TERAPIJSKO JAHANJE…

Kobila Milkica za terapijsko jahanje

Ženski klub „Mileva Marić Ajnštajn” obradovao štićenike Doma za decu i omladinu ometenu u razvoju u Veterniku

Milkica je tri meseca obučavana u konjičkom klubu „Petras“ (Foto S. Kovačević)

Kobila Milkica stigla je u Dom za decu i omladinu ometenu u razvoju u Veterniku, gde će je štićenici koristiti za rekreativno i terapijsko jahanje.

Ona je poklon kluba „Mileva Marić Ajnštajn” iz Novog Sada, prvog ženskog „Lajons kluba” u Srbiji, koji je deo istoimene svetske humanitarne organizacije sa oko milion i po članova.

„Sa Lajons klubom imamo dugo godina uspešnu saradnju, a sada se u to uključio i ženski klub koji je prepoznao našu potrebu za obnavljanjem usluge rekreativnog i terapijskog jahanja”, kaže direktor doma Zoran Arbutina.

Dom je i ranije u svojoj ekonomiji imao konja, dobijenog takođe iz donacije, ali zbog starosti više nije mogao da bude korišćen, pa ove usluge nije bilo poslednje dve godine.

„Usluga terapijskog i uopšte rekreativnog jahanja i kontakta sa decom pokazala se izuzetno blagotvorna u radu sa svim korisnicima, zbog toga što im omogućuje određenu relaksaciju.

Kod hendikepiranih korisnika čak i samo kretanje na konjskim leđima, u tom nekom ritmičkom delu, omogućuje relaksaciju”, navodi direktor ustanove koja trenutno ima 538 štićenika različitog stepena ometenosti u razvoju.

Kobila Milkica je u veternički dom stigla dresirana, pregledana i podšišane grive. Tu ima svoju štalu i prostor za istrčavanje, a za njeno jahanje koristiće se sedlo koje je Domu poklonio klub „Neoplanta”, takođe deo „Lajons” grupacije.

Potraga za konjem koji bi poslužio deci u domu trajala je, prema rečima članice Lajons kluba „Mileva Marić Ajnštajn” Maje Žikić, osam-devet meseci.

Autor: S. K.

Izvor:politika.rs/09.03.2016.

_________________________________________________________________________________

VOJNE POČASTI SRPSKOM RATNOM KONJU…

TAMOiOVDE____________________________________________________

SCENARIO ZA SPILBERGA

Muzej u Šapcu krije priču o Aculi, koji je sa svojim vlasnikom prošao sve golgote – od Cera do Krfa i nazad, a sahranjen je kako i dolikuje – vojniku.

 Priča o konju Aculi iz sela Uzveće u Mačvi po mnogo čemu liči na scenario najnovijeg filma Stivena Spilberga, „Ratni konj“, koji se trenutno prikazuje u srpskim bioskopima, pa se može reći da, „i mi konja za priču imamo“.

Štaviše, Aculina ratna odiseja je kudikamo dramatičnija od one u Spilbergovom filmu jer je sa svojim vlasnikom prošao sito i rešeto ratova od 1912. do 1918., uključujući i povlačenje preko Albanije. Doživeo je duboku starost, a sahranjen je  – uz sve vojničke počasti.

Ovaj veličanstveni , snažni jahaći konj sjajne crne dlake, pripadao je Dragomiru Rajiću (1886 – 1974), zemljoradniku iz Uzveća kod Šapca, od dana kad je bio ždrebe. Sa konjičkim pukom Drinske divizije Dragomir je vojevao u oba balkanska i Prvom svetskom ratu, a pošto je i Acula bio vojni obveznik, morao je da ga vodi sa sobom. U Mačvi je, inače, oduvek bilo dobrih konjanika, a bilo je uobičajeno da se zajedno regrutuju konj i vlasnik jer niko nije mogao bolje da brine o konju od gospodara.

– Dragomir i Acula učestvovali su u Kumanovskoj i Bregalničkoj bici, da bi potom nastavili ratovanje u Prvom svetskom ratu: Cer, pa Kolubara, a u međuvremenu borbe na Drini i Mačkovom kamenu. Usledilo je povlačenje preko Albanije, kada je Acula tokom snažnih mećava u albanskim gudurama grejao svog gospodara i spasao ga smrzavanja. Stigao je Dragomir sa konjem na Krf, a potom su učestvovali u probijanju Solunskog fronta. Po povratku u Srbiju, stigli su sve do Osijeka, gde je Dragomir sa konjem demobilisan, pa su se 1919. vratili kući u Uzveće – priča Svetlanka Milutinović, muzejski savetnik u narodnom muzeju u Šapcu, gde se čuva sedlo koje je koristio Dragomir Rajić.

Sedlo je Muzeju 1992. poklonio je Dragomirov unuk  Dragoljub Rajić, profesor srpskog jezika i pesnik iz Uzveća, nakon što je decenijama ležalo u štali na porodičnom imanju.

Dragoljub nije imao dece, ali je njegova sestra Radojka priču o dedi i njegovom konju prenela svojim potomcima. Radojkin sin Dušan Majstorović, takoreći, napamet zna dogodovštine iz tih mračnih vremena u kojima su dva ratna druga više puta  stavljala život na kocku za oslobođenje Srbije.

– Majka mi je pričala da je pradeda često govorio da se ne bi živ vratio kući da nije bilo Acule. Njih dvojica prešli su hiljade kilometara pod kišom metaka, izloženi hladnoći i gladi, provlačeći se kroz ruševine gde je i čoveku teško da prođe, a kamoli konju…Pradeda je gledao kako mrtve ljude bacaju u more i, iako su tokom povlačenja preko Albanije mnogi pomrli od gladi i iscrpljenosti, on nije želeo da ostavi konja. Kako je mogao da se ne veže za njega kada su šest godina delili nedaću?

Jedna od najtežih prepreka koju je trebalo savladati u Albaniji bila je reka Maća, a okolo močvarni teren…Tu su stradali mnogi naši ljudi. A Acula je uvek išao prvi, pre drugih konja, jer je uvek trebalo da jedan konj prvi pređe prepreku da bi ostali krenuli za njim – objašnjava Dušan Majstorović i dodaje da je Acula bio tako dobro dresiran da je Dragomir davao i drugima da ga jašu kada je trebalo savladati neku prepreku.

U sećanje mu se posebno urezala majčina priča da su konje utovarivali na francuske brodove tako što su im ispod stomaka podvlačili šatorsko krilo vezano konopcima, a onda ih podizali.

– Prava je sreća da se Acula vratio živ u Uzveće, jer su pri povlačenju kroz Albaniju bili veliki gubici i ljudstva i konja. Spasen je, tvrde, tek svaki deseti konj – kaže Dragoljubov sestrić Dušan Majstorović.

 Dragomirovo voljno

Po povratku u Uzveće Dragomir je Aculi dao doživotno voljno – nije više radio seljačke poslove ni vukao čeze jer je svoje odužio. Samo ga je hranio i negovao. A kada je 1932. Acula uginuo, Dragomir je pozvao preživele saborce na sahranu, a sahranio ga je kao što dolikuje borcu – uz sve vojničke počasti.

 Petar Blečić

foto: skyscrapercity.com (fotografija snimljena u šabačkom muzeju)

---