TAMOiOVDE_____________________________________________
U TRAGANJU ZA SMISLOM
Pre tačno 100 godina, 7. novemba 1913, rođen je francuski pisac Alber Kami, dobitnik Nobelove nagrade za književnost.
Alber Kami
U Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“ u Beogradu, danas će biti otvorena izložba „U traganju za smislom“ u čast Kamijevog jubileja, kao i 100 godina od početka objavljivanja dela „U traganju za izgubljenim vremenom“ Marsela Prusta.
Kami je rođen u varošici Drean, u njegovo vreme zvanični francuski naziv je bio Mondovi. Njegov rodni Alžir, zapravo tri severna primediteranska departmana, tada je bio integralni deo Francuske.
Pošto je njegova porodica bila skromnih mogućnosti, školovao se uz državnu pomoć. Na Univerzitetu u Alžiru je diplomirao filozofiju. Kami se bavio novinarstvom, počev od 1937. godine. Tokom studija bio je zapažen fudbaler, a tokom Drugog svetskog rata aktivan učesnik Pokreta otpora.
Njegovo književno delo izraz je osećaja opšte paradoksalnosti savremenog sveta. Smisao je pronalazio u stvaralaštvu, a, prema njegovim rečima, stvarati znači dva puta živeti.
Roman „Stranac„, svojevrsni prikaz besmisla, objavljen je 1942. godine. A tokom te godine pojavio se i njegov esej „Mit o Sizifu„. Ostala dela: „Kuga“ i „Pad„, pozorišni komadi „Kaligula„, „Pravednici“, „Opsadno stanje“ i „Nesporazum„, eseji „Svadba„, „Pisma nemačkom prijatelju“ i „Pobunjeni čovek„…
Švedska kraljevska akademija dodelila mu je 1957. godine Nobelovu nagradu za književnost, a on je tvrdio da je nagradu dobio za esej „Razmišljanja o giljotini„.
Smatra se da je taj esej jedan od najznačajnijih tekstova u borbi protiv smrtne kazne.
Kami razmatra nedelotvornost i probleme smrtne kazne na ideološkoj ravni i smatra da ona umnogome zavisi, kao i egzekucija osuđenih, od mesta i uloge države, ali da „ni u srcima ljudi , ni u prirodi društva neće biti stabilnog mira do onog trenutka kada smrtna kazna bude van zakona – ukinuta“.
Kami je poginuo 4. januara 1960. godine u saobraćajnoj nesreći u varošici Vilblevin na severu Burgundije.
Automobil je vozio njegov izdavač Mišel Galimar. I danas decenijama docnije polemiše se o uzroku tragedije, kao i tome da li bi Kami trebalo da se nadje medju „besmrtnima“ u pariskom Pantenonu.
blic.rs
STRANAC, egzistencijalizam i apsurd
Često se može čuti da je Stranac egzistencijalistički roman, ali takvo određenje nije potpuno tačno. Termin egzistencijalizam je mnogo širi i obuhvatniji od ideja iznesenih u ovom romanu, štaviše označava različite stvari i često se pogrešno ili neopravdano upotrebljava.
Najjednostavnije rečeno, centralna ideja egzistencijalizma je da univerzum i čovekova egzistencija nemaju neko više značenje, niti u svetu postoji racionalni poredak. Prema tome, ljudski život nema neku svrhu koja ga nadilazi, nema ničega osim fizičkog postojanja.
U Strancu je uočljiva ta osnovna ideja, ali filozofija egzistencijalizma je mnogo šira od toga i sadrži mnoge veoma važne aspekte koji ni na koji način nisu prisutni u ovom romanu. Sam Kami odbija da svoje delo nazove egzistencijalističkim. Mnogo adekvatniji filozofski termin za pristup Strancu je apsurd. Filozofiju apsurda je razvio upravo Kami i to baš u vreme kad je pisao Stranca i, paralelno, Mit o Sizifu.
Iako su Kamijevi pogledi na svet jasno izloženi u tekstu, ne treba smetnuti s uma da je Stranac roman, a ne filozofski traktat, i to da je u pitanju prozno delo velike vrednosti, čiji literarni elementi imaju barem jednaku važnost kao idejni.
Objašnjenje apsurda
Moderno osećanje sveta pomera težište sa metafizičkih na etička pitanja, prevashodno na odnos između sveta i čoveka. Taj odnos Kami sagledava bez religijskih predrasuda i u njemu vidi apsurd. Suština apsurda leži u čovekovoj potrebi da racionalno sagleda svet i činjenici da svet nije racionalan. Svest o neskladu između čoveka i sveta je svest o uzaludnosti, uzaludno težimo da ostvarimo predmet sopstvene nostalgije. Najvažnija karakteristika apsurda je tragičnost. Apsurdno stanje je tragično stanje. Postavlja se pitanje je kako živeti ako je svet tragičan i uzaludan. Kami odbacuje samoubistvo kao rešenje, jer ono nije suočavanje, već odbacivanje istine, izbegavanje apsurda. Mit o Sizifu nalaže da čovek treba da umre bez pomirenja, u revoltu.
Stranac
Kamijevo literarno i filozofsko delo je u svojim počecima bilo snažno obeleženo kategorijom apsurda, samim tim i udaljeno od preokupacije moralnim vrhuncima. Lik Mersoa je ilustrativan u pomenutom smislu. On ne samo da ne teži nekoj izuzetnoj moralnosti, već ozbiljno narušava etičke propise. Način na koji prima vest o smrti svoje majke, ravnodušnost prema ubistvu koje je počinio, pokazuju ga kao nekoga kome su moralne norme strane.
Ipak, u sukobu sa sveštenikom, Merso nam stavlja do znanja da etičke propise krši – ne zato što mu je naročito stalo da bude nemoralan, već zbog roga što smatra da je podjednako svejedno činiti dobro ili činiti zlo. Sa tačke gledišta smrti, koja čeka sve ljude, to je potpuno irelevantno – podjednako vrede i jedni i drugi. Istu vrednost imaju i žena starca Salamana i starčev pas. Filozofija apsurda samo potvrđuje rezonovanje Kamijevog junaka. Osnovna teza ove filozofije glasi – ništa nema smisla, samim tim ne postoje merila za prosuđivanje dobra i zla.
Ispostavlja se da Merso čini zlo, jer suviše intenzivno oseća nemoć dobra. Njegov imoralizam je protest protiv neostvarivosti moralnih vrednosti.
Lik Mersoa
Čini se da Mersoa uopšte ne dotiču stvari koje se dešavaju oko njega. Događaji koji bi za većinu ljudi bili izuzetno značajni, kao što je bračna ponuda ili smrt roditelja, kao da ga se ne tiču. Potpuno je indiferentan kako prema smrti majke, tako i prema tome da li ga Marija voli ili ne.
Sa druge strane, Merso je potpuno iskren i ne pokušava da sakrije hladnokrvnost lažnim suzama. Time implicitno izaziva društvo i moralne standarde koji nalažu određen način ponašanja za određenu priliku. To neusvajanje diktiranog obrasca ponašanja, koje se ispoljava kroz nedostatak suza na majčinoj sahrani, čini Mersoa autsajderom. Čak se i na suđenju više govori o tome nego o ubistvu koje je počinio.
Ponovo je u fokusu iracionalnost sveta, mada na drugi način. Društvo uporno pokušava da konstruiše racionalne motive za Mersoovo iracionalno ponašanje. Ideja da se stvari nekad dešavaju bez razloga i da događaji ponekad nemaju značenje je uznemirujuća za zajednicu.
Suđenje Mersou je primer za to, tužilac pokušava da nađe racionalni poredak, pa povezuje ubistvo Arapina sa Mersoovim ponašanjem na sahrani majke, kako bi doneo zaključak o njegovoj čudovišnosti. I tužilac, i Mersoov advokat pokušavaju da objasne počinjeno ubistvo kao događaj koji logično sledi prethodne po principu uzročno-posledične veze. Takva objašnjenja su izmišljotine koje imaju svrhu da prikriju zastrašujuću ideju da je univerzum iracionalan. Prema tome, i samo suđenje je primer apsurdnosti, primer kako čovečanstvo pokušava da pripiše racionalnost svetu.
eseji.blogspot.com
STRANAC (roman)
Stranac (fr. L’Etranger) je prvi roman Albera Kamija, izdat 1942. godine. Roman je jedan od najznačajnijih književnih prikaza filozofije egzistencijalizma čiji je Kami bio pobornik.
U strogo književnoumetničkom smislu roman „Stranac“ najbolje je Kamijevo delo. To je priča o činovniku Mersou, koji dobija obaveštenje da mu je umrla majka. On odlazi na sahranu, ali ljudi se čude njegovom „hladnom“ držanju: nije se rasplakao, nije želeo majku čak ni da vidi, razmišljao je jedino o tome da je majka živela kako je mogla i sebi nema šta da predbacuje.
Kada se vratio s sahrane, pošao je na plažu, susreo devojku Mariju, s kojom je radio, i koja mu je bila simpatična, pa kada se ustanovilo da je simpatija obostrana, ona dolazi k njemu. Nakon toga uvučen je u svađu svog suseda Rejmona, s kojim uskoro odlazi u vikendicu na plaži.
Rejmon se potuži da ga goni grupa Arapa, te izbija tučnjava, Rejmon je povređen i želi da se osveti. Merso ga tada nagovori da mu preda pištolj, da ne bi bilo veće nevolje. Ali, na plaži u šetnji, Merso susreće Arapina koji je krenuo nožem na njega. Zaslepljen suncem, Merso u njega puca i ubije ga.
Drugi deo romana posvećen je Mersoovom boravku u zatvoru, te kako on ne shvata ozbiljnost situacije. Njegova devojka, Marija, posećuje ga, a tužilaštvo se raspitalo o njegovom životu, pa na suđenju neprestano naglašava kako je bezosećajan, jer nije plakao za majkom i isti je dan našao ljubavnicu. Izmišljena je čitava tobožnja zavera s Rejmonom o ubistvu s predumišljajem, i Merso je na kraju osuđen na smrt.
Zatvor, suđenje, pa i presudu, Merso prima smireno, ne shvatajući da se sve to događa njemu i u tome je sam sebi „stranac“. Jedino se razjari kada mu ispovednik nudi utehu: u gnevu tada spominje da su ga zapravo osudili zato jer nije plakao za majkom, da ga dubinski ne razumeju jer nije živeo u iluzijama, i da mu je na kraju svejedno, jer je proživeo život onako kako je mogao, oslobođen iluzija. Zaključuje zato da, ako ga gomila dočeka povicima mržnje pre pogubljenja, to će ga na neki način učiniti čak i srećnim.
Tumačenja tog romana najčešće su upozoravala na srodnost sa Sartreovom filozofijom, i to je u velikoj meri tačno. Žan Pol Sartr mu je zaista filozofski blizak. Ali, podjednako je tako tačno da je „Stranac“ gotovo moralistička osuda pravosuđa. U tom smislu radi se zapravo o sudski krajnje nepravednoj kazni – Merso nije ubio s predumišljajem – pa dolazi do izražaja apsurd pravnog postupka. Mersou sude ljudi koji ga naprosto ne razumeju: ono što se njima čini bezosećajno, zapravo je podjednako tako moglo proizići iz prave osećajnosti koja se jedino ne želi izraziti očekivanom „glumom“; nemali broj ljudi plače na sahrani jedino zato sto se to od njih očekuje.
Merso tako doduše jeste „stranac“ u svetu navika i običaja, ali njegovo ponašanje je dosledno njegovom uvidu u realnost života i njegovom karakteru. Njemu se naprosto dogodio „tragičan slučaj“ kakav se svima lako može dogoditi, jedino što je on ovaj put imao nesagledive posledice; na kraju ga je tobožnja pravda osudila na smrt bez pravog razloga. Ali Kami ga ne osuđuje, niti želi da to mi činimo.
Temeljna vrednost Kamijevog romana je ipak u stilu: upravo zbog jednostavnog, a izuzetno upečatljivih izlaganja odlično je ocrtan kako jedan lik – možda i tip čoveka – tako i raspoloženje, pa i celokupna atmosfera nepredvidivog i besmislenog niza slučajnosti koje tako često upravljaju našim životima.
Zanimljivo je, međutim, da se pojam apsurda počeo koristiti i kao oznaka određene pozorišne tehnike, takve tehnike kakva zapravo znači svojevrsno dovršenje avangarde, a istovremeno direktno uvodi i postupke koje će preuzeti postmodernizam.
MIT O SIZIFU
Mit o Sizifu ( franc. Le Mithe de Sisiphe ) je knjiga filozofskih eseja francuskog egzistencijalističkog filozofa Alberta Kamija . Delo je prvi put objavljeno 1942.
Apsurdno prosuđivanje
Kami poglavlje počinje objašnjavanjem šta on smatra glavnim pitanjem filozofije : zahteva li nužno samoubistvo realizacija besmislenosti i apsurda života . U nastavku objašnjava stanje apsurda – velik deo života gradimo na nadi za sutrašnji dan , a sutrašnji dan nas vodi korak bliže smrti ; ljudi žive nesmetano iako su svesni neizbežnosti smrti . Kami tvrdi kako ljudi i svet nisu apsurdni sami po sebi , već apsurd nastaje kada ljudi pokušaju razumeti nerazumljivosti sveta . Ističe filozofe koji su se bavili pojmom apsurda : Heidegger , Jaspers , Šestov , Kjerkegor i Huserl , no tvrdi da su izvršili i ‘ filozofsko samoubistvo ‘ zaključcima koji su utemeljeni na stvarnom Bogu ili apstraktnom bogu . Tvrdi da bez smisla u životu nema niti lestvice vrednosti . Poglavlje završava 03:00 posledicama prihvatanja apsurda , a to su revolt , sloboda i strast.
Apsurdni čovek
Poglavljem dominira pitanje kako čovek apsurda treba živeti . Tvrdi da se etička pravila ne mogu primeniti te da je sve dopušteno , ali to ne dovodi do radosti , već do shvatanja neidealnog stanja života . Tada kreće s primerima : Don Žuan kao čovek koji život pun strasti živi što duže može ; glumac koji ‘ oslikava ‘ kratak život zbog kratkoročne slave ; te osvajač čije će ime sigurno ući na par stranica ljudske istorije.
Apsurdno stvaranje
Kami istražuje apsurd stvaraoca i umetnika . Budući da je objašnjenje nemoguće , umetnost apsurda ograničena je u opisima . U nastavku analizira rad Dostojevskog i tvrdi kako njegova dela polaze sa stajališta apsurda i istražuju teme filozofskog samoubistva . No , poslednja dela Dostojevskog prikazuju put nade i vere te tako nisu u potpunosti kreacije o apsurdu .
Mit o Sizifu
U ovom poglavlju Kami navodi mit o Sizifu , te opisuje kako je Sizif živeo , zbog čega se zamerio bogovima , te kako je u jednom trenutku čak uspeo i dapobedi boga . No kada biva uhvaćen , Sizif je osuđen na doživotno guranje kamena do vrha planine . Kami zbog toga doživljava Sizifa kao heroja apsurda . Upoređuje Sizifov posao sa monotonim poslovima koji današnji ljudi rade i tvrdi kako je svaki od tih današnjih radnika zapravo jednim delom Sizif . Kamija posebno zanimaju Sizif misli dok se spušta niz planinu po svoj kamen . To je zaista tragičan trenutak u kojem ‘ heroj ‘ shvata bezizlazno stanje situacije u kojoj se nalazi . Kami tvrdi da je Sizif u tim trenucima donekle srećan jer ga ispraznost posla koji radi ne drži podalje od neizvesnosti . On istovremeno shvata ispraznost svog posla , ali ga zadovoljno prihvata kao takvog .
Dopuna
U dopuni se Kami bavi radom Franca Kafke . Tvrdi kako Kafkin rad sjajno prikazuje stanje apsurda , ali da zbog tračka nade koji neprimetno ‘ ugrađuje ‘ u svoja dela Kafka ipak ne uspeva da postane pravi književnik apsurda .
Metafora Sizifa
Za Sizifa muke nema kraja na vidiku , niti su im kraj bogovi predvideli . Takođe , u tom mučnom konstantnom guranju kamena ne pronalazi se niti smisao , niti značenje . Upravo je to metafora koju Kami koristi za čovečanstvo . Ako na trenutak uklonimo pojmove bogova , raja i pakla , tada smo ostavljeni sami sa doživotnom borbom koju ćemo na kraju ipak sigurno izgubiti . Smrt ne dolazi kao oslobođenje od naših borbi , već kao negacija svega što smo postigli sopstvenim trudom . Bez obzira na to sve , svestan smrti i toga da je svaki čovek poražen i pre nego što započne borbu , Kami ipak pita : možemo li biti srećni ?
Možemo , jer kako sam poručuje na nekoliko mesta u tekstu – život nije apsurd . Apsurd je život . Ta bolna borba u kojoj smo svi primorani da učestvuju je jedino za šta znamo i zato nemamo drugog izbora . Ona je jedina ‘ opipljiva ‘ mogućnost koja nam se nudi , jer sve ostalo je nada ili vera . U ovom se svetu pojedinac mora suočiti sa ograničenjima sopstvenog znanja : Ne znam ima li ovaj svet smisao koji ga nadrasta . Međutim , znam da ne poznam taj smisao i da mi je , za sada , nemoguće poznati ga . Šta za mene znači smisao izvan mog života ? Mogu razumeti samo ljudskim pojmovima . Ono što dodirujem , ono što mi se opire , eto što razumem . ( … ) Kakvu drugu istinu priznati mogu a da ne lažem , a da ne umešam nadu koje nemam i koja ne znači ništa u granicama mog držanja ?
Bez upotrebe pojmova viših sila ili stvoritelja , Kami odlučuje koristiti samo ono u šta je siguran kako bi odgovorio na vlastito pitanje . Ne može apelovati na poruke vere , jer se vera temelji na vekovima tradicije i dogmi . Tamo gde Kierkegaard nalazi stajalište u postojanju blagonaklonog Boga , Kami ne vidi ništa drugo osim nostalgije , tek naklonjenost iluziji reda .
Prihvatanje apsurda života
Svesnost apsurda je doista put bez povratka . Nema vere , niti povratka njoj – jer tako nešto bi bilo potpuno samozavaravanje . Kami na neki način klinč vere i apsurda opisuje kao ‘ filozofsko samoubistvo ‘ . Doslednost i samosvesnost formiraju bazu apsurda života .
Čovek ima dva izbora . Prvi je da odbije život i počini samoubistvo , ali čineći to on dopušta apsurdu da ga pobedi . Druga mogućnost je da postane buntovnik konstantno odbacujući spoznaju smrti kao neizbežne . Ovde Kami smanjuje metaforiku i započinje diskusiju o samosvesnosti u svakodnevnom životu . Način života u današnjoj sredini u kojem se skoro svaki način rada na poslu ne menja iz dana u dan i stalno se ponavlja za Kamija predstavlja i tragediju i komediju odjednom .
U takvom svetu nema mesta za individualizam , slobodnije izražavanje i nema višeg značenja osim preživljavanja od danas do sutra . Površno gledajući iz perspektive čoveka koji živi život apsurda vrsta egzistencije u kojoj se iz dana u dan ništa ne menja je komična , nešto poput klovna koji uvežbanu tačku izvodi u svakoj predstavi . Prihvatiti komičnost takvog načina života i postati svestan apsurda znači mogućnost izbegavanja beskonačnih tragičnih ponavljanja .
Samoubistvo kao bijeg od apsurda ?
Samoubistva i razlozi zbog kojih smo ih kadri počiniti razlikuju se od slučaja do slučaja . Na krajnji i nepopravljivi čin čoveka navede bolest ili nesreća , ponekad čast ili vrlina . Mnogi se nađu na ivici ponora , manje onih koji su spremni sunovratiti se u nj . Pred takvim iskušenjima najodlučniji se vinu s onu stranu ruba , najočajniji takođe . Kami shvata uzroke i smisao samoubistva , te koliko je ono zapravo rešenje apsurda . Zato tvrdi :
Umreti dragovoljno znači da je čovek , čak i instinktivno , osetio podrugljivi značaj te navike , odsutnost svakog dubljeg razloga za život , besmislenu narav svakidašnjeg kretanja i beskorisnost patnje . Oni manje odlučni ipak ostanu još neko vreme među nama , no u njima uvek ostane samoubistvo kao crv koji možda rešava problem . Kami je napisao :
Na tu zadnju prekretnicu , gde se misao dvoumi , mnogo je ljudi stiglo , čak i među onim malenim . Ti su se odricali tada onoga što im je najdraže , vlastitog života . Drugi , prinčevi duha , odricali su se takođe , no oni su , u svom najčistijem buntu , pristupali samoubistvu svoje misli .
Besmrtnost i heroji apsurda
U tragikomičnoj prirodi svakodnevnog života Kami ispituje elemente različitih života ( životnih poziva ) : osvajač , glumac , zavodnik , pisac … Kreativnost je za Kamija veoma bitna i jaka forma bunta jer plodovi kreativnog načina života mogu doneti mogućnost ( ograničene ) besmrtnosti .
Ipak , svestan je da većina ljudi jednostavno nije u mogućnosti potpuno posvetiti svoj život umetnosti ili književnosti , ali sama borba za to ili bar jednim delom posvetiti se tome , već je dobar početak . Istinski heroj apsurda nije nužno ratnik ili umetnik , već običan čovek koji shvata neizbežnost smrti , a ipak se protiv nje bori .
Sizif i Don Žuan
Da li Don Žuan tužan ? To nije jamačno – reči su iz podpoglavlja Donžuanizam . Don Žuan nije tužan jer konstantno dobija ono što želi . On je jedan od onih koji poznaje svoje granice i nikada ih ne prelazi . Njegova je jedina granica fizička smrt . Sizif pak prelazi svoje granice i to ga u konačnici dovodi do glavnog problema . Za Don Žuana je život ispunjen i njemu nema ništa gore od izgubiti ga . On je shvatljiv samo ako ga gledamo kao najobičnijeg zavodnika sa svim njegovim manama . Dakle iako je percipiran kao nedodirljiv i savršen , on je itekako svestan svojih mana te zna da mu je lako stati na kraj i stoga je apsurdan . Sizif pak misli da je dovoljno dovitljiv ( što uistinu i jeste ) i neuhvatljiv i tu čini grešku prelazeći granicu . On svojih mogućnosti postaje svestan tek kada dobije kaznu .
S druge strane Don Žuan zna da će ga sustići starost i ‘ kazna ‘ . Na to je potpuno spreman . I kada ga , prema legendi , franjevci ubijaju on zapravo zna da je , iako apsurdan , na neki način pobedio , jer življenje mu je obezbedilo njegovu nevinost . Samo mu je smrt nametnula greh , sada legendaran .
Sizif i Don Žuan , iako potpuno nespojivi , ipak imaju određene dodirne tačke . Obojica su iz različitog vremena , različitog ‘ zanimanja ‘ , ali zajedno su oličenje apsurda . Time Camus pokazuje kako apsurd života zapravo ne poznaje ni vreme , a ni mesto .
Smisao Sizifa kazne
Uzimanje Sizifa kao glavnog junaka apsurdnog načina života nalazi se u tome da je život proživeo kroz trgovinu , laž i krađu ne ostavljajući ništa vredno iza sebe . Kada Sizif dospeva na svoju planinu i dobija kamen koji mora gurati čini se da on tek tada postaje svestan kako je za kaznu apsurdnog života i pokušaja izbegavanja smrti kako bi živeo dalje apsurdan život , dobio upravo apsurdan život u besmrtnosti . Kamija upravo to zanima kod Sizifa , a to i kaže :
Na samu svršetku toga teška napora , određena prostorom bez neba i vremenom bez dubine , cilj je postignut . Tada Sizif posmatra kamen kako se za nekoliko trenutaka spušta prema tom nižem svetu , odakle ga opet valja uzgurati do vrha . On iznova silazi u podnožje . Baš za vreme toga odmora , zanima me Sizif . Lice koje se pati u neposrednoj blizini kamena već je i samo kamen ! Vidim toga čoveka kako iznova silazi tromim ali jednakim korakom spram muci kojoj ne pozna svršetka . Taj čas koji je kao predah i koji se , takođe , pouzdano vraća poput njegove patnje , taj čas je čas svesti . U svakom od tih trenutaka , kada on napušta vrh i spušta se malo – pomalo spram skloništima bogova , on je nadmoćniji od svoje sudbine . On je jači od svoje stene . Ako je ovaj mit tragičan , to je stoga što je njegov junak svestan . Zbilja , gde bi bila njegova muka kad bi ga nada u uspeh na svakom koraku podržavala ?
Smisao dela
Ono što je Kami napisao u svom delu Mit o Sizifu jaka je i individualna ateistička polemika . U ovom konzumerističkom društvu 21. veka zaista mi je teško zamisliti život kao strastvenu borbu protiv besmislene smrti . Kreativnost je potisnuta do krajnjih granica , a ako nije , tada se pretvara u takmičenje . Stvaranje umetnosti retki shvataju kao mogućnost besmrtnosti jer većina besmrtnost doživljava kroz fizičku percepciju beskrajnog kucanja srca i rada moždanih ćelija . No čak da to i postignu , oni ipak ne bi bili besmrtni . Iz dana u dan doživljavali bi apsurd i ispraznost ostavljajući iza sebe minimum koji treba za preživljavanje , a ništa po čemu bi dosegli viši smisao života .
Izvor:wikipedia.org
Priredio: Bora*S
44.078333
22.095278
Like this:
Sviđa mi se Učitavanje...
TAMOiOVDE 