MIRIS LJUBAVI…

tamoiovde-logo

OVO NISTE ZNALI: Ljubavna priča iz srpskog srednjeg veka koja će osvojiti svet!

Onako kako je naš kralj Uroš I Hrapavi dočekao svoju „frušku“ nevestu svaka bi žena u bilo kom vremenu, pa i današnjem, poželela. Pred vama je priča koja će, kada bude ekranizovana, osvojiti svet

wikipedia-Vanjagenije1-620x350

Foto: Wikipedia/Vanjagenije, flickr/ManuQC

Čitav svet ushićeno prati brojne ljubavne priče iz istorije raznih naroda, a Holivud je mnoge od njih ekranizovao. Evo jedne priče iz srpske istorije za koju mnogi od vas sigurno nisu čuli.

Srpska srednjevekovna država nastala je Raškoj, u dolini Ibra, u kojoj je bilo njeno središte i težište, dok se nije posle smrti cara* Časlava Klonimirovića preselila na jug, u Duklju, u kojoj se pojavio i prvi srpski kralj Mihailo I Vojisavljević.

Pojavom Nemanjića prestona dvorana se ponovo seli na sever, pravoslavno hrišćanstvo definitivno postaje deo identiteta srpske države, a nakon toga i srpskog naroda.

Dolina Ibra će uskoro postati srpska Dolina kraljeva niz čije će obronke neprestano treperiti zvuk vizantijskog pojanja, a odmah potom i živi spomenik jedne ljubavi na neviđeno, jednog pravog srednjevekovnog “blajnd dejta”.

Ko su bili njegovi akteri?

UROŠ I HRAPAVI

Kralj-Uros-I-Hrapavi-Nemanjic-670x480

Foto: Wikipedia/le_serbe

Bio je najmlađi sin Stefana Prvovenčanog i Ane Dandolo, unuk Stefana Nemanja, praunuk mletačkog dužda Enrika Dandola.

Vladao je 33 godine i imao četiri sina od kojih su dvojica bili kraljevi, Dragutin i Milutin.

Njegova najvažnija zadužbina su Sopoćani, biser arhitekture raškog stila, a iza sebe je ostavio između ostalih zamkova i glasoviti Maglič.

U Srbiju je doveo Sase, nemačke rudare, koji su iskopavanje sirovina iz naše rudom bogate zemlje podigli na viši nivo.

Manastir-Sopocani

Foto: Wikipedia/Lumen roma

To je i srpsku privredu i trgovinu u celini uzdiglo, pa se njegova vladavina može posmatrati i kao doba mira, sreće i blagostanja, iako je kratkotrajno (i neuspešno) ratovao protiv Ugarske, te uspešno (i kratkotrajno) protiv Dubrovnika.

U spoljnoj politici je težio udaljavanju od Vizantije.

Istorija ga je upamtila kao Velikog ili Hrapavog. Za ovaj drugi nadimak postoje brojne teorije, ali on verovatno dolazi ili od rošavosti njegovog lica ili od hrapavog glasa.

KO JE BILA JELENA ANŽUJSKA

Ne znamo tačno. Veruje se da je bila u srodstvu sa kraljem Karlom I Anžujskim od Napulja i Sicilije, pošto je on u jednom pismu pominje kao svoju rođaku; međutim, engleski istoričar Gordon Mekdanijel tvrdi da je ona zapravo unuka sestre latinskog cara Konstantinopolja Boduena II; treći kažu da je Anžujska pogrešan prevod prezimena Anđela, mađarskih plemića.

Ako će vam pomoći, njen biograf patrijarh Danilo II piše da je bila “roda fruškoga”, odnosno francuskoga, čime bi misterija mogla biti rešena da se u tadašnjoj južnoj Ugarskoj a današnjoj severnoj Srbiji ne nalazi gora Fruška. Ovako, njeno će poreklo ostati misterija, možda nikada razjašnjena.

Njena najpoznatija zadužbina je čarobni manastir Gradac, u kome je i sahranjena. Osnovala je prvu žensku plemićku školu u Srbiji, organizovala je prepisivanje knjiga koje je kasnije poklanjala, na svom dvoru u Brnjacima na severu Metohije imala je i “knjigohranilište“, odnosno biblioteku. Tu je takođe imala i čuvenu školu za siromašne devojke gde su mogle da uče vez i ostale poslove, ali i pismena i muziku.

MIRIS LJUBAVI

Kako je Jelena Anžujska došla u Srbiju je priča koja će zaista – ako se naša inicijativa od pre godinu sprovede u delo kao što Dragan Bjelogrlić najavljuje – rastopiti i oduševiti ceo svet, kada jednom bude ekranizovana.

ManuQC-jorgovan-670x446

Foto: flickr/ManuQC

Naime, buduća kraljica pristala je brodom u srpskom primorju i krenula put naše prestonice preko Zete, današnje Crne Gore. Da bi je, legenda kaže, podsetio na rodnu Provansu i iskazao ljubav kojoj će ostati veran do kraja života, Uroš je zasadio jorgovane od današnjeg Kraljeva pa sve do Raške.

Golemo mnoštvo plavih i ružičastih cvetnih stabala oplemenjivalo je divlju lepotu Ibarske klisure, a Dolina jorgovana postala je tako prava oda ljubavi i nežnosti srpskog kralja Uroša I Hrapavog prema svojoj “fruškoj” nevesti.

Ne znamo kakav je bio njihov prvi susret, ne znamo kakva je Jelenina reakcija bila dok je putovala drumom i mirisala romantični zanos svog budućeg muža, ali znamo da su ostali verni jedno drugom do kraja života, a iz njihovih biografija možemo da zaključimo i da su se voleli. I da je Jelena zavolela Srbiju koju nikada nije napustila. Prvi utisak, na koncu, možda i jeste najbitniji.

GDE JE DOLINA JORGOVANA

Nomadic-Lass-670x446

Foto: flickr/Nomadic Lass

Crkva je Jelenu Anžujsku posle smrti kanonizovala kao sveticu, a već desetak godina se u njenu čast početkom maja održavaju “Dani jorgovana”, kada oživljavaju i srednjevekovni Maglič i manastir Žiča.

Dolina jorgovana počinje kod Kraljeva, i nastavlja se dalje na jug niz Ibar, te okružuje zamak Maglič koji se nalazi na magičnom kupastom uzvišenju iznad lakat-krivine koju pravi ova mistična reka, na oko 30 kilometara jugozapadno od Kraljeva.

Ako planirate da je posetite, počnite polako da se spremate. Nije svejedno, krećete na put koji vas vodi hiljadu godina unazad.

(Napomena: Imajte u vidu da termin car ovde upotrebljavamo u njegovom prvobitnom značenju: savremenici Rastka Nemanjića zovu carevićem, a on vladavinu svoga oca carevanjem, iako je zvanična titula bila veliki župan; isto važi i za potonje vladare koji nisu nosili carske titule. U pitanju je verovatno drevna titula koja se tek kasnije izjednačava sa pojmom imperatora.)
(V. V.) telegraf.rs   

Izvor:dinastijanemanjic.weebly.com

____________________________________________________________________________________

DOM ZDRAVOG I DUGOVEČNOG NARODA…

tamoiovde-logoDOLINA HUNZA

Dugovečnost i izuzetno zdravlje žitelja ove doline privukli su pažnju raznih istraživača. Za Hunze je starost od 90 godina uobičajena, dobar deo njih živi 100 godina ili više, a vitalnost je i u toj životnoj dobi znatno očuvana.

14_1

Dugo se mislilo da je ta neobična dugovečnost posledica genetskih faktora. Međutim, istraživanja su pokazala da faktori okruženja igraju važniju ulogu od nasleđa. Ovi faktori su: ishrana koja se prvenstveno temelji na namirnicama biljnog porekla i jednostavan, prirodan, način života sa mnogo fizičke aktivnosti. Narod Hunza ne zna za rak, kardiovaskularne bolesti, dijabetes i prerano starenje.

Dolina Hunza
Dolina Hunza nalazi se na severu Pakistana blizu granice sa Kinom. Pruža se između dva najviša planinska masiva na Zemlji: Hindukuša i Karakoruma. Ova oblast je veoma bogata rekama, pritokama reke Inda, koje obrazuju duboke doline.
14_2 Ovo je udaljena, zagonetna i opčinjavajuća oblast, kako zbog lepote svojih pejzaža, tako i zbog izrazite dugovečnosti svojih žitelja. Politički gledano, dolina Hunza je najseverniji deo Pakistana, a njeni stanovnici su većinom muslimani. Narod doline Hunza, koji se drukčije naziva narod Burušaski, danas broji oko 87.000 duša. Sve do 1947. godine, kada su pripojeni Pakistanu, Burušaski su živeli samostalno u okviru male autonomne himalajske kraljevine u okviru britanske imperije.

Na čelu kraljevine nalazio se mir (lokalni naziv za vladara), koji je 1947. svoju zemlju stavio pod okrilje Pakistana. Do doline Hunza se stiže dugim i starim putem koji polazi od Islamabada.

14_3 Geografska izdvojenost omogućila je stanovnicima doline Hunza da očuvaju prirodne životne navike tokom nekoliko hiljada godina. Dugovečnost i izuzetno zdravlje žitelja ove doline privukli su pažnju raznih istraživača. Za Hunze je starost od 90 godina uobičajena, dobar deo njih živi 100 godina ili više, a vitalnost je i u toj životnoj dobi znatno očuvana.

Dugo se mislilo da je ta neobična dugovečnost posledica genetskih faktora. Međutim, istraživanja su pokazala da faktori okruženja igraju važniju ulogu od nasleđa. Ovi faktori su: ishrana, koja se prvenstveno temelji na namirnicama biljnog porekla i jednostavan, prirodan, način života sa puno fizičke aktivnosti.

Zdrave navike Hunza

Istaknuti američki kardiolozi, lekari Tumi i Vajt posetili su ovu oblast 1964. godine i izvršili razna istraživanja koja su bila objavljena u časopisu Ameriken Hart Džurnal (E. G. Toomey, P.W. White, „A brief survey of the heart of aged Hunzas“, American Heart Journal, 68:842, 1964.), jednom od najpoznatijih specijalizovanih časopisa posvećenih bolestima srca i krvnih sudova. Pošto su ispitali 25 ljudi starosti od 90 do 110 godina, ova dva lekara došla su do zaključka da su svi ispitani imali normalan krvni pritisak, nivo holesterola i rad srca.

Narod Hunza ne zna za rak, kardiovaskularne bolesti, dijabetes i prerano starenje. Oni su utvrdili da narod Hunza ima jednostavan režim ishrane zasnovan na svežem i suvom voću, orašastim plodovima, mahunarkama i žitaricama. Oni troše mleko u jako malim količinama, a najveći broj njih svega jedanput do dvaput godišnje okusi meso.
Treba naglasiti da Hunze konzumiraju svega dva obroka dnevno, doručak i ručak, uprkos oštrim klimatskim i geografskim uslovima u kojima žive. Preskakanje večere pomaže ovom narodu da na počinak ode lakog stomaka i da u toku sna snagu namenjenu obnovi organizma ne koristi za varenje.

Ishrana Hunza
Žitarice
14_4 Značajan deo ishrane Hunza čine žitarice: ječam, proso, pšenica i heljda. Od celog zrna ovih žitarica pravi se brašno. Ono se koristi za izradu beskvasnog hleba zvanog „čapati“, koji Hunze obavezno jedu uz svaki obrok. Hleb od celog zrna, pored skroba, koji predstavlja glavni sastojak belog brašna i hleba, sadrži klicu i omotač ili mekinju. Klica je posebno bogata vitaminom E, koji predstavlja snažan antioksidans i na taj način značajnu antikancerogenu materiju.

Jedan od recepata za proizvodnju „čapati“ hleba glasi:
– 2 šolje brašna od celog zrna pšenice samlevenog na kamenom mlinu (pošto većina nas nema mogućnosti da brašno dobije služeći se kamenim mlinom možemo upotrebiti integralno brašno koje nam je na raspolaganju) ili mešavina od više vrsta brašna dobijenih od celog zrna;
– ½ čajne kašičice soli od povrća (mi se možemo poslužiti morskom solju) – so od povrća dobija se na taj način što izaberemo neko povrće (najčešće korenasto), recimo celer, operemo, oljuštimo i narendamo ga, a zatim pomešamo sa morskom solju u zapremini 1:3 i stavimo u posudu sa poklopcem da odstoji 20 sati; potom, mešavinu istresemo u tepsiju, stavimo u pećnicu i sušimo na temperaturi od 80 stepeni, sve dok ne očvrsne; osušenu mešavinu izvadimo, prohladimo i što sitnije sameljemo; čuvamo u dobro zatvorenoj staklenoj tegli;

– do 1 šolje hladne vode.

Pomešati brašno i so. Dodati vodu i mešati dok se ne napravi kruta jufka. Malo pobrašnjaviti površinu za mešenje i mesiti dok jufka ne postane glatka i elastična. Pokriti mokrom krpom i ostaviti da odstoji 30 minuta. Nakon što je odstojala, jufku kidati i oblikovati loptice veličine 2-3 cm. Loptice razvući oklagijom tako da se dobiju tanki krugovi, čiji prečnik može da iznosi i do 18 cm. U blago zagrejanu pećnicu krugove poređati na pleh ili rešetku, koje treba prethodno malo nauljiti (možemo se služiti i papirom za pečenje). Često okretati. Od jedne jufke dobija se oko 20 „čapatija“.

Voće i povrće
8719861_origVoće i povrće predstavljaju redovni deo ishrane naroda Hunza. Oni se najčešće konzumiraju u presnom ili sirovom obliku. Ukoliko se neka namirnica termički obrađuje, to je najčešće povrće, koje se kuva vrlo kratko. Od voća, Hunze najviše jedu: kajsije, jabuke, kruške, breskve, trešnje, dud, kupine i grožđe. Kajsija se najviše uzgaja, a jede se u svežem i osušenom obliku. Takođe, konzumira se osušeno jezgro kajsije. Hunze koriste sveže jezgro kajsije za dobijanje ulja. Jezgro se melje na kamenom mlinu, a zatim se dobijena masa pritiska između ručnog kamena i ravne kamene ploče da bi se dobilo ulje. Ovo ulje se koristi za kuvanje ili kao preliv za salatu od zelenog povrća.
Ono služi i kao losion za lice i kosu.

Međutim, njegova upotreba nije česta. Kajsija služi za pripremu okrepljujućeg napitka na taj način što se u svežem stanju, nakon što se raseče i ukloni koštica, potopi u vodu da omekša, a zatim se izvadi i samelje ili narenda i ponovo pomeša sa vodom.
Prilikom pripreme slatkih jela oni uopšte ne troše šećer, a poznato je da je voće bogato složenim ugljenim hidratima, koji za razliku od rafinisanog belog šećera, deluju blagotvorno na ljudski organizam. Povrće koje Hunze najradije upotrebljavju u ishrani: pasulj, grašak, leblebije, šargarepe, paštrnak, krompir, bundeva, zelena salata i spanać.

Orašasti plodovi

Od orašastih plodova najviše troše orahe, a u manjoj meri lešnike i bademe. Hunze od badema prave ulje, po recepturi koja se prenosi sa kolena na koleno, koje koriste za kuvanje. Kao obroci često se javljaju kombinacije voća ili salata sa orašastim plodovima. Orašasti plodovi sadrže polinezasićene (linolinska i linoleinska) i mononezasićene (oleinska) masne kiseline koje su zdrave i neophodne u čovekovoj ishrani, ali ih treba trošiti umereno. Nasuprot njih nalaze se zasićene masne kiseline, kojima obiluju namirnice životinjskog porekla, koje su nepotrebne i često štetne po ljudski organizam.

Namirnice životnjskog porekla
14_6Mora se priznati da Hunze nisu strogi vegetarijanci. Međutim, upotreba namirnica životinjskog porekla jako je štedljiva.

Meso se gotovo isključivo jede za praznike, poput Kurban bajrama, i nekih proslava, poput rođenja ili venčanja. U tim retkim prilikama kada se jede meso, ono se služi u skromnim porcijama, isečeno na male komade i prethodno dugo kuvano u ključaloj vodi. Budući da su većinom muslimani, Hunze slede religijsku zapovest da ne konzumiraju krv sadržanu u životinjskom mesu. Ova zapovest potiče iz Biblije, a Bog ju je preko Mojsija dao i jevrejskom narodu.

Muslimani su ovu zapovest prihvatili, jer Mojsija (Musu) smatraju Božjim prorokom. Činjenica je da životinjska krv i mast sadrže štetne materije za čovekovo zdravlje: ureinsku ili mokraćnu kiselinu, zasićene masne kiseline, holesterol, štetne bakterije i viruse, kao i razne parazite.

Od mesa, Hunze najčešće konzumiraju piletinu, mada su sa uzgojem kokošaka kasno otpočeli, zatim ovčetinu, a najređe govedinu. Kao goveđe meso, koristi se meso jaka. Razumljivo je da se goveđe meso retko koristi jer u ovim planinskim predelima goveda predstavljaju pravo blago, kao tegleća marva.

Religijska zapovest Hunzama zabranjuje konzumiranje svinjetine. Brojne naučne studije pokazale su da svinjsko meso predstavlja jedno od najnekvalitetnijih i po čovekovo zdravlje najopasnijih vrsta mesa. Većina Hunza konzumira meso samo za vreme religijskih praznika.
Mali deo Hunza konzumira meso jednom u toku nekoliko meseci ili jednom mesečno, a najređi su oni koji to čine jednom nedeljno. Upotreba jaja je veoma štedljiva. Jaja se najviše koriste prilikom pripreme nekih varijanti „čapati“ hleba. Od mlečnih proizvoda najčešće troše malo kozjeg mleka i sira, a jako retko maslac. Takođe, Hunze pripremaju i mlečni napitak sličan jogurtu, služeći se tradicionalnom recepturom. Poput upotrebe jaja, konzumiranje mlečnih proizvoda je štedljivo. Hunze koje češće konzumiraju namirnice životinjskog porekla to čine gotovo isključivo u toku zimskih meseci, i dalje u srazmerno malim količinama.

Hunze troše vrlo malo soli, a često se spremaju jela u kojima ona uopšte nije sadržana, izuzev „čapati“ hleba. Takođe, poznati su po tome što temeljno žvaću hranu i ne jedu između obroka.
( Autor: Nikola Vujošević )
Izvori: atlantidaforum.com (vesti011.com )

______________________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________________
Izvor fotografija u galeriji:bebamur.com
Priredio: Bora*S

DOLINA CRVENE ZEMLJE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Iako ostavlja bez daha, Dongčuan u Kini ipak nije mesto ucrtano na svakodnevnim turističkim mapama, a čak se veruje da su do nedavno i sami fotografi krili ovu lokaciju kako bi samo oni mogli zabeležiti ovu nestvarnu prirodnu lepotu.

sva-cuda-sveta-crvena-zemljaCrvena zemlja u ovom području prekriva na stotine hiljada kvadratnih metara, a smatra se jedinstvenom u Kini (druga poznata u svetu je crvena zemlja u Rio de Žaneiru).

sva-cuda-sveta-crvena-zemlja3Crvena zemlja je plodna, zbog čega ovde farmeri redovno sade povrće koje u kombinaciji sa podlogom i plavim nebom stvara spektakularne nijanse boja koje već godinama privlače fotografe iz celog sveta.

__________________________________________________________________________________________

svacudasveta.com

___________________________________________________________________________________________

Pogled na predele stvarne, neprocenjive lepote, miluje dušu i okrepljuje telo.

Hoće li ona biti dostupna i Onima što dolaze za nama?

Oni što dolaze za nama,
imat će samo
betonirane pejzaže,
nosit će na glavi
zelene kape i šešire,
a iz očiju
cvjetovi će da im vire.

Oni što dolaze za nama,
slušat će samo
cvrkut plastičnih ptica,
imat će u osmijeh,
u osmijeh, namještena lica.
Oni što dolaze za nama,
imat će sterilizirane osjećaje
bez klica.

Oni što dolaze za nama,
Iimat će i u WC-u,
i u WC-u, televiziju.
sklapat će prijateljstva
putem kućnog kompjutera.
Oni što dolaze za nama,
umjesto šljivovice
ispijat će čaše etera.

Atomsko Sklonište-sa albuma Infarkt (1979)

___________________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________________

Čedna gradska lica

Kompleksaši,
Titulaši,
Što sanjate,
Što vas plaši
Usred svoje mračne moći,
Vi živite u samoći.

Dok jurite za lovom,
Čedna gradska lica,
Pokraj vas će umrijeti
I posljednja jata ptica.

Bolujete od visina,
I velikih zapremina.
Dvjesto rata,
Sto kvadrata,
Na tri kata.

Dok jurite za lovom,
Čedna gradska lica,
Pokraj vas će umrijeti
I posljednja jata ptica…

Atomsko Sklonište- sa albuma ”U Vremenu Horoskopa” (1979)

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

DALEKO JE SUNCE…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 Norveški gradić prvi put obasjalo Sunce

Tehnika je učinila čudo za stanovnike Rjukana, norveškog gradića udaljenog 150 kilometara zapadno od Osla

03a_620x0v

Foto Tanjug

 Smeštena u dnu doline, ova varoš bila je stalno u senci tokom dugih zimskih dana, ali zahvaljujući džinovskim ogledalima, stanovnike sada greju sunčevi zraci.

 Često se zimi žalimo na manjak sunčanih dana, ali to nije ni približno problemu s kojim se suočavaju pojedine oblasti u skandinavskim zemljama.

 Slučaj Rjukana je bio posebno akutan. Ovaj industrijski i turistički grad nije imao ni tračak sunca od septembra do marta kada su sunčevi zraci previše niski da bi se probili preko planinskog lanca na koji je grad naslonjen.

 Ovako duga i tmurna zima negativno je uticala na moral stanovnika, ali je i odvraćala potencijalne turiste.

  Pre oko sto godina, jedan od građana Rjukana predložio je da se visoko u planini postave ogledala od kojih će se odbijati sunčevi zraci direktno na grad. Čak je u tu svrhu pripremio detaljne nacrte.

Projekat je bio intersantan, ali zbog tehnoloških razloga nikada nije ostvaren.

U međuvremenu je izgrađena žičara, kojom su stanovnici lakše mogli da odu po neophodni melanin u predele pod suncem.

 

TamoiOvde-03Senoviti gradić je tonuo sve dublje u depresiju sve dok vlasti nisu odlučile da prekopiraju projekat pomoću kojeg se jedan italijanski grad rešio sličnog problema.

Ogledal, postavljena na vrh planine, kontroliše kompjuter koji ih pomera u zavosnosti od položaja sunca, tako da grad uvek bude obasjan svetlošću. Solarne ploče, pak, obezbeđuju potrebnu energiju za automatsko pranje ogledala i njihovo daljinsko manipulisanje.

Stanovnici Rjukana kažu danas da im se život potpuno promenio. Centar grada postao je omiljeno mesto okupljanja, na kojem se deca rado igraju.

Zaista je poseban osećaj osetiti tople sučeve zrake dok šetate trgom. Sve to smo učinili za naše bledunjave mališane„, kazao je u izjavi za londonski „Telegraf“ gradonačelnik Rjukana.


Izvor:novosti.rs/Tanjug | 24. oktobar 2013.