OTIŠAO JE “ORFEJ MEĐU ŠLJIVAMA”…

tamoiovde-logo

 Otišao je sin Radmile i Miloša, sin Gruže i zemlje Srbije,“Orfej među šljivama“.

Dobrica Erić

Veliki pesnik Dobrica Erić preminuo je juče, 29. marta u svojoj 83. godini posle duge i teške bolesti.


Voleo sam devojku iz grada

Ja sam rođen u cveću livada;
čuvah stada pokraj reke Gruže
al’ zavoleh devojku iz grada
sa usnama ko pupoljak ruže.

Bele ruke a prsti ko dirke
pričahu mi najnežnije bajke.
Zalud uzdah iz grudi pastirke,
zalud suze moje stare majke.

Sin sam plavih šuma i livada;
gajih dobre konje i volove.
Zbog lepote devojke iz grada
zaboravih brda i dolove.

Zvao sam je ulicama dugim
i venuo ko trava jesenja.
Jednog dana spazih je sa drugim
zagrljenu u senci kestenja.

Šta sad mogu već bol svoj da patim;
mladost moju da tužim za celo.
Morao sam kući da se vratim
svome domu u rođeno selo.

I sad opet svoga vranca jašem
i u krčmi krčmim svoja stada.
Kitim svirce i razbijam čaše
i proklinjem devojku iz grada.


 U selu Donja Crnuća u Gornjoj Gruži, godine 1936. rođen je Dobrica Erić.

Prvu zbirku pesama objavio 1959. a do juče više od stotinu knjiga poezije, proze, antologija, slikovnica itd.

 U javnim nastupima, na večerima poezije i drugim priredbama pesme nije čitao. On ih je govorio! Gotovo ih je sve znao napamet!

 Dela su mu prodata u tiražu od milion primeraka, a dosta ih je prevedeno na svetske jezike. Pesme su mu ušle u čitanke, antologije, školske lektire. Za mnoge su kompozitori napisali muziku.

 Dobitnik je niza značajnih nagrada i priznanja: Mlado pokoljenje, Goranov venac, Nagrada Zmajevih dečjih igara, Neven, Vukova nagrada.

Za knjigu rodoljubivog pesništva “Razapeta zemlja”, koja je doživela deset izdanja dobio je petnaest nagrada.


Pismo učitelju

Mom Učitelju, Stojanu Živkoviću

Dragi gospodine Učitelju, ne znam
Da li si na ovom ili onom svetu
Tvoja reč je za mene bila kao sezam
Kojim se otvaraju gradine u cvetu.

Naučio si me da pišem i čitam
Da poštujem roditelje i sve stare ljude
Da ne budem lenj, gord, lukav i dvoličan
Da je zlato svaki grumen rodne grude.

Ti si nas učio, blag i tih ko dašak
Povetarca što nam je ćarlijao vazda
Da je bolje biti pošten siromašak
Nego nepošten bogataš i gazda.

Naučio si me da volim zastavu
Junačke pesme, Svetosavsku himnu
Da je mnogo bolje izgubiti glavu
Nego dušu i obraz, nego Otadžbinu.

Poslušao sam Te, dragi Učitelju
Nisam ni lenj, ni gord, ne marim za vlast
Najviše na svetu volim svoju Zemlju
Al to mi sad, izgleda, ne služi na čast.

Ne važe više priče o poštenju
I pravdi, čak ni za mnoge Pravoslavce
Ništa više nije po Tvome učenju
Pa mi se čini da stojim naglavce.

Stari ljudi dvore decu i unuke
Lenjost je vrlina, a pošten rad porok
Vlastoljupci niču svuda ko pečurke
I svaki je novi spasitelj i prorok.

Jedni nas kude, a drugi nas hvale
Treći nas uspavljuju šarenim lažama
Peti našu zastavu cepaju i pale
A tuđe im se viju nad glavama.

Gledam, Učitelju, i slušam u čudu
Mesto da je ljube kao kolač slavski
Dali bi za grumen zlata rodnu grudu
A za malo vlasti – i Hram Svetosavski!

Dali bi kosovske kosti i božure
Šumadinske voćnjake, Homoljske planine
Vojvođanske žitnice i raške klisure
Krajine i njine krvave haljine!

Dali bi staru ajdučicu i trojeručicu
Moravu i njeno zdravlje Pomoravlje
Mačvansko blato, borsko srebro i zlato
Pesmu petlova i Ružu vetrova!

Zlatiborsko zelenilo, podunavsku plavet
Snežni Kopaonik, župske vinograde
Studeničku riznicu, gospodstvo i pamet
Avalu i avaj, tebe, crni Beli Grade!

Dali bi sela i varoši, reke i Jezera
I sve naše svetinje nad kojima bruje
Zvona u kojima nam je prezimila vera
U Boga koji sve vidi i čuje.

Vidi valjda i mene: guram šezdeset i šestu
I polako se povlačim iz boja
Nisam uspeo da spasem planetu
Što lebdi u magli našeg nespokoja-

Pa sad, razbarušen kao hrast na vetru
Rasipam suvo lišće reči s grana
I lutam i pevam, usamljen u svetu
Kao crna ovca ili bela vrana…

Dragi Učitelju, Tvoje lice strogo
Blaži me u ovo predvečerje rano
Jer Tvoj nauk meni ipak znači mnogo
I ja sam Ti zato zahvalan beskrajno

Zbogom, gospodine Učitelju, zbogom!


Književna dela Dobrice Erića

Svet u Suncokretu, (1959), Vašar u Topoli, (1965), Stari seljački kalendar, (1966), Slavuj i sunce, (1968), Ogrlica od grlica, Kulturni Centar, Novi sad (1969), Torta sa pet spratova, (1973), Pesma o svicima, (1975), Dolina suncokreta, (1976), Večni kratkovečnici, (1977), Slavuj i sunce, IRO. Mladost, Zagreb (1978), Bašta sa sedam ruža, (1979), Sricanje žene, (1980), Leto u Kalipolju, IRO. Veselin Masleša, Sarajevo (1980), Čardak između četiri jabuke, (1980), Moj drug, Milivojčićev lug, (1982), Cunčeva verenica, (1985), Tako žubori reka, (1987), Pismo kraljici cveća, Rad, Beograd (1988), Roždestvo ratarevo, (1989), Krunisanje, (1989), Bunar za prijatelje, (1990), Puževa srma, (1991), Ekološki bukvar, (1991), San Gružanske letnje noći, (1992), Jezero Ježeva bara, (1993), U vatri bismo, ne izgorismo, (1993), Plači voljena zemljo, (1993), Razapeta zemlja, (1999), Vilina Dolina, (1999), Pusti puže rogove, IP. Rad, Beograd (2002), Krunisanje, IP. Rad, Beograd (2002), Dečak sa zlatom lipe u kosi, (2005), Peta strana sveta, Pčelica (2012), Bajka o caru pčelaru, Pčelica (2013), Cica Mica Čačkalica, Pčelica (2014).


Da l’ još nekom noćas ovo zlato smeta

Da l’ još nekom noćas ovo zlato smeta?
Ova susnežica nebeskih trešanja?
Noć je otvorena na sve strane sveta.
Za snove; a mene, znam niko ne sanja.

San je bio moj hod, moj korak i senka
mnogo sam se nevičan u svoj san uzdao,
prokock’o sam pesmu k’o konja Zelenka
koga nikad niko nije zauzdao.

Pa neka mi ruku lizne bar taj verni
pas meseca što je sa mnom izranjao
iz oblaka berićetnih snohvatica, jer ni
ove noći niko nije me sanjao.

San je bio moj hod, moj korak i senka
mnogo sam se nevičan u svoj san uzdao,
prokock’o sam srce k’o konja Zelenka
koga nikad niko nije zauzdao…

Brojim blede plamičke ponoćnih petlova
i isprane kamičke po nebeskom dnu,
Ja, što svima otvarah vrata svojih snova
ne nađoh svoj kutak ni u čijem snu…


Ponosna pesma

Ja pevam
grla čista
kao što drvo lista
pevam kroz lavež pasa
kao što pšenica klasa
pevam s grumenom zemlje u šaci
kao što Sin peva o Majci
i molim anđele
dečicu bestelesnu
da mi usliše i prime pesmu.

Ovo je moja jedina
i jevanđeljska Zemlja-Majka
Moja kneginja
moja gospođa varošanka
moja seljanka storučica.
A oko nje se digla halabuka i hajka
ko da je vučica
ko da je hajdučica.

S njom sam pola stoleća
cvetao i klasao
zrio i gnjio
pevao i plakao
i da sam juče umro
ne bih znao
da ovo nisu voćke kalemljene
ni polja lebna
ni potoci
već prerušene munje, vukovi i poskoci!

Nagrdiše mi zemlju
onoćiše mi dane
Zacrniše mi sunce
pa se ježim i srdim
Oljagaše mi ime i prezime
kuću i ukućane
al ja se opet ponosim što sam Srbin!

Kažu da sam divljak
i da nisam u pravu
što branim svoju kuću
svoj krst i krsnu slavu
A oni meni
u mojoj rođenoj Zemlji
udaraju međe
prekrajaju tapije
i pečate crvenim voskom
prozore, vrata, kapije.

Trpaju na moje pleće
svo belosvetsko smeće
i čekaju da padnem
da posrnem
ili bar da se zgrbim
ali ja stojim ko krst
ko Hristovo raspeće
i ponosim se sto sam Srbin!

Ponosim, kažem
ali u mom ponosu
nema poniženja prema drugima
gordosti ni poruge
Kad bi svi ljudi mogli
da se ponose onim što su
ne bi niko imao razloga da mrzi druge.

I samo sto ponekad proškrgućem gnevno
ne bi li me čula planeta usnula
jer znam da nas čeka prokleto Lijevno
đe u njemu bijeli se kula!

Moja zemlja je ista onakva
kakva je uvek bila
Duša joj ko lebac
ko kiseljak starinski
Svakog je Ona tim lebom
dočekala i počastila
i ispratila, s poslacima
onako domaćinski.

Samo se više ne slažemo
sa onom Božijom besedom
Ko tebe kamenom, ti njega lebom
Promenili smo malo i mi
svoju čobansku ćud
pa ko nas lebom
mi njega lebom, medom i vinom
a ko nas kamenom
mi njega kamenčinom
I zato smo evo stali pred strašni sud.

Poabase mi ruho
naružise mi lice
Oko srca mi lanac
na ustima katanac
Uspavaše mi pčele i ućutkaše ptice
al ja se opet ponosim
sto sam Srbin, Balkanac!

I samo što ponekad zabugarim gnevno
ne bi li me čula nebesa usnula
jer nas opet čeka prokleto Lijevno
đe u njemu bijeli se kula!

Samozvani mirotvorci što nas zavadiše
Crnim tamjanom nam Zemlju okadiše.

Dušebrižnici bez duše i srca
glavešine, glavonje i glavoseče bez glava
pobornici za ljudska prava i slobodu
pouzimaše nam ključeve svih prava
pa čak i nasušni hleb
vazduh i vodu.

đavolji sinovi i pasji sinovci
korov istrkljao iz bolesne klice
srebroljupci
pravdomrsci
krivodelci
i drugi zlikovci
okrivljuju mene za svoje krivice.

Blate me, brate Ivo, za trojicu
Muče me kao Malog Radojicu
ko Starog Vujadina sa obadva sina
Oće da me pretvore u makovo zrnce
Kradljivci istine i sunčevog sjaja
podmeću mi svoja kukavičja jaja
Tako postah neka napast neviđena
Napastvujem dnevno tri stotine žena
pečem belu decu, pravim male Crnce
Sude mi za svoje grehe i zločine
i za sve ono sto oni meni čine
Gospode, pogledaj ozgo iz plaveti
i zaštiti me od ovih aveti!

Moji mladi se čude
sto se trujem i lečim
pesmom
psovkom
inatom
kao i moji stari
Šta bih ja drugo sa ovolikom tugom
Kriv sam jedino zato
sto ne umem da klečim
(osim
da prostiš
pred ženom
kad radim one stvari)
A gresan sto proćerdah
uz dert
i žal
i sevdah
onako vašarski
bećarski i ratarski
svoj stid kosovski
i ponos kajmakčalanski
Ali to ne shvataju ni preci ni potomci
golobradi starci i bradati osnovci.

Moj djed je bio domaćin čovek
u osvit ovog veka
Imao je vršalicu
vodenicu
valjalicu
tri lampeka
Moj otac je džzambasio besne konje i karuce
A ja imam samo dušu
samo ovo ludo srce
sto mi kica u grudima
o životu o ljudima
što mi peva
što mi plače
što se smeje
što me boli
što mi bije neprebolno
kao ono teško zvono
zvono crkve kralja Petra na Oplencu u Topoli!

I neću da budem sluga
ni žbir
ni udvorica
ni paž
Zato mi staviše na glavu trnov venac srama
A moja Zemlja je tek izasla iz jama
Moja kraljica,obučena u pšenicu i raž
Moja velikomučenica Srbija
ukavežena, popljuvana i slana
Ali ja znam da je sve ovo jedna velika laž
i ponosim se sto sam Srbin
Srbenda sa Balkana!

I samo sto ponekad arlauknem gnevno
ne bi li me čula sazvežđa usnula
jer znam da nas čeka prokleto Lijevno
đe u njemu bijeli se kula!


Ljubav ratara i njegove žene u noći posle oranja

Tek kad san sklopi decje glave ruse
i kad goluždravi Vlašici ozebu
Ratar i njegova žena sastanu se
u cardaku i na zemlji i na nebu.

Ruke što su vazdan milovale gvožde
sad na njenim vrelim bedrima vijore
Ratar ljubi tako ko da mulja grožde
Ratar grli ženu ko da njivu ore.

Mlada noc pocepa svoje ruho carsko
i stari Bog na nebu sve zvezde izbeci
kad Ratar posle oranja na štalskom
tavanu svoju ženu rašcereci.

Levi mu dlan brsti na Beloj glavici
oštri zubi oru na brdu Orlovcu
desna ruka vicna bicu i zdravici
striže crnu ovcu u dolu Vranovcu.

Kad se oran orac potrbuške pruži
povilenile bi i sede starice
Kad bi znale kako Ratar nocu pluži
mnoge bi carice bile ratarice.

Ratar voli tako kao da ratuje
ko da ruši zidove na tesnoj celiji
Ratar vodi ljubav ko da argatuje
u nekoj dalekoj zemlji Dembeliji.

A Ratarica, mlecna mlekarica
slatkomucenica s andeoskim likom
skida zlatnim prstima skorup sa karlica
razorana do pupka tupim raonikom.

Pucketaju kosti, pucketaju grede
i srucuje se ceramida s krova
Ratar drma stablo ko da trese zvezde
puca ko da motre ga svi preci iz rova.

Cvili pod njim ženica kao violina
podmazana belim lukom i sircetom
A slušaju je i Breg i Dolina
i prete joj nekim teškim bericetom.

Posle ljubavi ko i posle bitke
ratar hrce s buklijom dojke na svom dlanu
i sanja kako mu njene ruke vitke
sipaju melem na krvavu ranu.

Dva tela van voda i zemljine teže
što se sudariše u vecernjoj tami
smirena i topla sad spokojno leže
u senu kao u Kumovoj Slami.

Dobrica Erić


VIDEO

Sve što mi pripada – Dobrica Erić

____________________________________________________________________________________________

Priredio: B. S.

REKA DRINA, BISER U PODNOŽJU PLANINE TARE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________

Drina

Reka Drina (346 km) pripada Crnomorskom slivu, a nastaje spajanjem reka Tare i Pive kod Šćepan Polja.

Kriva-drinaKako dolazi iz netaknutih gorskih krajeva, voda ove reke je izuzetno čista a nijanse njenih boja idu od zelene, potpuno providne, do azurno plavičaste.

Zbog karakteristične zelene boje, Drina se nekada zvala „Zelenika“ ili „Zelenka“.

Nadaleko su čuvena nekadašnja splavarenja Drinom, a u znak sećanja na hrabre drinske splavare, ovde se svake godine održava moderna turisička manifestacija „Drinska Regata“ koja okuplja nekoliko hiljada posetilaca iz zemlje i inostranstva. Osim toga, na Drini se održava i nekoliko drugih manifestacija na vodi.

Perućac…

Veštacko akumulaciono jezero i istoimeno turističko naselje Perućac, još su jedna turistička atrakcija, gde na kvalitetan i uzbudljivo aktivan način možete da provedete svoj odmor.

Jezero u Perućcu poseduje idealne uslove za vodene sportove, kao i za odmor i rekreaciju na vodi. Tu je velika pontonska plaža, sa bazenima za decu različitih uzrasta, koju svakog leta poseti više hiljada kupača.

reka-vrelo-uscePerucacKroz naselje Perućac teče najkraća reka u Evropi – reka „Vrelo“, dugačka samo 365 metara i zbog tog broja nazvana još i „Reka Godina“. „Reka Godina“ se, nakon nevelikog ali spektakularno lepog vodopada uliva u Drinu. Zahvaljujući tome, Drina sa rekom Vrelo je u akciji izbora sedam čuda prirode Srbije, u organizaciji Turisticke organizacije Srbije proglašena za prvu prirodnu lepotu Srbije.

Kanjon Drine…

Perućačko jezero dugačko je 54 km, a ako se odlučite za plovidbu od brane HE „Bajina Bašta“ kroz veličanstveni Drinski kanjon, možete uživati u nezaboravnim prizorima sve do Višegrada, gde se jezero završava. U starome gradu Višegradu, zubu vremenu odoleva čuveni „Višegradski Most“ koga je nobelovac Ivo Andrić opisao u svom romanu „Na Drini Ćuprija“.

Banjska-StenaKanjon Drine, verovatno najlepši, a posle kanjona reke Kolorado i reke Tare najdublji na Svetu, prosto je zasićen netaknutim biljnim i životinjski svetom. Drina sa veštackim jezerima Perućac i Zaovine i pritokama pruža povoljne uslove za ribolovni turizam. Ovi bistri tokovi idealno su stanište za mnoge vrste rečne ribe, među kojima se ističe mladica, endemit najplemenitije vrste ali i značajan ribolovački trofej. Pored mladice, izuzetno su cenjeni i šaran, skobalj, klen, mrena, štuka, som, lipljan i potočna pastrmka.

Bogatstvo i raznovrsnost flore i faune Drine i Podrinja, jedan su od najvećih ali i najmanje iskorišćenih potencijala Srbije. Drina i Podrinje, bez imalo preterivanja, spadaju u najlepše vodne predele Balkanskog poluostrva, a istovremeno se odlikuju prisustvom mnogih endemskih i reliktnih vrsta biljaka i životinja. Reka Drina i njen veličanstveni kanjon koji opasuje Planinu Taru, nešto su što ovu planinsku lepoticu izdvaja i čini tako posebnom.

Kućica na steni (kućica na Drini)…

Ako dođete na Drinu, jedan od prizora koji će vas ostaviti bez daha, i koji ce vam najduže ostati u sećanju svakako je Kućica na steni.

kucica-na-driniOvaj motiv je najčešće fotografisani prizor na Drini i nalazi se na skoro svim reklamno-turističkim biltenima Bajine Bašte i Srbije.

Prva kućica je sagrađena davne 1969. godine, i od tada se neprestano i uporno bori protiv plahovite i nabujale reke da ostane na steni i bude simbol Bajine Bašte i ovoga kraja.

Drina je više puta odnosila kućicu i po nekoliko desetina kilometara nizvodno. Odbegla kućica je u više navrata vraćana na svoje mesto, a u slučajevima kada bi je voda definitivno odnela, na steni bi bila bi sagrađena nova, uvek veća i lepša. Nažalost, nabujala Drina je 01.12.2010. ponovo odnela kućicu. Već u proleće 2011. na steni je sagrađena nova kućica, peta po redu. Saznaje više o ovom remek-delu čoveka i prirode na sajtu Reka Drina

izvor: planinatara.rs/drina

Lirski dodatak…

TEČE REKA KRIVA DRINA

reka-drina  Teče reka kriva Drina,
teče nešto neobično:

Imam Oca, imam Sina,
samo nemam sebe lično.

Moj otac još kuću nosi
na plećima, snažan, čio,

a moj Sin, princ zlatokosi
sutra bi se oženio.

Mada mi se oni čude
ja sad prosto ne znam šta sam:

Sin mi ne da sin da budem,
Otac ne da otac da sam.

Sam između njih dvojice
ukipim se kao proštac:

Znam da sam od nas trojice
samo ja i sin i otac.

Pa ko ne bi bio strina
kad ti neko stalno kvoca:

Te ti se već plašiš Sina,
te ti se još plašiš Oca!

Nije Otac grudva snega
pa da gađneš sa njim svraku.

Ja se i sad plašim njega,
moj Sin mene ni za dlaku.

Otac je zaboravio
da sin biti nije lako.

Sin još nije otac bio
pa misli: to može svako!

Nije ni Sin grudva snega
ni lutka iz zabavišta.

Drhturim ja i od njega,
moj Otac od mene – ništa.

Moj Sin tobož zna karate
a Otac je stari živac,

pa kad god njih dva zarate
ja ispadnem glavni krivac.

Po ceo dan krivu Drinu
ispravljamo sve po koncu:

do podne sam kriv svom Sinu,
od podne do mraka Ocu.

Ako nešto skrešem Sinu
moj Otac po kuće sruši.

Ako nešto skrešem Ocu,
moj Sin se sav naroguši.

Pomazim li svoga Sina
Otac tužno skupi bore.

Potapšem li svoga Oca,
Sin puca od ljubomore.

Tako kidam svoje živce
čas zbog Oca, čas zbog Sina,

a između nas trojice
teče reka kriva Drina.

                               Dobrica Erić

Priredio: Bora*S

ZA KOGA NOVI SVET STVARATE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________

PODSEĆANJE NA 1999. godinu…

PLAČI, VOLJENA ZEMLJO

Plači, Voljena Zemljo i Suzama osvetli
Misao koja tinja u svakoj našoj želji
Od svih Suza koje sad kaplju po Planeti
najtužnije su Dečje Suze u Mojoj Zemlji.

Ko će, i čime, da plati tolike Dečje Suze
Strah, Nesanicu i Radost odletelu u nepovrat
Ko će Deci da vrati sve ono što im uze
ovo zlo, stalo svo u kratku reč – rat?

Plači, Voljena Zemljo, oljagana i sama
Suze su Tvoje davno ušle u Pesmarice
Još nisi sve Dečje Kosti ni povadila iz jama
a već ti opet bacaju Decu u jame bezdanice.

Vi što nam rušite Crkve, kućerke i palate
ratnici fanatici, ljudomrsci i suncožderi,
za koga Novi život i Novi Svet stvarate
kad Deca beže od vas u šume, među zveri?

Plači, Voljena Zemljo, Suzama Mališana
što uče školu u vučjim i lisičijim jamama
Očevi i Majke im se gledaju preko nišana,
a Stričevi i Ujaci na njih palacaju kamama.

Neka se skamene pogledi i nišani uprti
u Dečja Srca, u Bele Ptice nad rovovima
Kakav to Život može da nikne iz Dečje Smrti
Kome će svanuti dan na Dečjim Grobovima?

Nijedna Zastava na ovom trulom svetu
makar od same svile i kadive satkana
ne zaslužuje da se zavijori na vetru
ako je i Dečjom Krvlju pokapana.

Plači, Voljena Zemljo, u čeljustima ale
(neka Te bar u Suzama što više bude)
sve dok se sva tri Boga na Tebe ne sažale
i ne preseku pomor bačen međ pse i ljude.

Pogledaj svoju Decu sa staračkim licima
Mladiće na štakama što uče prve korake
Uvelu Novorođenčad u invalidskim kolicima
Bezimene Grobove, Raspamećene Majke
i Starce beskućnike u tuđim šljivicima
što zure u Nebo, nalik na ugašene ugarke.

Plači, Voljena Zemljo, i Suzama osvetli
Svoje Srce što kuca u svakoj našoj želji
Od svih Suza koje sad kaplju po Planeti
najslanije su Dečje Suze u Mojoj Zemlji!

Dobrica Erić

ZAŠTO SU TVOJI MECI IŠLI KA MOJOJ DECI ?

O NJIMA SANJAM I MAŠTAM- DECU NE MOGU DA PRAŠTAM!

PRKOSNA PESMA

TAMOiOVDE__________________________________________________________________

Ja
rab Božji
Srbin
sa prosedom bradom
izjavljujem dragovoljno
kroz lance i žicu
pred svedocima
Silom, Mukom i Nepravdom
da sam kriv i da priznajem krivicu!

Kriv sam što sam neko
a ne niko i netko

Kriv sam što u doba opšteg srbobrsta
idem u pravoslavnu crkvu
doduše poretko
i što se krstim ovako
s tri prsta!

Kriv sam što jesam
a treba da nisam
Kriv sam odavno
što stojim uspravno
i gledam u nebo, umesto u travu
Kriv sam što se drznuh protiv krivde
kriv sam
što opet slavim svoju krsnu slavu!

Kriv sam što pišem i čitam ćirilicom
Kriv sam što pevam, smejem se i psujem
a ponekad i lajem
Kriv sam i priznajem
da ne znam što znam i da znam što ne znam

Kriv sam, i da završim
s najvećom krivicom
(pre nego što se zacenem od smeha),
kriv sam tvrdoglavac
što sam Pravoslavac
i Svetosavac i što ne verujem
u sveti zločin i oproštaj greha!

Kriv sam i grešan
dakle
što postojim
i kad već postojim i još drsko stojim
što bar ne priznam da ne postojim!

Ako to priznam
da sačuvam glavu
izgubiću časni krst i krsnu slavu
Ako ne priznam
crno mi se piše
ceo svet će na moju Zemlju da kidiše

Rulje bivših ljudi
lopova i golja
čopori robota i drugih monstruma
kidisaće na moje voćnjake i polja
i na moju belu kuću pored druma
oko koje kao najlepše odive
cvetaju trešnje, jabuke i šljive.

Pa evo
priznajem i to
za spas roda
Ja više ne postojim
skinite me s liste
Ja sam od sad samo
vazduh, svetlost i voda
tri elementa koja vam koriste
A ovo što pred vama govori i hoda
to je ono što vi od mene stvoriste!

Moja ružna slika
ozverena lika
koju umnožavate u večeri i jutra
to je slika vaše svesti i podsvesti
to nisam ja, spolja
to ste vi – iznutra!

Moj dušmanine sa hiljadu ruku
s hiljadu slugu i sluškinja laži
ubrao si mi sunce ko jabuku
i radost čistu ko bulka u raži
Moji će potomci piti jed i čemer
a tvoji već piju gorku medovinu
za krvav novac kojim puniš ćemer
rasprodajući moju đedovinu
Usud će ti ludačku košulju obući
i tada će se malo razdaniti
ili će planeta od sramote pući
i sve nas u isti ambis sahraniti!

Mnogo ste važne
Zemljo moja mila
Ti i Tvoje sestre
Istina i Pravda
čim se na vas digla ovolika sila
čim su na vas zinule
krivda i nepravda.

Rulje bivših ljudi
ubica i golja
čopori robota i drugih monstruma
palacaju na tvoje voćnjake i polja
i na moju belu kuću pored druma
oko koje kao najlepše odive
cvetaju lipe, jabuke i šljive.

Šta će ovde džihadlije
krstaši, farmeri
koji Ti čereče sinove i kćeri
Mora da su čule belosvetske bande
da imaju zlatna srca
pa ih vade
da ih presade u sopstvene grudi
ne bi li i oni tako bili ljudi.

Gospodo tužioci
suci i dželati
ispisali ste mi svoje zapovesti
po zenicama
najfinijem staklu
što teže živim, lakše ću umreti
Zašli ste mnogo u noć poodmaklu
ali uzalud ćete linčovati
najgostoljubiviji narod na planeti
(zbog čega ćete goreti u paklu)
jer Ljudsko Srce
čudo nad čudima
neće da se primi u vašim grudima!

Mi se ne plašimo smrti
crne vuge
već ropskog života i bolesti duge
Smrt je česta pojava međ nama Srbima
kao što su proleće, leto, jesen, zima
I nije strašnija
pogotovu danju
od suše, poplave, zemljotresa, mraza
kad je čovek sretne na svome imanju
okađene duše i svetla obraza.

Zlonamernici
siti i maniti
sve mi zabraniste u rođenoj kući
al ne može mi niko zabraniti
da pevam i da se smejem umirući
a to se vama više ne događa
ni kad svadbujete
ni kad vam se rađa!

Poštedite me koca i konopca
i razapnite me na vrhu planina
ko vaši praoci što su mog Praoca
Isusa Hrista Nazarećanina.

Ja ću da gledam
a vi zažmurite
inače će vam se oči rasprsnuti
od sjaja mog lica
Samo, požurite
što pre me razapnete
pre ću vaskrsnuti!

Dobrica Erić (1993)