TAMOiOVDE_____________________________________________
Zanimljivost za nostalgičare i pivopije: Ko je čiča sa slike čuvenog ‘jagodinskog’?
Generacije jagodinskih pivopija, usled velikih količina ispijenog piva, gledale su u omot flaše, odnosno u lik na istoj. Šta sve taj lik nije prošao: lomili su ga, bacali, cepali, slali u inostranstvo, poklanjali i čuvali, vređali i psovali. Ukratko, golgota. No, ipak se održao i ove godine proslavlja 161. rođendan.
Ono što se malo njih zapitalo, a i ako su se zapitali, nisu dobili odgovor: ko je uopšte na toj, sada već čuvenoj, slici jagodinskog „Čiče“?
Ta osoba, odavno pokojna, nadaleko je čuveni Milosav Mitrović (1892-1961.), po nadimku Losa još poznatiji, bio je veliki pivopija, a ovo piće pio je do kraja života. Njegovi potomci i danas žive u istom selu, a kuća u kojoj se Losa rodio čuva se kao uspomena na njega i neka prošla vremena.
Milosav se rodio i živeo u levačkom kraju, u selu Dragovo. Selo je nastalo 1900. godine spajanjem tri sela: Dubnica, Volujak i Puljci. Sela su ranije bila tako blizu da su se bukvalno dodirivala. 29. avgusta 1900. godine tri glavešine iz sela sastale su se i dogovorile o ujedinjenju ovih sela. Kuma novonastalom selu bila je kraljica Draga Mašin lično, nazvavši ga po svom imenu, Dragovo.
Ovaj naziv ušao je u zvaničnu upotrebu od decembra 1900. godine. Jedan od najpoznatijih stanovnika tog sela, Milisav Mitrović, bio je borac ratova 1914-1918. Te godine je i teško ranjen, zbog čega su mu amputirane obe noge. Kako govori hroničar sela, Miroslav Simić, Losa je stalno obitavao u Jagodini.
„Imao je čezu i konje i tako se stalno vozio kako bi popio pivo u jagodinskoj čuvenoj Šarenoj mehani. Tako je i upoznao neke radnike pivare koji su radili u komercijali. Njima se on dopao i pitali su ga da li bi mogli da ga fotografišu. Pri narednom susretu, to se i dogodilo. Deda Losa nije ni slutio da će postati prepoznatljiv lik i simbol „Jagodinske pivare“, kaže Simić.
U selu i danas žive njegovi unuci – Slobodan, Stojan i Dragomir. Prema njihovoj priči, svi su u kući i selu znali da su ga ti ljudi fotografisali, ali nisu znali zbog čega.
Kada se njegov lik pojavio na nalepnici, silno se obradovao. Smatrao je da će tako živeti večno. Bio je teški invalid, ali ga to nije sprečavalo da se bavi poljoprivredom i putuje čezama kad god je mogao. Kasnije je nosio proteze i tako radio s njima. Smatrao je gubitak nogu svojom nagradom i često govorio da je to odlikovanje za borbu, bolje nego spomenik da su mu podigli. Najviše je voleo da sedi u selu ispred svoje stare kuće. Kada je bio u Jagodini, imao je besplatno pivo u bilo kojoj kafani ili restoranu gde se točilo i prodavalo „jagodinsko“. Poslednjih godina života bavio se pčelarstvom i imao nekoliko košnica. Bio je miljenik sela i svi meštani rado su sedeli sa njim i razgovarali.
Jagodinski „čiča“ nedavno je zaštićen kao brend u Ženevi. Njegov ugled među starim pivopijama i dalje je neprevaziđen, a postoji i legenda koja kaže da kad takve pivopije uđu u kafanu ili restoran, kelner ne pita koje pivo žele, već odmah donosi „jagodinsko“.
U reklami za jagodinsko pivo, istakao se glumac Ljubomir Ubavkić Pendula. Godina stvarnog prestanka rada Staklare 1852. bila je istovremeno godina početka rada druge fabrike – Pivare. Jagodinska pivara je osnovana 1852. godine. Njen prvi pravni vlasnik i osnivač je bio Filip Stanković, trgovac iz Smedereva, blizak saradnik kneza Miloša. Fabrika je podignuta u neposrednoj blizini varoši na carigradskom drumu.
Sastojala se od nekoliko prizemnih zgrada, a neke od njih bile su poluotvorene. Pivo se kuvalo u otvorenom kazanu male zapremine na vatri koja se ložila drvima a mešala drvenim lopatama. Dalji tehnološki proces išao je ovim redom: kuvano pivo spuštano je u podrum za previranje – kvasni podrum, koji se nalazi ispod glavne zgrade fabrike. Posle vrenja prenošeno je u podrume za odležavanje na Đurđevom brdu, gde bi ostajalo do potrebnog „sazrevanja“. Podrumi su bili ispod zemlje pored puta Jagodina – Ćuprija. Pivo je držano u velikim drvenim bačvama, obloženih ledom, radi održavanja niske temperature. Posle potrebnog vremena za „ležanje“, tehnologija proizvodnje piva smatrala se završenom.
Pivo je pretakano u flaše od 0.7 litara i u burad zapremine 25, 50 i 100 litara i tako transportovano u Jagodinu i druge gradove.
Proizvodile su se tri vrste piva: belo „Moravac“, koje je imalo najveću potrošnju; crno „Kosovo“, sa znatno manjom potrošnjom i „Salvator“, sa znatnim procentom alkohola i ograničenom potrošnjom. Gde god da se nađete u Srbiji, pitajte nekog starijeg čoveka – sigurno će se setiti jagodinskog piva i njegovog prepoznatljivog čiče. Srećan ti 161. rođendan, deda Loso!
(Serbum) Autor: Priredila:S.J. Photo: e-kapija/dnevno.rs
Foto:vukajlija.com
P.S.
Ova fotografija nije u funciji reklame piva, no kao ilustracija ove lepe priče.
Jer, „bez čiče nema priče“.
Bora*S
TAMOiOVDE 