DVE REVOLUCIJE NA SRETENJE…

Jedan mali narod sa Balkana pojavio se niotkuda i vrlo brzo stvorio modernu državu. Hajduci postali vojna sila. Moderan ustav 1835. iznenadio celu Evropu. Stalno u „vanrednom stanju“

SRETENJE je od 2001. državni praznik U Srbiji, ali još vlada dilema šta se tog dana obeležava: da li početak Prvog srpskog ustanka iz 1804. ili donošenje Sretenjskog ustava 1835. Istoričari objašnjavaju da praznovanje Sretenja treba da podseti na ceo period od februara 1804. do 1835, koji svetska nauka priznaje kao „srpsku revoluciju“.

Tokom tih burnih godina, jedan mali narod pojavio se niotkuda na svetskoj pozornici i munjevito, bukvalno ni iz čega, stvorio državu.

Srpska revolucija počela je na Sretenje 1804, kad su se, posle masovne seče knezova, Srbi okupili u Orašcu i zapalili han turskih janičara. Proglašen je ustanak i za vožda je izvikan Karađorđe. On nameće surovu strategiju „ko nije s nama, on je protiv nas“ i u sukob uključuje ceo narod.

U prvi mah, ustanak je imao karakter socijalne revolucije, pobune naroda protiv janičara koji su uzurpirali carsku vlast u Beogradskom pašaluku i ukinuli knežinske i seoske samouprave koje je Srbima garantovala Porta.

– Međutim, s prvim vojničkim pobedama rasla je i svest o obnovi nezavisne srpske države, na temelju dostignuća iz vremena slavnih Nemanjića. Sve to je izvanredno i veoma objektivno objasnio nemački istoričar Leopold Ranke u svojoj „Istoriji srpske revolucije“ – kaže dr Miroslav Svirčević iz Balkanološkog instituta SANU.

VOŽD I OPOZICIJA

VOŽD Karađorđe vrlo brzo uočava i ulogu guslara kao „medijskih radnika“ i pomoću njih stvara kulta ličnosti – kaže dr Ljubinković. S druge strane, tvrdoglava opozicija usred rata često odbija da sluša komandanta, a neprestano je razdiru unutrašnji sukobi. Tipičan primer za to je junačka pogibija Stevana Sinđelića. U pesmama se ne pominje da su ga na cedilu ostavile vojvode iz susednih šančeva na Čegru. Nisu hteli da narede svojim vojnicima da mu priteknu u pomoć, jer su bili u zavadi.

Istoričari naglašavaju da 1804. Karađorđe nije bio ni jedini ni najvažniji vođa.

– Osnovna odlika Prvog srpskog ustanka su više pobunjeničkih centara – ističe dr Svirčević. – Jedan je bio u Šumadiji, na čijem je čelu bio Karađorđe sa Mladenom Milovanovićem i Milojem Petrovićem Trnavcem. Drugi je bio u Valjevskoj nahiji, gde je ustanike predvodio Jakov Nenadović sa sinovcem protom Matejom. Treći centar nalazio se istočno od Morave, gde su rukovodili Milenko Stojković i Petar Teodorović Dobrnjac.

Ustaničke vođe nisu bili isključivo knezovi koji „nisu bili radi kavzi“, jer su ratni događaji zahtevali vođe drugačijeg kova.

– U centar ustaničkih zbivanja izbili su odvažni ljudi – kaže dr Svirčević. – U sastavu novog starešinskog sloja, pored knezova, bili su i trgovci, popovi i arhimandriti, hajduci, buljubaše i pripadnici raspuštenog Mihaljevićevog frajkora iz austrijsko-turskog rata, kao i razni avanturisti, pretežno Srbi iz Austrije, ali je i iz drugih sandžaka osmanske države.

Na iznenađenje cele Evrope srpska odmazda koja je ličila na hajdučiju brzo je prerasla u pravi rat, u kome hajduci prerastaju u vojnu silu koja devet godina nanosi poraze regularnim trupama Osmanskog carstva.

– Narod koji je do 1804. živeo u potpunom feudalnom mraku, bez ijedne institucije, munjevito formira vojsku čije su pobede omogućile stvaranje vlade – Sovjeta, ministarstava i sudova – kaže Branko Bogdanović, stručnjak za vojnu istoriju. – Srbija već 1809. dobija zakon koji reguliše pitanje vojne obaveze, a u pogledu naoružanja i obuke svrstava se u red srednje razvijenih evropskih zemalja.

Srpska sila nije uterivala strah u kosti samo Turcima već i Srbima, čije su vojvode svaki čas bile u sukobu, a pravdu su često delile sabljom i kuburom.

– Ustanička država, po svedočenju savremnika, odmah je pokazala mane koje nas „krase“ i danas – kaže prof. dr Nenad Ljubinković. – Samovolja knezova izazivala je unutrašnju nestabilnost i stvarala velike probleme u međunarodnim odnosima. Srbi se vrlo brzo dele na „nemačkare“ i „rusoljube“. Nudili smo se različitim carstvima istovremeno i nasedali svakom lepom obećanju. Ustanak je u suštini propao zbog nesposobnosti ustaničkih vođa da procene međunarodnu situaciju i prihvate više povoljnih ponuda za mir.

Najvažniji srpski saveznik Rusija je 1812. u Bukureštu zaključila mirovni ugovor s Osmanskim carstvom da bi se spremila za odbrambeni rat protiv Napoleona, a Srbija je nastavila rat.

– Ruska vojska povukla se iz Srbije i privremeno odložila rešavanje istočnog pitanja – podseća dr Svirčević. – Srbija se tada nije mogla osloniti na Austriju, kojoj je bilo do dobrosusedskih odnosa sa Portom. Pogotovo nije mogla računati na Francusku, koja je nameravala da uništi srpskog pokrovitelja – Rusiju. Karađorđe je tada shvatio da je tokom ustanka načinjeno niz grešaka u diplomatiji, ali je tada bilo kasno za ispravke.

Sagovornici „Novosti“ se slažu u konstataciji da je knjaz Miloš bio neuporedivo veštiji političar, koji je uz minimalne žrtve i razaranja u Drugom srpskom ustanku, dobio ustupke koji su doveli do obnove državnosti Srbije. Međutim, zbog njegove autokratske vladavine, na Sretenje 1835. Srbi su po drugi put iznenadili Evropu donošenjem ustava koji za to doba bio više nego demokratski.

On u Srbiji, još uvek autonomnoj kneževini u okviru Osmanske imperije, promoviše srpski kao službeni jezik, deklariše neprikosnovenost ličnosti, pravo na zakonito suđenje, slobodu kretanja i nastanjivanja, nepovredivost stana, pravo na izbor zanimanja, zabranjuje kuluk i proglašava slobodu raspolaganja zemljom. Sretenjski ustav je slobodoumnošću šokirao tursku, austrijsku i rusku imperiju, koje su jednoglasno zahtevale da ovaj akt bude hitno ukinut.

Iako kratkog veka, ovaj ustav je ostao simbol srpskog prkosa i slobodarstva, osobina zahvaljujući kojima smo dobili državu.

 – Suočeni sa brojnim teškoćama, Srbi u Osmanskoj imperiji su bili prinuđeni da stalno žive u nekoj vrsti „vanrednog stanja“ – smatra dr Miroslav Svirčević. – Samo takvo ljudstvo – osetljivo na svoj položaj, nenaviknuto na sistematsku državnu upravu, prilično nedisciplinovano, sa surovom gorštačkom naravi, s avanturističkim nagonom, s mnogo vrele hajdučke krvi u žilama, moglo je podariti u osvit 19. veka ustaničkim vođima Karađorđu i Milošu vojsku koja im je bila potrebna za oslobađanje Srbije. 

* * * * * * * *

HRONOLOGIJA (prema prof. dr Momčilu Pavloviću)

1804. GODINA

• 4-10. februar – Seča knezova, ubijeno oko 150 srpskih prvaka
• 1. februar – Skupština u Orašcu izvikala Karađorđa za vođu ustanika
• 1. avgust – pregovori sa Bećir-pašom. Pogubljena četvorica dahija

1805. GODINA

• 18-20. avgust – Prvi sukob ustanika i turske regularne vojske na Ivankovcu. Težak poraz Turaka
• 1. avgust – U Borku održana skupština na kojoj je osnovan Sinod, prva ustanička vlada

1806. GODINA

• 1. mart – sultan Selim III objavio ustanicima rat i pozvao vojsku u džihad (sveti rat)
• 1. avgust – U bici na Mišaru ustanici porazili dvostruko brojnije turske trupe
• novembar – Skupština ustanika u Smederevu prihvatila Portin mirovni predlog

1807. GODINA

• 1. januar – zauzeta beogradska tvrđava i oslobođen Beograd
• 1. januar – komandant ruske vojske pozvao Srbe da odbace Portin mirovni predlog

1808. GODINA

• 1. maj – Austrija od ustanika zahteva upravu nad gradovima koji leže uz Savu i Dunav
• 1. septembar – U Beogradu otvorena Velika škola
• 18/19. decembar – Skupština u Beogradu donela ustavni akt kojim su ograničena prava vožda

1809. GODINA

• Kraj januara – Huršid-paša predložio Krađorđu separatni mir. Karađorđe odbio
• 1. april – Nastavak rata Rusija-Turska. Posle 18 meseci zpočeli sukobi Srba i Turaka
• 27/28. avgust – Ruski izaslanik Rodofinikin pobegao u Pančevo. Karađorđe se nudi Austriji i Francuskoj

1810. GODINA

• januar – srpska delegacija u Parizu traži priznanje Srbije
• 1. februar – Grof Meternih predložio caru da se u Srbiji uspostavi mir

1811. GODINA

• 19-25. januar – Uspostavljena vlada (popečiteljstvo) od šest popečitelja (ministara) i Veliki zemaljski sud

1812. GODINA

• 1. maj – Rusija i Turska u Bukureštu zaključile mir. Mirovnim ugovorom Srbija vraćena pod suverenitet Porte

1813. GODINA

• 1. jul – Karađorđu uručeno pismo Huršid-paše, koji od Srba traži bezuslovnu predaju
• 1. jul – Karađorđe uz saglasnost Sovjeta poziva narod na odsudnu bitku
• 1. oktobar Karađorđe napušta Srbiju. U Austriju pobeglo više od 100.000 srpskih izbeglica
• 1. oktobar – Turci ponovo zauzeli Beogra

B. SUBAŠIĆ

Izvor: novosti.rs  /14. februar 2013.

______________________________________________________________________________

Srodne teme: DANAS JE DAN DRŽAVNOSTI REPUBLIKE SRBIJE…

______________________________________________________________________________

 

PREUČIO, SAŽALJENJE I PRAŠTANJE…

TAMOiOVDE_______________________________________________

PREUČIO

Dogodilo se da su me, potpuno slučajno, prijatelji iz varošice N. odveli u jednu trošnu prizemljušu, oko koje kljucaju pilići, kod starije sestre poznatog evropskog intelektualca, kojeg godinama srećem u Njujorku, Parizu i Ženevi.

Zapanjih se kad videh rodnu kuću ovog znamenitog čoveka i postariju ženu koja ga je odgojila i podigla posle smrti roditelja. Pomislih kako bi bilo dobro i pošteno napisati veliku dobru knjigu o starijim sestrama, tim mučenicama bez mladosti, koje su se odrekle svega samo da izvedu mlađu braću na put.

Večito u crnom, pre vremena ostarele, nikada ništa ni od koga nisu tražile; samo su davale i davale…

U životu svake neudate starije sestre postoji uvek neki divni, već zaboravljeni čovek (čiju fotografiju čuva u staroj praznoj bombonjeri), neka raskinuta veridba ili, jednostavno, osećanje da se nema prava na sreću i sopstvenu familiju dok brat ne odraste, a tada već biva kasno za bilo šta.

Te blagoslovene neudate baba-devojke, kako ih zovu u Srbiji, mnogo starije od svojih godina, borile su se za braću do poslednjeg daha, sve dok ne ostadoše bez ičega, u memljivim prizemnim sobičcima, gordo krijući nepravdu od sveta i komšiluka, koju su im nanele gospodske snaje što su im pootimale rođenu braću.

Ispucali linoleum na patosu, nacepkana drva ispod šporeta, škiljava sijalica od dvadeset pet sveća i treperavi crno-beli televizor bez tona, umesto kojeg se čuje samo tiktakanje limenog budilnika…  Posluženi slatkom od dunja (koje ne mogu da prestanem jesti), sedimo u toj skromnoj kuhinji, dobro poznatoj iz detinjstva svih provincijalaca, dok se skupljaju komšije, željne razgovora. 

Godinama pratim karijeru njenog brata, još od onih dana kada je kao seljače stigao u glavni grad. Sećam se svih njegovih džempera pletenih od raznobojne seljačke vune i gotovo svih ljubavi i bitki za stipendije koje će ga, jedna po jedna, odvesti daleko u svet…

Čudim se kako to da ništa od ovog predela, ni ovog kućerka pod sasušenim orahom, ništa od ovih mirisa i akcenata, nije prodrlo u njegovu prozu očišćenu od svega ovdašnjeg, punu pritajenog gađenja nad kišama, blatom i letnjom prašinom; zgražanja nad varvarskim klanjem i šurenjem svinja u decembru (čvarke je, ipak, jeo u svoj vreme), dok se naherena palačinka krčma „Evropa“ na kraju njegove ulice, u kojoj su mu sedeli i deda i otac, vremenom pretvorila u najcrnju metaforu balkanskog kala.

Čitam pažljivo njegove intervjue u novinama, u kojima smo mu neprestano za nešto krivi. Izgleda kao da nam je, pošavši u svet, ostavio na čuvanje neku idealnu zemlju, a mi je, prostaci i nezahvalnici, upropastili. Prevodilac engleske poezije, pisac eseja u kojima je tek svaka peta reč srpska (ne računajući veznike), potpisnik mirovnih proglasa i član međunarodnih foruma, od mladosti je preskakao vekove bežeći od svog skromnog porekla. Najveća pohvala koju je dobio bila je ona da uopšte ne liči na Srbina i da strane jezike govori savršeno, bez akcenta! 

Godinama ne mogu da definšem tu vrstu izdaje, jer je gađenje nad svojim narodom, takođe, izdaja; godinama pokušavam da pronađem razloge ili neku davnu povredu koja ga je na kraju dovela do izjave da su „Srbi započeli ovaj prljavi rat“ i nikako ne uspevam da pronađem tu tananu nijansu i da je pretočim u reči i slog…

Ali, evo, dok sedimo u polumračnoj kuhinji njegove starije sestre, pijemo preslatku kafu (koju nije on poslao iz belog sveta) i pričamo, zbog nje, sve najlepše o njemu, moj mudri narod, koji tako nepogrešivo ume lako i prosto da objasni i najsloženije stvari, progovara kroz usta komšije, penzionisanog poštara, jednu jedinu reč koja zamenjuje tone ispisane hartije. On, koji ga poznaje od malih nogu, zavijajući otvrdlim prstima cigaru, kaže mi u poverenju, mrmljajući sebi u bradu da ostali ne čuju:

„Preučio!“
U toj mudroj reči ima i sažaljenja i praštanja…

Preučio! Vredelo je putovati pet-šest sati autobusom po to, kako jednostavno, pomalo razočaravajuće „preučio“, izrečeno kroz dubok uzdah, blago i bez ikakvog gneva, zavisti i zlopamćenja.

Momo Kapor

---