći ćete polako sve više hodati bosi, i po sve raznolikijim podlogama.

Naše telo je savršeno i dugovečno, ako se naučimo brinuti o njemu na ispravan način.

U ovo letnje vreme, mnogi od vas će provesti vreme uz more ili u prirodi. To je idealna prilika da skinete obuću i prošetate bosi.

Možda će vas malo bockati ako niste navikli hodati bosi, ali što više tako hodate, više ćete stimulisati protok vitalne energije kroz telo, poboljšati zdravlje i osetiti ugodnost i osveženje.

 Izvor:alternativa-za-vas.com

---

***

Da. I budite!

---

Priredio: Bora*S

---

 

BELINA PAHULJA NA BALKANU, CVETANJE TREŠNJI U JAPANU…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________

PROLEĆE OVDE: Slike predela ovog dela Srbije, danas 28. marta, koje  je baba Marta ogrnula belom snežnom dolamom.

TAMOiOVDE- foto Bora*S

TAMOiOVDE- foto Bora*S

TAMOiOVDE- foto Bora*S

 

 

 

 

 

 

TAMOiOVDE- foto Bora*S

---

PROLEĆE U JAPANU: Slike koje bude zavist

Dok se Balkan i dalje muči sa “produženom rukom” zime, u Japanu je proleće stiglo i to u punom cvetu!

Širom Japana procvetale su trešnje, pa su i turisti pohrlili u Zemlju izlazećeg sunca da se dive pahuljastim cvetićima.

 

Beta / AP Photo/Koji Sasahara

Beta / AP Photo/Shizuo Kambayashi

Štaviše, pošto su sva stabla bila u punom cvetu već 22. marta, ovo je drugo zabeleženo najranije cvetanje trešanja u Japanu.

Sezona cvetanja drveća poznata je kao Hanami i pripada važnoj tradiciji ove zemlje.

Poreklo običaja posmatranja cvetova datira od pre hiljadu godina kada su aristokrate uživale u pogledu na procvale trešnje i pisali pesme i priče inspirisani divnim pejzažima.

Danas se sezona uglavnom koristi za organizovanje izleta.

___________________________________________________________________________________________________________________________

Beta / AP Photo/Koji Sasahara

Beta / AP Photo/Shizuo Kambayashi

Beta / AP Photo/Koji Sasahara

___________________________________________________________________________________________________________________________

Beta / AP Photo/Koji Sasahara

Beta / AP Photo/Koji Sasahara

Beta / AP Photo/Shizuo Kambayashi

___________________________________________________________________________________________________________________________

Beta / AP Photo/Shizuo Kambayashi

Beta / AP Photo/Shizuo Kambayashi

Beta / AP Photo

____________________________________________________________________________________________________________________________
Izvor:www.b92.net

ZVONEĆI KEDRI RUSIJE…

Ruski model malih organskih poljoprivrednih imanja kao ključ za prehranu čovečanstva!

U američkim listovima  TheBovine i ProLiberty sa divljenjem piše o rastućem trendu u Rusiji, gajenju hrane u sopstvenom dvorištu a  koji država još i stimuliše.

„ Zamislite da živite u zemlji gde ne samo da je normalno da sebi uredite svoju sopstvenu parcelu bez poreza i mešanja države, već da ste još i stimulisani da na taj način unapredite kako sopstvenu samostalnost tako i snažno i zdravo društvo.

Zamislite sada još da u toj zemlji i vaši susedi takođe imaju svoju parcelu i to u okviru mreže necentralizovanih,  ekonomski održivih, nezavisnih „eko sela“ koji proizvode više nego dovoljno namirnica da ishrane celu zemlju.“

 S obzirom na industrijalizovanu masovnu produkciju uz pomoć hemije i genetskog inženjeringa to  zvuči kao utopija , ali zemlja koja je  opisana  je Rusija u našem vremenu. Kako se pokazalo model današnje ruske poljoprivrede cveta kroz milione malih imanja u porodičnom vlasništvu, koji su vođeni po principima organske poljoprivrede. Najveći deo namirnica koje se troše u zemlji proizveden je na taj način.

Za razliku od industrjalizovane poljoprivrede, ogromnog sistema zavisnog od hemikalija koji preovladava, sistem koji zapravo i nije sistem radi preko ljudi i za ljude. Zahvaljujući vladinoj politici koja stimuliše samostalna seoska porodična imanja, a ne pohlepu hemijskih koncerna, može i hoće većina ljudi na privatnim parcelama svojih dača da gaji sopstvene životne namirnice.

„ U osnovi ruski baštovani demonstriraju da bašte mogu ishraniti svet- nije potreban genetski inženjering, nikakva industrijska poljoprivredna preduzeća ni tehničke novotarije da bi bili sigurni da će svako imati dovoljno da jede.“ piše Leonid Šaraškin izdavač izdanja „Zvoneći kedri Rusije“, u kome je objašnjena istorija ovog projekta, gde čovek ponovo dolazi u kontakt sa zemljom i prirodom.

„Zvoneći kedri Rusije“ ili knjige o Anastasiji, usamljenici iz Sibirske  tajge  je zbirka od deset knjiga Vladimira Megrea, koje su imale snažan odjek u celom svetu i pokrenule veliki proces u ljudskim srcima koji vodi do povratka majci zemlji i istinskim  vrednostima dostojnim čoveka kao vrhunca tvorevine.

Ove knjige u kojima prelepa usamljenica iz Sibira,  sa ljubavlju i lakoćom ponovo postavlja čoveka na svoje mesto u prirodi, u ljubavi i skladu sa celom tvorevinom,  su više nego bilo šta drugo do sada navele milione ljudi da načine promenu u životu, korak blize ka iskonskom čoveku, moralni preporod.

Veliki broj naselja  već  postoji po  jednostavnim i smislenim principima koje je Vladimir Megre preneo u knjigama.

„1999. je u Rusiji napravljeno otprilike 35 miliona malih porodičnih parcela, oko 105 miliona ljudi blizu 70% stanovnika. Tamo se proizvodi otprilike polovina potrošenog mleka, 60% mesa, 87%  voća, 77% povrća i 92% krompira. Drugim rečima: prosečan građanin prema tome modelu   gaji sopstvenu hranu i da snabdeva porodicu i okruženje, a da ga niko ne pritiska porezima i ne zavisi od hemijske, industrije djubriva itd.“

Period vegetacije u Rusiji traje svega 110 dana, u druim krajevima moglo bi biti daleko više plodova, ali travnjaci oko kuća su duplo veći od povrtnjaka u Rusiji, a da nikom ne koriste.

Model kućnog vrta je u Rusiji toliko uspešan, da prinos iznosi polovinu ukupne poljoprivredne produkcije zemlje, a cifra se povećava pošto se sve više ljudi priljučuje pokretu ekoloških sela.

izvor:ekopedia.rs

---

OGROMAN ASTEROID SE PRIBLIŽAVA ZEMLJI…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________

Toutatis će nam se ukazati preko teleskopa 12.12.2012.

 Veliki asteroid “4179 Toutatis” približava se Zemlji i očekuje se da će 12. 12. 2012. godine proći tik pored naše planete.

Sa svojih 4,46 kilometara dužine i 2,4 kilometra širine on je jedan od najvećih asteroida koji nam se približio, mada je pojam blizine relativan, jer će nas Toutatis ipak zaobići na oko 6,9 miliona kilometara, što je oko 18 puta veća razdaljina od one koja deli Zemlju i Mesec.

Za vreme svog prolaska asteroid će biti vidljiv običnim teleskopom.

On kraj Zemlje prolazi na svake četiri godine, a s obzirom na to da se njegova kretanja prilično temeljno prate, zaključeno je da neće predstavljati nikakvu opasnost za Zemlju još narednih šest vekova.

Asteroid je prvi put uočen još davnog 10. februara 1934, kao objekt 1934 CT. Naučnici ga željno iščekuju jer će preko načina njegove rotacije pokušati da otkriju njegov sastav i dobiti bolji uvid u početke Sunčevog sistema, prenosi National Geographic.         trojka.rs

____________________________________________________________________________________________________________________________________

„TOUTATIS” NIJE OPASAN

– “Toutatis” bi izazvao razarajuće posledice, ukoliko bi udariao u našu planetu, a verovatno i istrebljenje ljudske civilizacije – smatraju naučnici sa Planetarnog instituta nauka. – Srećom, ne postoji verovatnoća za tako nešto.

Veruje se da je asteroid koji je pao na zemlju pre 65 miliona godina, posle čega su nestali dinosaurusi bio širok nešto više od 9,5 kilometara.