Otišao je sin Radmile i Miloša, sin Gruže i zemlje Srbije,“Orfej među šljivama“.
Dobrica Erić
Veliki pesnik Dobrica Erić preminuo je juče, 29. marta u svojoj 83. godini posle duge i teške bolesti.
Voleo sam devojku iz grada
Ja sam rođen u cveću livada;
čuvah stada pokraj reke Gruže
al’ zavoleh devojku iz grada
sa usnama ko pupoljak ruže.
Bele ruke a prsti ko dirke
pričahu mi najnežnije bajke.
Zalud uzdah iz grudi pastirke,
zalud suze moje stare majke.
Sin sam plavih šuma i livada;
gajih dobre konje i volove.
Zbog lepote devojke iz grada
zaboravih brda i dolove.
Zvao sam je ulicama dugim
i venuo ko trava jesenja.
Jednog dana spazih je sa drugim
zagrljenu u senci kestenja.
Šta sad mogu već bol svoj da patim;
mladost moju da tužim za celo.
Morao sam kući da se vratim
svome domu u rođeno selo.
I sad opet svoga vranca jašem
i u krčmi krčmim svoja stada.
Kitim svirce i razbijam čaše
i proklinjem devojku iz grada.
U selu Donja Crnuća u Gornjoj Gruži, godine 1936. rođen je Dobrica Erić.
Prvu zbirku pesama objavio 1959. a do juče više od stotinu knjiga poezije, proze, antologija, slikovnica itd.
U javnim nastupima, na večerima poezije i drugim priredbama pesme nije čitao. On ih je govorio! Gotovo ih je sve znao napamet!
Dela su mu prodata u tiražu od milion primeraka, a dosta ih je prevedeno na svetske jezike. Pesme su mu ušle u čitanke, antologije, školske lektire. Za mnoge su kompozitori napisali muziku.
Dobitnik je niza značajnih nagrada i priznanja: Mlado pokoljenje, Goranov venac, Nagrada Zmajevih dečjih igara, Neven, Vukova nagrada.
Za knjigu rodoljubivog pesništva “Razapeta zemlja”, koja je doživela deset izdanja dobio je petnaest nagrada.
Pismo učitelju
Mom Učitelju, Stojanu Živkoviću
Dragi gospodine Učitelju, ne znam
Da li si na ovom ili onom svetu
Tvoja reč je za mene bila kao sezam
Kojim se otvaraju gradine u cvetu.
Naučio si me da pišem i čitam
Da poštujem roditelje i sve stare ljude
Da ne budem lenj, gord, lukav i dvoličan
Da je zlato svaki grumen rodne grude.
Ti si nas učio, blag i tih ko dašak
Povetarca što nam je ćarlijao vazda
Da je bolje biti pošten siromašak
Nego nepošten bogataš i gazda.
Naučio si me da volim zastavu
Junačke pesme, Svetosavsku himnu
Da je mnogo bolje izgubiti glavu
Nego dušu i obraz, nego Otadžbinu.
Poslušao sam Te, dragi Učitelju
Nisam ni lenj, ni gord, ne marim za vlast
Najviše na svetu volim svoju Zemlju
Al to mi sad, izgleda, ne služi na čast.
Ne važe više priče o poštenju
I pravdi, čak ni za mnoge Pravoslavce
Ništa više nije po Tvome učenju
Pa mi se čini da stojim naglavce.
Stari ljudi dvore decu i unuke
Lenjost je vrlina, a pošten rad porok
Vlastoljupci niču svuda ko pečurke
I svaki je novi spasitelj i prorok.
Jedni nas kude, a drugi nas hvale
Treći nas uspavljuju šarenim lažama
Peti našu zastavu cepaju i pale
A tuđe im se viju nad glavama.
Gledam, Učitelju, i slušam u čudu
Mesto da je ljube kao kolač slavski
Dali bi za grumen zlata rodnu grudu
A za malo vlasti – i Hram Svetosavski!
Dali bi kosovske kosti i božure
Šumadinske voćnjake, Homoljske planine
Vojvođanske žitnice i raške klisure
Krajine i njine krvave haljine!
Dali bi staru ajdučicu i trojeručicu
Moravu i njeno zdravlje Pomoravlje
Mačvansko blato, borsko srebro i zlato
Pesmu petlova i Ružu vetrova!
Zlatiborsko zelenilo, podunavsku plavet
Snežni Kopaonik, župske vinograde
Studeničku riznicu, gospodstvo i pamet
Avalu i avaj, tebe, crni Beli Grade!
Dali bi sela i varoši, reke i Jezera
I sve naše svetinje nad kojima bruje
Zvona u kojima nam je prezimila vera
U Boga koji sve vidi i čuje.
Vidi valjda i mene: guram šezdeset i šestu
I polako se povlačim iz boja
Nisam uspeo da spasem planetu
Što lebdi u magli našeg nespokoja-
Pa sad, razbarušen kao hrast na vetru
Rasipam suvo lišće reči s grana
I lutam i pevam, usamljen u svetu
Kao crna ovca ili bela vrana…
Dragi Učitelju, Tvoje lice strogo
Blaži me u ovo predvečerje rano
Jer Tvoj nauk meni ipak znači mnogo
I ja sam Ti zato zahvalan beskrajno
Zbogom, gospodine Učitelju, zbogom!
Književna dela Dobrice Erića
Svet u Suncokretu, (1959), Vašar u Topoli, (1965), Stari seljački kalendar, (1966), Slavuj i sunce, (1968), Ogrlica od grlica, Kulturni Centar, Novi sad (1969), Torta sa pet spratova, (1973), Pesma o svicima, (1975), Dolina suncokreta, (1976), Večni kratkovečnici, (1977), Slavuj i sunce, IRO. Mladost, Zagreb (1978), Bašta sa sedam ruža, (1979), Sricanje žene, (1980), Leto u Kalipolju, IRO. Veselin Masleša, Sarajevo (1980), Čardak između četiri jabuke, (1980), Moj drug, Milivojčićev lug, (1982), Cunčeva verenica, (1985), Tako žubori reka, (1987), Pismo kraljici cveća, Rad, Beograd (1988), Roždestvo ratarevo, (1989), Krunisanje, (1989), Bunar za prijatelje, (1990), Puževa srma, (1991), Ekološki bukvar, (1991), San Gružanske letnje noći, (1992), Jezero Ježeva bara, (1993), U vatri bismo, ne izgorismo, (1993), Plači voljena zemljo, (1993), Razapeta zemlja, (1999), Vilina Dolina, (1999), Pusti puže rogove, IP. Rad, Beograd (2002), Krunisanje, IP. Rad, Beograd (2002), Dečak sa zlatom lipe u kosi, (2005), Peta strana sveta, Pčelica (2012), Bajka o caru pčelaru, Pčelica (2013), Cica Mica Čačkalica, Pčelica (2014).
Da l’ još nekom noćas ovo zlato smeta
Da l’ još nekom noćas ovo zlato smeta?
Ova susnežica nebeskih trešanja?
Noć je otvorena na sve strane sveta.
Za snove; a mene, znam niko ne sanja.
San je bio moj hod, moj korak i senka
mnogo sam se nevičan u svoj san uzdao,
prokock’o sam pesmu k’o konja Zelenka
koga nikad niko nije zauzdao.
Pa neka mi ruku lizne bar taj verni
pas meseca što je sa mnom izranjao
iz oblaka berićetnih snohvatica, jer ni
ove noći niko nije me sanjao.
San je bio moj hod, moj korak i senka
mnogo sam se nevičan u svoj san uzdao,
prokock’o sam srce k’o konja Zelenka
koga nikad niko nije zauzdao…
Brojim blede plamičke ponoćnih petlova
i isprane kamičke po nebeskom dnu,
Ja, što svima otvarah vrata svojih snova
ne nađoh svoj kutak ni u čijem snu…
Ponosna pesma
Ja pevam
grla čista
kao što drvo lista
pevam kroz lavež pasa
kao što pšenica klasa
pevam s grumenom zemlje u šaci
kao što Sin peva o Majci
i molim anđele
dečicu bestelesnu
da mi usliše i prime pesmu.
Ovo je moja jedina
i jevanđeljska Zemlja-Majka
Moja kneginja
moja gospođa varošanka
moja seljanka storučica.
A oko nje se digla halabuka i hajka
ko da je vučica
ko da je hajdučica.
S njom sam pola stoleća
cvetao i klasao
zrio i gnjio
pevao i plakao
i da sam juče umro
ne bih znao
da ovo nisu voćke kalemljene
ni polja lebna
ni potoci
već prerušene munje, vukovi i poskoci!
Nagrdiše mi zemlju
onoćiše mi dane
Zacrniše mi sunce
pa se ježim i srdim
Oljagaše mi ime i prezime
kuću i ukućane
al ja se opet ponosim što sam Srbin!
Kažu da sam divljak
i da nisam u pravu
što branim svoju kuću
svoj krst i krsnu slavu
A oni meni
u mojoj rođenoj Zemlji
udaraju međe
prekrajaju tapije
i pečate crvenim voskom
prozore, vrata, kapije.
Trpaju na moje pleće
svo belosvetsko smeće
i čekaju da padnem
da posrnem
ili bar da se zgrbim
ali ja stojim ko krst
ko Hristovo raspeće
i ponosim se sto sam Srbin!
Ponosim, kažem
ali u mom ponosu
nema poniženja prema drugima
gordosti ni poruge
Kad bi svi ljudi mogli
da se ponose onim što su
ne bi niko imao razloga da mrzi druge.
I samo sto ponekad proškrgućem gnevno
ne bi li me čula planeta usnula
jer znam da nas čeka prokleto Lijevno
đe u njemu bijeli se kula!
Moja zemlja je ista onakva
kakva je uvek bila
Duša joj ko lebac
ko kiseljak starinski
Svakog je Ona tim lebom
dočekala i počastila
i ispratila, s poslacima
onako domaćinski.
Samo se više ne slažemo
sa onom Božijom besedom
Ko tebe kamenom, ti njega lebom
Promenili smo malo i mi
svoju čobansku ćud
pa ko nas lebom
mi njega lebom, medom i vinom
a ko nas kamenom
mi njega kamenčinom
I zato smo evo stali pred strašni sud.
Poabase mi ruho
naružise mi lice
Oko srca mi lanac
na ustima katanac
Uspavaše mi pčele i ućutkaše ptice
al ja se opet ponosim
sto sam Srbin, Balkanac!
I samo što ponekad zabugarim gnevno
ne bi li me čula nebesa usnula
jer nas opet čeka prokleto Lijevno
đe u njemu bijeli se kula!
Samozvani mirotvorci što nas zavadiše
Crnim tamjanom nam Zemlju okadiše.
Dušebrižnici bez duše i srca
glavešine, glavonje i glavoseče bez glava
pobornici za ljudska prava i slobodu
pouzimaše nam ključeve svih prava
pa čak i nasušni hleb
vazduh i vodu.
đavolji sinovi i pasji sinovci
korov istrkljao iz bolesne klice
srebroljupci
pravdomrsci
krivodelci
i drugi zlikovci
okrivljuju mene za svoje krivice.
Blate me, brate Ivo, za trojicu
Muče me kao Malog Radojicu
ko Starog Vujadina sa obadva sina
Oće da me pretvore u makovo zrnce
Kradljivci istine i sunčevog sjaja
podmeću mi svoja kukavičja jaja
Tako postah neka napast neviđena
Napastvujem dnevno tri stotine žena
pečem belu decu, pravim male Crnce
Sude mi za svoje grehe i zločine
i za sve ono sto oni meni čine
Gospode, pogledaj ozgo iz plaveti
i zaštiti me od ovih aveti!
Moji mladi se čude
sto se trujem i lečim
pesmom
psovkom
inatom
kao i moji stari
Šta bih ja drugo sa ovolikom tugom
Kriv sam jedino zato
sto ne umem da klečim
(osim
da prostiš
pred ženom
kad radim one stvari)
A gresan sto proćerdah
uz dert
i žal
i sevdah
onako vašarski
bećarski i ratarski
svoj stid kosovski
i ponos kajmakčalanski
Ali to ne shvataju ni preci ni potomci
golobradi starci i bradati osnovci.
Moj djed je bio domaćin čovek
u osvit ovog veka
Imao je vršalicu
vodenicu
valjalicu
tri lampeka
Moj otac je džzambasio besne konje i karuce
A ja imam samo dušu
samo ovo ludo srce
sto mi kica u grudima
o životu o ljudima
što mi peva
što mi plače
što se smeje
što me boli
što mi bije neprebolno
kao ono teško zvono
zvono crkve kralja Petra na Oplencu u Topoli!
I neću da budem sluga
ni žbir
ni udvorica
ni paž
Zato mi staviše na glavu trnov venac srama
A moja Zemlja je tek izasla iz jama
Moja kraljica,obučena u pšenicu i raž
Moja velikomučenica Srbija
ukavežena, popljuvana i slana
Ali ja znam da je sve ovo jedna velika laž
i ponosim se sto sam Srbin
Srbenda sa Balkana!
I samo sto ponekad arlauknem gnevno
ne bi li me čula sazvežđa usnula
jer znam da nas čeka prokleto Lijevno
đe u njemu bijeli se kula!
Ljubav ratara i njegove žene u noći posle oranja
Tek kad san sklopi decje glave ruse
i kad goluždravi Vlašici ozebu
Ratar i njegova žena sastanu se
u cardaku i na zemlji i na nebu.
Ruke što su vazdan milovale gvožde
sad na njenim vrelim bedrima vijore
Ratar ljubi tako ko da mulja grožde
Ratar grli ženu ko da njivu ore.
Mlada noc pocepa svoje ruho carsko
i stari Bog na nebu sve zvezde izbeci
kad Ratar posle oranja na štalskom
tavanu svoju ženu rašcereci.
Levi mu dlan brsti na Beloj glavici
oštri zubi oru na brdu Orlovcu
desna ruka vicna bicu i zdravici
striže crnu ovcu u dolu Vranovcu.
Kad se oran orac potrbuške pruži
povilenile bi i sede starice
Kad bi znale kako Ratar nocu pluži
mnoge bi carice bile ratarice.
Ratar voli tako kao da ratuje
ko da ruši zidove na tesnoj celiji
Ratar vodi ljubav ko da argatuje
u nekoj dalekoj zemlji Dembeliji.
A Ratarica, mlecna mlekarica
slatkomucenica s andeoskim likom
skida zlatnim prstima skorup sa karlica
razorana do pupka tupim raonikom.
Pucketaju kosti, pucketaju grede
i srucuje se ceramida s krova
Ratar drma stablo ko da trese zvezde
puca ko da motre ga svi preci iz rova.
Cvili pod njim ženica kao violina
podmazana belim lukom i sircetom
A slušaju je i Breg i Dolina
i prete joj nekim teškim bericetom.
Posle ljubavi ko i posle bitke
ratar hrce s buklijom dojke na svom dlanu
i sanja kako mu njene ruke vitke
sipaju melem na krvavu ranu.
Dva tela van voda i zemljine teže
što se sudariše u vecernjoj tami
smirena i topla sad spokojno leže
u senu kao u Kumovoj Slami.
Dobrica Erić
VIDEO
Sve što mi pripada – Dobrica Erić
Priredio: B. S.
TAMOiOVDE 