NA SRPSKOM DVORU SE IPAK JELO PRSTIMA…

tamoiovde-logo

U srednjovekovnoj Srbiji jelo se skoro sve isto što i mi danas jedemo, a ponajviše je bio zastupljen hleb, što je takođe i danas slučaj. Meso se jelo uglavnom na dvorovima i najpre je davano muškarcima.

645847_hrana-dvor-14_f

Kliknite za uvećanje (+)

Glavni mit koji se vezuje za srednjovekovnu Srbiju je upotreba zlatne viljuške na dvoru. To i jeste samo mit.

– Na srpskim dvorovima tokom srednjeg veka jelo se iz drvenih posuda, kao što je jeo i običan narod. Svako ko je odlazio kod nekoga na gozbu nosio je svoj nož, koji se smatrao ličnim predmetom.

Viljuška sa dva kraka sužila je da se komad mesa prenese u tanjir, a jelo se prstima.

645848_01carskagozbadetaljizresave_ff

Carska gozba, detalj iz Resave

Kašika ulazi u upotrebu tek tokom 14. veka, a do tog perioda jelo se direktno iz zdele. Što se tiče dokaza o zlatnom i srebrnom posuđu, oni potiču tek iz 15. veka pred pad srpske despotovine.

Mit o tome da se na srpskom dvoru jelo zlatnim escajgom potiče iz 19. veka – objašnjava Ljubica Vinulović, saradnik Odeljenja za edukaciju i rad sa publikom Narodnog muzeja u Beogradu.

Hleb i žitarice
Ona dodaje da su glavne odlike srednjovekovne ishrane u Srbiji pre svega velika upotreba hleba, zatim raznih žitarica i određene količine mesa. Jelo se isto voće kao i danas – jabuke, kruške, šljive, trešnje.

Pite i suvo meso
– Jela koja potiču iz srednjeg veka, a mi ih i danas pripremamo, pre svega je hleb, koji je pravljen najčešće od pšenice, ali i od ječma, prosa, raži, ovsa. Zatim razne kaše pre svega ovsena i kaša od prosa, koju su pravili sa mlekom, razne vrste pita sa mesom i sirom od rastegnutog testa.

645849_02svadbaukani-kopija-freske-iz-manastira-kalenic_ff

Svadba u Kani, kopija freske iz manastira Kalenić

Torta od sira poznata je poslastica koja se i danas pravi u raznim krajevima Srbije i na primorju. Tu su i pršuta i kobasice od svinjskog mesa – kaže Vinulovićeva.

Prema rečima Natače Cerović, višeg kustosa u Narodnom muzeju Srbije, u ranom srednjem veku kuće na selu su se uglavnom sastojale od jedne, retko dve prostorije.

U centralnoj prostoriji nalazilo se ognjište – mesto okupljanja porodice. Tu se kuvalo i obedovalo, ali i spavalo i radilo.

645852_06trpezno-posudje_fSve u jednoj sobi

Gradski model organizovanja prostora nastaje tokom 13. i 14. veka. Kuhinja je tu posebna prostorija u okviru kuće ili je pridodata uz nju. Imala je ognjište, kao i sto, stolice ili klupe, posuđe i pribor za jelo. Pojedina, imućnija gospoda su pored ovakve prostorije imala i trpezariju sa svim potrebnim inventarom.

Čačkalice na dvoru

– Vladarski model organizovanja bio je dosta složeniji. Kuhinja, pekare i ostave bile su smeštene u dvorištu, van dvora.

645851_05kuhinjska-posuda_ffU samom dvoru, obično u velikoj sali, bila je smeštena trpezarija sa velikim stolom, koji je bio zastrt stolnjakom, sa stolicama okolo, različitim vrstama posuda, priborom za jelo i detaljima koje podrazumeva i današnja trpezarija – slanicima, čačkalicama i salvetama – kaže Cerovićeva.

Kuvalo se uglavnom u posuđu izrađenom od gline, jednostavnim, bez dekoracije, dok je ono u kojem se služila i iznosila hrana i držala tečnost na trpezi, osim što je bilo funkcionalno bilo i lepo ukrašeno.

Dvopek

Komad pogače sa Rasa iz 12. veka
645855_09komad-pogace-sa-rasa-12-veki_kf– Postoji podatak da je u Jasinoj pekari (14. i 15. vek) na Novom Brdu osim hleba pravljen i dvopek, namenjen putnicima, kao i pita sa sirom – kaže viši kustos Nataša Cerović. Zanimljivo je i da, prema Zakonu o rudarima (1412) iz doba despota Stefana Lazarevića, rudari ne moraju da plate loš hleb.

Kaša od prosa
Proso kuvao u mleku ili na vodi i tako je dobijana ukusna kaša. Evo jednog zanimljivog srednjovekovnog recepta: Proso se potopi u vodu i stavi se na štednjak da provri. Kada počne da vri, ostavi se da kuva pet minuta. Pomeri se sa vatre i drži poklopljeno još pet minuta. U vruć proso naseckaju se suve kruške, jabuke ili neko drugo suvo voće. Dobijeno varivo se izmeša, a zatim, kada se još dovoljno prohladi, da bude blago toplo, doda se med.

Natalija Živanović Popović | Foto: Narodni muzej Srbije |
Izvor:blic.rs

________________________________________________________________________________________

SOMBOR – „BEĆAR“ BIO I OSTAO…

tamoiovde-logo

Image1163-SOMBORNa ovaj dan, 17. februara 1749. godine ova varoš dobila je status slobodnog kraljevskog grada.

Somborci danas obeležavaju Dan opštine.

Bora*S

_________________________________________________________________________________________________

FIJAKER STARI JOŠ ULICAMA LUTA

Sombor, grad bogate istorije, kulture, zelenila, biciklista. Zbog 18.000 stabala i 120 kilometara dugih drvoreda zovu ga Zelengradom

25_620x0Nije slučajno Zvonko Bogdan ispevao kako „u tem Somboru svega na volju, svega ima to istina, pa i žene piju vina…“, jer su samo najveći vojvođanski „bećari“ zasluživali ovakve stihove. A bećariti se nekada moglo se jedino ako si osoben, šarmantan, slobodarskog duha, kulturno nadmen, istorijski bogat… Sve je to Sombor i bio i ostao.

Grad na severozapadu Srbije, administrativni centar Zapadnobačkog okruga i četvrta najbrojnija opština u Vojvodini, oduvek je imao ono „nešto“, pa je glas o njegovim vrednostima, prelepim fasadama, zelenilu, umetničkim kuloarima i boemskom životu dopirao na sve strane.

Njegovo izvorno ime je Cobor Sent Mihalj, pod kojim se prvi put u 14. veku spominje u pisanim dokumentima kao posed istoimenog grofa. Svako ko danas prošeta somborskom varoši teško da bi mogao da je smesti u Orjent, jer liči na sve samo ne na tursku kasabu. Međutim, bila je od 1541. godine upravo to – kaldrmisana čaršija sa sedam džamija, hamamom i sarajom, ispresecana kujundžijskim dućanima…

Bila je sve ono što su joj Turci, osvojivši je i pretvorivši je u sedište Segedinskog sandžaka, nametnuli, prvi put je nazvavši današnjim imenom. Sombor je od 1687. godine, kada je postao „svojina“ Austrijanaca, bilo graničarsko mesto, a za najveću povlasticu se izborio 1749. kada su njeni stanovnici za 150.000 forinti od carice Marije Terezije otkupili status slobodnog i kraljevskog grada.

Ubrzo je postao sedište Bačko-bodroške županije i tada zapravo počinje da se formira lice kakvo, sa manjim ili većim ožiljcima, svežim ogrebotinama i nadogradnjom, prepoznajemo danas, na 175 kilometara od Beograda i samo 25 od graničnih prelaza sa Mađarskom i Hrvatskom. Zapadno od njega nalaze se Dunav i rezervat prirode „Gornje Podunavlje“ na 20.000 hektara, a na istoku Telečka visoravan.

Sombor-1Čim kročite u Sombor, uverićete se zbog čega ga zovu Zelengrad, jer 18.000 stabala i drvoredi dugi 120 kilometara jednostavno ne mogu da se ne primete. Dominiraju bođoši koji su davne 1903. godine doneti iz Misisipija i ovde zasađeni.

Druga pomisao bi mogla da vam bude da „fijaker stari ulicama zaista luta“, jer ovo prevozno sredstvo nije retkost, nego stalni „stanovnik“ grada smeštenog na dnu basena Panonskog mora.

Još 1885. godine u Somboru je donet zakon o fijakerskoj službi, a fijakeristi će vam u bilo koje doba godine priuštiti prijatnu vožnju, pokazujući vam lepote ravničarskog dragulja. Istina je da je daleko prisutniji bicikl, kojeg Somborci ne koriste samo u rekreativne svrhe, nego njime velika većina putuje u školu, na posao, kod prijatelja… Samo ozbiljan led i snežna oluja „sklanjaju“ bicikle sa somborskih ulica, dok se svaka druga vremenska prilika bez problema toleriše.

sombor (3)Ko god svrati u ovaj grad, obično „padne“ na njegovo „srce“, kako nazivaju centralne ulice ili četiri venca posvećena srpskim vojvodama iz Prvog svetskog rata, Stepi Stepanoviću, Radomiru Putniku, Živojinu Mišiću i Petru Bojoviću.

Biser somborske arhitekture predstavlja zgrada Gradske kuće ili Magistrata, nastala na temelju dvora iz 1718. godine koji je podigao grof Jovan Branković. I dalje gospodskog držanja, opravdava privilegiju statusa kulturnog dobra od izuzetnog značaja.

Kada je Sombor bio grad na 14 ostrva, na onom koje se zvalo Pandursko, 1805. godine je započeta gradnja Županije, koja je 1882. dobila lice koje i danas osvaja. U zgradi atrijumskog oblika sa dva bočna tornja, čija završna kupola pomalo podseća na onu venecijanske crkve Santa Maria dela Salute, nalazi se 200 prostorija. Svečana sala je zaista svečana, jer se tu nalazi slika Ferenca Ajzenhuta „Bitka kod Sente“, naručena 1896. godine za proslavu milenijuma od dolaska Mađara u te krajeve.

Ovo je najveće ulje na platnu u našoj zemlji, a kada se posmatra sa svih strana, stiče se utisak da se kreće. Ako želite da je vidite, možete da najavite posetu Županiji, u čijoj zgradi, na Trgu Cara Uroša, je danas smešteno sedište Skupštine grada i gradske uprave.

sombor (2)Iako korzo odavno ne postoji, možda će vam se učiniti da se vreme vratilo, dok budete šetali pešačkom zonom duže ulice Kralja Petra I, sve do Trga Svetog Đorđa, na kojem se nalazi kultna srpska čitaonica „Laza Kostić“ iz 1882. godine.

Sombor je i Grašalkovićeva i Kronić palata, Turska kuća i Sokolski dom, Župni dvor sa sunčanim satom i porukom „Jedan ti je od ovih poslednji“… U njemu za simboličan izdatak možete da uživate u umetnosti, pošto 50 dinara košta ulaznica za Gradski muzej, a za 100 dinara ćete biti bogatiji za doživljaj koji nudi Galerija „Milan Konjović“ sa 500 radova koje je veliki umetnik zavetovao rodnom gradu.

sombor (1)Vojvođanski lepotan ima privilegiju i da večno ostane grad mladosti i studenata, zbog Učiteljskog fakulteta, koji je potekao iz Pedagoške akademije, ona iz Učiteljske škole, a ona iz čuvene Preparandije, zadužbine patrijarha Georgija Brankovića iz 1895. godine. U staroj zgradi prve obrazovne ustanove danas se nalazi galerija velikog umetnika Save Stojkova, koji je proslavio svoj grad.

somborOvo je i grad glumaca, jer tragovi pozorišnog života datiraju još iz 18. veka, kada su u pisanoj formi beležena sva gostovanja i zabranjene predstave.

Repertoar Narodnog pozorišta je standardno bogat, mnogi glumci od imena ovde grade karijere, a da sve to vredi, potvrđeno je i nedavno kada je ustanova nagrađena priznanjem „Kapetan Miša Anastasijević“, za negovanje kulturnog stvaralaštva u regionu.

25aA šta je ravnica bez salaša, čardi, lepe prirode, vina, dobrog ručka i tamburice. Kako je okolina Sombora pravi raj za odmor i melem za sva čula, putnici namernici rado svraćaju u recimo Dida Hornjakov salaš, siguran zaklon od gradske vreve.

Oni koji vole konje, opredeljuju se za kompleks „Kraljevska prepelica“ u Doroslovu, koji ima konjički klub i ergelu lipicanera, a prava fešta se dešava leti na Trgu Svetog Trojstva, kada se odigrava „Somborski kotlić“.

25cMiris ribljeg paprikaša tada preplavi grad, pije se domaće vino i svuda odzvanjaju starogradske note. Prija i činjenica da u centralnim kafićima uvek za 80 dinara može da se popije jaka domaća kafa, za 150 domaća rakija, kao i da duplo manje novca nego u Beogradu treba da se izdvoji za pravi gurmanski obrok.

Briga lokalaca zbog malih plata i velikog broja nezaposlenih ostaje gotovo neprimećena za turiste, koji pre svega osete da su ljudi ovde pitomi i veseli, a da duh multikulturalizma i dalje živi. Posle nekoliko sati boravka na severu Vojvodine, mogli bi da usvojite i uzrečicu Somboraca – „Uvek ima sutra“.

Bogatstvo duhovnih hramova

25dO istoriji Sombora svedoče i verski objekti, koji lako osvajaju pažnju. Nekako se odmah nametne Karmelićanska (rimokatolička) crkva, zbog dva tornja koja dosežu visoko u nebo, iako je mnogima lepši pogled na Kapelu Svetog Ivana Nepomuka u rokoko stilu, iz 18. veka.

Somborci će vam pokazati i Malu i Veliku pravoslavnu crkvu, kako nazivaju hram Svetog Jovana preteče i Svetog Georgija, takođe iz 18. veka. Vrednosti – duhovne i arhitektonske pripisuju se i crkvi Presvetog Trojstva, a možda je još posebniji manastir Svetog arhiđakona Stefana iz tridesetih godina prošlog veka, jer je izgrađen u srpsko-vizantijskom stilu, što za Vojvodinu nije bilo svojstveno.

Čuva se recept za autohtoni sir

Somborci vole da se pohvale liciderskim kolačima koje prave, kao i autohtonim sirom u kačici, čiji recept ne otkrivaju.

Nedaleko od grada, u Telečkoj, nalazi se Muzej duvana, u Bezdanu je Tkačnica svilenog damasta, u Kolutu prvi privatni zoološki vrt u Srbiji, dok je lovište „Kozara“ bogato kvalitetnom divljači.
Tatjana Loš
Izvor:novosti.rs/02. februar 2015./

__________________________________________________________________________________________________

Image1151

___________________________________________________________________________________________________

SPEKTAKULARAN PRIZOR…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________

  Bugari grade branu oko antičkog grada na dnu jezera

Projekat bugarskog arhitekte Žeka Tileva podrazumeva izdradnju kružne brane oko nalazišta, rekonstrukciju Seutopolisa i pravljenje suvog turističkog lokaliteta usred jezera

 Na dnu veštačkog jezera Koprinka, u središnjoj Bugarskoj, krije se antički trački grad Seutopolis, sagrađen za vreme vlade kralja Seuta III u 4. veku pre nove ere. Grad je bio mali, sagrađen na ranijoj naseobini, i nije bio baš pravi grad, već više sedište kralja i njegovog dvora.

 Otkriven je slučajno 1948. godine, za vreme izgradnje brane Koprinka po kojoj je nastalo jezero i dobilo ime. Pre nego što će ona biti puštena u rad, detaljno su je istražili arheolozi.

Bugarski arhitekta  Žeko Tilev predložio je 2005. godine da se Seutopolis otkopa, prezerira i rekonstruiše, tako što će se oko grada podići kružna brana u nivou vode, čime će ovo mesto dospeti na UNESKO listu i napraviti od njega turističku destinaciju par ekselans.

 Turisti bi pristizali pomoću brodića, a zid prečnika 420 metara bi im omogućio da posmatraju grad sa visine od 20 metara, a imao bi i viseće vrtove, staklene liftove, restorane, kafee, radnje, ateljee i tako dalje.

Noću bi bio osvetljen, stvarajući na taj način spektakularan prizor.

M. B. /Telegraf