POVEZANOST DUŠE I TELA…

tamoiovde-logo

Kako nastaju psihosomatske bolesti i koja je njihova duhovna svrha

Kako se negativne emocije pretvaraju u fizičku bolest?

U svim vremenima naučnici su tražili uzrok smrtonosnog oboljenja i načine borbe s njim, uglavnom uzaludno. No, odjednom se pojavila senzacija: Na kalifornijskom Univerzitetu Berkli, sproveden je neobičan eksperiment. Ispitano je 15.000 pacijenata i otkriveno da je istorija mnogih bolesti neverovatno slična.

42257274456ded9ee12107999375706_w640

Thinkstock

Skoro svakog od ispitanih ljudi nekada je neko jako uvredio i niko od njih ne može to oprostiti. Stalno vrte staru traku i na taj način iznova otvaraju svoju ranu.

Naučnici su zaključili da je opsesivna preokupacija uvredama pokrenula proces bolesti.

Duševno i fizičko zdravlje su usko povezani i često predispozicija čoveka za jedne ili druge bolesti zavisi od toga kakav je njegov temperament, način života, navike. Kakav je karakter takve su i bolesti i svaka bolest liči na samog čoveka.

Telo je samo ogledalo koje odražava naše nevidljive misli i osećaje.

Kako se negativne emocije pretvaraju u fizičku bolest?

Naučnici su uspeli opisati taj proces. Krvni sudovi se u slučaju depresije sužavaju. Kiseonik i hranjive materije koje su neophodne organizmu ne dolaze do određenih organa, do nervnog i imunog sistema. Imunitet stalno potiskuje ćelije raka koje se nalaze i žive u svakom ljudskom organizmu.

One se stalno potiskuju i zbog toga se ne razmnožavaju. Imunitet ih drži pod kontrolom do određene granice dok razmnožavanje ne počne takvim ritmom, da ga je gotovo nemoguće zadržati. U tom slučaju govorimo da je čovek bolestan od raka.

Koncentrisanje na uvrede, nije jedina karakterna crta koja može zahvatiti i dovesti do bolesti čak i najjači organizam. Psihijatar Petar Ganuškina još je početkom prošlog veka primetio da je često kod njegovih pacijenata, kod ljudi s psihičkim bolestima, prevladavala neka karakterna crta.

On je napravio spisak patoloških psiho tipova kojim odgovara ne samo svoj niz specifičnih karakternih crta, već i svoj niz bolesti. Potom su njegovu klasifikaciju počeli koristiti i za obične ljude. Teorija o povezanosti konkretnog psiho tipa s konkretnom bolešću, još uvek je samo teorija.

Ali ako je stvarno povezano sa zdravljem to je vrlo korisno medicini. Bolest se u tom slučaju može predvideti. Naravno, slična dijagnostika još uvek je eksperiment. U stvarnosti je niko ne sprovodi. Tačnost te dijagnostike takođe je pod znakom pitanja. Međutim ne treba ni tvrditi da su slična predviđanja profanacija.

Povezanost duše i tela

Možda direktne zavisnost između karakternih crta i konkretne bolesti nema, ali to da su psiha i zdravlje povezani potvrđuju i drugi pored psihologije i nauke, oni koji se neposredno bave fizičkim zdravljem ljudi – lekari.

Povezanost duše i tela doktor refleksolog Jurij Kač izučava mnogo godina. Prema njegovoj teoriji koju je pozajmio od drevnih kineskih iscelitelja, čovekovo telo je prožeto sa 12 kanala – meridijani. Svaki od njih je povezan sa određenim unutrašnjim organom. Negativne emocije i stres mogu zatvoriti kanale i dovesti do bolesti tih organa. Na primer, emocija kao što je gnev direktno utiče na rad srca.

Kod ljudi koji su pesimisti, koji su duhovno slabi i kod onih koji su skloni emocijama kao što su: depresija, tuga – to dovodi do narušavanja rada svih funkcionalnih sistema i uopšte do razvoja bolesti i fatalnog kraja. Doktori su odavno primetili da je želudac usko povezan sa emocionalnom sferom.

Ukoliko čovek ima probleme, ako doživljava jaki stres to se često odražava na probavne organe. Jake emocije ne utiču samo na želudac. Istraživači su primetili i druge zakonitosti što im je omogućilo izdvajanje rizičnih grupa u koje spadaju, na primer, kukavice i besni ljudi.

Kod kukavice – problematični organi su bubrezi i mokraćni mehur. Ukoliko čovek strahuje od svakog šuškanja i boji se za sopstveno telo, još u detinjstvu usred silnog straha to može dovesti do noćnog mokrenja.

Ako je čovek zloban, svakog prezire, mrzi, razviće bolesti koje su povezane za organe poput jetre i želuca.

To da su bolesti usko povezane sa ljudskom psihom, da su direktna posledica načina života, navika, mentaliteta, lekari danas i ne sumnjaju. Međutim mehanizam transformacije konkretnih emocija i doživljaja u bolesti je vrlo složen.

Termin „psihosomatske bolesti“ prvi put je upotrebio u nauci nemački psihijatar Johan Hajnrot 1818. godine. „Psiho“ u prevodu s grčkog je duša, „soma“ telo.

Kao što proizlazi iz naziva psihosomatskim se zovu bolesti čiji uzroci nisu infekcije i mikrobi već psihički problemi. Dijabetes, bronhijalna astma, bolest srca, hipertenzija, čir na želucu, alergija, to je samo mali spisak bolesti koje pri ispitivanju pokazuju kao psihosomatske. Psihosomatske bolesti vremenom postaju karakterna crta čoveka

Bolest kao beg od problema

Čovek ne simulira, on je zaista bolestan. Međutim, bolest je u suštini isprovocirana duševnim potresima u njegovom životu, nekom tugom, tragedijom ili produženim stresom. Zašto se u jednom slučaju negativne emocije pretvaraju u dijabetes a u drugom u čir? Jedan od prvih koji se zamislio nad tim je poznati psihoanalitičar Sigmund Frojd.

Po njegovoj koncepciji duševnu ljudsku bol prima na sebe organ s kojim su bila povezana ta iskustva. Ako recimo čovek iznenada oslepi, znači da podsvesno ne želi videti ovaj svet. Poznati lekar Frank Aleksandar, psihosomatske bolesti je objasnio drugačije:

„Potpuno zdravih ljudi – što je poznato – nema. Kod nekog srce nije u redu, kod nekog su slaba pluća. Naime, ti problematični organi prvi stradaju, bez obzira kakva je iskustva čovek imao. Po principu: gde je tanko, tu se kida. “

Psihosomatika je službeno priznata od strane naučne zajednice, opisana u brojnim monografijama.Ako je okidač za psihosomatske bolesti u pravilu stres, u hroničan oblik ona prelazi iz razloga što čovek ima koristi od bolesti. Osoba ne želi biti bolesna, ali podsvesno teži tome da bolest ostane. Najčešće korist od bolesti upotrebljavaju ljudi slabe volje.

Bolest za njih postaje štit kojim se skrivaju od životnih problema i nevolja. Koriste bolest za dobijanje materijalnih i sličnih koristi. Međutim psihosomatske bolesti su opasne zato što s vremenom postaju karakterna crta. Psihosomatske bolesti se vrlo teško leče, uobičajene metode ovde ne deluju.

Da bi se razumeli uzroci bolesti, ponekad je potrebno shvatiti šta je u čovekovoj duši, shvatiti njegove tajne želje i misli. Bez toga se ništa ne može. Ukoliko se prihvati mišljenje da su bolesti proizvod našeg karaktera, tada se i spas nalazi u samom čoveku, u njegovom karakteru.

Priče o tome kako je čovek bio ozbiljno bolestan – smrtno, a onda odjednom misteriozno ozdravio, čuo je verovatno svako. Sve te priče ukazuju na jedno: da bi se izbavio od bolesti čovek ne može da sedi skrštenih ruku, već bi trebalo da radi na sebi, a najvažnije je da ne pada u depresiju, već usmerava sebe na pozitivno.

Transformacija karaktera

Bilo koje negativne emocije koje se nakupljaju unutra i nemaju oduška, potkopavaju organizam. Bolestan čovek sam sebe baca u grob i sam sebe iz groba diže. Snagom volje se može pobediti bilo koja neizlečiva bolest, a slaba volja može biti fatalna čak i za relativno laku bolest.

Dići se iznad Ienjosti, apatiju, poverovati u sebe, preispitati svoje navike u odnosu na život, jeste teško. Ipak psiholozi su uvereni da je ponekad to jedina šansa za izlečenje. Ukoliko čovek ima neke ciljeve u životu, ako zbog nečega živi, on preživljava uprkos svemu.

Navikli smo se odnositi prema bolesti sa strahom, kao prema nečemu neugodnom i opasnom, to niko i ne spori. Bolest je uvek bolna, uvek je to stradanje, međutim vernici znaju da se bolesti ne šalju čoveku samo tako, one su povod da se razmisli o životu i možda u njemu nešto promeni. Ukoliko uklanjamo simptome pomoću lekova, ostaju iste karakterne crte, isti mentalitet, isti način života, i bolest ponovo dobija snagu.

Ukoliko se ne menja čovekov život, njegov sistem vrednosti, ako se ne menja ličnost tada bolest ne nestaje. To je činjenica. Ukoliko je bolest stvarno povezana s karakterom na paradoksalan način to nije samo nevolja, već i blago. Ona omogućava čoveku da promeni sebe, da postane bolji, jači.

Ko zna, možda se u tome i krije prava svrha bolesti.

Izvor:superzena.b92.net/Sensa

________________________________________________________________________________

Advertisements

KAKO I ZAŠTO NASTAJU FOBIJE…

tamoiovde-logo

Pošto smo se već upoznali sa fobijama kao jednom psihološkom fenomenu veoma širokog dijapazona, vreme je da pređemo na još dublju analizu. U ovom tekstu ćemo govoriti o jednom važnom pitanju vezanom za ovaj poremećaj, a to je: kako i zašto nastaju fobije? Isto tako, videćemo koji su to mehanizmi koji stoje u pozadini fobija, odnosno, načina kako se one manifestuju u glavi i ponašanju čoveka.

picture-for-Halloween-1444927823_12Da se podsetimo prvo šta su tačno fobije. Dakle, fobija je neki iracionalan i preteran strah od nekog predmeta, objekta, situacije ili radnje.

Ovaj strah nije zasnovan na realnom stanju stvari, tj. ono čega se osoba plaši je veoma malo verovatno da se desi, ili je jednostavno potpuno preuveličano.

Takođe, taj strah je takav da često osobu tera da unapred izbegava objekte kojih se plaši, “ograđujući” se od mnogih stvari, što će je onemogućiti da kvalitetno i funkcionalno živi.

Kada imamo ovakvu situaciju, možemo govoriti o fobiji kao psihičkom poremećaju.

Ovu definiciju smo sada ponovili kako bismo čitaoce koji nisu čitali prethodni tekst „na brzinu“ uveli u problematiku, ali, još važnije, izneli smo je upravo da bi pokušali na osnovu nje razumeti i sam fenomem fobija.

Na pitanje kako nastaju i kako funkcionišu fobije možemo delimično odgovoriti postavljanjem jednog drugog pitanja – a to je: zašto uopšte postoje fobije, tj. zašto čovek uopšte ima tendenciju da se toliko plaši nečega?

Ako se oslonimo na evoluciona objašnjenja, onda teoretisanje o ovom problemu dobija jednu posebnu crtu. Naime, po teoriji evolucije, svi smo mi ovde i ovakvi kakvi smo jer smo uspeli da se izborimo da budemo ovde. To što smo mi danas, u fizičkom i psihičkom smislu, je proizvod duge i konstantne borbe za preživljavanje.

Građa našeg tela, fizička konstitucija, naš imunitet i svi telesni mehanizmi su zapravo zaslužni za uspeh ili neuspeh određene jedinke da preživi i prenese potomstvo. Činjenica da, na primer, mi sada idemo na dve noge je proizvod toga što je ovakva građa tela u stvari bila dobra da se preživi u određenim uslovima, te je zato opstala i do danas. Da kretanje na dve noge nije dobro za čoveka, onda nijedan primerak naše vrste ne bi preživeo do danas, i mi ne bismo išli na dve noge. Imamo i ovoliki mozak upravo zato jer je on služio kao dobro sredstvo da pripomogne efikasnijem preživljavanju. Oni koji su preživeli, oni su i prenosili svoje gene, te smo tako nasledili sve što danas imamo od naših predaka – zato jer je njima pomoglo u preživljavanju.

Kada je reč o psihičkom domenu, evolucionisti tvrde da smo isto tako nasledili i određene (ako ne i sve) mehanizme, koji su adekvatni i služe svrsi što uspešnijeg preživljavanja; ili su, pak, ti isti mehanizmi nusproizvod nečeg drugog, što je bilo značajno za uspešnije produžavanje sopstvene loze. U svakom slučaju, prema ovim teorijama, mi imamo emocije koje imamo jer su nam potrebne, ili su nam nekada bila potrebne, za preživljavanje.

U set ovih bazičnih emocija koje su genetski određene i nasleđene spada i strah. Strah je zapravo jedna od najbazičnijih emocija. Ujedno, on je i od krucijalnog značaja za preživljavanje i zato se genetski prenosio od pretka do pretka – jednostavno je nemoguće preživeti bilo koji kontekst, u koži bilo kog bića, ako nema straha kao mehanizma. Kako to?

Pa, zamislite sledeću situaciju: ide tako vaš davni, davni predak, šumom. Krenuo je da traži hranu, ili je u misiji da oplodi neku ženku i započne porodicu. Najednom, čuje se šuštanje u grmlju, brundanje, rika, cika. On, uplašen, pomisli da je u grmu neka strašna životinja (koja želi njega za večeru), pobegne odakle je došao – i spasi svoju glavu. Dobro, danas nije uspeo u tome što je namerio, sutra će imati novu priliku. Ako ništa drugo, krenuće drugim putem. E sad, zamislimo da u grmu nije bilo ničega opasnog po život. Naš jadni predak se prepao bez razloga i ostao bez večere ili bez ženke, za džabe. Uplašio se, danas bi rekli “ispao je kukavica”.

Ali zamislimo i da je u grmu bila stvarno neka opaka životinja, koja ne bi časila časa da ga u slast pojede. On je, pobegavši, sigurno sebi produžio život i šansu da sledeći put oplodi ženku i prenese svoje gene na potomstvo. Tako, strah mu je pomogao da preživi, te je, gledano iz ovog ugla, strah u stvari jedna dobra stvar. Isto tako, pripadnici njegovog plemena koji nemaju strah, upadali bi u raznorazne situacije u kojima bi bivali pojedeni, ubijeni, slomljeni i tako dalje, pre nego što bi sazreli da imaju potomstvo, ili stigli da prenesu svoje gene. Znači, oni ne bi preneli tu svoju neustrašivost ni na koga. Samo ovi koji se plaše će preneti svoje gene, među kojima će biti i ovi “plašljivi” geni. Stoga, ako se ikad uplašite od nečega i pomislite da ste kukavica, znajte da su i vaši preci bili ponekad kukavice i da je to jedan od razloga zašto ste vi sada ovde.

Međutim, ono što je takođe važno je to da su se strahovi naših predaka bili vezani za stvarne pretnje, za situacije koje su ugrožavale šanse za preživljavanje i onemogućavake funkcionalan život. Strahovi su, tako, pomagali čoveku da automatski izbegne i brzo odreaguje na opasnost. Istraživanja su pokazala da postoje tačno i unapred određeni strahovi kod beba, koji su vezani za konkretne objekte. Na primer, jedan od urođenih strahova je strah od paukova, insekata (zapravo od svih oblika koji “podsećaju” na insekte). Ovaj strah je prenesen direktno genetski na potomstvo, a priroda je udesila da to bude tako jer će omogućiti i bebi, koja još i ne zna šta je pauk, da instinktivno izbegava takve “objekte” u celosti. Ovo je zato jer su insekti predstavljali stvarnu i realnu opasnost po čoveka, u vremenima kada su ljudi živeli u većinsko prirodnom okruženju.

Kao što znamo, paukovi mogu biti veoma otrovni i čak smrtonosni. Isto tako, neki insekti mogu prenositi neke bolesti. Ujed pauka takođe, nije nimalo prijatna stvar. Po ovom šablonu se može objasniti i većina fobija: miševa se često plašimo jer je poznato da mogu prenositi bolesti, u šta su se naši preci nekada davno uverili i na svojoj koži. Zmije su takođe čest predmet fobija, a to verovatno zato što postoji urođen strah od njih, jer je i ujed velikog broja zmija otrovan. Naravno, ako odmah po rođenju znate šta je loše po vas i znate da ga treba izbegavati, to će vam dati velike šanse da odrastete i uspešno prenesete svoje gene.

Ono što je za nas sada interesantno, to je da je veliki procenat od ukupnog broja fobija vezan upravo za ove iskonske i urođene strahove – od paukova, zmija, miševa, mraka, i slično. Ove situacije su nekada davno bile opažene kao veoma opasne od strane naših predaka i umanjivale su šanse za prenošenje potomstva, te su, u njihovom (a kasnije i u našem) mozgu ostale upečaćene kao nešto što je najbolje u celosti izbegavati (a strah će nam pomoći u tome). Te iste „slike“ i dan danas čine da se neki od nas pošteno prepadnu kada se sretnu sa istim.

Čitava ova priča o strahovima kao urođenim mehanizmima preživljavanja nam je sada bitna za objašnjenje nastanka fobija. Videli smo da su strahovi nešto što je urođeno, a često i dobro po čoveka. Međutim, ono što je tu dobro je to kada su strahovi realni, tj. vezani za stvarne pretnje i javljaju se u slučaju realne opasnosti. Na primer, iskoči medved, vi se uplašite. Ili, pauk vam se popne na ruku, vi se trznete. Ono što ne valja, to je kada su ovi strahovi preterani i potpuno odsečeni od konteksta i stvarne situacije.

Na primer, ljudi koji imaju arahnofobiju (strah od paukova) se žestoko prepadnu čak i kada samo vide sliku pauka. Tu, naravno, nešto nije u redu, jer pauk na slici vam ne može ništa. Isto tako, normalno je da vam je nelagodno ako se nađete u šumi u mrklom mraku – ali ako se plašite bilo kojeg mraka, na primer čak i kada se ugasi svetlo u sobi, onda je to nerealan i iracionalan strah. Kao što smo već par puta rekli, upravo to je ono što se dešava kod fobija – prirodni strahovi bivaju iskrivljeni i usmereni na objekte i situacije koje su nepreteće, što same strahove onda čini neprirodnima.

Sada smo rasvetlili jedan dobar deo misterije o fobijama. Očigledno je da je neka vrsta prirodnih “fobija” od određenih stvari urođena i u genetskom je kodu svih nas. Sledeće glavno pitanje sada nije zašto se javljaju strahovi, već zašto se urođeni i prirodni strahovi vezuju za nerealne situacije i neprirodne objekte.

Ovde je na delu jedna druga “mašinerija” psihičkih mehanizama, o kojoj ćemo govoriti u narednom tekstu.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Fobije – drugi deo

FELJTON: Psihički poremećaji (12)

Prethodni članak: Fobije-prvi deo

__________________________________________________________________________________

SVETO DRVO BORA…

tamoiovde-logo
Ruski romansijer I. Turgenjev nije slučajno opisao uticaj četinarske šume na ljudsku dušu, jer srbski (“slovenski”) narod veruje da biljke imaju dušu.

U mitskoj priči o postanku prvih ljudi, devojka se rađa iz bora koji može da bude sedište vile, božanstva ili je alovit kao bor kralja Milutina iz Nerodimlja. Milutinov bor je sve dok nije oboren u oluji 1932. godine, imao obavezno mesto na začelju sofre kao mistični učesnik narodnog Sabora i obredne gozbe o Vaskrsu.

ac64b632414d652a88ca8b88b5fdbdf6-550x330Bor je sveto i senovito drvo, koje se kod Srba sadi na grobovima ili se od njega pravi kovčeg, dok ga Rusi stavljaju na mrtvački sanduk. Otuda, šinto hramovi se grade od borovine (četinara), u taoizmu posvećenici jedu iglice (četine), seme i smolu bora, dok se bor iz kineskog predanja nalazi na vratima nebeskoga grada. U Japanu je bor simvol bračne postojanosti, a Vergilije ga naziva “svadbenim” drvetom, pa Amor nosi simvol ljubavi, borovu krunu, kao i sveštenice boginje Serbone.

Kod Briga (Friga) je bio u posvećenju boginje Majke, Kevale ili Keve, kao i boga Baka (Dionisa). U etiološkoj legendi antičkih Briga, boginja Majka Keva (= Dijana Serbona) se povukla pod jedan bor, kada je izgubila svog miljenika arhigala Atisa, misleći da je u drvetu njen dragi. Tražila je od Diva, boga Neba, da ga oživi, što joj on nije ispunio ali je bor od tada večito zelen. Bog Bak je slavljen kao “martovsko stablo” (obnova prirode) u dramskom obredu Mladog leta ili Nove godine o prolećnoj ravnodnevici. Isti motiv postoji u orfičkom kultu, gde su Titani proždrali boga koji je opet vaskrsnuo.

Mesec i sunce se rađaju i najbolje sijaju iznad jele i bora, pa je drvo bora (Pinus Sylvestris) posvećeno mnogim bogovima, dok je u srbskom narodnom predanju “drvo od svetlosti” kao simvol besmrtnosti i epsko poređenje za Sunce, čije se milosnice (jutarnja i večernja) oličenja Rose:

Dve su druge verno drugovale,
u jednoj se vodi umivale.
Tu su vodu o bor zalivale,
… jednu daše Suncu na istoku,
drugu daše Suncu na zahodu!

(narodna pesma)

Božanskom određenju bora, naročito doprinosi jedna čudesna prirodna pojava, a to je udar groma u drvo bora, koji zahvaljujući smoli kao izolatoru sprovodi elektricitet u zemlju. Zaista, čudesno izgleda, kada celo drvo pri udaru groma zasvetli na kratko kao božićna jelka!

U narodu je bor drugo ime za pojam “Bog”, a njime se kune: Bora mi! Stoji u vezi sa nebom: Momak raste kao borje na visoko, a devojka kao smilje na široko. Bor semantički povezuje ime drveta i pojam boga, arijski b’aru, gospodar, kao pridevak Višnjeg ili boga Nava.

U ruskom jeziku je takođe “bor”, st. islandski borr, drvo, irski barr, šiljak, dok je u anglosaksonskom baero, šuma. Osnova “bor” je veoma česta u srbskim ličnim imenima (Borko, Borika…), a postoje i zemljopisna imena (Bor, Borovo, Svojbor…). U zaklinjanju i narodnoj pesmi, bor je opštesrbsko mitološko drvo, a narod veruje da raste na grobu pravednika.

Bor sadrži eterska ulja u kojima ima i terpentina, zbog čega se kora i šišarka upotrebljavaju za štavljenje kože, a industrijska proizvodnja daje kalafonij sa nusproizvodima, dok se suvom destilacijom drveta dobija katran.

U narodnoj medicini bor ima različitu primenu. Pupoljci se koriste kod kožnih bolesti, ekcema, srdobolje ili šuljeva. Borovi izdanci su lek od hemoroida, dizenterije i dobar diuretik. Iglice se kuvaju kao čaj i dodaju kupaćoj vodi za jačanje živaca, kod reume i škrofula, a etersko ulje se koristi za utrljavanje kod bolova izazvanih gihtom i reumeom. Od borove smole prave se melemi za svaku ranu.

Bor voli sunčana i kamenita mesta, a zlatno-žuta boja njegove kore je obeležje za sunčevu svetlost kao i smola, koja je u hrišćanskoj simvolici poređenje za paklene muke, analogno medu kao rajskoj nasladi. Iglice u paru su zamena za sunčeve zrake, a borova šišarka kao simvol besmrtnosti često je bila na vrhu Bakovog štapa ili je sa njom predstavljan antički bog medicne.

Zbog svoje velike visine za koju mora da se izbori, kao i večito zelene boje (Nava), drvo bora je obeležje besmrtnosti koja pripada bogu Meseca.

Mitološki je bor princip svetlosti i poređenje za nebo, po kojima je reč “bor” postala drugo ime za pojam bog.
Slobodan M. Filipović

Izvor:vaseljenska.com

________________________________________________________________________________________

U ČEMU JE TAJNA…

tamoiovde-logo

Koristili je stari Grci, Egipćani i Rimljani: Ova biljka je proglašena najzdravijim povrćem na Zemlji!

O njenoj hranljivoj vrednosti više nego dovoljno govori činjenica da sadrži veće količine gvožđa od spanaća i više vitamina C od limuna i pomorandže. Reč je o biljci koja se naziva potočarka (Nasturtium officinale).

Potocarka-600x424Iako su od davnina poznata njena lekovita svojstva, ova je biljka kroz generacije pomalo zaboravljena. Poreklo potočarke je područje Evroazije, no danas je široko rasprostranjena i može se naći gotovo svuda u svetu.

Poznata je kao jedna od najstarijih biljaka čija upotreba seže još u daleku istoriju. Mnogi stari narodi koristili su je u ishrani i lečenju zdravstvenih tegoba.

Antički grčki lečnik i otac medicine Hipokra tcenio je ovu biljku i preporučivao je za lečenje katara pluća, zubobolje, bolesti grla, gušavosti i promuklosti. Kod starih Grka, Egipćana i Rimljana bila je poznata kao snažno sredstvo za vraćanje energije.

Egipatski faraoni naredili su svojim robovima svakodnevno ispijanje soka od potočarke kako bi održali snagu, a time i produktivnost. Sada je službeno međunarodno istraživanje proglasilo ovu lisnatu zelenu biljku trenutačno najzdravijim povrćem na planetu, odnosno namirnicom broj 1.

U čemu je tajna

Potočarka zaustavlja i smanjuje oksidativni stres i povećava antioksidacioni učinak. Potočarka utiče na razmenu hemijskih jedinjenja u našem metabolizmu te reguliše poremećaje koji nastaju, što je značajno u pristupu lečenja prirodnim putem.

Potočarka čisti krv, osvežava, podstiče apetit i pročišćava celi organizam. Kod autointoksikacije – toksemije, preporučuje se konzumiranje potočarke nakon dugog zimskog perioda. Potočarka u pučkoj medicini ima veliku primenu u lečenju i to kao sveža i u obliku svežeg soka. Preporučuje se uzimanje svežeg soka u razmeri 1 : 5, jedan deo soka i pet delova vode jer čisti sok može izazvati upalu želuca i ždrela. Sveži sok potočarke uzimamo prema propisanom receptu jer nije preporučljivo svakodnevno uzimanje soka, već s prekidima, odnosno pauzama.

Gorušičino ulje koje sadrži većim se delom izlučuje kroz bubrege te u njima pojačava cirkulaciju i pojačava mokrenje, dok duža upotreba može nadražiti bubrege. Sok potočarke je omiljeno sredstvo za spoljnu upoterbu kod oboljenja kože, kožnih nečistoća, kod ispadanja kose u vidu utrljavanja soka ili stavljanja obloga. Kao oblog od zgnječenih listova koji stavljamo na obolela mesta smanjuje pojavu sunčanih pega na koži te leči šugu i razne kožne nečistoće.

Naučna istraživanja govore o zaustavljanju rasta tumora i metastaza (eksperimentisano na životinjama), ako se ekstrakt potočarke ubrizga u deo tela te kao pomoć u lečenju kardiovaskularnih bolesti i u zaustavljanju širenja raka dojke.

Ujedno se okorelim pušačima preporučuje uzimanje salate od potočarke jer izvrsno deluje i sprečava štetne posledice pušenja.

Za pripremu obloga lišće potočarke možemo smrviti, isceckati tako da dobijemo kašastu smesu koju onda nanosimo na obolelo mesto. Pre stavljanja obloga tretirano mesto očistimo alkoholom, stavimo kašastu smesu i previjemo. Oblog držimo od 2 do 4 sata te posle skidanja operemo, tj. isperemo i namažemo mašću ili uljem. Obloge od potočarke primenjujemo kod raznih kožnih nečistoća, pogotovo onih koji su nastali delovanjem raznih gljivica.

Dobro oprane listove u više voda, i odstajale u slanoj vodi i sirćetu te ponovno isprane možemo uzimati za pripremu salate. Salatu začinimo sitno naseckanim belim lukom, maslinovim uljem, sokom limuna, malo soli i papra te po želji dodamo i tanko rezani luk i pustimo da odstoji izmešana tri sata.
Uzimamo kao dijetalno jelo kod navedenih oboljenja.
(alternativainformacije)
Izvor: vestinet.rs

___________________________________________________________________________________

NEMA EMPATIJE ZA ŽRTVE BRUTALNE EKONOMSKE POLITIKE…

tamoiovde-logo

Kada tranzicija ubija

Ekonomska politika može biti veoma opasna po zdravlje – čak ubitačna, i to sasvim bukvalno. Koliko god ekonomske krize bile duboke i teške, one ne ubijaju.
Ubijaju moderni lekovi kojima se krize leče – šok terapija i politika velike budžetske štednje. Unesrećene porodice, trajno oboleli ljudi i na kraju izgubljeni životi, cena su takvog ekonomskog izbora.

tranzicionar-TAMOiOVDE

Tranzicionar-ulje na keramici /Autor: Bora*S

Za razliku od berzanskih pokazatelja i privrednog rasta koji pre ili kasnije vaskrsnu, mrtvi ostaju mrtvi i kada se privreda oporavi.

Tako bar sledi iz zapažene knjige „The Body Economic: Why Austerity Kills“, Dejvida Staklera (David Stuckler) statističara sa Oksforda i Sandžaj Basua (Sanjay Basu) lekara sa Stanforda. Njihova analiza bazira na iskustvima svih velikih ekonomskih kriza, od Velike depresije 1929. godine, do poslednje Velike recesije koja je počela 2008. godine.

Oni se oslanjaju na zvanične izvore i obimnu literaturu, ali i na ozbiljan „terenski rad“ koji je obuhvatao između ostalog i putovanja po sibirskim zabitima i analiziranja umrlica iz raznih delova sveta [1].

Osnovno pitanje je uvek isto – da li će se u krizi ekonomska politika podrediti interesima građana, ili interesima kapitala?

Odgovor na ovo pitanje u svom krajnjem ishodu određuje milione ljudskih sudbina.

U knjizi su analizirani različiti modeli izlaska iz krize i njihov uticaj na zdravlje i živote ljudi. Iz ugla ovih autora sledi da je ekonomska politika koja počiva na radikalnoj štednji i šok terapiji ne samo nehumana, već i neefikasna – bar u poređenju sa rezultatima alternativnih, umerenijih politika. Zanimljiva i poučna su poređenja poslednjih iskustava Islanda i Grčke.
Pod velikim pritiskom kreditora Grčka je morala da prihvati šok terapiju sa svim teškim posledicama po zdravlje i socijalnu koheziju nacije. U okviru politike brutalne štednje, MMF je izričito zahtevao i veliko smanjivanje troškova zdravstvene zaštite.

Na drugoj strani, plebiscitarno odbijajući šok terapiju, građani Islanda su, bar kada su životi i zdravlje u pitanju, prošli gotovo bez posledica. Pri tome, islandski izlazak iz krize je ne samo manje traumatičan, već je i mnogo brži od grčkog.
Čitaocima u Srbiji bi verovatno najzanimljiviji i najbliži bili oni delovi knjige koji analiziraju efekte tranzicije na zdravlje ljudi. Kako bi se i očekivalo, najstrašniji podaci vezani su za prostor bivšeg SSSR-a (sa izuzetkom Belorusije). U tom nesretnom kontekstu, ruski pokazatelji najbolje ilustruju svu dramu tranzicije.

Harvardski asovi – Saks, Šlajfer, Samers, Fišer, uz svesrdnu pomoć lokalnih titana ekonomske misli, Gajdara i Čubaisa, uspeli su da kreiraju rusko ekonomsko čudo. Tokom godina tranzicionog zamaha, ruski BDP je smanjen za trećinu i srozao se do nivoa američkog BDP-a iz 1897. godine. (Istini za volju, Ukrajinci su prošli još gore, pa na ruske rezultate mogu gledati sa zavišću.) [2]
Kombinovani efekat velikog rasta nezaposlenosti i potpunog urušavanja socijalne i zdravstvene zaštite, doveo je i do ogromnog rasta siromaštva i do drastičnog porasta smrtnosti. Stopa siromaštva je sa dva procenta stanovništva skočila na 40.
Ukupna stopa smrtnosti je porasla za 35 procenata, s tim da je u segmentu muškog stanovništva starosti između 25 i 39 godina, ta stopa porasla za 90 procenata. Milioni mladih muškaraca su nestali u vrtlogu tranzicije, nanoseći nenadoknadivu štetu ne samo demografskom stanju nacije, već i njenoj ekonomiji, nacionalnoj odbrani i budućnosti.
U kratkom periodu od 1991. do 1994. godine, životni vek muškaraca u Rusiji se smanjio sa 64 godine, na 57 godina. Time su nadmašene čak i žalosne baltičke statistike[3].
Prosečan životni vek građana Rusije tek danas, posle značajnog oporavka, dolazi na nivo na kome je bio krajem osamdesetih godina prošlog veka.
Ovakav porast smrtnosti je fenomen koji u poslednjih pola veka nije zabeležen nigde, izuzimajući države zahvaćene ratom ili katastrofalnim sušama i glađu.

Podaci su dovoljno dramatični da se u literaturi danas podvode pod odrednicom „postkomunistička kriza mortaliteta“.
Najčešći uzroci smrti su trovanje alkoholom, nagli porast zaraznih bolesti, depresije uz samoubistava i ubistva, kao i smrt od povreda. Zvuči neverovatno, ali teritorija bivšeg SSSR-a jedan je od samo dva svetska regiona gde se bitka sa tuberkulozom danas gubi – drugi region je podsaharska Afrika.

Kada je o trendovima reč, američke analize su procenjivale da će broj stanovnika Rusije koji je do početka devedesetih stalno rastao, do kraja dvadesetog veka dostići nivo od oko 164 miliona. Rusija je dvadeseti vek završila sa oko 146 miliona stanovnika. Danas se broj stanovnika Rusije kreće oko nivoa od 144 miliona i to samo zahvaljujući promeni trenda i rastu koji je počeo 2009. godine.
Demografska katastrofa koju su doživele države bivšeg SSSR nisu nastavak nekakvih trendova iz socijalističkog perioda – ovo je novi fenomen, rođen u tranziciji.

Naravno, ova vrsta analiza ima i svoje protivnike. Džefri Saks, na primer, ne vidi korelaciju između šok terapije i zdravlja građana. On je objasnio da zdravstveni problemi ruske nacije nisu vezani za tranzicioni šok, već za loše navike u ishrani. Po njemu su prevelika upotreba crvenog mesa i zasićenih masti glavni izvori problema. Iz ovoga bi se morao izvući zaključak da su Rusi sve do 1993. godine bili uglavnom vegeterijanci, ili da su se bar držali mediteranske dijete. A onda, od 1993. godine, kada im je standard naglo skočio, oni su navalili na meso i tako se upropastili [4].

Londonski The Economist se nije bavio nutricionističkom analizom, već je objasnio da su loše posledice po zdravlje Rusa nastale zbog sporosti reformi. Moralo je eto, mnogo brže i mnogo radikalnije.
The Economist nije primetio kako je upravo sporost reformi u nekim tranzicionim zemljama pomogla da se strašni trendovi po zdravlje i život ljudi ne osete. Primeri su Belorusija, Poljska, Češka ili Slovenija na primer, koje su odolele šok terapiji i izbegle veliko povećanje smrtnosti. Spora i postepena kineska tranzicija je dovela ne samo do fantastičnog ekonomskog uspona već i do porasta životnog veka stanovništva sa 67 na 75 godine.

Žrtve komunizma i staljinizma su dobile svoje memorijalne spomenike, pa čak i datum kojim Evropa obeležava njihovo stradanje [5].

Za žrtve tranzicije i žrtve brutalne ekonomske politike, a reč je o milionima ljudi, nema empatije.

Njima niko neće podizati memorijalne spomenike jer ih niko žrtvama ni ne smatra.

Oni su zaboravljeni i o njima se ne govori. Svako sećanje na veliku ljudsku dramu biće sistematski potiskivano, relativizovano ili sramno vulgarizovano.

Da, za sve je kriva loša dijeta i nezdravo crveno meso.
——————————————————————————————————————————————————————————————————
[1] Podaci koje u tekstu navodim su preuzeti iz knjige. Proveravajući demografske podatke koji su navedeni u knjizi, nailazio sam i na neslaganja sa izvorima koje sam ja konsultovao. Ta neslaganja nisu bila takva da bi, po mom sudu, mogla da ugroze zaključke iz knjige.
[2] O ulozi harvardskih eksperata u ruskoj privatizaciji videti tekst http://nkatic.wordpress.com/2005/10/22/cena-slepog-poverenja/.
[3] Baltičke statistike su pomenute u tekstu http://nkatic.wordpress.com/2014/04/29/srbija-na-baltiku/.
[4] Ovde je Saksovo nutricionističko objašnjenje ruske demografske katastrofe http://www.ft.com/cms/s/0/0b474e44-e5c9-11dd-afe4-0000779fd2ac.html.
[5] Videti tekst http://nkatic.wordpress.com/2009/09/04/dogovorna-istorija/.
 Nebojša Katić

Izvor:nkatic.wordpress.com

_____________________________________________________________________________________________

Dozvolite sa platim

Reče Solomon: Ugostite me jabukama
jer sit sam ljubavi i nije mi lako,
A ja kažem: Do vrha mi nalijte pehar, jer sam sin bogataša
koji tvrde da su siromasi i ponašaju se tako.

Još nisam video nekog malog Kreza, ni blizu,
Čiji novčanik ne bi imao paralizu;
Još nisam s nekim parajlijom proveo veče u blistavim njujorškim klancima
A da plaćanje ceha nije prepustio svojim siromašnim ali gordim znancima.
Što pre tim bolje za skromnu decu
ako mi poklone malo vere
Kad im ukazujem na životnu istinu
da milijarderi troše novac samo na milijardere.

Bogati ljudi su oni prema kojima ste večito u nekoj obavezi i koje izvodite na večeru
i u pozorišta i u barove i svuda gde je skupo
jer znate da su navikli samo na ono što je najbolje,
i posledica svega toga je ta
da su vam sledećih mesec dana hleb i so jedina hrana;
A to je za vas bilo izvanredno veče dok je za njih bilo sasvim obično,
pa da vam se revanširaju uzgrednom napomenom da biste morali
svratiti kod njih na hladnu zakusku jednog dana.

Bogataši su, isto tako, oni što se neumorno žale na poreze
zbog kojih nemaju nikakvog užitka,
Ali se na kraju ispostavi da nikakav porez nisu platili još od 1929. jer im je tada
prihod spao na pedeset hiljada dolara godišnje
te im se porez
ne naplaćuje zbog pretrpljenog gubitka.

A vaš prihod i nije nikakav prihod, neto plata,
te čim prestanete da kulučite telesno ili duhovno i ona prestaje da stiže,
nego šta ste mislili, dragi moj gospodine,
Pa ipak plaćali ste porez redovno svake godine.

Te tako s porezom stvari stoje isto kao i sa večernjim izlascima
te se u tom pogledu siromasi iz dana u dan pate
Da bi bogataške cehove mogli da plate.

Jer sušta je istina: čim ljudi imaju dovoljno akcija i obveznica
u sefu ili u nekom ćupu u podrumskoj tami,
Oni naravno, ništa više ne plaćaju sami.
Ne, oni komotno mogu da slažu paru na paru i zabavljaju se time
Dok ih drugi mole za dozvolu da njihove račune na sebe prime,
Što im se i dozvoljava dakako,
Jer su siromasi i suviše gordi da bi dopuštali slične usluge
a bogataši, što se toga tiče
nisu gordi baš tako jako.

I zato krenimo u protivnapad, hladnokrvan i tih:
Predložimo da se izglasa Dvadest drugi amandman Ustava
po kome bi bogataši morali da troše na nas
isto toliko novca koliko i mi na njih.
O. Neš

Izvor:tamoiovde.wordpress.com

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

 

 

ZLOUPOTREBA PSIHOLOGIJE…

TAMOiOVDE-logo

UBEDI SEBE DA SI SREĆAN

Najnovija istraživanja o efektima takozvane „škole pozitivnog mišljenja“ koja nudi instant recepte za pretvaranje gubitnika u dobitnike, dodatno potvrđuju da je u pitanju obmana za brzo sticanje novca, zbog koje mnogi ozbiljno bolesni ljudi odustaju od profesionalne pomoći.

pozitivne_misli_12451.jpg.axdZahvaljujući komercijalnom izdavaštvu, tvrdnja da je za sreću i uspeh dovoljno da svaki dan pozitivno razmišljamo proširila se kao virus i danas je gotovo nemoguće razuveriti ljude u njenu proizvoljnost. Poruka zagovornika pozitivnog mišljenja glasi otprilike ovako: sve potiče iz glave, pa da biste bili zdravi, uspešni i srećni razmišljajte pozitivno, zauzmite konstruktivan stav i budite optimisti. Ako ste neuspešni i nesrećni, to je zato što razmišljate negativno i gajite pesimizam. Pri tom je teško utvrditi šta promoteri pozitivnog mišljenja konkretno preporučuju kao rešenja za savladavanje životnih problema, budući da se njihovi saveti uglavnom svode na ponavljanje autosugestivnih formulacija kao i usvajanje određenih uverenja o ličnim vrlinama i mogućnostima uspeha.

Navedene ocene deo su zaključaka psihijatra Džoane Vud i njenog tima sa Univerziteta „Vaterlo” u Kanadi, nakon višegodišnjeg terenskog istraživanja kako pozitivna autosugestija utiče na ljude koji već imaju izraženo samopoštovanje, a kako na pojedince kojima ono nedostaje. Rezultati su pokazali da onima koji veruju u svoje sposobnosti ovakve vrste autosugestivnog treninga nisu ni potrebne. Međutim, kod pojedinaca koji imaju nizak nivo samopoštovanja i samopouzdanja, a kojima su takvi treninzi pre svega namenjeni, nalazi su bili veoma zabrinjavajući. Ispostavilo se da je primena pozitivne autosugestije kontraproduktivna. Ona dodatno provocira nesigurne da svoje nedostatke vide još izraženijim u odnosu na predstavu koja im se nameće kao ulaznica u svet uspešnih i kao formula da budu društveno prihvaćeni.

Vašarska psihologija

Najslavnija autosugestivna fraza „svakog dana u svakom pogledu sve više napredujem”, smišljena je još pre jednog veka, a njen autor je „otac” pozitivnog razmišljanja, francuski psiholog Emil Kue. Ova teorija je stekla svetsku popularnost zahvaljujući knjizi „Moć pozitivnog razmišljanja” Normana Vinsenta Pelea iz 1952. godine, koja je nadahnula brojne autosugestivne škole da ponude prečicu do sreće i uspeha i na tome izgrade sopstveni poslovni uspeh i zgrnu novac.

Novo psihološko „otkrovenje” zasnivalo se na nizu fraza koje je svaki dan trebalo ponavljati kao mantre. Na primer, onima koji su nezadovoljni svojim fizičkim izgledom preporučuje se „svakog jutra gledajte se u ogledalo i recite sebi da ste najlepši na svetu”. „Privlačan sam i uspešan u ljubavi i seksu”, mantra je onih koji imaju problema u intimnom životu. „Ništa me neće sprečiti da ostvarim snove”, formula je koju treba izgovarati svaki dan da biste se za par meseci od poslovnog marginalca pretvorili u nezaustavljivog poslovnog lidera.

Danas, kada se usled posledica ekonomske krize preispituju mnogi donedavno nesporni postulati modernog društva, ispostavlja se i da ponavljanje pozitivnih fraza pred ogledalom ne rešava probleme potrage za poslom kojeg nema, niti na prečac može da vrati izgubljene kuće, celokupni kapital i životnu ušteđevinu za stare dane. U raspravama kako su uopšte promoteri pozitivnog mišljenja uspeli da se nametnu sa svojom “vašarskom” psihologijom najčešće se okrivljuju mediji, koji su agresivnom propagandom ovakvih škola i priručnika zaglupeli javnost.

Međutim, priča je složenija, smatraju autori kanadskog istraživanja. Instant psihologija je svojevrsni odgovor na drugu krajnost – da se svi psihološki problemi isključivo rešavaju hemijom, koju je promovisao deo psihijatara lobirajući za farmaceutsku industriju. Rodonačelnik oba modela je stav, koji je naročito forsiran u Sjedinjenim Državama, da se ljudi dele samo na dve kategorije – dobitnike i gubitnike, pri čemu je glavno merilo uspešnosti i izvor svih drugih dobrobiti poslovna realizacija i stečeni kapital. Škola pozitivnog mišljenja je, stoga, ponudila primamljivu altrenativu ne samo za skupe lekove i psihijatrijske seanse, već i jednostavan i brz način za uklapanje u vrednosti koje su nametnute kao uslov za društveno prihvatanje, uključujući i prednost da se sve to izvede bez etiketa koje se „kače” onima koji traže psihijatrijsku pomoć.

Žrtve optimističkog fundamentalizma

moral-relativismTako su pojedinci sa izraženim manjkom samopoštovanja dodatno postali žrtve „pozitivista”. Njihove formule i krajnje pojednostavljen pristup kako se treba nositi sa životnim problemima omalovažavaju ljude sa ozbiljnim zdravstvenim problemima poput depresije, bipolarnog poremećaja i anksioznosti. Jer, kako objašnjava autor pomenutog istraživanja psihijatar Džoana Vud, „ko smatra da je moguće postati srećan putem pozitivnog razmišljanja ne može da gaji razumevanje za depresivne i anksiozne, već ih po pravilu prezire i doživljava isključivim krivcima za tegobe koje imaju”. Štaviše, „optimistički fundamentalisti” neće imati razumevanja ni za one koji traže lekarsku pomoć za zdravstvene smetnje i odgovaraće će ih od odlaska psihijatru i medicinske terapije, jer im „to ne treba, jer je sve u mislima”. Pod uticajem ove obmane, mnogi ozbiljno bolesni ljudi odustaju od profesionalne terapije i pokušavaju da se izleče sami, sledeći uputstva koja im nude njihovi bližnji ili upijajući sadržaje priručnika popularne psihologije, upozorava Vud.

Dodatna opasnost je što se pozitivne mantre nude i kao svemoguće rešenje za sve vrste fizičkih oboljenja i kao recept za sve životne situacije: od školovanja, zapošljavanja i zasnivanja porodice, do dobitka na lutriji. Ovakav pristup može se porediti sa ekstremnim primerima nekih verskih zajednica, koje u potpunosti odbijaju medicinske usluge čak i kada je evidentno da njihov član umire, uverene da će preživeti isključivo zahvaljujući molitvi. U čemu je problem s pozitivnim mišljenjem? U tome, objašnjava Vud, što – ako iza misli ne stoji iskreno uverenje – ono nema nikakvog učinka, a u šta će pojedinac verovati nije stvar isključivo volje ni odluke.

Na primer, ako neko oseća da ga okolina ismejava, prezire i odbacuje, što može biti realna situacija, puko ponavljanje pozitivnih fraza da ga okolina uvažava i prihvata vremenom kod njega produkuje sve mučnija osećanja da je sadržaj takvih tvrdnji oprečan njegovom doživljaju.

Psihijatrijska praksa pokazuje da onaj ko je po prirodi sklon da veruje u dobro, makar to uverenje bilo lažno, taj i ne pati od depresije, anksioznosti, niskog samopoštovanja i manjka samopouzdanja, pa mu pozitivna sugestija nije ni potrebna. Na to kakva uverenja pojedinac gaji, osim inteligencije i sposobnosti da se objektivno sagledava realnost, utiče i razvijenost i aktivnost moždanih centara za odbranu od stresa, koje nisu podjednake kod svih ljudi. Stoga životni stavovi nisu puka posledica odluke i nije ih moguće naučiti putem priručnika, kao ni talenat za umetnost ili nauku.

Zorica Žarković

Iz časopisa “Biznis i finansije”

Izvor:vizionarski.wordpress.com

_____________________________________________________________________________________________

SNAGA MAČKINOG PREDENJA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

 Šta nam sve leči?
1385392885nje4O blagodetima životinja dosta se govori, a mačkino predenje jedno je od vodećih metoda lečenja koje ove prelepe životinje primenjuju na svojim vlasnicima.

Svesni predivnih efekata koje mačke imaju na ljude, zaposleni u „Animal Care“ asocijaciji iz Pakistana napravili su koristan poster zahvaljujući kome ćete tačno znati prednosti toga što vam se maza mota oko nogu i kada vas to nervira.

1. Smanjuju stres

Vibracije koje se stvaraju tokom mačkinog predenja deluju sedativno na nervni sistem ljudi i tako nas umiruju. Na ovaj način smanjuju stres i napetost koje redovno osećamo po povratku sa posla.

predenje

2. Dijagnostika predenjem

U svetu su lekari postali sve svesniji „moći“ koju poseduju mačke. Naime, nakon niza istraživanja lekari su došli do zaključka da se predenje mačaka razlikuje u trenutku uživanja i trenutku upozorenja čoveka na određenu bolest. Takođe, postoji potvrđena studija o vrsti predenja koja je drugačija u zavisnosti od blesti.

predenje53. Snižava krvni pritisak

Krvni pritisak takođe je stvar koju predenje mačaka može regulisati. Ne kažemo da nju možete koristiti umesto lekova, ali sigurni smo da će dobro uticati na vas.

4. Jača kosti

Prema rečima svetskih ortopeda frekvencija od 25 – 200 Hz koju proizvodi mačka tokom predenja najbolja je za ojačavanje kostiju. Dakle, zaključak izvedite sami.

5. Smanjuje rizik od infarkta

Prema poslednjim istraživanjima kardiologa vlasnici mačaka imaju 40 % manje šansi da dožive infarkt.

predenje66. Uklanja otok i infekcije

Stručnjaci takođe tvrde da silina vibracija koju mačke proizvode utiče na ubrzavanje cirkulacije, što doprinosi bržem smanjenju otoka i eliminisanju infekcije iz organizma.

7. Pozitivno dejstvo na ligamente i mišiće

Mnogi profesionalni sportisti primetili su neverovatno pozitivno dejstvo svojih mezimaca u trenutcima zamora mišića ili povreda ligamenata i tetiva. Vođeni tim zapažanjem naučnici su potvrdili ovu pojavu i sada veliki broj sportskih fizioterapeuta preporučuje sportistima da se što više maze sa svojim ljubimcima.
Izvor:zivotinje.rs

_____________________________________________________________________________________________________

_____________________________________________________________________________________________________

 Priredio:Bora*S

PROSTRANA DUŠA…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________

 Velika srpska poetesa Desanka Maksimović, rodila se na današnji dan, 16. maja 1898. godine, u Rabrovici kod Valjeva

__________________________________________________________________________________________________

Naša tajna
O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo poznanik bio,
ili prijatelj drag; ni kakav je,
ni da li je u našim snovima
i žudima dana ovih ostao trag.

Neću im reći da li iz osame,
žeđi, umora, ni da li je
ikada ma koje od nas drugo volelo;
niti srce naše
da li nas je radi nas
ili radi drugih
kadgod bolelo.

Neću im reći kakav je sklad
oči naše često spajao
u sazvežđe žedno;
ni da li sam ja ili si ti bio rad
da tako bude –
ili nam je bilo svejedno.

Neću im reći da li je život
ili od smrti strah
spajao naše ruke;
ni da li zvuke
smeha voleli smo više
od šuma suza.

Neću im reći ni jedan slog jedini,
šta je moglo, ni da li je moglo nešto,
da uplete i sjedini
duše naše kroz čitav vek;
ni da li je otrov ili lek
ovo što je došlo
onome što je bilo.

Nikome neću reći kakva se
zbog tebe pesma događa
u meni večito:
da li opija toplo kao šume naše s proleća;
ili tiha i tužna
ćuti u meni rečito.
O, nikome neću reći
da li se radosna ili boleća
pesma događa u meni.

Ja više volim da prećutane
odemo ona i ja
tamo gde istom svetlošću sja
i zora i noć i dan;
tako gde su podjednako tople
i sreća i bol živa;
tamo gde je od istog večnog tkiva
i čovek i njegov san.

____________________________________________________________________________________________________

463px-Desanka_Maksimović_potpisuje_svoje_knjige_1955.Najčešći motiv u poeziji Desanke Maksimović je bila ljubav, i njena reč, odnos prema svetu i filozofija su i sami bili pesničke prirode.

Njena poezija je odlikovana čitavim obiljem novih aliteracija i rima. Njeno osnovno pesničko geslo je bilo da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu.
Mnoge njene pesme predstavljaju poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih uverenja i načela, mišljenja, boja i vera, i da budu strogi prema svojim manama kao i prema tuđim. Od svih vrednosti u životu ona je kroz svoje pesme posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje.
U kasnijem periodu života, lirika Desanke Maksimović je dobila nešto smireniji i tiši duh. Njena poezija, pripovetke, romani, knjige za decu prevođeni su na mnoge jezike, a njene pojedine pesme nalaze se u antologijama poezije.

____________________________________________________________________________________________________

Opomena
Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.
Može mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.
Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.
Ili mogu kom reći u tome
času čudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.
O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Učiniće mi se negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.
Učiniće mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme.
Učiniće mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
Nikad samu,
Kad neko svira.

Warning
Listen, I’ll tell you my secret:
Never leave me alone
when music plays.
It could seem to me
that some eyes gray
are so deep and soft —
the eyes that are actually plain
It could seem to me
that I dive into the sound
and I could give my hands
to anyone around.
It could seem to me
se easy, so gay
to love someone
for only one day.
Or, I could tell someone
my dearest,
magically growing secret
how much I love you.
Oh, never leave me alone
when music plays.
It could seem to me that again,
somewhere in a forest,
my tears flow through a new well.
It could seem to me that a black butterfly
makes patterns on heavy water —
those that no one feels free to tell.
It could seem to me that, somewhere in the dark zone,
someone sings and touches my heart with a bittter flower —
right where the incurable wound stays.
Oh, never leave me alone,
never alone
when music plays.

____________________________________________________________________________________________________

Biografija
200px-Desanka_Maksimović_u_osamdesetim_godinama_životaDesanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu.

U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala dece.
Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji). Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. PočetkomDrugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.godine.
Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi.
Dana 17. decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. za redovnog člana.
U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva.
Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije

____________________________________________________________________________________________________

BALKANAC
Ne stidim se što sam,
kako vi velite,
varvarin sa Balkana,
tla prljavštine i bure.

Čujte sad,
i kod nas ima neke
vama nepoznate kulture.
Vi prvo ispitujete i sumnjate,
daleki ste i od rođenih sinova,
za trpezu svoju
ne posadite svakog tuđina;
vi možete da pijete
a da svakom ne pružite
čašu vina.

A kod nas su još stari običaji grubi:
mi puštamo svakog pod svoje sleme,
kod nas se još i s namernikom ljubi,
kod nas se podvizi zbog gostoljublja čine;
kod nas svaki čovek ima
čitavo pleme
prijatelja i rodbine.

Vi, doista, imate
nekoliko miliona Hristovih kipova,
na svakog čoveka po jednoga,
imaju ga drumovi i polja, apsane i škole;
a kod nas, kad ljudi veruju u Boga,
u sebi ga nose,
i tiho mu se,
skoro u snu, mole.

Vi, istina, za svaki kut života
imate sprava i mašina,
sve ste sračunali i sve znate;
izumi su vaši za divljenje;
a mi još imamo starinske alate,
ali sve je kod nas još zdravo
i prirodno kao glina:
i umiranje, i rađanje, i življenje.
Vi imate čitave zbirke
pravila i nauka o slobodi,
o svemu se kod vas piše i pripoveda;
ali mi i po nepisanim zakonima
slobodno živimo
i nekog prirodnog držimo se reda,
slično ognju, vetru, i vodi.

Kod vas je, zbilja, sve tačno propisano,
kako se jede, govori, oblači;
a mi, kad govorimo, vičemo
i mašemo rukama,
i čorbu glasno srčemo,
i u rukavicama smo kao na mukama.

srpski-seljak-dedaSve je kod nas zaista prosto:
obuću nosimo od svinjske kože,
puno je kod nas seljačkih
navika i stvari;
i kraljevski preci naši
doista su bili govedari.
Narod naš, zbilja, u gnevu može da kolje,
ruši i pali;
ali mi nismo oni što smišljeno tlače,
mi ne smatramo da je svet celi
naše polje;
mi ne bismo podneli
ni urođenik prašumski da zbog nas plače;
duša nam je prostrana,
iako smo brojem mali.
Desanka Maksimović

____________________________________________________________________________________________________

 

____________________________________________________________________________________________________

 Priredio:Bora*S