U MNOGO ČEMU, BILA JE PRVA…

TAMOiOVDE-logoKatarina Ivanović, umetnica, lepotica i rodoljub

Srpsko učeno društvo ju je 1876. godine izabralo za počasnog člana, čime je postala prva Srpkinja sa tako visokim nacionalnim priznanjem. Narodnom muzeju u Beogradu je poklonila 24 slike

25_620x0BILA je naša prva slikarka, počasni član Srpskog učenog društva, prva žena koja je kod nas naslikala istorijsku kompoziciju…

U mnogo čemu – bila je prva.

Katarina Ivanović na svet je došla 1811. godine, u porodici uglednog građevinskog preduzimača iz mađarskog grada Vesprema. Detinjstvo je provela u gradu Stolni Beograd i od najranijih dana bila „inficirana“ željom da slika.

Njen dar je, srećom, prepoznao bogati trgovac Đorđe Stanković i nije štedeo novac da je pošalje na školovanje u Peštu. U ateljeu Jozefa Peškog, mlada umetnica je ovladala četkicom i bojama. Bila je očarana svetom koji joj se otvarao na platnu. Tu je, 1834. godine, nastao njen prvi autoportret. A onda je otišla u Beč, gde joj je grofica Čaki, 1835. godine, pomogla da upiše Akademiju za likovnu umetnost, u vreme kada je za dame to bio – nedozvoljen „posed“.

Posle pet godina, kreće njena slikarska avantura po evropskim sokacima. Italija, Holandija, Francuska – tu je iskrcavala svoje kofere da bi učila, saznavala, stvarala. Iz svakog grada je, gladna znanja, „ukrala“ poneku važnu lekciju. Početkom 1844. godine odlazi na usavršavanje u Minhen, gde joj se, studirajući istorijsko slikarstvo, otvaraju novi vidici.
Sve vreme je, međutim, težila da dođe u zemlju svojih predaka, dok je boravila u Beču, intenzivno je učila srpski jezik. Katarina je u Beograd zakoračila 1846. godine, puna nade i velikih očekivanja.

Želela je da pomogne svojim Srbima, da im otvori oči i da proširi vidike mladim ljudima željnih obrazovanja. Ali, bila je žena… A to je značilo da se njen glas jedva čuo i da njeni snovi o razvoju grada na dve reke ne mogu biti ostvareni.

25 (3)

Katarina Ivanović – Oslobodjenje Beograda

Dok je boravila u Beogradu, naslikala je dva portreta kneginje Perside, supruge Aleksandra Karađorđevića. I to nije prošlo toliko slavno. Kako nije stekla zasluženo priznanje, ostala je bez zaposlenja koje bi odgovaralo njenom talentu, pa je 1847. godine, pomalo razočarana, napustila našu prestonicu i vratila se u Stolni Beograd.

Tu je provela ostatak života.

PESMA SIME SARAJLIJE

IAKO je slabo govorila srpski jezik, Katarina je bila veliki rodoljub, koji je iskreno želeo da pomogne svom narodu. Time je „kupila“ i slavnog pesnika, Njegoševog učitelja, Simu Milutinovića Sarajliju. Očaran njenim intelektom i lepotom, 1837. godine posvetio joj je jednu od najpoznatijih rodoljubivih pesama – „Trojesestarstvo“.

25 (1)

Autoportret, 1836.

U periodu između 1865. i 1873. godine, stvarala je delo „Osvajanje Beograda 1806.“, koje se smatra trijumfalnim početkom istorijskog slikarstva. Iako su, kako se govorilo, na njenoj slici sevale puške i buktao plamen, Katarinin talenat tada nije prepoznat. Ali, kasnije će greška biti ispravljena…
Srpsko učeno društvo ju je 1876. godine izabralo za počasnog člana, čime je postala prva Srpkinja sa tako visokim nacionalnim priznanjem. Bila je i iznenađena i raznežena:
Ovo je za mene najlepše, najblagorodnije odlikovanje. Za žensku u ovom dobu još nečuveno – ushićeno je pisala Katarina.

Poneta ovim činom, odlučila je da preostali opus pokloni Beogradskoj srpskoj akademiji. Do 1880. godine u Narodnom muzeju su se našle 24 njene slike, a priložila je i 1.000 forinti za osnivanje fonda sa njenim imenom.
Nadam se da će Srbi odati poštu mojim delima i da će me držati u svome spomenu – rekla je slikarka.

Katarina je preminula u Stolnom Beogradu 22. septembra 1882. godine.

Iza nje je ostalo 38 slika. Na inicijativu Društva prijatelja Narodnog muzeja, 1967. godine njeni posmrtni ostaci preneti su u Beograd na Novo groblje. Tako se vratila gradu kojem je toliko želela da pomogne.

NAJPOZNATIJA DELA
U NjEN umetnički opus spadaju uglavnom portreti, istorijske žanr-kompozicije, a veliki uspeh je postigla komponujući mrtvu prirodu. Najpoznatija dela su: „Autoportret“ (1836), „Portret mladog muškarca“ (1837) „Grožđe s korpom“ (1838), „Srpski Homer“ (1839), „Portret Sime Milutinovića Sarajlije“ (1840), „Italijanski vinogradar“ (1842), a u drugoj polovini 19. veka naslikala je portrete kneginje Perside Karađorđević, vojvode Stevana Knićanina, „Beograđanku“…
Tatjana Loš | 19. jun 2014.
Izvor:novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

VOJSKOVOĐA KOJI JE SKRATIO VELIKI RAT…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Zaboravljeni ratnik vojvoda Petar Bojović

Vojvoda Petar Bojović, čovek koji je za godinu dana skratio Veliki rat, krenuo je iz Miševića u svet sa gorštačkim zavetom da je svugde i svagda važno biti dobar čovek.
Umro je posle Drugog svetskog rata i Beogradu, gradu koji je jednom oslobodio, sahranjen bez ikakvih počasti.

Konjički_poručnik_Petar_Bojović

Petar Bojović kao mlad konjički oficir u gardi/ Foto:Vikipedija

Vojvoda Petar Bojović bio je strateg srpske vojske u svim oslobodilačkim ratovima od 1876. do 1918. godine. Međutim, iako zaslužan kao i ostala trojica vojvoda iz tih ratova, njegovo je ime nepravedno zapostavljeno. Tu nepravdu Novovarošani godinama pokušavaju da isprave.
Iz rodne kuće život ga je odveo u škole pa u šest ratova. U impresivnoj vojnoj biografiji posebno mesto ima Solunski front.

Posle proboja, na čelu Prve armije kreće u otadžbinu oslobađajući Vranje, Niš, Beograd, dvesta kilometara ispred saveznika. Za dva meseca prešli su više od 800 kilometara što je podvig u svetskoj vojnoj istoriji.

Odlučujuću ulogu srpske vojske, posebno Bojovićeve Prve armije priznali su tada i saveznici i neprijatelji.
Kada je on došao u Beograd 1. novembra, front na zapadu bio je još u Francuskoj i Belgiji„, objašnjava istoričar dr Vojislav Subotić. „Bojović je mnogo uradio ne samo za Srbiju nego i za saveznike, skratio je rat za godinu dana. Kada je kapitulirala Bugarska, nemački car piše bugarskom kralju: ‘Šezdeset šest hiljada srpskih vojnika rešilo rat, sramota’.“
U Miševićima stara kuća Bojovića polusrušena, selo opustelo, ali potomci i dalje s ponosom čuvaju sećanje na vojvodu, iako se decenijama o njemu uglavnom ćutalo.
„Znali jesmo, ponosni jesmo“, kaže Dobrica Bojović. „Međutim, ratni vihor je zahvatio celu zemlju. On je bio po ratovima, ovi naši preci su bili po ratovima tako da on nije dolazio više niti nas je posećivao.“

General_Bojovic

General Petar Bojović u svečanoj uniformi 1913. godine /Foto: Vikipedija

Iz Miševića, svog zlatarskog zavičaja, Petar Bojović je krenuo u svet sa gorštačkim zavetom iz detinjstva – da je svugde i svagda važno biti dobar čovek.
Takav je bio i kada se suprotstavio savezničkoj komandi kako bi zaštitio srpsku vojsku, ali i prema vojnicima od kojih je tražio da prema poraženom neprijatelju postupaju čovečno, kao i da stegnu srce i prođu kraj svojih domova koje nisu videli tri godine, sve do potpune pobede.
U novovaroškom kraju sećanje na vojvodu čuva česma na prilazu rodnom selu i spomenik u centru grada, dok u zavičajnom muzeju tek najavljuju bogatiju postavku o ratniku koji je nedugo posle ružnog susreta sa osionim oslobodiocima Beograda u Drugom svetskom ratu, preminuo i sahranjen bez ikakvih počasti u gradu kojem je jednom doneo slobodu.
Pripremila Slavica Jovanović

Izvor:rts.rs/rts.uzice@rts.rs

___________________________________________________________________________________________

Petar Bojović rođen je 4/16. jula 1858. godine od oca Peruta Bojovića i majke Rade (rođene Pešić) u selu Miševići kod Nove Varoši.

Petar_Bojovic_pitomac

Petar Bojović kao pitomac Vojne akademije

Njegov otac se kao dečko sa svojim roditeljima, doselio iz sela Vasojevića kod Andrijevice, gde i danas postoji selo Bojovića i naselio se u selo Miševići u sjeničkoj nahiji. Savo Bojović, stariji Perutin brat, u prvoj polovini 19. veka bio je knez sjeničke nahije. Bojovićevi roditelji su imali šestoro dece, pet sinova (Iliju, Jovana, Jevrema, Luku i njega koji je bio najmađi) i jednu najmlađu kćerku Milenu. Ova zemljoradnička porodica je živela krajnje skromno. Kao devetogodišnji dečak prešao je sa svojim roditeljima i braćom 24. aprila 1867. godine iz Stare Srbije, koja je tad bila u sastavu Osmanskog carstva, preko Javora u selo Radaljevo kod Ivanjice.

Ovaj period vojvoda je u svojoj kratkoj biografiji opisao:
„Slobodan, ali bez imovine uz skromnu platicu u sreskom načelstvu u Ivanjici, živeo je Peruta sa porodicom i zlopatio se.“

Osnovnu školu je završio u Ivanjici a prvi razred gimnazije u Užicu. Pošto nije imao sredstava za dalje školovanje, Petar je podneo molbu Ministarstvu prosvete, da mu se kao izbeglici, dodeli stipendija. Ministar prosvete Stojan Novaković, odbio je molbu 19. marta 1871. godine. Na poleđini molbe, napisao je „ad akta“.

Po preselenju u Beograd, živeo je kod potpukovnika Koste Jankovića, ađutanta kneza Mihaila, koji ga je primio u svoj dom i za malu pomoć u kućnim poslovima, dao mu stan, hranu i džeparac njemu i njegovom starijem bratu Luki. Petar i Luka nastavili su školovanje u gimnaziji i drugi, treći, četvrti i peti razred završili sa odličnim uspesima. Po završetku školovanja zajedno sa svojim bratom stupio je u Artiljerijsku školu 6. oktobra 1875. godine kao pripadnik 12. klase, bez polaganja prijemnog ispita kao 1. u rangu. Tokom školovanja upoznao je pripadnike 11. klase Stepu Stepanovića i Živojina Mišića. To je bio prvi susret budućih istaknutih vojskovođa. Dana 4. maja 1876. Petar Bojović, zajedno sa svim pitomcima dobija čin kaplara, da bi već 1. juna iste godine, posle izbijanja Srpskog-turskog rata, cela klasa dobila podnarednički čin i upućena je na front.

____________________________________________________________________________________________

Odlikovanja

Domaća odlikovanja

200px-Specijalni_Orden_Karađorđeve_Zvezde

Orden Karađorđeve Zvezde

• Orden Karađorđeve zvezde 1, 3. i 4. reda
• Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima 2, 3. i 4. reda
• Orden belog orla 4. i 5. reda
• Orden belog orla sa mačevima 1. i 5. reda
• Orden Takovskog krsta 2, 3. i 4. reda
• Orden Svetog Save 3. reda
• Orden Jugoslovenske krune 1. reda
• Zlatna medalja za hrabrost
• Medalja kralja Petra I
• Spomenice za Srpsko-turske ratove 1876—1878.
• Spomenica za Srpsko-bugarski rat 1885—1886.
• Spomenica za oslobođeno Kosovo 1912.
• Spomen-krst 1913.
• Spomenica na Prvi svetski rat 1914—1918.
• Albanska spomenica
• Spomenica garde

Orden_Jugoslovenske_krune_prvog_stepena

Orden Jugoslovenske krune

Inostrana odlikovanja
• Orden Franca Jozefa 5. reda, Austrougarska
• Orden Svetog Aleksandra 2. reda, Bugarska
• Orden za vojne zasluge 2. reda, Bugarska
• Orden za građanske zasluge, Bugarska
• Orden Svetog Spasitelja 2. i 4. reda, Grčka
• Orden Daneborg 4. reda, Danska
• Orden Svetog Mihajla i Svetog Đorđa 2. reda, Engleska
• Orden Sv. Mauricija i Lazara 1. reda, Italija
• Orden Svetog Đorđa 3. reda, Rusija
• Orden Legije časti 1, 2. i 4. reda, Francuska
• Spomenica Rusko-turskog rata 1877-1878, Rusija
• Ratni krst 1914—1918, Francuska

____________________________________________________________________________________________

Rekli su o Petru Bojoviću

175px-Војвода_Петар_Бојовић

Portet Vojvode Petra Bojovića

„Vojvoda Bojović je jedan od naših izuzetnih vojskovođa koji je svoju vernost otadžbini i kruni dokazao u svim bojevima i bitkama. On ima vrlo veliko srce i još veću dušu.“
(Nikola Pašić)

„Iako se nismo slagali i uvek sukobljavali, vojvoda Bojović je bio po meni veliki vojnik i još veći partiota, ponikao iz naše srpske zemlje.“
(Živojin Mišić)

„Vojvoda Bojović je vatreni patriota. On je svoj život posvetio svojoj zemlji. Njegove glavne osobine su iskrenost, požrtvovanje i dobronamernost. Ovaj hrabri vojnik je blag. Njegov glas, malo potmuo, gotovo se nikad ne izdiže i njegove oči koje gledaju pravo u vaše, imaju nečeg melanholičnog. To je nostalgija za otadžbinom i žalost za svima onima koji su izginuli za njenu slobodu.“
(Arčibald Rajs)

„Vojvoda Petar Bojović nije bio samo veliki vojskovođa i strateg, već i veliki pisac i teoretičar, književnik i mislilac, čija razmišljanja o istoriji, nauci, moralu i kulturi spadaju u najlepše stranice napisane u to vreme, koje i danas imaju svežinu i veliku vojnu, istorijsku i književnu vrednost.“
(general-pukovnik Milovan Bojović)

Izvor:sr.wikipedia.org

____________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

MOJE VREME SA PRINCEZOM I PRINCOM…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________

 Na Čegru, brdu iznad Niša, juče sretoh njihova kraljevska visočanstva princa Vladimira Karađorđevića i princezu Brigitu.

DSC09106TIOTIOPrinc Vladimir Karađorđević, najstariji je sin princa Andreja, brata kralja Petra drugog.

Sa suprugom Brigitom živi u Nemačkoj .

Uvod i foto: Bora*S

________________________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde-DSC09134TIO12TamoiOvde-DSC09125TIO1TamoiOvde-DSC09123TIO2TamoiOvde-TIO1
______________________________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde-DSC09103TIO5TamoiOvde-DSC09095TIOTamoiOvde-DSC09104TIO15TamoiOvde-TIO2
_______________________________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde-DSC09109TIO7TamoiOvde-DSC09116TIO9TamoiOvde-DSC09108TIO3TamoiOvde-DSC09119TIO10_______________________________________________________________________________________________________________________________________

Princ Vladimir za „Blic“: Žalim braću i sestre, ali ih ne mrzim

Princ Vladimir Karađorđević, sin kraljevića Andreja i unuk kralja Aleksandra I, ekskluzivno za “Blic” govori zašto se protivio da zemni ostaci njegovog oca sada budu preneti iz SAD u Srbiju i, kako kaže, izdaji njegove braće i sestre.

345069_vladimir02rasfoto-mladen-surjanac_ff

Foto: M. Šurjanac

Zašto niste bili za to da vaš otac bude sahranjen na Oplencu?

 – Ovo je prekretnica u poslednjih 78 godina srpske istorije i zaista istinski dobra volja mnogih da isprave ono što je učinjeno Karađorđevićima. Ali, plašim se da mnoga pitanja još nisu rešena, niti u potpunosti shvaćena. Na neki način, postoji potencijalna opasnost od stavljanja “kola pre konja”.

 Na šta tačno mislite?

– Nisam želeo da vratim svog oca u vreme velikog previranja u Srbiji. Zar porodica nije mogla da bude ljubazna i zar se nije moglo sačekati da se patnja i sav taj pritisak na srpski narod smanji, pre nego što sam doneo svog dragocenog oca kući? On će biti sahranjen u porodičnoj grobnici na Oplencu, zaostavštini kralja Petra I. Ali, prethodne vlade, čak i posle brojnih sudskih sporova još od 1991. godine, 90 odsto zemljišta i imovine na Oplencu još nisu vratile zadužbini. Karađorđevići moraju da spavaju po hotelima u Topoli, umesto da spavaju u imovini njihovih predaka. Uprkos počasti koja će biti odata vraćenim i izgnanim članovima porodice Karađorđević 26. maja, u koji to ustavni kapacitet ih mi, živi naslednici, zapravo vraćamo? Ja sam lično obećao ocu mnogo više od toga i to je razlog zašto sam toliko ogorčen i razočaran time što su drugi članovi moje porodice odlučili da idu iza mojih leđa i dovedu mog oca u Srbiju sada!


S obzirom na to da ste ipak prisustvovali pomenu, jeste li uspeli da rešite problem sa članovima porodice?
– Iako sam ljut i razočaran mojom braćom i sestrom zbog izvršenja ovog čina izdaje, ne gajim animozitet prema njima. Osećam sažaljenje jer su mislili da je ovo jedini način na koji bi oni mogli da ostvare svoje privatne ciljeve. Jedini razlog zbog kojeg sam došao na pomen je želja da pozdravim očeve posmrtne ostatke jer sam bio primoran i da se izvinim njegovoj duši zbog ove neukusne epizode.


Kako se osećate sada, kada su posmrtni ostaci vašeg oca vraćeni u Srbiju?
– Šta je urađeno, urađeno je. Osećam se oslobođeno znajući da moj otac zna da nisam ja bio taj koji je išao iza leđa drugih članova porodice sa namerom da ostvari svoje lične ciljeve. Voleo bih da sam mogao da odam počast svom ocu onako kako sam planirao, ali činjenica je da je on sada u Srbiji.

Milka Radović | 26. 05. 2013.

CERSKA BITKA – REMEK DELO RATNE VEŠTINE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Na današnji dan, 24. avgusta 1914.  godine, okončana je Cerska bitka.


Cerska bitka odigrala se tokom avgusta 1914. godine i predstavlja jednu od najznačajnijih i najvećih pobeda Srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Zbog zasluga u komandovanju bitkom komandant Druge srpske armije Stepa Stepanović unapređen je u čin vojvode.

Cerska bitka vođena je od 12. do 24. avgusta 1914. godine, a u istoriografiji se pominje i kao Jadarska bitka, jer su glavne vojne operacije vođene u slivu reke Jadar.

Borbe su počele u zoru prelazom austrougarske armije kod sela Batara i Samurovića ade, s ciljem daljeg prodiranja u Srbiju, dok je Druga armija forsirala reku Savu i zauzela Šabac.

Neprijateljskim snagama su se hrabro suprotstavljali predstražni odredi srpske vojske na Drini sve do 15. avgusta. Do prvog velikog okršaja na planini Cer došlo je u noći između 15. i 16. avgusta kod Tekeriša, a potom su ogorčene borbe vođene sve do 20. avgusta na frontu širine 50 kilometara i pravcu Šabac-Tekeriš-Krupanj.

Austrougarske snage, koje je predvodio komandant balkanske vojske Oskar fon Poćorek, imale su više od 200.000 ljudi, dobro naoružanih i opremljenih, koji su dejstvovali uz odličnu logistiku i sadejstvo moderne artiljerije.

Vojska Kraljevine Srbije, čiji je vrhovni komandant bio regent Aleksandar Karađorđević, imala je 180.000 vojnika i neviđen moral.

Cerske operacije

Pobedi Srba doprinela je i ispravna strategija vrhovne komande, ali i iskustva u modernom ratovanju koja su stekli u Balkanskim ratovima.

Austrougarske snage naterane su na povlačenje u noći između 19. i 20. avgusta, koje se nastavilo i narednog dana. Isterivanjem neprijatelja do Drine i završnim operacijama, od 21. do 28. avgusta 1914. godine, kada je oslobođen Šabac, okončane su takozvane cerske operacije.

U teškim borbama Austrougarska je imala oko 25.000 poginulih i ranjenih i više od 4.500 zarobljenih oficira i vojnika. Na srpskoj strani iz stroja je izbačeno 16.045 podoficira i vojnika i 259 oficira, od toga je bilo 2.107 poginulih i 250 zarobljenih.

U izveštaju o porazu austrougarske vojske, austrijski novinar Ervin Kiš je napisao: „Armija je potučena i nalazi se u bezobzirnom, divljem i paničnom bekstvu. Jedna potučena vojska, ne, jedna razbijena rulja, jurila je u bezumnom strahu prema granici. Sjajni su momci ovi Srbi, oni znaju da brane svoju zemlju„.

Po načinu vođenja i ishodu, Cerska bitka predstavlja remek-delo ratne veštine, a kao izuzetan primer prelaska iz strategijske odbrane u kontranapad, ona se i danas proučava na najpoznatijim vojnim akademijama, uključujući i američki Vest Point.

Vest da je srpska vojska do nogu potukla austrougarske trupe iznenadila je svetsku javnost, koja nije očekivala da se jedna mala država, iscrpljena Balkanskim ratovima u prethodne dve godine, može vojnički odupreti velikoj sili.

Pobeda Srba doprinela je održanju morala sila Antante, koje su u početku rata gubile bitke na svim frontovima. Zahvaljujući toj pobedi, Austrougarska je zakasnila s koncentracijom trupa prema ruskom frontu, što je kasnije olakšalo operacije saveznika.

Izvor: rts.rs

______________________________________________________________________________________________