FAKTORI KOJI DOPRINOSE RAZVODU…

tamoiovde-logo

Primećeno je da sam izbor bračnog partnera utiče na sudbinu određene veze. Kao što su pokazali rezultati mnogih studija, „prtljag“, tj. skup predbračnih faktora sa kojima mladi ljudi ulaze u porodični život, ima značajan uticaj na uspeh adaptacije u prvim godinama zajedničkog života, na snagu porodice, stepen verovatnoće razvoda.

Predbračni faktori uključuju neke karakteristike roditeljske porodice, socio-demografske karakteristike ljudi koji planiraju da stupe u brak, karakteristike perioda upoznavanja dok su u vezi.

Od karakteristika praporodice (roditeljske porodice) najbolje je izučen uticaj sledećih faktora; opšte je prihvaćeno da razvod roditelja povećava verovatnoću razvoda njihove odrasle dece (verovatnoća ne znači fatalnost, jer negativni faktori mogu da se „pokriju“ pozitivnim).

Takođe je utvrđeno da su razvodi bili češći kod dece roditelja koji nisu uspeli u ličnom životu — na čvrstinu veze ne utiče samo odsustvo jednog od roditelja već i sukobi u roditeljskoj porodici, negativna emocionalna atmosfera. Verovatno u konfliktnim i nepotpunim porodicama deca ne dobijaju adekvatan uvid u model uspešnih porodičnih odnosa. Takođe, u porodicama u kojima postoje razvedeni članovi, može se razviti tolerantniji stav prema razvodu („spremnost za razvod“).

Od velikog je značaja činjenica da su nepotpune porodice u težoj materijalnoj situaciji od porodica sa dva roditelja, što zauzvrat utiče na smanjenje verovatnoće dobijanja dobrog obrazovanja, profesije i prihoda; što je niži nivo obrazovanja, profesionalni status i prihodi muža, to je veća verovatnoća razvoda. Među predbračnim faktorima koji povećavaju verovatnoću razvoda, zapadni psiholozi i sociolozi jednoglasno uključuju trudnoću neveste (uticaj takozvanih prinudnih brakova).

Studije u SAD-u su pokazale da je verovatnoća raspadanja porodica sa predbračnom trudnoćom dvostruko veća. Među razlozima to se obično navodi narušavanje procesa adaptacije mlade i mladoženje za brak, „preskakanje“ na sledeću fazu porodičnog života u vezi sa rođenjem i vaspitanjem dece, pogoršanje ekonomske situacije supružnika u vezi sa rođenjem deteta. Nisu beznačajni i motivi stupanja u brak: u ovom slučaju, često je jedini razlog za brak – skoro rođenja deteta (Foteeva E. V., 1988).

Verovatnoću razvoda povećavaju i druge okolonsti predbračnog perioda života: kratak period predbračnog poznanstva (od strane psihologa se preporučuje 1 – 1,5 godina); ozbiljne svađe i sukobi tokom veze; negativan odnos roditelja prema tom braku (43% onih koji su razvedeni nisu dobili odobrenje roditelja da stupe u brak, a samo 13% brakova zasnovanih bez odobrenja roditelja živi u stabilnom braku).

Faktori rizika su okolnosti kao što su suviše rani brak (pre 19 godina), odlaganje formalne registracije odnosa (kao znak nepripremljenosti za prihvatanje odgovornosti), razlika u godinama između supružnika više od 10 godina, značajna razlika u fizičkoj privlačnosti, neki motivi stupanja u brak (iz materijalnih razloga, brak iz želje da se osvetite nekom trećem licu, brak sa ciljem da se pobegne iz omrznute roditeljske kuće) (Jaffe M. 1991).

Negativan uticaj na izgradnju dugoročnih odnosa imaju neke osobine ličnosti, kao što su lična (emocionalna) nezrelost, nisko samopoštovanje (jer ono stvara nesigurnost u sebe i ljubomoru, otežava odnose izgrađene na ljubavi i poverenju), prekomerna zavisnost (od roditelja), emocionalna izolacija (kao nemogućnost pokazivanja svojih osećanja i prihvatanja osećanja drugog) (Jaffe M. 1991).

Adler je povezao zrelost pojedinca sa verom u sebe, sa sposobnošću da otvoreno susreće životne probleme i rešava ih, sa činjenicom da kod čoveka postoje bliski prijatelji i normalni odnosi sa susedima. Pored toga, važan pokazatelj pravilnog pravca u životu Adler je smatrao bavljenje korisnom delatnošću i profesionalizam. „Nekome ko je lišen svih ovih kvaliteta“, pisao je on, „ne veruj, jer nije sasvim zreo za ljubavnu vezu“ (Adler, „Nauka živeti“).

Od nedostataka koji povećavaju verovatnoću neuspeha braka, Adler je naveo sledeće: nepoverenje prema objektu ljubavi, jer je to jedan životni stav koji dovodi do stalnih sumnji i oni jasno ukazuju na nespremnost da se čovek sretne sa stvarnim problemima u životu; želja da se stalno kritikuje i prevaspitava druga osoba; preterana osetljivost, što može biti simptom kompleksa inferiornosti; stalno očekivanje razočarenja, što postaje uzrok ljubomore u braku.

Treba napomenuti da ovi faktori rizika nisu „fatalni“ u prognozi budućih bračnih odnosa, jer postoje uspešni bračni parovi sa velikom razlikom u godinama, sa veoma kratkim rokom predbračne veze itd.

Svi ovi faktori pre imaju „kumulativni“ karakter, tako da se pri njihovoj akumulaciji verovatnoća raspada bračnih odnosa povećava. Na primer, prema svedočenju M. Jaffe i F. Fenvik, ako se sa jednim psihološki nezrelim partnerom i dalje možemo nadati da će se odnosi sačuvati, dva takva partnera su nepovratno osuđeni na neuspeh.

Iz knjige: Andreeva T.V. – Porodična psihologija

Izvor: poznajsebe

____________________________________________________________________________________________

 

KAKO SU RAZDVOJENI MUŠKARCI I DEČACI…

tamoiovde-logo

Devojčice uče da budu žensko od mame – ali dečaci ne mogu da nauče da budu muško od nje, koliko god ona dobra mama bila. Ljudska rasa je stotinama hiljada godina živela u malim nomadskim grupama– bilo je oko 20 do 40 ljudi u grupi.

otac-i-sin-zajedno-680x450Ljudska rasa je stotinama hiljada godina živela u malim nomadskim grupama– bilo je oko 20 do 40 ljudi u grupi. Da ste živeli u to doba, verovatno biste sreli samo oko 200 ljudi tokom života.

Čak i kada se završilo novo kameno doba i kada je počela pisana istorija, još uvek smo 4.000 godina živeli u selima i malim mestima. Veliki antički gradovi – Atina, Krit i Rim – bili su, prema našim današnjim standardima, mali.

U vrlo stabilnom načinu života plemena i sela, očevi i sinovi su živeli i radili jedni blizu drugih. Očevi, ujaci i dede učili su mlade muškarce svom poslu ili zanatu i, istovremeno, kako da budu muškarci. To je bilo dugotrajno šegrtovanje. Četrdesetogodišnjaci su još učili. Stari muškarci i žene su predvodili zahvaljujući svom velikom znanju i iskustvu.

Dečaci su čitavog dana, svakodnevno, bili okruženi muškarcima, koji su ih aktivno (i obično sa uživanjem) podsticali i učili. Duboko su upijali ton, stil i manire muškosti od desetak dostupnih uzora, koji su, po potrebi, prema njima bili čvrsti i nežni. Na iznenađenje većine nas, sada se smatra da je život u lovačko-sakupljačkim vremenima bio udoban, čak i lagodan. Na primer, većina ljudi je mogla da zadovolji svoje potrebe za hranom i skloništem sa svega nekoliko sati rada na dan.

Prvi put u ljudskoj istoriji, sazrela je generacija dečaka koju nisu odgajili očevi u pravom smislu te reči. Takav aranžman danas prihvatamo zdravo za gotovo. Očevi rade, majke odgajaju decu (ili ih daju u obdanište da ih podižu druge žene). Učiteljice vaspitavaju naše dečake.

Očigledno smo se vratili unazad! Detaljno znanje i usavršene veštine ljudi, akumulirane tokom eona, i njihovo sistematično prenošenje svakom detetu ponaosob, omogućavalo je izobilan i prijatan život. Nije sve bilo savršeno. Prastare kulture su takođe imale svojih problema, ali su posedovale ravnotežu i veštinu očuvanja života koje su poštovane stotinama generacija.

A onda je bez presedana (u ekološkom treptaju oka) sve počelo da se menja. Prelazak na poljoprivredu, stvaranje gradova i dolazak Industrijske revolucije (pre samo šest generacija) koja je zauvek sve promenila. Seljaci su oterani kako bi se oslobodilo zemljište za gajenje vune, koja je bila unosnija od useva. Samo delić radne snage je bio potreban za uzgajanje vune.

Gradovima je bila potrebna radna snaga – fabrički radnici, činovnici, rudari i fizički radnici. Mogli ste ili da se prilagodite ili da umrete od gladi. (Isti proces se i dan-danas odvija u Aziji i u drugim delovima sveta.) Očevi su, prvi put u istoriji, radili daleko od sinova, ustajali su pre zore i vraćali se kad padne mrak.

Uvedeno je školovanje – ne toliko iz humanitarnih razloga već zbog toga što je ustanovljeno da ono bolje priprema decu da postanu mirni fabrički radnici u devetoj ili desetoj godini. Prvi put u ljudskoj istoriji, sazrela je generacija dečaka koju nisu odgajili očevi u pravom smislu te reči. Takav aranžman danas prihvatamo zdravo za gotovo.

Očevi rade, majke odgajaju decu (ili ih daju u obdanište da ih podižu druge žene). Učiteljice vaspitavaju naše dečake. Dečaci mogu da biraju: da pristanu i budu mali dobri dečaci ili da prave probleme i budu nevaljali.

“‚Nevaljali” stvaraju bande radi utehe i samozaštite, u potrazi za muškom energijom koje nisu ni svesni da im nedostaje.

Odsustvo očeva danas

otac-i-sinIz perspektive sinova, malo se toga promenilo u proteklih 150 godina. Očevi danas rade u čistijim, bezbednijim sredinama – ali efekat na porodicuje je isti. A može da bude i gori.

Muškarac koji radi u kancelariji ima malo toga zajedničkog sa svojim sinom i često ne može ni da mu objasni čime se bavi. Tata “ide na posao”, gde prosto nestane u nekoj neshvatljivoj aktivnosti devet ili deset sati dnevno. Sredinom 70-ih godina prošlog veka, kompanija za proizvodnju igračaka “Matel” htela je da pusti u prodaju porodicu lutaka nazvanu “Porodica Srce”.

Prvo su ispitali modele, koji su se (prirodno) sastojali od majke, oca i dvoje dece. Mnoga deca koja su učestvovala u testiranju su uzela lutku oca i ostavila su je u stranu. Upitana: “A šta je sa ocem?”, deca su odgovarala: “On je na poslu”, i ostavljala su lutku netaknutu.

Očev posao nije imao suštinu ili smisao, i retko je korišćen u igri. (Problem je, naravno, konačno rešen. Očevi-lutke su prodavane zasebno sa velikim mišićima, oklopima i puškom!) Robert Blaj kaže da “ukoliko otac boravi u kući samo sat-dva uveče, onda će ženske vrednosti, koliko god da su sjajne, često biti jedine aktivne vrednosti u kući”.

Otac od karijere ne pruža deci ushićenje, podučavanje, ni svoju suštinu, već samo svoje raspoloženje. A u sedam sati uveče, to raspoloženje je uglavnom nervoza i umor. Devojčice uče da budu žensko od mame – ali dečaci ne mogu da nauče da budu muško od nje, koliko god ona dobra mama bila. Feminizam je uzeo maha i razvio se posredstvom mreže žena koje su već bile vrlo vešte u pružanju verbalne podrške, u odnošenju sa ženama na intimnom nivou. U izvesnom smislu, njima je bilo lako da to izvedu.

Muškarci nisu vešti u ophođenju jedni sa drugima, pogotovo ne sa onima iz drugih starosnih grupa. Gde bi uopšte mogli da steknu te veštine? U našem društvu postoje različiti stepeni odsutnosti očeva. Sa našom visokom stopom razvoda, možda trećina dece odraste bez oca ili s ocem koji je na mahove prisutan u porodičnom životu. Rezultati jedne studije su pokazali da, godinu dana nakon razvoda, oko 30 odsto očeva više nije imalo kontakt sa svojom decom!

Otac od karijere ne pruža deci ushićenje, podučavanje, ni svoju suštinu, već samo svoje raspoloženje. A u sedam sati uveče, to raspoloženje je uglavnom nervoza i umor.

Ranije smo rekli da se tinejdžerske bande sastoje od dečaka čiji su očevi odsutni ili su se emocionalno povukli. Ponašanje pripadnika bandi (čega oni sami nisu svesni) očigledno ima za cilj da isprovocira starije muškarce da ih primete. Tu dinamiku razumeju svi dobri seoski policajci. Pritisak vršnjaka, koji utiče na svu decu, ima problematične posledice po one koji imaju loš odnos sa roditeljem istog pola.

Tinejdžer koji uživa u društvu svog oca i njegovih prijatelja nema potrebe da traži vođstvo u osamnaestogodišnjem predvodniku bande. Loša vest je da možda nije dovoljno ni kada stvari u porodici dobro idu. Čak i kada je otac prisutan, požrtvovan i raspoloživ vikendima i tokom večeri i kada je brak zdrav i kada su uslovi idealni, dečaci i dalje bivaju uskraćeni.

Vrlo je verovatno da dečaci imaju biološku potrebu za pojedinačnim kontaktom sa muškarcem nekoliko sati na dan. Da formulišemo to drugačije, imati zahtevan posao, prevoziti se na posao po gradu i dobro odgajati sinove je izuzetno teško. Nešto mora da trpi.

Samopouzdana muškost

Biva još gore. Neki psihoanalitičari i porodični terapeuti širom sveta primetili su da odsustvo oca stvara posebne nuspojave. Odsutni otac nije samo neutralna persona. Ne možete biti neutralni u porodici. Članovi istog domaćinstva mogu ili da se vole ili da se mrze. Sin ili voli ili mrzi svog oca – nikada nije neutralno. Kada je neko ko vam je toliko potreban, tako blizu a ipak tako daleko, to pobuđuje ogroman intenzitet osećanja. Savremeni otac od karijere mora da se suoči sa tim problemima.

Muškarci pokazuju svoju ljubav time što mnogo i dugo rade. Ali ne bivaju uvaženi zbog toga jer su njihova deca željna njihovog prisustva a ne njihovih darova. Deca i dalje traže po neku kompjutersku igricu ili firmirane patike, ali, uz dovoljno vremena koje im otac poklanja, ubrzo zaboravljaju na te zamene.

Žene treba da budu vrlo jasne u pogledu toga šta traže od svojih muževa – jer su muškarci skloni tome da automatski pretpostave da je njihova sposobnost privređivanja njihov najveći doprinos.

Jedan naš prijatelj se oženio ženom koja je jedanput tokom udvaranja pomenula da se nikada ne bi udala za siromašnog čoveka. On je postao kompulzivni kockar ne bi li održao utisak uspešnosti. To je dovelo do pronevere i zatvorske kazne. To je bio težak nauk.

Žene treba da budu vrlo jasne u pogledu toga šta traže od svojih muževa – jer su muškarci skloni tome da automatski pretpostave da je njihova sposobnost privređivanja njihov najveći doprinos.

Otac pedesetih godina prošlog veka je takođe naporno radio za život. Posedovao je moć da bude na distanci, koja je bila prilična, i često moćna sila. Ali, to njegovom sinu nije pružalo nikakvu duhovnu hranu. Kao što smo rekli, sinovi pedesetih su mogli samo da nauče kako da se “ponašaju” kao tata, ali ništa nisu mogli da crpe iz njegovog unutrašnjeg sveta.

Problemi bi se, na primer, pojavljivali kada bi taj sin zasnovao sopstveni brak. On nije posedovao nikakvu mušku dubinu koju bi mogao da crpi –samo figuru nemog oca izrezanog od kartona. Zamišljamo ženu u braku, koja zauzima stav o tome šta joj je bitno, koja je nalik vrhu moćne, solidne piramide ženstvenosti, jer počiva na nepreglednim iskustvima žena koja je upila.

Muškarac, koji zauzima stav o tome šta mu je bitno, ima samo klimavu kulu od karata – skicirane, površne primere muževnosti koje je sklepao iz filmova i tome sličnog. Takoda je stalno nesiguran i ne može da se odnosi na ravnopravnoj nozi. Nikada nije upoznao unutrašnji život muškaraca koji su sebe delili. Ima samo klišee i neotesane izraze kojima pribegava u nuždi.

Najčešće popušta ili beži ili postaje zao. Stalno se susrećem sa tim tokom psihološkog savetovanja: sa muškarcima koji prosto ne mogu da budu iskreni sa svojim partnerkama. To vodi dubokoj žalosti. Bez samopouzdanja da se založite za ono do čega vam je stalo, ništa se ne može rešiti. A samopouzdanje – muškarac – dobija od oca ili drugih koji ga zamenjuju.

Kako uspeti!

Za početak, pojavljujte se u životima sopstvene dece! Ukoliko tokom trudnoće često čuju vaš glas, uskoro će početi da ga razlikuju od majčinog i bilo čijeg drugog. Nakon rođenja, okretaće se u vašem pravcu kada čuju tu poznatu tutnjavu. Kada su mali, često ih prislonite uza sebe i oni će takođe osetiti vaš glas. Muški glas odjekuje duboko u grudima i vibrira kroz bebu koja se drži u naručju, i one će to zavoleti. Otkopčajte košulju kada ih nakon rođenja uzmete u naručje.

Nemojte da koristite sapun, dezodorans ili bilo kakvu parfimisanu kozmetiku, kako bi se vaše dete vezalo za vaš prirodan, čist, znojav miris. Vaš jedinstven mirisni potpis će im predstavljati ohrabrenje. Ne dozvolite da vas u bolnici razdvoje od žene i deteta. Spavajte u istoj sobi, brinite se o detetu kako bi vaša žena mogla da se naspava. Naravno, poštujte i njenu želju da bude malo nasamo sa detetom.

Ne dozvolite da vas u bolnici razdvoje od žene i deteta. Spavajte u istoj sobi, brinite se o detetu kako bi vaša žena mogla da se naspava.

Nemojte da dozvolite sestrama da vam odnesu dete u bolničke jaslice kada njegovi sopstveni roditelji mogu da ga neguju. Organizujte se da ne radite neko vreme, barem mesec dana ili tri meseca ukoliko možete, kako bi prvi dani mogli da budu neužurbani. Naučite da kuvate! Obratite pažnju na osećanje suparništva. Na prednjoj korici knjige Preživeti porodicu (knjiga Džona Kliza i Robina Skinera o porodicama) ima karikatura muškarca koji gleda svoju ženu kako doji dete.

Muškarac sisa dudu i deluje vrlo nesrećno. Kada se pojavi nova beba, obratite pažnju na osećanje suparništva i prihvatite ga ukoliko se pojavi. (Možda i neće.) Vaša žena vas voli koliko i bebu. Ali je prirodno da se ona tokom prve godine hormonski preusmeri na onu vrstu obožavanja koje nju osposobljava da se brine o detetu i da uživa u tome. Podržavajte je, nađite nekoliko minuta na dan da se “povežete” sa njom i budite strpljivi. Ona ćevam se vratiti!

Budite tu za vašeg sina

Knjiga Kliz-Skinera takođe sadrži jednostavnu i dubokoumnu karikaturu dečaka koji prelazi most od majčine do očeve obale reke. To simbolizuje nužan stadijum u muškom razvoju. Već u šestoj ili sedmoj godini, dečak mora da preusmeri primarnu identifikaciju. On će voleti i imati intenzivan odnos sa majkom, ali on više nije “njen”. On aktivno želi da bude sa ocem i da bude nalik njemu.

On to može samo ukoliko je otac prisutan, dostupan i zainteresovan da provodi vreme sa njim. Otac treba da radi stvari sa sinom, da uživa u deljenju života sa njim, da pred njega postavlja izazove i da ga testira, ali da ga nikada ne povređuje ili omalovažava. To može da poprimi razne oblike.

Odlomak iz knjige “Biti muško” Stiva Bidalfa (Mali vrt)

Biti-musko-211x300Većina muškaraca zapravo ne živi. Umesto toga, oni glume da bi se zaštitili”. Tako počinje ova nadahnuta, praktična i iskrena knjiga o muškarcima.

Ne bi bilo preterano reći da je Biti muško – Manifest za oslobođenje savremenog muškarca od obogaljujućih i prevaziđenih uloga.

Otkako je prvi put objavljena 1994, knjiga Biti muško ima snažan i dubok uticaj na muškarce i žene širom sveta i postala je jedna od najpoznatijih knjiga o životu muškarca.

Knjiga kruži od oca do sina, od prijatelja do prijatelja, žene do muža, uz jednostavnu poruku: „Ovo moraš da pročitaš!”

Teme uključuju:
• Vi i vaš otac
• Muškarci i žene
• Seks i duh
• Posao sa dušom
• Pravi muški prijatelji
• Biti otac
• Muški divlji duh
Knjiga Biti muško promenila je način na koji doživljavam muža i oca. Mnogo puta me je dovela do suza. Zbližila nas je više nego ikad.
– pismo žene
Bacio sam knjigu o zid. Zatim sam je podigao i nastavio da čitam.
– pismo muškarca
Biti muško dopire do srca svakog čitaoca i predstavlja jednostavnu i praktičnu mapu puta za muškarce koji žele da obogate svoj život. Ženama predstavlja potresno otkrovenje, dok se muškarci u njoj prepoznaju i stiču nadu da život može biti drugačiji. Biti muško nije samo nešto što čitate, to je nešto što radite.

Stiv Bidalf je najpoznatiji porodični terapeut i pisac priručnika za roditelje u Australiji. Njegove knjige, uključujući: Kako odgajati sinove i Veština ljubavi, prodate su u više miliona primeraka širom sveta.
Izvor:detinjarije.com

_________________________________________________________________________________________

KORAK NA I KORAK SA LUDOG KAMENA….

tamoiovde-logo

Ovo možda niste znali o… braku

Korak na ludi kamen

Kao i svaka društvena pojava, brak je jedna od neiscrpnih naučnih tema. Svoj stav o braku imaju i biolozi, i psiholozi, i sociolozi, i ekonomisti i pravnici, ali i obični smrtnici 

10-1• Kulturološki koreni, nasleđa i verski običaji oblikovali su brak tokom hiljada godina. Najranija zajednica veoma se razlikovala od današnje. Naši preci bivali su zajedno zarad zaštite i opstanka. Neki istoričari veruju da su prvi brakovi u stvari bila grupna venčanja, odnosno međusobno povezivanje plemena, a mnogo kasnije muškarci i žene bivali su zajedno u parovima.

• Stari obredi venčanja veoma se razlikuju. Svaki narod ima neke jedinstvene običaje. Tako, recimo, u Grčkoj bračni par za vreme obreda u pravoslavnoj crkvi nosi venčane krune vezane crvenom trakom, jevrejski par na dan venčanja ne jede i ne pije, dok se u Japanu obred završava tako što mladenci ispiju tri gutljaja sakea.

• Venčani prsten ili burma najstarije je obeležje braka. Običaj potiče iz drevnog Egipta. Pošto je za narod pored Nila krug bio simbol večnosti, zalog za trajnu ljubav i neraskidiv zajednički život oblikovan je u prsten. Egipćani su ga nosili na domalom prstu leve ruke jer su verovali da vena na ruci tog prsta ide pravo do srca. 

Gotovo svaka civilizacija od Egipta naovamo koristila je prsten kao simbol bračnog dogovora. I stari Grci su ga smatrali simbolom neraskidive ljubavi, dok su Rimljani bili manje romantični. Iako su i oni venčano prstenje, iskovano od gvožđa, nosili na domalom prstu leve ruke, ono nije bilo simbol ljubavi za ceo život već pravo svojine muža nad ženom.

Tokom istorije pravio se od upletene trave i kože, klesao iz kamena, topio i oblikovao od raznih metala, nosio se na obe ruke, i na srednjem i domalom prstu. Od 13. veka postao je sastavni deo hrišćanskih venčanja, a od 19. veka zlatan. Ustalio se na domalom prstu jer je sveštenik tokom obreda izgovarajući reči „u ime Oca, Sina i Svetoga duha” uz svaku svetost dodirnuo po jedan prst ruke – prvo palac, potom kažiprst, pa srednji prst, da bi uz izgovoreno „amin” stavio prsten na domali prst. Neki narodi, poput Amerikanaca, Meksikanaca, Italijana, Brazilaca nose ga na levoj ruci, dok ga drugi, naročito pravoslavci, nose na desnoj.

• Venčanica ili venčana haljina upriličena je danu koji treba da se pamti. Najčešće je bela ili neke svetle boje, raskošnog kroja. U prošlosti nije izgledala tako. Mlade su se odevale skromno, u najlepšu haljinu koju su već imale. U srednjem veku na Starom kontinentu u modi su bile venčanice zelene boje, u vreme Marije Stjuart (1542–1587) bile su ljubičaste. Belu venčanicu uvela je britanska kraljica Viktorija (1819–1901). Kad je na venčanju 1840. godine stala uz princa Alberta u skladnoj beloj haljini, izgledala je baš onako kako dolikuje jednoj kraljici. I posle više od veka i po tako kraljevski i carski želi da izgleda svaka mlada.

• Veo koji nevesta nosi na glavi nije samo modni detalj već trag prošlosti. Ima dvojako simbolično značenje. Nekada se verovalo da veo na licu štiti mladu od zlih duhova i daje magičnu snagu venčanim poklonima, a simbolično obeležava potčinjenost i pokornost mužu.

• Buket cveća takođe je deo nasleđa. U rimsko doba buketić ili venčić bio je napravljen od lekovitih biljka koje su terale zle sile i uroke, kasnije od raznog cveća koje je simbolizovalo plodnost. Cveće i danas ima posebno značenje u mnogim kulturama. Tako na Havajima mladenci za sreću i blagostanje nose venčiće.

• Ni automobilske sirene kojima se najavljuje prolazak svadbene povorke nije ništa drugo do zamena za zaštitna zvona, klepetuše, udaraljke kojima su se u raznim krajevima sveta u davna vremena od mladenaca terali zli duhovi.

• Svadbena torta, ma kako izgledalo da je savremeni dodatak veselju, takođe je običaj iz starih vremena. Potiče iz drevne Grčke gde su mladenci sekli kolač od meda i susama kao zalog za „sladak” bračni život, bez trzavica i razmirica. 

• Brakovi mogu da budu endogamni, ako se sklapaju između članova iste porodice, i egzogamni, ako su sklopljeni između pripadnika različitih porodica. Monogamija je brak jednog muškarca i jedne žene, bigamija jednog muškarca s dve žene ili jedne žene s dvojicom muškaraca, a poligamija kad jedna osoba sklapa bračnu vezu s više supružnika. Levirat je brak žene s bratom pokojnog muža, a sororat brak muškarca sa sestrom pokojne žene.

10-02 • I dužina braka prati se od davnina. Pored svih običaja koji prate venčanje, treba pregrmeti mnoge nesuglasice i prilagoditi se brojnim razlikama i opstati zajedno. Zato nijedna godina zajedničkog života nije beznačajna, a neke od njih smatraju se pravim malim jubilejima, pa su počasno nazvane svadbama i treba ih proslaviti. 

Naziv svake od njih ima simbolično značenje. Tako se prva godina braka naziva papirna svadba. Zajednički život dvoje ljudi još je neuhodan i lako može da se „pocepa”.

Druga godina nešto je čvršća pa se naziva pamučna. Treća godina je kožna, a četvrta svilena. Peta godina u braku s decom je drvena, a bez dece volujska svadba. Deseta godina braka je cvetna svadba, dvadeseta godina porcelanska. Dvadeset pet godina braka zavređuje i prvo dragoceno poređenje. To je srebrna svadba. Biserna je posle trideset godina. Četrdeset godina zajedničkog života zavređuje naziv rubinska svadba. Pedeset godina, ili pola veka braka, zlata je vredno pa je i jubilej nazvan zlatna svadba. Dijamantska svadba je ona posle šezdeset godina, milosna posle sedamdeset godina. Dugovečnost braka od osamdeset godina je hrastova svadba, a od sto godina nebeska svadba.

• Najduži brak za koji se zna, sklopljen 1853. godine između gospođe i gospodina Nariman iz Indije, trajao je 86 godina, do smrti supruga. Narimani su bili između hrastove i nebeske svadbe.

• Najviše brakova iza sebe ima evangelistički pastor Glin Volf (1908–1997) koji se ženio 29 puta.

• Najskuplja svadba na svetu šaha Mohameda bin Rašida al Maktouma i njegove izabranice Salame koštala je sto miliona dolara. Na njihovo venčanje 1981. godine u Dubai bilo je pozvano 20.000 gostiju.

• Venčanje najstarijeg para obavljeno je 2002. godine u jednom staračkom domu u Francuskoj. Sudbonosno da rekli su Madlen Fransino, stara 94, i Fransoa Fernandez, star 96 godina.

• Ipak, podaci kazuju da se u razvijenim zemljama više od polovine sklopljenih brakova, čak 51,9 odsto, okonča razvodom, a na „ludi kamen” muškarci ne staju pre tridesete godine. Najviše brakova sklopi se i poništi u Sjedinjenim Američkim Državama. U Belgiji je najmanje svadbi, a u Južnoafričkoj Republici najmanje razvoda.

• I burma, najstarije obeležje braka, sve ređe se viđa na rukama bračnih drugova. Stalno ili povremeno nosi ga oko 74 odsto žena i 60 odsto muškaraca. Često se posuđuju za sam čin venčanja a u slučaju drugog ili trećeg braka uopšte se ne kupuju. U zlatarskoj industriji iz godine u godinu beleži se pad potražnje venčanog prstenja.

Autor: S. D.

_______________________________________________________________________________

… i o razvodu

Korak sa ludog kamena

11-1U staroj Atini razvod uopšte nije bio neuobičajena pojava.

Muž je mogao bez nekog naročitog objašnjenja da otera ženu, odnosno da je vrati njenoj porodici, ali je pri tom morao da se odrekne i miraza koji je dobio prilikom sklapanja braka. Na ovaj način žena je ostajala finansijski obezbeđena i mogla je da se nada novoj udaji.

Veliki atinski državnik Perikle razveo se od supruge, čak se postarao i da joj nađe novog muža, a on sam počeo je da živi s ljubavnicom Aspazijom. I žena je, ukoliko je to htela, mogla da okonča bračnu vezu. Trebalo je samo da napusti muževljev dom, nakon čega bi usledilo zvanično izjašnjavanje pred sudijom i razvod bi bio okončan. Žene su ovo radile uz obaveznu podršku muških članova porodice, koja bi ih primila nazad nakon razlaza.

Ukoliko bi se žena osmelila da sama uđe u ovaj postupak, nailazila bi na oštru osudu okoline. Brak je mogao da okonča i nevestin otac. Tako se dogodilo s atinskim tiraninom Pizistratom. Kako bi zadobio Megaklovu političku podršku, Pizistrat se oženio njegovom kćerkom. Ali, pošto nije želeo da potomstvo s novom ženom ugrozi interese njegovih sinova iz prethodnog braka, odbijao je da vrši bračne dužnosti. Saznavši za ovo, Megakle je uzeo natrag svoju kćer, a nesrećni Pizistrat je po drugi put proteran iz Atine.

Ei foras, mulier! Ženo, izađi napolje!

Ova jednostavna rečenica, kao i oduzimanje ključeva koje je dobila kao gospodarica kuće, bilo je dovoljno da se Rimljanin reši supruge. Pater familias, kao neprikosnoveni gospodar svega što se nalazi u njegovom domu, mogao je i da otera ženu ukoliko je baš želeo, ali ne bez posledica. U ranoj rimskoj republici, svetu strogih moralnih načela, gde se porodica smatrala temeljom društva, razvod je izazivao pravi skandal.

Cenzori su 307. godine pre naše ere izbacili jednog Rimljanina iz Senata zato što se razveo od supruge, a da se prethodno nije posavetovao s plemenskom skupštinom. Vek kasnije, senator Spurije Karvilije Ruga zapanjio je sugrađane kad je oterao ženu i to zbog toga što nisu imali dece. 

Ali, s nestankom republike i pretvaranjem Rima u najbogatiju i najmoćniju državu na svetu, olabavile su stege koje su vekovima čuvale rimsku porodicu na okupu. Uskoro će muškarac moći da se rastane od žene bez ikakvog straha od osude okoline, nudeći kao povod za razvod niz sitničavih i podlih zamerki. Možda je žena izašla napolje nepokrivene glave ili je uhvaćena u razgovoru s čovekom na lošem glasu ili je posmatrala trke u cirkusu bez izričite dozvole supruga. Iako se ispostavilo da nije počinila preljubu, Cezar je oterao svoju ženu Pompeju obrazlažući svoj postupak rečima: „Cezarova žena mora da bude van sumnje.”

Najjednostavnije je bilo ne reći ništa, jer su se brakovi sklapali i rasturali iz viših, najčešće finansijskih i društvenih interesa. U želji da popravi finansije, čuveni govornik Ciceron razveo se od majke svoje dece nakon trideset godina braka, i oženio mladom i bogatom Publilijom. Ali ni Ciceronova Terencija nije ostala usamljena – udavala se još dva puta. Do kraja republike i žena je počela da uživa istu slobodu. Bilo je dovoljno da se požali muškim članovima svoje porodice i oni bi okončali brak odvodeći je kući. Ukoliko je bila bez zaštitnika, žena se oslanjala na sopstveno pravo da napusti muža. 

Hrišćanski brakovi

U prvim vekovima hrišćanstva razvod je bio legalan. Kodeks cara Justinijana iz 542. godine odobrava ga, naravno uz određena ograničenja. S konačnim raspadom Rimskog carstva došlo je i do opadanja morala. Vanbračne zajednice, otmice, sklapanje braka bez pristanka nevestinih roditelja, otvoreno neverstvo, postajali su sve češći.

Primer je Karlo Veliki (742–814) koji je imao pet žena i sedam ljubavnica. 
Tek početkom 13. veka hrišćanska crkva odredila je stav prema braku, proglasivši ga neraskidivom, svetom zajednicom. Razvod više nije bio dozvoljen. Jedina mogućnost da se okonča zajednički život bila je da se brak poništi, a to je bilo u crkvenoj nadležnosti. Samo muškarac je mogao da zahteva poništenje ukoliko bi se otkrilo da su supružnici u bliskom srodstvu, ukoliko bi žena počinila preljubu ili se zaklela na čednost.

Nakon stupanja na presto, Henri VIII oženio se španskom princezom Katarinom Aragonskom, s kojom je imao više dece, ali je preživela jedino kćerka Marija. Zabrinut što nema muškog potomka, 1527. godine zatražio je od pape Klementa VIII poništenje braka. Papa je odbio. Kad je 1533. njegova ljubavnica Ana Bolen zatrudnela, Henri je rešio da preuzme stvari u svoje ruke. Kenterberijski nadbiskup venčao je Henrija i Anu Bolen, proglasivši prethodni brak nevažećim. Papa ga je isključio iz crkve, ali je Parlament odobrio ovaj postupak i proglasio kralja jedinim poglavarom engleske crkve. 

Razvod danas

Iako ima dosta vremena kako je crkva prekinula upravljanje porodičnim životom i ova nadležnost prešla u ruke države, nisu svuda zakoni o razvodu podjednako slobodni. Na Malti je razvod do prošlog meseca bio zabranjen. U Francuskoj, s druge strane, uopšte više nije neophodno da se izlazi pred sudiju. Dovoljan je samo odlazak kod notara i potpis. U Velikoj Britaniji moguće je razvesti se preko interneta! Treba se samo registrovati na sajtu i platiti 87 funti za troškove.

Autor: M. B

Izvor:politikin-zabavnik.rs (broj: 3097/2011)

_____________________________________________________________________________

KO JE BILA MILEVA MARIĆ AJNŠTAJN…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

 Mileva Marić, matematičar i fizičar, supruga Alberta Ajnštajna, rođena je u Titelu, na današnji dan, 19. decembra 1875. godine. Umrla je u Cirihu, 04. avgusta. 1948.   (Bora*S)

_________________________________________________________________________________________

KO JE BILA  MILEVA MARIĆ?

Knjiga Radmile Milentijević o Milevi Marić i Albertu Ajnštajnu. Pisma pionira savremene fizike menjaju sliku o njemu kao čoveku i potvrđuju da je Mileva imala važno mesto u istraživanjima

TamoiOvde-kul-mileva-maric_620x0

KO je bila Mileva Marić Ajnštajn i kakva je bila njena uloga u životu i delu slavnog naučnika, pitanje je na koje su mnogi istraživači, naučnici i istoričari tražili odgovor.

Dok su je jedni predstavljali kao marginalnu ličnost koja mu je izrodila potomke, drugi su veličali njen značaj čak dotle da je Nobelova nagrada nepravedno pripala Albertu Ajnštajnu, a ne njoj. Kako kažu, ona je bila tvorac velikih otkrića. Sve su to, međutim, bile manje-više pretpostavke, potkrepljene šturim dokumentarnim materijalom.

Autentična dokumentacija, pisma koja je Ajnštajn pisao prvoj supruzi i sinovima, čitav niz godina čuvana su iza sedam brava. Katanac sa kovčega koji je čuvao tajne koje otkrivaju njihov odnos kakav svet nije poznavao skinut je tek 2006. godine. Tada je potpuno otvoren Ajnštajnov arhiv. Istoričarka Radmila Milentijević prva se susrela sa ovom građom i nastala je knjiga „Mileva Marić Ajnštajn – Život sa Albertom Ajnštajnom“, koju je objavila beogradska „Prosveta“. Pisma, ukupno njih 850, koja je pisao pionir savremene fizike, menjaju sliku o njemu kao čoveku i potvrđuju da je Mileva imala vrlo važno mesto u njegovim istraživanjima.

– Ipak, apsolutno se preteruje kada se kaže da je ona izmislila teoriju relativiteta – kaže Milentijevićeva, za „Novosti“. – Ideje su, uglavnom, njegove i to se vidi iz pisama, ali očigledno je da su zajedno radili i da se puno oslanjao na nju. Prepiska dokazuje da su vodili naučne rasprave i zajedno istraživali. Ajnštajn govori o „našim novim proučavanjima“, „našim istraživanjima“, „našem gledištu“, „našoj teoriji“, „našem radu“, čak i o „našem radu o relativnom kretanju“. Mileva je bila neobično pametna i veoma obrazovana žena i njena uloga u Ajnštajnovom naučnom razvitku je veoma važna.

Milentijevićeva se opredelila da pusti Milevu i Alberta da svojim rečima, koliko je to moguće, ispričaju život. Njena uloga vidljiva je samo u interpretaciji, povezivanju i objašnjavanju.

KAP PO KAP

PISMA koja su krila tajnu odnosa dvoje naučnika zahvaljujući izvršiocima Ajnštajnovog testamenta bila su nedostupna javnosti. Ajnštajn nije želeo da ništa posle njegove smrti od ličnih stvari i prepiski postane dostupno. Pokušaj njihovog sina Hansa Alberta da ih publikuje naišao je na sudsku zabranu. Bilo je potrebno više od 30 godina da bi se jnosti dozvolio uvid u Ajnštanovu zaostavštinu, koja je, po njegovoj želji, pripala hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu. Otvarali su je kap po kap.

 

– Milevina sudbina teško da će bilo koga ostaviti ravnodušnim. Otpočela je studije na prestižnoj ciriškoj Politehnici, kao student čija je budućnost obećavala. Iste godine upoznala je Alberta i njihovi životi su se spojili. Prva je prepoznala genija u njemu i htela je da mu pomogne. Odgajana u patrijarhalnoj srpskoj porodici, spremno je žrtvovala sopstvenu akademsku karijeru, a svoju pamet, poznavanje matematike i fizike, stavila u službu Ajnštajnovog rada. Govorila je – mi smo „ajn štajn“ – što znači jedna stena.

Albertova pisma Mileva je čuvala, njena su, uglavnom, uništena. Veoma se oslanjao na nju. Iz prepiske se vidi da mu je bila psihički potrebna. Izolovan je, odbačen, a ona je jedina sve razumela.

– Imao je genijalne ideje, radio je ono što je naumio, ali mu je bila potrebna podrška. Dobija je od Mileve. Pisao je da bez nje ne oseća želju za radom, da je tako srećan što je u njoj našao srodnu prirodu koja je isto tako snažna i talentovana kao on.

Pre braka Mileva je Ajnštajnu rodila devojčicu koju je dala na usvajanje. Zakon je u to doba u Švajcarskoj bio veoma strog – čovek koji dobije vanbračno dete istog trenutka ostaje bez posla. Da bi zaštitila Albertovu karijeru, Mileva odlazi kod roditelja. Sudbina ove devojčice obavijena je misterijom. Neki smatraju da je data na usvajanje i da joj se posle toga gubi svaki trag, drugi kažu da je umrla 1903. godine. Milentijevićeva se, međutim, sa tim tvrdnjama ne slaže. Njena teza je da ju je, posle iznenadne smrti sopstvenog deteta, usvojila Milevina najbolja drugarica Helena, koja je bila udata za uglednog ekonomistu Savića.

Milentijevićeva se posebno osvrće na 1905. godinu, koja je za Ajnštajnove, ali i za nauku bila godina čuda. Tada je, bez mnogo naučne literature, napisao četiri članka koja su poslužila za zasnivanje moderne fizike. Većina fizičara slaže se da tri – o Braunovom kretanju, fotoelektričnom efektu i specijalnoj relativnosti – zaslužuju Nobelovu nagradu.

– Ajnštajn stvara osnove nove fizike, Njutna stavlja na glavu, menja teoriju prostora i vremena. Međutim, kako je njegova slava rasla, tako se njihov odnos pogoršavao. Milena piše Heleni: „Moj muž je postao slavan, ali se bojim da slava ne uđe u njegovu glavu i da ne izgubi humanu stranu“. Žali se da se oseća usamljenom, zapostavljenom, da joj je samopouzdanje poljuljano. U to vreme Albert ulazi u avanturu sa sestrom od tetke Elzom i Milevin život se pretvara u pakao.

Ajnštajnovo ponašanje tokom razvoda bilo je do te mere okrutno da je ražalostilo i njegove prijatelje, a Milevu skroz uništilo. Iako prevarena i ostavljena, nije dozvolila da bude poražena. Milentijevićeva prvi put otkriva da je Mileva izabrala odličnog advokata koji se izborio da novac od Nobelove nagrade pripadne njoj.

– Na Zapadu pogrešno pišu da joj je poklonio polovinu Nobelove nagrade. Nije tačno, ona je to izdejstvovala. Ajnštajn je rekao Milevi da će kad dobije Nobelovu nagradu sav novac, koji će naslediti njihovi sinovi, staviti u banku, a ona će moći da vuče interes. Nije prihvatila, naterala ga je da potpiše da novac od nagrade, kad je dobije, postaje njena svojina. Prihvatio je, jer drugačije nije mogao da se razvede.

Međutim, pošto je dobio Nobelovu nagradu, koja je postala Milevina svojina, njihovi odnosi se poboljšavaju. Ona kupuje petospratnicu u najlepšem delu Ciriha, Ajnštajn joj se ponovo udvara, odseda kod nje i zajedno provode vreme.

– Ubeđena sam da ga je volela i dalje. Njemu je bila potrebna, jer nikad nije našao drugu ženu koja bi bila tako pametna, sa kojom je mogao da razgovara o fizici, muzici, pozorištu i književnosti. Mileva kao da je ponovo bila srećna, ali Albert je nepredvidiv. Odjednom piše testament za novu familiju i traži od Mileve da ona i deca ne traže više ništa od njega, jer bi ostalo ostavio novoj familiji. Mileva ga je ponovo pobedila i od tog testamenta nije bilo ništa.

A onda dolaze tridesete i velika recesija koja dovodi Milevu gotovo do prosjačkog štapa. Mlađi sin oboleva od šizofrenije što dodatno komplikuje njihove živote. Ajnštajn se seli u Ameriku, Mileva zavisi od njega i on je širokogrudo pomaže. Izgubila je dve kuće, treću je uspela da spasi tako što je Ajnštajn otkupio. Ubedio je da živi u njoj do smrti.

– Pred kraj njenog života, 1947. odlučili su da prodaju kuću. Sama ta prodaja je na nov način opisana u mojoj knjizi. Iako je bio dogovor da podele novac, ona mu nije poslala ništa. Ostavila ga je za brigu o sinu, jer nije imala poverenja u Alberta. Poznavala ga je, znala je da ume da obeća i posle okrene ćurak i uradi potpuno drugačije. Nije tačno da je umrla u bolnici gde idu siromasi. Ajnštajn ju je izdržavao do pred smrt, a onda je prodala kuću i nije joj više bio potreban novac. Imala je više nego da plati bolničke troškove. Sklopila je oči 1948. godine znajući da joj je dete obezbeđeno.

Dragana Matović | novosti.rs

___________________________________________________________________________________________

Otkriće: MILEVI PRIPADA AJNŠTAJNOV NOBEL!

Anastasija Hajdi Larvol dokazuje ravnopravnu ulogu Mileve Marić i Alberta Ajnštajna u nauci. Brakorazvodna presuda precizirala ako Albert dobije Nobelovu nagradu, glavnica postaje vlasništvo gospođe Mileve Ajnštajn

TamoiOvde-rep-mileva_620x0

Mileva i Albert Ajnštajn dok su bili u braku

 NOBELOVU nagradu za fiziku, dodeljenu 1921. Albertu Ajnštajnu zaslužila je njegova prva supruga Mileva Marić. Dokaz za to nalazi se u presudi u razvodu koja je narodu skrivana više od pola veka nakon smrti nobelovca, otkrila je istoričarka Anastasija Hajdi Larvol.

– Decenijama je u javnosti prikazivana nekompletna presuda o razvodu zbog Ajnštajnove preljube s rođakom. „Centralna fondacija Albert Ajnštajn“ je iz dokumenta izbacivala ključni član koji kaže da ako Albert dobije Nobelovu nagrada glavnica od tog iznosa „postaje vlasništvo gospođe Mileve Ajnštajn“. To znači da je Mileva morala da ima vrlo značajan doprinos u radu koji je dobio Nobelovu nagradu, jer inače ne bi mogla da dobije ovakvu presudu – rekla je Anastasija Hajdi Larvol na predavanju održanom u utorak u Matematičkom institutu SANU.

Ona je podsetila i na besomučnu trku za pisanom zaostavštinom Mileve Marić, posle njene smrti u avgustu 1948. u Cirihu. Oto Nejtan, Ajnštajnov advokat, prvim avionom je došao iz Amerike i iz njenog stana pokupio svu dokumentaciju koja bi mogla da bude kompromitujuća za popularnog nobelovca.

Međutim, nije znao da ga je prestigla Frida, supruga Milevinog i Albertovog sina Hanc Alberta.

– Kad je Ajnštajn umro 1955, Hanc Albert je rešio da objavi ljubavnu prepisku roditelja, ali i svoju prepisku s ocem, koja je vrlo potresna. Ona otkriva, između ostalog, da je Albert tražio od dece da se odreknu nasledstva. Kad je knjiga bila spremna za štampu u Cirihu reagovala je „Centralna fondacija Albert Ajnštajn“ i pokrenula sudski spor da spreči objavljivanje prepiske. Ciriški sud je presudio u korist fondacije. To je veoma nepravedno, a pozadina je čisto politička, suđenje je bilo farsa – navodi Anastasija Hajdi Larvol.

TamoiOvde-rep-mileva-U-TEKSTPo odluci suda i ljubavna prepiska Mileve i Alberta oduzeta je od njegovog sina i sa svom ostalom dokumentacijom odneta u Jerusalim. Odluka ciriškog suda formalno se zasnivala na Ajnštajnovom testamentu kojim je svu svoju pisanu zaostavštinu ostavio svojoj sekretarici Heleni Dukas i advokatu Otu Nejtanu, koji su osnovali „Centralnu fondaciju Albert Ajnštajn“.

– Tek 2006. Ajnštajnova arhiva je otvorena, a 2009. je izašla prva knjiga sa citatima dokumenata, bez analize. Za sve to vreme trajale su naučne polemike oko Milevine uloge u dobijanju Nobelove nagrade.

Ta zatvorena arhiva mnoge je ubedila da Ajnštajn pre braka s rođakom Elzom uopšte nije imao porodicu – kaže Anastasija Hajdi Larvol.

LOŠ MATEMATIČAR

OTVARANJE Ajnštajnovog arhiva treba da reši još jednu nelogičnost vezanu za dodeljivanje Nobelove nagrade.

– Zvanični podatak glasi da je Nobelov komitet odlučio da 1921. niko nije zaslužio u kategoriji fizike. Međutim, sledeće godine isti komitet donosi odluku da nagradu dobije Albert Ajnšatajn „za doprinos fizici i otkriće fotoelektričnog efekta“. Međutim ti radovi o fotoelektričnom efektu napisani su 1905. i 1906. dok su Mileva i Albert bili u braku. Ona mu je tada radila sve proračune jer je Ajnšatajn bio veoma loš matematičar – naglasila je Anastasija Hajdi Larvol.

B. Subašić | 26. novembar 2013./novosti.rs

___________________________________________________________________________________________

TAJNA AJNŠTAJNOVE I MILEVINE VANBRAČNE ĆERKE

Knjiga Mišel Zekhajm „Ajnštajnova kći“, priča o zlosrećnom detetu, baca senku na legendu o genijalnom naučniku

TamoiOvde-ajnstajn_310x186

Albert Ajnštajn i Mileva Marić

Ovo delo otkriva mnogo toga, ne samo o međusobnim odnosima i bračnom životu Mileve i Alberta, već i o društvenim prilikama i običajima koji su vladali početkom dvadesetog veka u zemljama Srednje Evrope

ZA postojanje vanbračne kćerke Alberta i Mileve Ajnštajn, po imenu Lizerl, saznalo se tek krajem osamdesetih godina po objavljivanju njihovih ljubavnih pisama sačuvanih u arhivama Ajnštajnovih dokumenata, poverenih na staranje Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu.

Intrigantnu priču o traganju za dokazima o sudbini tog zlosrećnog deteta, predstavila je Amerikanka Mišel Zekhajm, slikarka iz Grinič Vilidža, u knjizi „Ajnštajnova kći“, koju je na srpskom objavila izdavačka kuća „Admiral buks“, u prevodu Gorana Skrobonje.

Ovo delo, po rečima prevodioca, otkriva mnogo toga, ne samo o međusobnim odnosima i bračnom životu Mileve i Alberta, već i o društvenim prilikama i običajima koji su vladali početkom dvadesetog veka u zemljama Srednje Evrope.

– Sama činjenica da je Mileva zatrudnela pre udaje za Alberta bila je ogroman teret i za nju i za njenu porodicu. Upravo zbog toga, devojčica po imenu Lizerl (Elizabeta od milja) skrivana je na imanju Milevinog oca u Kaću, da bi veoma brzo nestala bez ikakvog traga – kaže za „Novosti“ Skrobonja.

TamoiOvde-kul-ajnstajn-MALAPo njegovim rečima, Albert Ajnštajn i Mileva u knjizi Zekhajmove, nisu prikazani na posebno nov način (premda se može iz teksta osetiti blaga feministička pristrasnost spisateljice prema Milevi i prećutna osuda Albertovih postupaka prema njoj), ali društveni kontekst u koji je smeštena priča o potrazi za Lizerl i njenoj sudbini možda je presudan za to da se „Ajnštajnova kći“ ističe u moru biografskih knjiga o najvećem naučniku 20. veka.

– Nije nikakva novost to da Ajnštajn nije bio bogzna koliko prijatno ljudsko biće. Sa genijima je obično tako – i pored ogromnog doprinosa čovečanstvu, oni su ipak samo ljudi, sa vrlinama i manama koje ponekad upravo zbog slike kakvu javnost ima o njima mogu da deluju prenaglašeno i neočekivano. „Ajnštajnova kći“ se dotiče te ljudske Albertove dimenzije upravo onoliko koliko je to neophodno za pripovest o potrazi za Lizerl, i više pojedinosti o njegovom karakteru sigurno se može pronaći u drugim biografskim knjigama. Ovde je fokus, ipak, ponajpre na Milevi, njenoj porodici i neprilikama do kojih je dovelo Lizerlino rađanje u potaji, daleko od očiju sveta. Zekhajmova se, naravno, dotiče i Albertovog naučnog rada i Milevinog doprinosa, ali samo uzgred. Ovde je u centru pažnje ljudska drama ovog slavnog bračnog para, što ceo tekst čini još zanimljivijim za čitaoce – kaže prevodilac ove knjige.

Lizerlina sudbina trajno je obeležila i bacila senku na Albertov i Milevin zajednički život. I premda su posle Lizerl imali dva sina, Hansa Alberta i Eduarda, iz dokumenata i Milevinih pisama provejava duboka melahnolija zbog sudbine njihovog prvog deteta kojem su se – onako mladi i zaljubljeni – toliko radovali, da bi ono kasnije, po rođenju, zagonetno nestalo bez traga. Albert je bio u prilici da se oženi Milevom tek posle smrti svog oca, i poznato je da Milevu Albertova majka nije nikako mogla da podnese, ali se on makar poneo prema njoj odgovorno i uzeo je za ženu premda je njegovo neposredno okruženje bilo protiv tog braka.

Međutim, kako podseća naš sagovornik, ta veza je bila osuđena na propast, uglavnom zbog Albertove sklonosti da juri za suknjama. Tišina u vezi sa Lizerl koja je odlikovala komunikaciju između Alberta i Mileve sve do kraja njenog života veoma je indikativna: Zekhajmova to tumači kao posledicu prerane Lizerline smrti i neprijatnu temu iz prošlosti kojom nijedno od njih nije želelo da se bavi.

Po oceni „Tajmove“ kritike, Lizerlina sudbina, kao neka nerešena jednačina, baca senku na legendu o Ajnštajnu. Priča u ovoj knjizi ispraćena je fotografijama iz ličnih arhiva. Neke od tih fotografija nikada pre nisu objavljene, kao i najintrigantnija fotografija same male Lizerl.

Deo knjige „Ajnštajnova kći“ posvećen je i Srbiji, ovdašnjem duhu i mentalitetu, prilikama i ljudima. Upravo zbog tog aspekta ova će knjiga biti izuzetno zanimljiva našim čitaocima. Zekhajmova je prilikom istraživanja građe za „Ajnštajnovu kći“ odlazila u posetu svim lokacijama bitnim za priču o Albertu i Milevi – Cirih i Bern, Budimpeštu i Beč, ali isto tako i u Novi Sad, Titel, Kać i Beograd. Tom prilikom razgovarala je sa mnogim ovdašnjim ljudima koji pripadaju široj porodici Marić, ne bi li iz razgovora sa njima uspela da dođe do zaključka o Lizerlinoj sudbini, ili da eventualno pronađe pisma, slike i druge dokumente koji bi potvrdili njene pretpostavke.

– Posebno je interesantan period u kojem je Zekhajmova boravila u Srbiji – bila je to sredina devedesetih i vreme ratova i najgorih sankcija, tako da ono što smo tada doživeli vidimo kroz prizmu jedne Amerikanke koja se bavi naučnim radom i pokušava da pronikne u socijalne mehanizme i mentalitet naroda iz kog je Mileva potekla. Meni lično su upravo ti delovi, u kojima autorka opisuje sve poteškoće, bizarnosti i gotovo egzotične prilike na koje je nailazila za vreme boravka u Srbiji, bili najupečatljiviji – ali to je dimenzija, pogled koji u čitanju ove knjige može imati samo neko s ovih prostora. Stoga je, pored priče o pravoj detektivskoj potrazi za činjenicama o zagonetnoj istorijskoj ličnosti, „izgubljenoj“ Albertovoj i Milevinoj kćerki, „Ajnštajnova kći“ istovremeno i – možda nenamerna, ali time ništa manje precizna i objektivna – studija o srpskoj tradiciji, društvenom nasleđu i izvitoperenim vrednostima u olovno doba Miloševićeve vladavine – objašnjava Skrobonja.

Pored junaka romana Mileve i Alberta, njihovih savremenika i porodice spominju se i važna imena iz kulturnog establišmenta Srbije, koje je Mišel upoznavala pri svojim dolascima u Srbiju i koji su joj otvarali vrata svojih domova, predavali važne porodične spise koji su otkrivali, ili produbljivali tajnu o izgubljenoj kćeri Ajnštajnovih. Neki od njih su Vida Ognjenović, Mila Alečković, Ivana Stefanović, direktori biblioteka, bolnica, starešine manastira…

B. Đorđević | 15. jun 2012./ novosti.rs

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S