LEDENA LEPOTICA…

SIMBOL TARE, PANČIĆEVA OMORIKA

Pančićeva omorika predstavlja simbol Nacionalnog Parka »Tara«, i prostorno je ograničena staništima na Tari, u kanjonu Mileševke i u delu zapadne Bosne u srednjem toku Drine.

Za endemsku vrstu drveta omoriku, koja se kao četinar razlikuje od jele i smreče, Josif Pančić je za Omori, prvi put čuo u užičkom kraju 1855. godine.

Nije uspeo da je pronađe prilikom posete ovim krajevima 1861.

Godine 1865. naredio je da se za potrebe Velike škole iz Zapadne Srbije dostave grane sa šišarkama svih četinara i tu su se našle i dve grane Omorike, ali nije bilo zabeleženo odakle su donete niti ko ih je poslao.

Već sledeće godine krenuo je sa svojim učenicima na naučnu ekskurziju po Zapadnoj Srbiji i opet je nije pronašao iako je išao putem koji je prolazio pored prirodnih staništa Omorike.

Pančić je ne spominje ni u svojoj knjizi Fauna kneževine Srbije ( 1874 ). Na kraju 1875. godine Josif Pančić pronalazi Omoriku u Zaovinama, a pronalazak i opis je objavio na nemačkoj jeziku u članku Jedan novi četinar u Istočnim alpima, a opis biljke je napisan kako to i današnja botanika zahteva na latinskom jeziku.

Odmah je počelo osporavanje u naučnim krugovima da se radi o novoj vrsti koju je Pančić nazvalo Picea omorica P., a često joj je tepao i “ ledena lepotica “. Pančić je ipak izdržao kritiku nauke i nova vrsta je dobila ime po njemu Pančićeva omorika.

Pančić je uspeo da locira i neka druga prirodna staništa Omorike. Karlo Maly 1934.god. otkriva najinteresantnije nalažište Pančićeve omorike na Mitrovcu “ Crveni potok “ ili “ Tepih livada “, što prestavlja jedino nalazište Omorike na tresetištu.

Sva nalazišta Pančićeve omorike izdvojena su u tzv. rezervate prirode o kojima brine Zavod za zaštitu prirode Srbije u saradnji sa JP Nacionalni park Tara. Svako pojedinačno stablo Pančićeve omorike je pod zaštitom kao i prirodna staništa kao strogi rezervati prirode: Zvezda, Crveni potok, Karaula Štula, Crvene stene, Ljuti breg, Bilo i Podgorušica.

Pančićeva omorika kao “ živi fosil “ svetske flore predstavlja naučnu zagonetku ( poreklo, smanjivanje prirodne sredine samo na srednji tok reke Drine, slabost u konkurenciji sa drugim biljnim vrstama, ostljivost na negatino delovanje čoveka u prirodnim staništima, a sa druge strane jako dobro uspevanje u zagađenim urbanim uslovima ).

Šumsko gazdinstvo u saradnji sa Institutom za šumarstvo iz Beograda podigao je na Jelovoj gori prvu plantažu Pančićeve omorike, kako bi se ova sve više ugrožena vrsta spasila i omogućila proizvodnja sadnica. Kanic u svom putpisu navodi da su Pančićevu omoriku Rimljani koristili zbog izdržljivosti za podupiranje rudničkih jama u Bosni.

Josif Pančić 1888.god. je sahranjen na vrhu Kopaonika koji po njemu nosi i ime – Pančićev vrh.
Pored generetivnih kod omorike je izražena i velika sposobnost vegetativnog razmnožavanja,koja se može primetiti zakorenjivanjem njenih donjih grana kada dođu u kontakt sa zemljom.

Omorika je otporna na snegolome i vetrolome iako ima plitak koren.Ovu osobinu može da zahvali usko piramidalnoj krošnji dok kod smrče to nije slučaj.

Iz bioloških i ekoloških osobina omorike može se zaključiti da ova vrsta ima sve preuslove za široku upotrebu na zelenim površinama u urbanim sredinama. I sama činjenica da se radi o endemskoj vrsti treba da nas obaveže da je što više uzgajamo u rasadnicima i sadimo na zelenim površinama i na taj način povećamo broj jedinki i njihovo resprostranjenje.

Nikad nije bilo težnje da se osnuje matičnjak ni sopstvena proizvodnja neke forme kod nas. Jedan od mogućih razloga za to je i nedostatak većih iskustava sa vegetativnim metodama razmnožavanja omorike u našoj rasadničkoj praksi.

Omorika je reprezentativni primer naše flore , njena prirodna staništa su zaštićena Zakonom i pod nadzorom su stručnjaka u Nacionalnom parku Tara.

Izvor: srbijuvolimo.rs

---

---

ŽENKE GRADE, A MUŽJACI SAMO FIZIKALIŠU…

DABROVI HRLE KA LOZNICI, NA DRINU I JADAR: Ženke grade, a mužjaci samo fizikališu!

Najmanje pedesetak dabrova nastanilo se u lozničkom delu drinske obale, kažu lovci, koji ih često susreću dok obilaze lovišta.

Dokaz da je voda čista

Kada su pušteni u Zasavici kod Sremske Mitrovice pre desetak godina, nije im mnogo trebalo da dođu do podrinjskog kraja, uzvodno Drinom i da se nasele kraj obala u Banji Koviljači, Lipničkom Šoru ili Jelavu.

Ima ih i u Jadru kraj lešničke obale, a njihovo prisustvo samo potvrđuje da je ovde voda još uvek čista.

Lovac Slobodan Perišić, ljubitelj životinja i prirode iz Lipničkog Šora, kaže da su tragovi njihovog „delanja“ vidljivi širom Krivića ade, gde je gomila oglodanih i oborenih stabala.

Objašnjavajući koliko su dabrovi inteligentni i precizni, on pokazuje na stabla koja su oglodali kao da ih je zaoštrio rezač za olovke.

– Kao što se vidi, tačno znaju koje im stablo smeta da bi neko drugo oborili u pravcu u kojem im to odgovara, da sagrade branu, što je njihov primarni posao. Oglodano stablo puca i pada upravo na onu stranu koju su oni odabrali, a piljevina je toliko sitna, kao da je stablo sečeno motornom testerom, a ne njihovim zubima.

Debljina stabla za njih nije nikakva prepreka – priča Slobodan. Njegova procena je da ih na ovom terenu u pet kolonija ima pedesetak, ali ih je veoma teško sresti u zimskom periodu.

– Kada olista i ozeleni, a kada je ovuda još teže proći od trnja i šiblja, čak se i ne uplaše ako naiđe čovek. Za grickanje biraju uglavnom janjevinu, vrbu ili topolovinu, meko drvo, i sve rade planski.

Oni idu u čistu vodu i protočnu, a najčešće su na prelivima gde obaranjem stabala prave prepreke na potocima.

Dabar je zaštićena životinja, a nekada su ih jeli carevi i kraljevi, zato se i ubrajaju u „kraljevsko meso“ – priča Slobodan.

Dabar je iz Srbije iščezao pre jednog veka, a onda su 2004. godine naseljeni u specijalnim rezervatima prirode – Obedskoj bari i Zasavici. Društvo prirodnjaka iz Bavarske poklonilo je 75 dabrova, a od 35, koliko ih je pušteno u Zasavicu, njihova populacija je povećana najmanje duplo.

Interesantno je i to da je ženka graditelj, a mužjak samo nosač materijala.

(S. Pajić/Blic)
Izvor:kurir.rs

_________________________________________________________________________________

DABAR
Castor

Taksonomija
• Carstvo: Animalia
• Tip: Chordata
• Klasa: Mammalia
• Red: Rodentia
• Porodica: Castoridae
• Vrsta: Castor

Opšti opis

Dabar je vodena i kopnena životinjska vrsta i najveći glodar severne hemisfere. Masivne i zdepaste je građe, izvrstan plivač i ronilac što mu omogućava građa tela. Jedini je predstavnik svoga roda.

Zbijeno telo mu je pokriveno gustim crvenkasto-smeđim krznom,sa stomačne strane dlaka je svetlija. Ima kratke noge sa po pet prstiju, koji su na zadnjim nogama spojeni plovnom kožicom.

Rep mu je snažan, odozgo spljošten kao veslo, bez dlake i pokriven ljuskama.

Na glavi iz masnog krzna vire male, okrugle uši. Dužinom tela doseže 90 centimetara, rep mu je dug oko 35 centimetara, a on je težak oko 35 kilograma. Iz skrovišta iskopanog u obali ili sagrađenog od granja i stabala sa izlazom ispod površine vode, izlazi uglavnom preko noći. Veoma je oprezna i plašljiva životinja. Na tlu je spor i trom, pa najveći deo života provede u vodi. Odlično pliva i roni. živi sam ili u manjim grupama.

Razmnožavanje

Dabar je tipični monogam. Polna zrelost nastupa sa 2,5 godine starosti kada se mladi dabrovi odvajaju od roditelja i osnivaju novu porodicu. Pari se od januara do marta, a parenje se odvija u vodi. Gravidnost traje prosečno 105 dana, a mladi dolaze na svet od aprila do juna. Ima jednu generaciju godišnje. Ženka okoti 1 do 5 mladih. Najčešće su to 3 mladunca.

O mladima se brinu oba roditelja, a kad ih ženka odgaja, mužjak joj donosi hranu u jazbinu. Složni su i u radu. Tako pri gradnji većih brana rade svi članovi familije, a katkad se udružuje i više familija. Poštuju teritorijalnost, tako da se u neposrednoj blizini jedne familije ne nastanjuje druga, ako bi to i pokušavala, nastaju sukobi i borba za teritoriju. Teritorija jedne familije uglavnom je u krugu od jednoga kilometra od jazbine.

Ishrana

Hrani se sočnim biljem koje nalazi u vodi ili neposredno na obali. Jede trave, trsku, mlade izdanke i lišće, a zimi, izvan vegetacijskog razdoblja, glavna mu je hrana kora mekih drva, i to samo živih i mladih. Svojim tipičnim čeljustima za glodanje (parni sekutići na gornjoj i donjoj vilici) dabar je u stanju da obori stablo. Tako je moguće da on u toku jedne noći obori stablo prečnika 15cm.

Uvek jedna jedinka obrađuje jedno stablo. Tipičan znak da je to dabrovo delo je okruglasta forma reza na stablu. Dnevne potrebe dabra iznose od 1 do 2 kg kore stabla. Stabla ruši najpre zato da bi došao do mlade kore u krošnji, ali i za gradnju brana. Od drvenastih vrsta za hranu mu najviše služe vrba i topola, potom breza a ređe hrast, leska, brest, jasen a vrlo retko četinari. Jede više od 300 zeljastih i drvenastih biljnih vrsta.

Čula

Kod dabra je najbolje razvijeno čulo vida. Dobro vidi i noću, kad je i najaktivniji. Dobro su mu razvijeni i sluh i njuh, ali se uz vid, češće oslanja na sluh. Osim što ima dobra čula, vrlo je inteligentan pa dobro procenjuje potencijalne opasnosti i retko dolazi u neprilike. Dabar nema izrazit i specifičan oblik oglašavanja. Obični dabar opasnost ili preplašenost pokazuje jakim duvanjem odnosno specifičnim režanjem. Leti se iz jazbine može čuti cičanje mladih, koje sliči na cičanje miša.

Karakterističan je dabrov zvučni efekat snažan udarac repom po vodi kad je preplašen, što se čuje poput jakog udarca veslom po vodi. Iza dabra ostaju brojni tragovi, po kojima se može prepoznati njegovo postojanje u nekom prostoru. Karakteristični su sledeći njegovi tragovi: otisci nogu u blatu ili snegu, izlazni jarci na obalu, izlazne rupe, nagrižena i porušena stabla, nastambine iznad zemlje i brane.

Stanište

Dabar živi na vodenim površinama obraslim bogatom močvarnom vegetacijom zeljastih i drvenastih vrsta. Osnovni stanišni uslov za dabra je stalna i dovoljno duboka voda (min. 30 cm). Ukoliko nastanjuje manje reke koje ponekad postaju previše plitke, na njima izgradjuje branu kako bi osigurao dovoljnu visinu vode i zaštitio ulaz u jazbinu.

On svoje nastambine i hodnike gradi tako da su ulazi uvek ispod nivoa vode. Dužina tunela može biti i po nekoliko metara, i oni završavaju jednim proširenjem u obliku kazana prečnika od 60 do 90 cm i visine 80 cm, to je centar svih dešavanja u životu dabra i nalazi se iznad površine vode. U ovom prostoru odgajaju se i mladi. Voda je dabru prostor kojim se kreće, kojim transportuje građevinski materijal za nastambinu ili branu i koja mu služi za regulaciju telesne temperature.

Voda mu je najbolja zaštita. Idealna su mu staništa prirodne vodene površine, potoci, manje reke i jezera, ali se dobro snalazi i na kanalima i veštačkim jezerima ako su dobro obrasla vegetacijom. Izbegava velike reke sa snažnim vodenim strujama i velikim oscilacijama vode. Iako je dabar prilagodljiva vrsta, ipak dolazi do konfliktnih situacija izmedu dabra i čoveka i to najčešće tamo gde je čovek s obrađivanjem zemljišta došao do same obale. Ali zajednički život dabra i čoveka ipak je moguć, ako se dabru za njegov životni prostor ostavi dovoljno širok obalni pojas sa dosta priobalnog rastinja koje on koristi kao hranu.

Rasprostranjenost

Evropski dabar nekada je nastanjivao sve vodene površine od severa do juga europskog kopna, ali početkom 20. veka ostao je i opstao samo na četiri odvojena lokaliteta, u južnoj Norveškoj, na reci Labi u Njemačkoj i Poljskoj, na donjem toku reke Rone u Francuskoj i u Rusiji, pre 10 godina je takođe počeo da se vraća i u naše predele, Gornjeg Podunavlja.

Zahvaljujući akcijama povratka dabra na nekadašnja staništa sirom Evrope početkom novog milenijuma dabar je ponovno rasprostranjen na širem prostoru i u relativno dobrom brojnom stanju. Prema podacima za 2000. godinu u populacija evropskog dabra kreće se od 60.000 do 650.000 dabrova. Iz Srbije je dabar nestao krajem 19. veka, a ponovno je vraćen od 1998. do 2005. godine u okviru projekta „Dabar u Srbiji“. Nakon 40 godina Gornje podunavlje ponovo pruža dom dabrovima.

U prošlosti dabar je bio široko rasprostranjen na području Vojvodine i Srbije, ali poslednjih 40 godina počeo je da se vraća u naše rezervate u Gornjem Podunavlju. Zbog cenjenog krzna, masti i ulja (Castoreuma) gotovo je istrebljen, a pored odstrela, u faktore ugrožavanja svrstavaju se i saobraćajni incidenti i davljenje u ribarskim mrežama. Dabar Gornjeg Podunavlja pripada prirodnoj populaciji koja je ustaljena na području cele poplavne doline srednjeg toka Dunava gde je reintrodukovana krajem 20. veka.

Rezervat predstavlja prirodno stanište dabra. Dabra je strogo zabranjeno držati ili ubijati, kao i ugrožavati područja njegovog razmnožavanja, odmaranja ili uništavati njegovo stanište. Karakteristično oglodana stabla starih vrba svedoče o povratku ovog sisara u naše predele. Dabar se vratio, a na nama je da mu pomognemo da tu i ostane!

Literatura
1. Mala enciklopedija životinjkog carstva – Ivan Skunca

Linkovi
• Wikipedia
• Gornje podunavlje
• BiH-lov

Pripremio: Dimitrije Milovanov, IV-4

Izvor:gimnazijaso.edu.rs

__________________________________________________________________________________

MA KOLIKO DIVLJA I HIROVITA BILA, OČARAĆE VAS…

Drina, moćna reka sa hiljadu lica

Kanjon, na pojedinim mestima dubok i hiljadu metara, treći je po veličini u svetu. Silina vode ukroćena je izgradnjom brana, a najpoznatija jezera su Višegradsko, Zvorničko i Perućac

Divlja i pitoma, brza i spora, neukrotiva i poslušna, vijugava i ravna. Drina.

Ali, ma koliko nepredvidiva i hirovita bila, jedno je izvesno – očaraće vas!

Reka sa hiljadu lica ima moć da, kako je rekao književnik Isak Samokovlija, zanosi kao živo, božanstveno biće. Začarala je i Roberta De Nira kada je 1967. putujući auto-stopom prespavao jednu noć na livadi kraj Drine, da bi nekoliko godina kasnije ćerku nazvao imenom, po mnogima, najlepše reke na Balkanu.

Gde je Drina najlepša, pitanje je koje će izazvati žučnu raspravu među njenim obožavateljima. Jedni je najviše vole tamo gde je brza, snažna i neumoljiva – u planinskim predelima gde useca kanjone i prolazi kroz klisure. Drugi više vole njeno pitomije lice, pa im je draži deo niže od Ljubovije gde se pretvara u ravničarsku reku.

Nastala spajanjem crnogorskih reka Pive i Tare na Šćepan polju, teče silovito Bosnom i Hercegovinom, kroz Foču, Goražde, Višegrad, nastavlja kroz Srbiju, da bi se smirila i kapitulirala pred Savom kod Sremske Rače. Duž celog toka od 346 kilometara smenjuju se klisure, šume i pejzaži koji oduzimaju dah. Kanjon Drine, na pojedinim mestima dubok i hiljadu metara, drugi je po veličini u Evropi i treći u svetu, posle Kolorada i Tare.

U davnoj prošlosti bila je Drina granica između Zapadnog i Istočnog rimskog carstva, u nešto bližoj prostor gde su se u Prvom svetskom ratu vodile bitke između Srbije i Austrougarske, a danas je linija razdvajanja Srbije i Bosne i Hercegovine. Znala je Drina da poplavi okolna naselja, 1896. odnela je Ljuboviju i poplavila most u Višegradu.

Njena silina zato je ukroćena izgradnjom brana, a najpoznatija jezera su Višegradsko, Zvorničko i Perućac. Ali, i dalje važi ona „ko nauči da pliva u ćudljivoj Drini, bezbedan je u vodi do kraja života“.

Kada zaplovite kanjonom od Višegrada do Bajine Bašte, smenjivaće se nestvarni predeli krečnjačkih litica i golih stena koje kao da je vajar isklesao, sa tek ponekim borom koji štrči iz kamena.

Izolovani od civilizacije, ušuškani između dve obale koje su u pojedinim delovima tako blizu da ćete imati utisak da možete da dohvatite drveće, čućete tišinu. Na poslednjoj stanici sačekaće vas najčešće fotografisan prizor na Drini – kuća na steni u sred reke, ovekovečena i fotoaparatom Nacionalne geografije.

U blizini je letnja turistička atrakcija, akumulaciono jezero Perućac. Nastalo je kad je Drina pregrađena branom dugom 460 metara i visokom 90 metara. Jezero „čuva“ planina Tara koja nestvarnu zelenu boju Drine čini još čarobnijom.

Atrakcija Perućca je i Vrelo, jedna od najkraćih reka na svetu, dugačka samo 365 metara, zbog čega je meštani zovu „godina“. Manjak u dužini, Vrelo nadomešćuje u atraktivnosti, jer u Drinu utiče stropoštavajući se sa velike visine praveći moćan i efektan vodopad.

Nastavlja dalje Drina ka Ljuboviji, Malom Zvorniku, Banji Koviljači, Loznici, da bi se kod Sremske Rače ulila u Savu. Zahvaljujući ratvoju turizma, poslednjih godina sve je veći izbor smeštaja.

Etno selo Vrhpolje, nedaleko od Ljubovije, biser je azbukovačkog kraja u kom Drinu zovu reka života. U kućicama nalik starim brvnarama doživećete Srbiju s početka 19. veka jer se duh prošlih vremena oseća na svakom koraku, od petrolejki, do tronožaca.

U kompleksu Sunčana reka u Banji Koviljači jedno naselje nosi ime po Robertu de Niru, u znak zahvalnosti što je Drinu predstavio svetu. Nije De Niro jedini filmadžija koji se ovde zaustavio. Plaža u blizini nosi naziv Šotrina jer je poznati reditelj tu snimao pojedine scene popularnih serija „Greh njene majke“ i „Nepobedivo srce“.

Ušla je Drina i u Nobelovim priznanjem ovenčanu književnost. Najpoznatiji most, a Drina ih ima mnogo, opisao je Ivo Andrić. Ćuprija u Višegradu, zadužbina Mehmed Paše Sokolovića, izgrađena je 1571. godine kao delo Mimara Sinana, jednog od najvećih arhitekata tog doba. Nisu ga srušile prirodne nepogode, izdržao je nalete ljudskog besa, pa nema razloga da ne poverujemo Andriću da će trajati večno. Kao i moćna reka koja plovi ispod njega.

SPLAVARENjE DO OKTOBRA

Drinska regata održava se tradicionalno u julu u Bajinoj Bašti kako bi sačuvala uspomenu na splavare koji su krajem 19. i početkom 20. veka svakodnevno savladavali talase plahovite reke. Kada je u Perućcu izgrađena hidroelektrana, najveća na Drini, splavari su morali da napuste reku, ali tradicija je ostala. Ove godine, najposećenija letnja manifestacija u zapadnoj Srbiji održava se od 15. do 19. jula.

Start revijalne regate, koja se organizuje pretposlednjeg dana, je u Perućcu, a cilj je Rogačica. Osim centralnog događaja, spuštanja plovila niz Drinu, program čine i egzibicioni skokovi sa mosta u Rači, koncerti Bijelog dugmeta, Van Goga, benda Dejana Petrovića, takmičenje u pripremanju riblje čorbe, nadmetanja mladih i pionirskih trubačkih orkestara sa područja zapadne Srbije. Inače, spuštanje čamcima aktuelno je tokom cele sezone, od aprila do oktobra.

RAJ ZA RIBOLOVCE

Drina je dom za oko 30 vrsta riba, od kojih su najpoznatije pastrmka, som, lipljan. San svakog ribolovca je mladica, koju zovu i kraljicom Drine. Najteže ju je uhvatiti, ali strpljenje i upornost se isplate jer su neki primerci teški i do 30 kilograma.

Poslednjih godina, nažalost, mogu se „upecati“ i flaše, plastične boce, limenke, pa i poneki stari šporet. Ovi primerci ljudskog nemara kvare bistrinu Drine koja se ubraja među najčistije reke u Srbiji.

KAMELEONSKA PRIRODA
Ime je dobila po Drinosu, mitološkom paganskom božanstvu kome su prinosili i ljudske žrtve. Dugo su je u narodu zvali i Zelenika, zbog nestvarne smaragdne boje. Ima, ipak, trenutaka, posebno leti, kad Drina postaje plavičasta kao more, pa i kristalno prozirna zimi. Za kameleonske promene, tvrde upućeni, zaslužni su planktoni. Ne menja Drina samo boju, već i pravac, naročito na potezu od Višegrada do Zvornika. Otuda i izreka „ne ispravljaj krive Drine“ kao upozorenje da je reč o uzaludnom poslu.
Marija Dedić

Izvor:novosti.rs

---

TAMOiOVDE FotoPlus

---

Priredio: Bora*S

SVE SE OSIPA I PROLAZI…

Samo na Drini ćuprija ostaje…

Višegrad i Andrićgrad, turistički biseri Republike Srpske: Dok prelazite čuveni most, ne možete a da ne zamislite sve Andrićeve likove kako prolaze ovuda

Na mestu gde Drina izbija celom težinom svoje vodene mase, zelene i zapenjene, iz prividno zatvorenog sklopa crnih i strmih planina, stoji veliki, skladno srezani most od kamena, sa jedanaest lukova širokog raspona… Ovim rečima nas Ivo Andrić uvodi u knjigu „Na Drini ćuprija“, u živote Višegrađana čije je karaktere ovaj most oblikovao, i sudbine odredio.

Na 16 km od granice Republike Srpske sa Srbijom, „na mestu gde Drina izbija u naglom zavoju iz dubokog u uskog tesnaca koji stvaraju Butkove stjene i Uzavničke planine“ – nalazi se Višegrad.

Prvi put se pominje 1433. godine kada je pripadao moćnoj srpskoj vlastelinskoj porodici Pavlović, pod čijom je upravom bio i srednjovekovni grad Dobrun. Prema turskim izvorima 1544. godine osvaja ga Osman Paša i on ostaje pod turskom vlašću sve do Berlinskog kongresa 1878. kada čitavu Bosnu preuzima Austrougarska.

Dolaskom Austrougara, koji uvode zemljišne knjige, gradi se vodovod, pruga i javne građevine,a Višegrad dobija konture gradske sredine. Nakon toliko vekova, događaja koje Drina donela i odnela, pogledi ovdašnjih ljudi su i dalje uprti u ćupriju, mesto kome hrle reke turista, a koja je jula 2007. godine stavljena na UNESKO listu svetske kulturne baštine.
Građen u istočnjačkom stilu pod „dirigentskom palicom“ najčuvenijeg turskog arhitekte Kodže Mimar Sinana u periodu od 1571. do 1577. godine, čuvena ćuprija je zadužbina velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića (1506-1579). Jedno od velikog broja dece koje su Turci za vreme Danka u krvi oteli od roditelja, preveli u islam i školovali kao elitne osmanlijske vojnike, bio je i Bajica Sokolović, iz sela Sokolovići u okolini Višegrada.

Zahvaljujući svojim sposobnostima, postaće jedan od velikih vojskovođa, koji će na vrhuncu svoje moći narediti gradnju mosta na Drini i to o svome trošku.

Remek delo tadašnjeg graditeljstva, dužine 179,5, širine 6,30 i visine 15 metara, građen je od kamena dovoženog iz Višegradske banje. Desna terasa, kada se ide iz grada, zove se sofa i predviđena je za odmor prolaznika (ovde se vode borbe turista za savršenu fotografiju), a preko puta nje se nalazi kameni zid u koga su ugrađene dve ploče od belog mramora, sa stihovima pesnika Nihadija na arapskom pismu, koji govore o graditelju i godini izgradnje.

Dok prelazite most, zaobilazeći turiste i prodavce suvenira, primorani ste da zamislite sve Andrićeve likove kako prolaze ovuda. Pijanog Ćorkana kako šeta po ogradi mosta, lepu Avdaginu Fatu koja se baca sa ovog mesta kako je ne bi udali u Nezuke, popa Nikolu i Mulu Ibrahima u živom razgovoru, jednako smelu i otresitu Lotiku i Alihodžu koji se pita kako to da baš svaka promena u kasabi zakači baš njega…

U svom postojanju most je, kao i Višegrađani, pretrpeo mnoge nedaće, poplave, ratove, promenio mnoge vlasti. U periodu između dva svetska rata, most je privremeno bio osposobljen za saobraćaj uz pomoć metalne konstrukcije, ali su miniranjem 1943. godine stradala još četiri stuba. Tek nakon detaljne rekonstrukcije od 1949. do 1952. godine, mogla je da se nastavi „nesvesna filozofija kasabe” da je život neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto kao na Drini ćuprija.

I kao što je gradnja mosta uvela polemiku među ljude ovoga kraja, tako je bilo i sa izgradnjom druge turističke atrakcije Višegrada – Andrićgradom. Zamišljen kao vremeplov kroz 500 godina istorije ovog podneblja, šetnja kroz knjigu „Na Drini ćuprija“ i kao oda Andriću, ceo kompleks je nastao juna 2012. godine. Prolazak kroz glavnu kapiju otvoriće vam čitav jedan novi, nestvarni, a ipak tako opipljiv svet.

Niske građevine, sa ašik pendžerima i fasadama od haotično složenog kamena odvešće vas u neko staro doba. Desno od kapije, nalazi se prva celina Andrićgrada u čijem sklopu su Vizantijska kula i Srpski trg. Ovde se nalazi kopija starog vizantijskog konaka koji će uskoro postati dom brojnim studentima. Tu će se naći i spomenik Mehmed-paši Sokoloviću i Patrijarhu Makariju.

Nasuprot ovog trga nalazi se Trg Osmanlija sa brojnim dućanima, a čije je centralno zdanje Karavan saraj, odnosno stari Kameniti han iz romana. Glavna ulica nosi naziv Mlada Bosna, po organizaciji kojoj je pripadao i sam Andrić. Treća celina počinje kada se prođe Turska kula i posvećena je sećanju na Austrougarsku vlast. Precizno složen kamen, ukrasi i kovano gvožđe jesu odlika ove arhitekture, u čijem duhu je urađena i knjižara zanimljivog naziva „Ili-ili“.

Uprkos činjenici da se u njoj prodaju knjige, ali i autohtona hercegovačka vina, naziv se ne odnosi na izbor koji će kupac napraviti- ili knjiga ili vino- već na omiljeno delo našeg nobelovca. Tu knjigu Sorena Kjerkegora, Andrić je uspeo da „prošvercuje“ u zatvor u Mariboru, nakon što su ga austrougarske vlasti uhapsile u Splitu kao pripadnika organizacije koja je izvršila atentat na Franca Ferdinanda na Vidovdan 1914. godine.

Fasadu multipleksa, sa tri bioskopske sale, ukrašava mozaik od 300.000 kamenčića koga je narod nazvao „Povuci-potegni“. Na njemu su prikazani Emir Kusturica, Branko Ćopić, Novak Đoković, Milorad Dodik, ali i Bisenija Treščenko, mlada neafrimisana umetnica. Konopac koji drže u rukama simbol je načina na koji je ovaj grad građen.

Dalje, šetnjom niz ulicu videćete mozaik na kome su pripadnici Mlade Bosne- Bogdan Žerajić (1910. pokušao atentat na generala Varešanina, austrougarskog namesnika Bosne, i misleći da ga je ubio izvršio samoubistvo), Gavrilo Princip, Trifko Grabež, Vasa Čubrilović, Danilo Ilić…

Tu su ispisani poslednji stihovi koji su ostali iza Principa u Terezinu, u ćeliji gde je umro: „Naše će sjene hodati po Beču, lutati po dvoru, plašiti gospodu”.

Tako se stiže do glavnog gradskog trga (Nikole Tesle), građenog u renesansnom stilu, koji je zaobišao ove krajeve zahvaljujući viševekovnoj vladavini osmanlija.

Tu se nalazi spomenik našem jedinom nobelovcu, isti kao i onaj koji se nalazi na Andrićevom vencu U Beogradu. Gradska kuća sa primesama antičke arhitekture je centralno zdanje na trgu, a tu su još Gradska kafana i poslastičarnica. U njima turisti, ali i „domaći“, pijući crnu kafu, u toplim mesecima traže spas od žege.

Sunce koje ovde često prži, učiniće da vam grad izgleda belji i svetliji nego što jeste, savršeno čist.

Na manjem trgu sa fontanom, nazvanom po Francisku Goji, je pozorište sa 300 mesta.

Ovde će se izvoditi opera „Na Drini ćuprija“.

Tik uz reku, smestila se i Češka pivnica, sa pogledom na most i vodu koja baš kao i život nepovratno protiče.

Posle haustora gradske kuće nailazite na trg posvećen Petru Petroviću Njegošu, koji je Andriću bio neka vrsta duhovnog oca.

Na kraju kompleksa se ugnezdila crkva, manja replika manastira Dečani, posvećena Knezu Lazaru. Ikonostas jednostavno oduzima dah.
Da ideje menjaju svet jasno je pokazao Emir Kusturica, koji je poput Mehmed-Paše Sokolovića i njegove ideje o mostu koji spaja dve obale Drine, sagradio još jedan omaž slavnoj, ali i prečesto tragičnoj srpskoj istoriji.

RAFTING LIMOM

„Vesla leva, leva…Sad svi! Idemo, lunge (pravo)! Sad samo desna!“, kroz huk vode jedva se probija glas skipera Dejana. Približavajući se bukovima „Valine“, čućete vrištanje ljudi sa čamca koji je 50-ak metara ispred vas. Njihova vriska će vam još više podići adrenalin, a u glavi ćete premotavati priče skipera o veličini buka pred vama, odnosno padu i brzini vode koja protiče tim delom, pogotovo kada je nivo Lima izuzetno visok. Kad preživite taj deo i niko ne ispadne iz čamca, puls će se umiriti, a na licima će blistati osmesi..

Na rafting se kreće sa gradske plaže istorijskog mesta Rudo, koje se nalazi u blizini tromeđe između Bosne i Hercegovine, Srbije i Crne Gore, na 30 minuta vožnje od Višegrada. Podeljeni u nekoliko čamaca, predvođeni iskusnim skiperima i u punoj „ratnoj“ opremi, spuštaćete se sve do Limskog jezera. Čist vazduh, prozirna voda i lepota obala, nateraće vas da poželite da „vožnja“ duže potraje. Temperatura vode je i u letnjim mesecima tek 15 stepeni.

GRAD RUDO
Novootvoreni hotel „Komsar Rudo” nije samo luksuzan hotel sa brojnim sadržajima, već i pravi čuvar retkih slika koje svedoče o istoriji ovog grada. Posebno se izdvaja ona na kojoj se nalaze Josip Broz Tito, Jovanka Broz i Elizabet Tejlor.

Obavezno se upustite i u panoramsku vožnju Vodenim Ćirom, koji afirmiše sećanje na nekadašnju uskotračnu prugu i popularnog „Ćiru“ koji je povezao ove krajeve sa Evropom 19.veka.
Manastir u Draževini je takođe neozaobilazna destinacija, pogotovo ako ste poštovalac Draže Mihailovića, koga su na ovom mestu marta 1946. uhvatili pripadnici komunističke tajne policije OZNA.
Suzana Milošević
Izvor:novosti.rs

_______________________________________________________________________________________________

„Andrićgrad“ ove godine posetilo 200.000 ljudi

Višegradski kompleks Andrićgrad posvećen nobelovcu Ivi Andriću beleži veliku posećenost, dok su radovi na restauraciji mosta Mehmed-paše Sokolovića u poodmakloj fazi.

Izgradnja ovog kompleksa koji se prostire na 23.000 kvadratnih metara, a koji se nalazi u blizini čuvenog spomenika od istorijskog značaja, mosta Mehmed-paše Sokolovića započela je 2011. godine.

U njegovoj unutrašnjosti smešteni su ugostiteljski objekti, knjižara, galerija, crkva…

Andrićgrad je ove godine posetilo gotovo 200 hiljada ljudi. Iako turisti već odavno pohode ovo mjesto, još uvek se čeka na završetak određenih infrastrukturnih objekata čime će ponuda Andrićgrada biti upotpunjena.

„Otvorili smo neke nove objekte i smeštajne kapacitete, a naredne godine očekujemo otvaranje hotela i time će se kompletirati turistička ponuda Andrićgrada i očekujemo još bolju sezonu nego ove godine“, kaže pored ostalog u razgovoru za AA menadžer Andrićgrada Đorđije Šipčić.

Prema njegovim rečima, Andrićgrad beleži veliku posećenost, a nema sumnje da će ona rasti iako sledi zimski period.
„Kada je reč o posećenosti mi smo veoma zadovoljni. Sezona jeste pri kraju ali posećenost još ne jenjava zahvaljujući sunčanim intervalima. Ove godine Andrićgrad je posetilo skoro 200.000 turista što je mnogo više u odnosu na prošlu godinu. Očekujemo da će i tokom zimskog perioda takođe turisti nastaviti dolaziti“, zaključuje Šipčić.

Inače, Andrićgrad je nastao kao ideja režisera Emira Kusturice o srednjovjekovnom gradu inspirisanom delima i likovima književnika Ive Andrića. Izgrađen je tako da posetilac šetajući njegovim ulicama ima utisak da prolazi kroz različite istorijske periode.
Kada je reč o arhitekturi, kompleks je osmišljen tako da se mešaju vitanzijski stil sa osmanskim periodom, renesensom i klasicizmom.
Andrićgrad u svom kompleksu ima značajan broj kulturnih i turističkih objekata i prenoćišta.

Izvor:srbijuvolimo.rs

_______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

VELIKE POPLAVE SE PAMTE KAO BUNE ILI RATOVI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

I Andrić je pisao o poplavama: „Velike poplave se pamte kao bune ili ratovi“

Foto: Wikipedia

U nepravilnim razmacima, od dvadesetak do tridesetak godina, nailaze velike poplave koje se, posle, pamte kao što se pamte bune ili ratovi, pisao je književni velikan, nobelovac Ivo Andrić u odlomku „Veliki povodanj“ romana „Na Drini ćuprija “ u kojoj opisuje poplave koje su pogađale Višegrad i Bosnu i Hercegovinu.

Sećamo se tog odlomka, i prenosimo ga u njegovom izvorniku, u danima kada katastrofalne poplave, kao u ta stara vremena koja opisuje Andrić, ponovo pogađaju naše krajeve i ostavljaju štete pa „pokolenje provede ostatak svog veka u popravljanju šteta i nesreća koje je ostavio veliki povodanj“:

„Žućkast porozan kamen od kog je most sagrađen, čvrsnuo je i zbijao se od naizmeničnog uticaja vlage i toplote; i večito bijen vetrom koji ide u oba pravca dolinom reke, pran kišama i sušen sunčanom žegom, taj kamen je s vremenom ubeleo zagasitom belinom pergamenta i sijao je u mraku kao osvetljen, iznutra.
Velike i česte poplave koje su bile teška i stalna beda za kasabu, nisu mu, mogle, ništa. One su dolazile svake godine, u proleće i jesen, ali nisu uvek bile jednako opasne i sudbonosne po varoš pored mosta. Svake godine, bar, po jednom ili dva puta, nabuja Drina i zamuti se i s velikim šumom pronosi kroz lukove mosta odvaljene plotove s njiva, izvaljene panjeve i mrk talog od lišća i granja iz pribrežnih šuma.
U kasabi stradaju avlije, bašte i magaze najbližih kuća. I sve se svrši na tom. Ali, u nepravilnim razmacima, od dvadesetak do tridesetak godina, nailaze velike poplave koje se, posle, pamte kao što se pamte bune ili ratovi i dugo se uzimaju kao datum od kog se računa vreme i starost građevine i dužina ljudskog veka. („Na pet-šest godina prije velikog povodnja”, „Uz veliki povodanj”.)

Posle tih velikih poplava, malo šta ostane od pokretnog imanja u onoj većoj polovini kasabe koja leži u ravnici, na peščanom jezičku između Drine i Rzava. Takva poplava baca celu kasabu za nekoliko godina unatrag. To pokolenje provede ostatak svog veka u popravljanju šteta i nesreća koje je ostavio „veliki povodanj”. Oni, do kraja života, izazivaju, u međusobnim razgovorima, strahotu jesenje noći kad su, po studenoj kiši i paklenom vetru, uz svetlost retkih fenjera, izvlačili robu, svak iz svog dućana i iznosili je gore, na Mejdan, u tuđe kuće i magaze.

Kad su, sutradan, u mutno jutro, gledali, s brega, dole, na tu kasabu koju vole nesvesno i silno kao rođenu krv i posmatrali mutnu zapenjenu vodu kako dere ulicama u visini krovova na kućama i po tim krovovima, s kojih voda s praskom odvaljuje dasku po dasku, pogađali čija kuća još stoji uspravno.
O slavama i Božićima ili u ramazanskim noćima, sedi otežali i brižni domaćini, živnuli bi i postali razgovorni čim bi došao govor na najveći i najteži događaj njihovog života, na „povodanj”. Na odstojanju od petnaestak ili dvadesetak godina u kojima je opet ponovo tečeno i kućeno, „povodanj” je dolazio kao nešto i strašno, i veliko; i drago, i blisko; on je bio prisna veza između još živih ali sve ređih ljudi tog naraštaja jer ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i srećno preživljena nesreća. I oni su se osećali čvrsto vezani sećanjem na tu minulu nevolju.

Zato oni tako vole te uspomene na najteži udarac koji ih je u životu zadesio i nalaze u njima zadovoljstva koja su mladima nerazumljiva. Njihova su sećanja neiscrpna a oni su u ponavljanju tih sećanja neumorni; dopunjuju se u razgovoru i podsećaju; pogledaju, samo, jedan drugom u staračke oči sa sklerotičnom, požutelom beonjačom i vide ono što mladi ne mogu ni da naslute; zanose se sopstvenim rečima; tope svoje sadašnje svakodnevne brige u sećanju na veće koje su davno i srećno prošle.
Sedeći u toplim sobama svojih kuća, preko kojih je nekad prošla ta poplava, oni su, s naročitom nasladom, po stoti put prepričavali pojedine dirljive ili tragične prizore. I što je sećanje bilo teže i mučnije, to je prijatnost od pričanja bila veća. Gledani kroz duvanski dim ili čašicu meke rakije, ti su prizori bili često maštom i daljinom izmenjeni, uvećani i doterani, ali to niko od njih nije primećivao i svak bi se zakleo da su, upravo, takvi bili jer su svi, u tom nesvesnom ulepšavanju, učestvovali.

Tako je uvek živelo još po nekoliko staraca koji su pamtili poslednji „veliki povodanj” o kom su uvek mogli da govore među sobom, ponavljajući mladima da nema više starih nesreća, ali ni nekadašnjeg dobra i blagoslova…
Jedna od najvećih poplava ,uopšte, koja se desila u poslednjoj godini 18. veka, naročito se dugo pamtila i prepričavala.

U tom naraštaju, kako su starci, docnije, pričali, nije bilo, gotovo, nikog ko se dobro sećao poslednje velike poplave. Ipak su svi bili tih kišnih jesenjih dana na oprezu znajući „da je voda dušmanin”. Ispraznili su magaze najbliže reci; obilazili su, noću, s fenjerom, po obali i osluškivali huk vode jer su stari ljudi tvrdili da se po nekom naročitom zujanju vodene matice može poznati hoće li poplava biti jedna od onih običnih, koje svake godine pohode kasabu i nanose neznatne štete, ili će biti jedna od onih, srećom retkih, koje preplave i most, i varoš, i odnesu sve što nije tvrdo zidano i utemeljeno.

Sledećeg dana, videlo se da Drina ne raste i kasaba je te noći utonula u dubok san jer su ljudi bili premoreni od nesna i uzbuđenja prošle noći.
Tako se desilo da ih je voda prevarila. Te noći je naglo i nezapamćeno nadošao Rzav i, crven od blata, zajazio i zaptio Drinu na ušću. Tako su se obe reke sklopile nad kasabom…“.
Autor: klix.ba/ 24sata.rs/ 22.05.2014.

 

TAJNE KRALJEVSKOG GRADA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________

Utvrđenje Karađorđevića na Drini

Priobalje Drine prepuno je tajni, pogotovo u zvorničkom kraju, gde su se, na granici Bosne i Srbije, preplitali važni putevi između istoka i zapada. Od Rimljana koji su imali utvrđenje u Malom Zvorniku, poznato po imenu „Ad Drinum“ sve do savremenog doba ovde su se gradila razna utvrđenja

Tajni kraljev grad napravljen u brdu
foto-r. jokic

Karađorđevići su, tridesetih godina prošlog veka, u strmoj, visokoj steni, na desnoj obali Drine, u Malom Zvorniku, izgradili podzemno utvrđenje. Vojni stratezi su uočili prednosti pećine sa mnogo hodnika i po naređenju kralja Aleksandra Karađorđevića, izgradili sklonište, kao kraljevo komandno mesto, za slučaj rata. Po rečima istoričara Zorana Ivanovića, gradnja ovog „tajnog“ grada počela je 1932. godine.

„U objektu su, na dužini od oko kilometar i po, hodnici, dvorane, sale za vrhovnu komandu, kralja, vladu Kraljevine Jugoslavije, generale, ordonanse, ađutante, stražu i gardu, te crkva i sobe za smeštaj svih koji žive u ovom objektu. Još se istražuje šta se sve nalazi u sedamdesetak odaja, a za sada se zna da su tuneli iskopani u obliku krsta i da se u ovom lavirintu nalaze ostaci kapele, oltarski prostor i kraljevska česma i bunar za vodu“, kaže Ivanović.

Ivanović dodaje da je glavni arhitekta bio Rus, stručnjak za kopanje rudnika. Objekat je urađen od čvrstog materijala, po tada najsavremenijim građevinskim i vojnim standardima, pa je u stanju da izdrži i najjače udare savremenog oružja.

Hodnici u tajnom gradu
foto-r.jokic

Podzemni bezimeni grad, bar se tako pretpostavlja, jer je njegov projekat nedostupan javnosti, ima najmanje dvanaest izlaza, na kojima se nalaze masivna gvozdena vrata. Ovi izlazi ujedno su služili i za ventilaciju. Temperatura u njemu je stalno ista – između četrnaest i šesnaest stepeni. Vlage skoro da i nema. Samo na jednom mestu, predviđenom za smeštaj konja, pokatkad se pojavi pokoja kap vode.

„Da su ga koristili u Drugom svetskom ratu, jer je namenski građen baš za velike svetske sukobe, stanovnici ovog veličanstvenog i prostranog podzemnog grada imali bi veoma povoljne uslove za život i rad“, priča Ivanović.

Prostorije su okrečene u belo, samo je u dvorskoj kapeli, pri vrhu, postavljena dekoracija. Podzemni grad je delo kralja Aleksandra Karađorđevića i negova gradnja je trajala sve do kraljeve pogibije u Marselju, u oktobru 1934. godine. Nakon toga sve je stalo, pa je omalterisana i privedena upotrebi samo polovina objekta. Ipak, u podzemnom gradu mogli su da se smeste kraljeva svita, vrhovna komanda i ratna ministarstva sa ukupno 3.000 do 5.000 ljudi.

Do pre nekoliko godina grad je bio nedostupan javnosti, iako se nalazi pored najprometnije zapadnosrbijanske magistrale. I danas su posetioci retki, a u delu koji nije izmalterisan već su se počeli pojavljivati stalaktiti. Protonamesnik Mileta Tovarović, sveštenik crkve u Malom Zvorniku, namerava da, uz pomoć ljudi dobre volje, malozvornički gradić pod zemljom pretvori u turističku destinaciju.

Poseta kralja Petra Po tvrdnjama nekih savremenika, na početku aprilskog rata, 1941. godine, mladi kralj Petar Drugi Karađorđević došao je u podzemni grad na Drini da organizuje odbranu Jugoslavije. Posle tri dana kralj Petar je napustio Srbiju. I graditelj je nestao, samo je njegovo delo ostalo da svedoči o istoriji.

Rade Jokić | Foto: R. Jokić blic.rs

___________________________________________________________________________

Prema informacijama s početka ove godine…

___________________________________________________________________________

Tajni grad u kom je Petar Drugi proveo poslednju noć u Srbiji spreman za renoviranje

 Direktor turističke organizacije “Mali Zvornik” Vojislav Stamenković rekao je da će prva faza uređenja biti osvetljavanje svih prostorija što bi trebalo da se, nakon izbora najpovoljnijeg izvođača, završi do aprila.

On je naveo, da će elektrifikacija biti rađena po najsavremenijim standardima, koji odgovaraju takvoj vrsti objekta, sa specifičnim uslovima vlažnosti i temperature pod zemljom.

Stamenković je dodao da je opštinskim budžetom za tu namenu predviđeno oko 1,8 miliona dinara, a da će se za dalje uređenje kompleksa konkurisati kod domaćih i stranih fondova.

Plan je da posle infrastrukure bude sređeno desetak prostorija, među kojima i ona u kojoj je održana poslednja sednica jugoslavenske vlade u aprilu 1941. godine.

 Odaje su korišćene samo jednom 1941.

Podzemni grad, odnosno “Kamena devojka” kako je glasio šifrovani naziv objekta, jedan je od najvećih građevinskih poduhvata u predratnoj Jugoslaviji.

Nalazi se u velikom kamenom brdu, kod starog železnog mosta na Drini, sa leve strane magistralnog puta Loznica-Ljubovija. Građen je po nalogu kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, u periodu od 1932. do 1934. godine, a predviđen je da bude kraljevo ratno komandno mesto.

Duž centralnog hodnika dugog oko 1.500 metara, nalazi se sedamdesetak različitih odaja, predviđenih za duži boravak većeg broja ljudi pod zemljom.

Ovaj objekat, međutim, do pre nekoliko godina bio je nedostupan javnosti, zbog čega se malo šta znalo o njemu zna.

Korišćen je samo jednom, aprila 1941. godine, kada je pre odlaska u izbeglištvo, svoju poslednju noć u Srbiji, proveo mladi Petar Drugi Karađorđević.

Turistička organizacija Mali Zvornik, planira da podzemni grad Karađorđevića, postane turistička atrakcija ne samo Podrinja, već i cele Srbije.

Beta| Foto: S. Pajić, Beta – Ilustracija |blic.rs

___________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S

 

OSVAJANJE KANJONA DRINE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________

Plovni put Drinom od Perućca kod Bajine Bašte do Višegrada otvoren je posle 22 godine. Time je i kanjon Drine dostupniji posetiocima, pa u Bajinoj Bašti očekuju veće prihode od turizma.

 Prvi put posle 22 godine otvoren je plovni put Drinom od Perućca kod Bajine Bašte do Višegrada. Ovaj značajan doprinos turističkoj ponudi dve regije, učinio je dostupnijim i jedan od najlepših kanjona Evrope.

Kanjon Drine se smatra jednim od najlepših i najdubljih kanjona Evrope. Na pojedinim mestima visina njegovih litica je i 1.000 metara.

Drina je kod Bajine Bašte ukroćena 60-ih godina izgradnjom hidroelektrane. Jezero je dugo 52 kilometra i do Višegrada se putuje turističkim brodom oko tri sata. Domaćini u Višegradu su turističke organizacije.

Ono što posetioce očekuje u gradu Andrićevog detinjstva je drevni most Mehmed-paše Sokolovića i već čuveni Andrićgrad.

Projekat Tara-Drim je početak realizacije ideje o formiranju turističkog kruga kojim bi turisti iz Bajine Bašte, preko Tare, stizali u Mokru goru.

Iz Mokre gore bi se „ćirom“ putovalo do Višegrada, a iz Višegrada turističkim brodom do Perućca i opet do Bajine Bašte.

U Bajinoj Bašti se očekuje da bi realizacija ovog projekta povećala broj u gostiju bajinobaštanskom kraju, koji je sada od 300 do 400 hiljada godišnje.

Taj puni turistički krug, kako se očekuje, značajno bi uvećao turistički prihod obe regije.

Izvor:.planinatara.rs

REKA DRINA, BISER U PODNOŽJU PLANINE TARE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________

Drina…

Reka Drina (346 km) pripada Crnomorskom slivu, a nastaje spajanjem reka Tare i Pive kod Šćepan Polja.

Kako dolazi iz netaknutih gorskih krajeva, voda ove reke je izuzetno čista a nijanse njenih boja idu od zelene, potpuno providne, do azurno plavičaste.

Zbog karakteristične zelene boje, Drina se nekada zvala „Zelenika“ ili „Zelenka“.

Nadaleko su čuvena nekadašnja splavarenja Drinom, a u znak sećanja na hrabre drinske splavare, ovde se svake godine održava moderna turisička manifestacija „Drinska Regata“ koja okuplja nekoliko hiljada posetilaca iz zemlje i inostranstva. Osim toga, na Drini se održava i nekoliko drugih manifestacija na vodi.

Perućac…

Veštacko akumulaciono jezero i istoimeno turističko naselje Perućac, još su jedna turistička atrakcija, gde na kvalitetan i uzbudljivo aktivan način možete da provedete svoj odmor.

Jezero u Perućcu poseduje idealne uslove za vodene sportove, kao i za odmor i rekreaciju na vodi. Tu je velika pontonska plaža, sa bazenima za decu različitih uzrasta, koju svakog leta poseti više hiljada kupača.

Kroz naselje Perućac teče najkraća reka u Evropi – reka „Vrelo“, dugačka samo 365 metara i zbog tog broja nazvana još i „Reka Godina“. „Reka Godina“ se, nakon nevelikog ali spektakularno lepog vodopada uliva u Drinu. Zahvaljujući tome, Drina sa rekom Vrelo je u akciji izbora sedam čuda prirode Srbije, u organizaciji Turisticke organizacije Srbije proglašena za prvu prirodnu lepotu Srbije.

Kanjon Drine…

Perućačko jezero dugačko je 54 km, a ako se odlučite za plovidbu od brane HE „Bajina Bašta“ kroz veličanstveni Drinski kanjon, možete uživati u nezaboravnim prizorima sve do Višegrada, gde se jezero završava. U starome gradu Višegradu, zubu vremenu odoleva čuveni „Višegradski Most“ koga je nobelovac Ivo Andrić opisao u svom romanu „Na Drini Ćuprija“.

Kanjon Drine, verovatno najlepši, a posle kanjona reke Kolorado i reke Tare najdublji na Svetu, prosto je zasićen netaknutim biljnim i životinjski svetom. Drina sa veštackim jezerima Perućac i Zaovine i pritokama pruža povoljne uslove za ribolovni turizam. Ovi bistri tokovi idealno su stanište za mnoge vrste rečne ribe, među kojima se ističe mladica, endemit najplemenitije vrste ali i značajan ribolovački trofej. Pored mladice, izuzetno su cenjeni i šaran, skobalj, klen, mrena, štuka, som, lipljan i potočna pastrmka.

Bogatstvo i raznovrsnost flore i faune Drine i Podrinja, jedan su od najvećih ali i najmanje iskorišćenih potencijala Srbije. Drina i Podrinje, bez imalo preterivanja, spadaju u najlepše vodne predele Balkanskog poluostrva, a istovremeno se odlikuju prisustvom mnogih endemskih i reliktnih vrsta biljaka i životinja. Reka Drina i njen veličanstveni kanjon koji opasuje Planinu Taru, nešto su što ovu planinsku lepoticu izdvaja i čini tako posebnom.

Kućica na steni (kućica na Drini)…

Ako dođete na Drinu, jedan od prizora koji će vas ostaviti bez daha, i koji ce vam najduže ostati u sećanju svakako je Kućica na steni.

Ovaj motiv je najčešće fotografisani prizor na Drini i nalazi se na skoro svim reklamno-turističkim biltenima Bajine Bašte i Srbije.

Prva kućica je sagrađena davne 1969. godine, i od tada se neprestano i uporno bori protiv plahovite i nabujale reke da ostane na steni i bude simbol Bajine Bašte i ovoga kraja.

Drina je više puta odnosila kućicu i po nekoliko desetina kilometara nizvodno. Odbegla kućica je u više navrata vraćana na svoje mesto, a u slučajevima kada bi je voda definitivno odnela, na steni bi bila bi sagrađena nova, uvek veća i lepša. Nažalost, nabujala Drina je 01.12.2010. ponovo odnela kućicu. Već u proleće 2011. na steni je sagrađena nova kućica, peta po redu. Saznaje više o ovom remek-delu čoveka i prirode na sajtu Reka Drina

izvor: planinatara.rs/drina

---

Lirski dodatak…

TEČE REKA KRIVA DRINA

  Teče reka kriva Drina,
teče nešto neobično:

Imam Oca, imam Sina,
samo nemam sebe lično.

Moj otac još kuću nosi
na plećima, snažan, čio,

a moj Sin, princ zlatokosi
sutra bi se oženio.

Mada mi se oni čude
ja sad prosto ne znam šta sam:

Sin mi ne da sin da budem,
Otac ne da otac da sam.

Sam između njih dvojice
ukipim se kao proštac:

Znam da sam od nas trojice
samo ja i sin i otac.

Pa ko ne bi bio strina
kad ti neko stalno kvoca:

Te ti se već plašiš Sina,
te ti se još plašiš Oca!

Nije Otac grudva snega
pa da gađneš sa njim svraku.

Ja se i sad plašim njega,
moj Sin mene ni za dlaku.

Otac je zaboravio
da sin biti nije lako.

Sin još nije otac bio
pa misli: to može svako!

Nije ni Sin grudva snega
ni lutka iz zabavišta.

Drhturim ja i od njega,
moj Otac od mene – ništa.

Moj Sin tobož zna karate
a Otac je stari živac,

pa kad god njih dva zarate
ja ispadnem glavni krivac.

Po ceo dan krivu Drinu
ispravljamo sve po koncu:

do podne sam kriv svom Sinu,
od podne do mraka Ocu.

Ako nešto skrešem Sinu
moj Otac po kuće sruši.

Ako nešto skrešem Ocu,
moj Sin se sav naroguši.

Pomazim li svoga Sina
Otac tužno skupi bore.

Potapšem li svoga Oca,
Sin puca od ljubomore.

Tako kidam svoje živce
čas zbog Oca, čas zbog Sina,

a između nas trojice
teče reka kriva Drina.

                               Dobrica Erić

---

Priredio: Bora*S

VREME HEROJA I SMRTI – KOLUBARSKA BITKA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________

Na današnji dan, 16. novembra 1914. godine počela čuvena Kolubarska bitka koja je trajala trideset dana i noći

Jedno od najvećih stratišta srpskog naroda, Kolubarska bitka vođena je na frontu dugom 150 kilometara, protiv dva puta brojnijeg i nesrazmerno jače opremljenog zavojevača vojske Austrougarske carevine.

Tada je jedna mala srpska zemlja bacila u ovaj sudbonosni sudar 250000 boraca koje su činili svi ljudi grada i sela, sva inteligencija i čitav podmladak jednog naroda.

  Komandant austrougarskih snaga general Oskar fon Poćorek komanduje bitkom prvo iz Tuzle, a zatim iz Banje Koviljače. Pred sam početak bitke izveštava carevinu rečima: “Srpske jedinice se povlače u neredu prema Kragujevcu i nema izgleda za borbu“.

Naime Poćorek je očekivao da će gro srpskih snaga braniti grad Valjevo, da će uspeti da potisne srpsku vojsku i da je na reci Kolubari, koja se izlila tri kilometra oko sebe, uništi. Srpska vrhovna komanda ga je preduhitrila naredivši svojoj Prvoj armiji da brani Valjevo, a ostalim jedinicama da se na vreme povuku preko reke Kolubare.

Tako je 16. novembra 1914. godine počela čuvena Kolubarska bitka koja je trajala trideset dana i noći.

Jedno od glavnih žarišta bitke na Kolubari je bilo Vrače brdo koje se nalazi nadomak Lazarevca, a koje je bilo po petnaest puta u toku dana čas u rukama jednih, čas u rukama drugih. Na ovom brdu je izginulo oko 20 000 srpskih i 30 000 austrougarskih vojnika. Svi su oni zajedno pohranjeni u spomen kosturnici crkve Sv. Velikomučenika Dimitrija u Lazarevcu, po čemu je naš srpski narod jedinstven u svetu.

Naime, udostojili smo svoje neprijatelje, koji su nam naneli toliko zla, palili zemlju, vešali žene, decu i ostalo civilno stanovništvo, toga da budu sahranjeni u kripti jedne od najlepših naših crkava i time ih po dostojanstvu izjednačili sa svojim kraljevima koje smo na isti način pohranili u kripti crkve Sv. Vel. Georgija na Oplencu.

Ova bitka se izučava na svetskim vojnim akademijama, a karakteristična je po tome što se jedna mala vojska suprotstavila jednoj velikoj sili i pobedila. Naš vojnik je pobedio hrabrošću, vojnom taktikom i veštinom. Poznato je da je naš vojnik bio hrabar, disciplinovan i veoma poslušan, evo i jednog primera te discipline.

Sa kote Mačkov kamen jedan poručnik šalje svoj izveštaj komandantu:

– „Gospodine majore na ovoj koti je pola moje jedinice izginulo, dozvolite mi da se povučem.“
– „Ne dozvoljavam.“, odgovara komandant, inače major Tucaković poreklom iz Užica.

Malo kasnije opet se poručnik obraća majoru:
– „Gospodine, mitraljez mi je pogodio obe noge, dozvolite mi da odem da se previjem, krvarim.“
– „Krvari, ne dozvoljavam.“, odgovora major.

Nešto kasnije major se obraća poručniku:
– „Sine, izdrži još malo, Srbija gleda u tvoja leđa.“

Srpska vojska je i vojno-taktički pobedila austrougarsku vojnu silu. Naime, kad je srpska komanda prozrela šta Poćorek sprema, a on je krenuo sa svojom petom armijom na Beograd, naredila je svojim snagama da se povuku iz Beograda i da se zbiju oko reke Kolubare 40 kilometara od Beograda. Ostala je samo jedna jedinica za odbranu grada Beograda, mala ali izuzetno hrabra vojska, koja je branila Beograd, ali ga nije odbranila.

Neprijatelj 3. decembra ulazi u Beograd. Istog dana Austrougari prave jednu veliku vojnu paradu kojoj prisustvuje i sam Poćorek. Svetska štampa piše da srpski vojnik više ne postoji, a po celoj austrougarskoj carevini deljene su ironične posmrtne liste da je grad Beograd umro.

General Živojin Mišić

Komandant prve armije general Živojin Mišić 2. decembra izdaje naredbu na svoju ruku u Gornjem Milanovcu, jer se vrhovna komanda nije složila, da se rano izjutra 3. decembra krene u kontraofanzivu i da se napadne neprijateljska šesta armija.

Mišić je dobro ocenio situaciju jer se nosio mišlju da iskoristi slavlje Poćoreka u Beogradu. Imao sam čast da u našoj crkvi u Lazarevcu razgovaram sa komandirom prve čete koja je izvršila proboj, jedan je od 1300 kaplara, koji opisujući proboj kaže:

„Na Suvoboru je moja četa puzila jednom prostranom livadom prema neprijateljskim rovovima. Čitavu livadu je prekrila gusta magla, ali na moju nesreću i mojih vojnika, magla je iza naših leđa počela polako da se diže i postojala je opasnost da nam neprijatelj otkrije položaje. U takvoj situaciji bio sam u kratkoj nedoumici, a zatim sam naredio juriš. Pošto je trubač zasvirao juriš, veoma poznat švabama, neprijateljski vojnici su napustili svoje rovove i dali se u bekstvo. Tako smo bez mnogo napora zauzeli neprijateljske rovove. Ovaj događaj se brzo raširio po čitavom frontu, na kome se vrlo brzo krenulo u kontraofanzivu“.

Vojvoda Stepa Stepanović

Ovaj poraz je bio Poćoreku treći za redom u njegovoj vojnoj karijeri. Prvi je bio 28. juna 1914. god. u Sarajevu, prilikom atentata na prestolonaslednika Ferdinanda, bio je u automobilu sa prestolonaslednikom. Drugi, pak u avgustu mesecu iste godine i porazu u bici na Ceru, a treći na Kolubari.

Sam austrougarski car koji mu je za pobedu na Drini dodelio najviše odlikovanje, posle Kolubarske bitke je izjavio: “Znao sam, ne može se magarac sa lavom izboriti“.

Po narodnosti Poćorek je bio Čeh, a posle Kolubarske bitke nije pominjan u austrougarskim vojnim krugovima. Poručivali su mu iz vrhovne komande da izvrši samoubistvo, odnosno da se obesi. On im je na to odgovorio: „Kada doživim da jedan austrougarski vojskovođa pobedi srpsku vojsku, tada ću to učiniti“.

Pre Kolubarske bitke odigrala se avgusta meseca bitka na Ceru gde je austrougarska doživela poraz, ali prilikom povlačenja, naročito u Mačvi neprijatelj je palio srpska sela i vešao srpski narod. Zbog toga se za vreme Kolubarske bitke narod povlačio sa vojskom jer nije smeo da čeka neprijatelja. Bilo je to vreme smrti , kako kaže Dobrica Ćosić.

1300 kaplara

U borbi za Vrače brdo 20. novembra, poginuo je i Dimitrije Tucović. Prvo je bio sahranjen pod jednim hrastom na samom bojištu, pa je zatim prenet na šušnjarsko groblje, a odatle u spomen kosturnicu gde mu je telo bilo položeno u sanduk broj tri. Izvesni Draža Marković, tadašnji funkcioner, je preneo njegovo telo na Slaviju.

Srpski narod je u toku Cerske i Kolubarske bitke mnogo postradao, ali upečatljiv je primer jedne majke koja je povlačeći se ispred Austrougara sa sobom vodila i svoja tri sina, dvojicu za ruke, a trećega u torbi na leđima. Posle dugog puta, umora, golotilje, gladi, majka odlučuje da jednog od njih ostavi, a to je značilo skoro sigurnu smrt.

Posle dugog razmišljanja i borbe sa sobom odluka je pala na najmlađeg u torbi. Majka ga ostavlja na jednoj steni i odlazi, ali okranuvši se, dete se na nju nasmeje, a ona sažalivši se vraća se da ga uzme i nastavlja dalje put.

Nakon dužeg puta, majka ne može dalje i opet odlučuje da ostavi najmlađeg sina, ali opet okrenuvši se da ga vidi još jednom, ona se vraća i uzima sina i kako je znala i umela uspeva da pronese svoja tri sina kroz ratni vihor.

Naredne 1915. godine u Srbiji je harao pegavi tifus. Oba starija sina su podlegla bolesti i umrla, a majci je ostao u životu jedino najmlađi sin koga je ona htela da ostavi, da je gleda i brine o njoj. Naš narod za to ima jednu lepu poslovicu koja kaže: „Na mrđanu kuća ostaje“.

Najveće zasluge za pobedu u Kolubarskoj bici pripadaju vojvodi Živojinu Mišiću komandantu prve armije. Značajno mesto pripada i vojvodi Stepi Stepanoviću, koji je rođen na Torlaku i čitav život proveo u vojnoj službi. Sa svojom Drugom armijom bio je sve do osloobođenja. Sa svojom vojskom je prošao golgotu Albanije, ostrva Krfa i Vida, na kojima su mnogi srpski vojnici ostavili svoje kosti. Odlikovao se skromnošću tako da iako je bio srpski vojvoda nije imao svoju poslugu, jeo je iz vojničke činije, a čitav život spavao u vojničkom krevetu.

Pored vojnika Prve i Druge armije u ovoj spomen kosturnici sahranjene su i kosti vojnika Treće armije kojom je komandovao general Pavle Jurišić – Šturm, kao i vojnici užičkog korpusa sa komandantom Aleksom Vukomanovićem. Najveći broj izginulih u Kolubarskoj bici, tačnije 75 posto čine vojnici moravske jedinice.

Kasnija istorijska dešavanja, naročito ona posle Drugog svetskog rata, kreirana od strane lojalnih sledbenika komunističke revolucije, načinila su jednu istorijsku nepravdu radi očuvanja bratstva i jedinstva među jugoslovenskim narodima.

Naime, na predlog i naredbu tadašnjeg visokog funkcionera komunističke partije, Jovana Veselinova, negde pred proslavu pedesetogodišnjice Kolubarske bitke (1964. god), broj od 250000 srpskih vojnika koji su učestvovali u Kolubarskoj bici je u spomen- kosturnici vidno izbrisan i prepravljen na 120000, a sve to na račun ostalih jugoslovenskih naroda, koji su istini za volju učestvovali u Kolubarskoj bici, ali zasigurno ne na našoj, srpskoj već neprijateljskoj strani.

Kada je ušao u spomen – kosturnicu i video na zidu brojku od 250000, rekao je „Mnogo je to“, i bez skrupule i trunke poštovanja prema tim žrtvama odokativnom metodom rekao neka to bude naprimer 120000. Šta drugo reći do „srpska sramota“.

Prekrajali smo istoriju, odricali se naših predaka, očeva, dedova, ignorisali smo njihove žrtve na kojima danas počiva naša država i naša sloboda, stideli smo se svoga imena i zato nam se danas dešava to što nam se dešava. Plašim se da iz istorije nismo ništa naučili, te smo dužni ponovo da je proživimo.

Svim ovim žrtvama za ljubav i slobodu svih nas neka je večan pomen, slava i hvala.

Амин.

(Na osnovu kazivanja i dugogodišnjeg služenja Bogu u hramu Sv. Velikomučenika Dimitrija u Lazarevcu protojereja stavrofora Živorada Jakovljevića.)

crkvaulazarevcu.org

____________________________________________________________________________________________

Naslov: Bora* S

CERSKA BITKA – REMEK DELO RATNE VEŠTINE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Na današnji dan, 24. avgusta 1914.  godine, okončana je Cerska bitka.

Cerska bitka odigrala se tokom avgusta 1914. godine i predstavlja jednu od najznačajnijih i najvećih pobeda Srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Zbog zasluga u komandovanju bitkom komandant Druge srpske armije Stepa Stepanović unapređen je u čin vojvode.

Cerska bitka vođena je od 12. do 24. avgusta 1914. godine, a u istoriografiji se pominje i kao Jadarska bitka, jer su glavne vojne operacije vođene u slivu reke Jadar.

Borbe su počele u zoru prelazom austrougarske armije kod sela Batara i Samurovića ade, s ciljem daljeg prodiranja u Srbiju, dok je Druga armija forsirala reku Savu i zauzela Šabac.

Neprijateljskim snagama su se hrabro suprotstavljali predstražni odredi srpske vojske na Drini sve do 15. avgusta. Do prvog velikog okršaja na planini Cer došlo je u noći između 15. i 16. avgusta kod Tekeriša, a potom su ogorčene borbe vođene sve do 20. avgusta na frontu širine 50 kilometara i pravcu Šabac-Tekeriš-Krupanj.

Austrougarske snage, koje je predvodio komandant balkanske vojske Oskar fon Poćorek, imale su više od 200.000 ljudi, dobro naoružanih i opremljenih, koji su dejstvovali uz odličnu logistiku i sadejstvo moderne artiljerije.

Vojska Kraljevine Srbije, čiji je vrhovni komandant bio regent Aleksandar Karađorđević, imala je 180.000 vojnika i neviđen moral.

Cerske operacije

Pobedi Srba doprinela je i ispravna strategija vrhovne komande, ali i iskustva u modernom ratovanju koja su stekli u Balkanskim ratovima.

Austrougarske snage naterane su na povlačenje u noći između 19. i 20. avgusta, koje se nastavilo i narednog dana. Isterivanjem neprijatelja do Drine i završnim operacijama, od 21. do 28. avgusta 1914. godine, kada je oslobođen Šabac, okončane su takozvane cerske operacije.

U teškim borbama Austrougarska je imala oko 25.000 poginulih i ranjenih i više od 4.500 zarobljenih oficira i vojnika. Na srpskoj strani iz stroja je izbačeno 16.045 podoficira i vojnika i 259 oficira, od toga je bilo 2.107 poginulih i 250 zarobljenih.

U izveštaju o porazu austrougarske vojske, austrijski novinar Ervin Kiš je napisao: „Armija je potučena i nalazi se u bezobzirnom, divljem i paničnom bekstvu. Jedna potučena vojska, ne, jedna razbijena rulja, jurila je u bezumnom strahu prema granici. Sjajni su momci ovi Srbi, oni znaju da brane svoju zemlju„.

Po načinu vođenja i ishodu, Cerska bitka predstavlja remek-delo ratne veštine, a kao izuzetan primer prelaska iz strategijske odbrane u kontranapad, ona se i danas proučava na najpoznatijim vojnim akademijama, uključujući i američki Vest Point.

Vest da je srpska vojska do nogu potukla austrougarske trupe iznenadila je svetsku javnost, koja nije očekivala da se jedna mala država, iscrpljena Balkanskim ratovima u prethodne dve godine, može vojnički odupreti velikoj sili.

Pobeda Srba doprinela je održanju morala sila Antante, koje su u početku rata gubile bitke na svim frontovima. Zahvaljujući toj pobedi, Austrougarska je zakasnila s koncentracijom trupa prema ruskom frontu, što je kasnije olakšalo operacije saveznika.

Izvor: rts.rs

______________________________________________________________________________________________

KOLIKO LUTAKA U PROZORU, TOLIKO UDAVAČA U KUĆI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

U šabački Narodni muzej, pre par dana, otišao sam najpre zbog priče o legendarnom konju Aculi. I njegovom sedlu, koje se nalazi Ovde. Ali po dolasku i obilasku Muzeja, pored ostalog, naročitu pažnju mi je privuklo  nekoliko eksponata koje prate izuzetno zanimljive priče. Na primer – ova.

 U periodu inicijacije, tj. u doba kada od  devojčice postaje devojka, koji predstavlja bitan momenat u životu žene, postojao je u Mačvi običaj da se u prozoru sobe koja je okrenuta šoru postavi lutka obučena u narodnu nošnju devojke, što je značilo da se u toj kući nalazi udavača.

Koliko lutaka u prozoru, toliko je bilo devojaka za udaju u toj kući .

 

 

 

 Izvor: Na licu mesta u šabačkom Narodnom muzeju- Bora*S

IZVINI, MORAM DA ODEM…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

…ZOVE ME MAMA

 

U Zasavici, oktobra 2011.

Foto-priča(o) sa Magom: Bora*S

MOJE VREME U BANJI KOVILJAČI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________

Ima li nade da  vrata ove prelepe vile u Banji Kovailjači budu ponovo otvorena i  da se u njene sobe usele turisti?

Tužna slika iz ove nadaleko poznate Kraljevske Banje, smeštene ispod planine Gučevo, nedaleko od Loznice, skoro na samoj obali Drine.

Jedan od najlepših banjskih parkova u Sbiji, lepo  je uređen.

Na jednoj od klupa sedeo je dečak Mile, prolaznicima prodavao grožđe, ali usput se i sam sladio. Rado se slikao i ponudio me grožđem.

 

 

Lepše ti detinjstvo, želim Mile!

Tekst i foto: Bora Stanković

---

---