„Neprestano otkrivam da nikako ne mogu da otkrijem ljude.
Foto ilusracija: Bora*S
Ono što kažu, nije ono što čine, da li je ono što misle?
Možda to ni oni sami ne znaju.“
Meša Selimović (Tvrđava)
NI ONI SAMI NE ZNAJU…
Tag Archives: discovery
U VIMINACIJUMU OTKRIVEN MAUZOLEJ IZ TREĆEG VEKA…
Na arheološkom lokalitetu Viminacijum otkriven je mauzolej, za koji rukovodilac projekta Viminacijum Miomir Korać kaže da datira iz trećeg veka i da je svakako predstavljao poslednje počivalište osobe visokog ranga.
Novootkriveni mauzolej nalazi se 830 metara severno od mauzoleja imperatora Hostiljana na istočnoj nekropoli Viminacijuma i 570 metara severoistočno od kapije Porta praetorije legijskog logora, 700 metara severoistočno od kapije kod amfiteatra, 300 metara od legijskog logora i 160 metara zapadno od uništene dvojne grobnice sa freskama.
Korać je istakao da je kamena plastika nađena u mauzoleju izuzetna. Najznačajni nalaz je glava rimskog imperatora sa uvojcima i lovorovim vencem simbolom rimskog imperatora. Izdvaja se i glava mladića, izuzetno brižljivo obrađena ruka koja drži mač, kao i delovi rimskog mača. Nađen je i fragment krila orla, jednog od najpoznatijih simbola boga Jupitera i Rimskog carstva.
Izdvajaju se i sitniji delovi više skulptura i reljefa od mermera, a od arhitektonske plastike pronađeno je više fragmenata sa floralnim i drugim motivima karakterističnim za vreme Rimskog carstva.
Mauzolej je dimenzija 15 puta 15 metara sa središnjim delom šest puta šest metara, građen je od krupnih komada lomljenog ramskog kristalastog škriljca sa četiri sloja od hidrauličnog maltera debljine između pet i 10 centimetara.
Istraženi deo mauzoleja i u antici se nalazio pod zemljom, ukopan najmanje jedan metar u odnosu na površinu i iskopavanja su u toku, kaže Korać.
Dosadašnja očuvana visina/dubina građevine iznosi između 1.80 i 2,25 metra i sama konstrukcija deluje jednostavno, ali izuzetno masivno i čvrsto.
Arhitektonski elementi su od krečnjaka, kao i stele i sarkofazi koji su u okviru ovog kompleksa pretrpeli sistematsko uništavanje, koje daleko prevazilazi, prema rečima Koraća, ono koje se sreće u okvirima ratnih razaranja ili kasnije eksploatacije građevinskog materijala.
Mauzolej je, kako je utvrđeno, pretrpeo dvostruko uništavanje. Do prvog uništavanja došlo je u antici kada su se sistematski uništavala nadgrobna obeležja, krečnjačke stele, sarkofazi, mermerne skulpture i delovi reljefa.
Korać kaže da postoje indicije da je ovakvo temeljno uništavanje posledica postupka poznatog kao „damnatio memoriae“, odnosno brisanje iz sećanja, kada se u potpunosti uništavaju svi pomeni imena i dela osobe koja je osuđena na zaborav i to se radi samo kada su pitanju imperatori.
Mauzolej je pozicioniran između dve vile rustike iz trećeg veka i do sada je na tom prostoru istraženo preko 80 grobova iz perioda drugog i trećeg veka, od kojih su mnogi imali luksuzne predmete kao deo grobnog inventara. Nađena su tri olovna sarkofaga kao i delovi više sarkofaga i stela koji su u sitnim fragmentima. Na fragmentima od mermera se vidi da su veoma brižljivo obrađeni, a u neposrednoj blizini mauzoleja je pronađeno i 15 zlatnih predmeta.
Autor: Tanjug
Izvor: arheo-amateri.rs
_______________________________________________________________
REKORDER EVOLUCIJE…
Jakutski konj, nacionalni simbol i junak mnogih mitova i legendi, dosadašnji je rekorder u brzini evolucije među sisarima
Ruska republika Saha, poznatija kao Jakutija prostire se na dalekom istoku Sibira i poznata je kao oblast sa najnižim temperaturama na svetu. Ovo veliko prostranstvo, iako hladnije od Severnog pola, stalno je naseljeno. Region u kome temperatura sa letnjih 30 stepeni zimi može pasti i do minus 60 nije standardno i idealno mesto za ljudska naselja.
Ipak, već vekovima ovaj prostor naseljavaju ljudi u čijem životu najvažniju ulogu ima konj. Jakutski konj je nacionalni simbol, junak mnogih mitova i legendi, u nekima od njih čak predstavljen i kao čovekov predak, a nedavno je postao i glavna tema biološkog istraživanja Univerziteta u Kopenhagenu.
Zahvaljujući ovom konju, koji svojom građom podseća na ponija, život jakutskog naroda je znatno lakši. U surovo hladnim uslovima sa velikim količinama snega, jedino on može da preveze robu i ljude, a bez ove životinje, stanovnici Jakutije bi zimi bili izolavani jedni od drugih. Osim toga, mleko i meso ovih niskih ali masivnih konja bitan su deo jakutske ishrane.
Za retke turiste ove oblasti, najupečatljivija slika su upravo konji koji trče snežnim predelima, žive napolju i uspevaju da pronađu hranu koja se nalazi i sedam metara ispod snega. Jakutski konji nisu divlji, ali ove domaće životinje ne žive slično kao njihovi srodnici u drugim krajevima sveta.
Iako su temperature ekstremno niske, vreme uglavnom provode napolju, a zbog prirodne nemogućnosti da im čovek obezbedi dovoljno hrane, često su prinuđeni da je traže kopajući zaleđenu zemlju i sneg. Kako ovi konji žive u uslovima u kojima drugi pripadnici njihove vrste ne mogu – pitanje je koje je pokrenulo međunarodni tim naučnika, predvođen doktorom Ludovik Orlandom da započne istraživanje njihovog genoma.
EVOLUCIJA NIJE MOGLA DA ČEKA
U istraživanju je korišćen genom devet sadašnjih konja ove ledene oblasti, genom jednog konja starog 5.200 godina i jednog koji je ove predele naseljavao početkom 19. veka, kao i veliki broj genoma drugih domaćih i divljih konja. Geni su pokazali sličnost između savremenih jakutskih i domaćih mongolskih konja, što ide u prilog zaključku istarživačkog tima, da su ove životinje došle između 13. i 15. veka zajedno sa ljudima iz Mongolije.
Simbol Jakutije zapravo je doseljenik, jedan je od zaključaka istraživanja koje je sproveo tim doktora Orlanda. Konji koji su bili autohtona vrsta ove oblasti, izumrli su pre oko 5.000 godina, bili su savremenici mamuta, a genomi dobijeni iz njihovih ostataka ne ukazuju ni na kakvu vezu sa današnjim jakutskim konjima.
Činjenica da jakutski konji žive u arktičkim uslovima tek oko 800 godina, dovela je do zaključka koji je najviše iznenadio istraživački tim. Ova životinja je dosadašnji rekorder u brzini evolucije među sisarima. Za samo 100 generacija, uspela je da razvije osobine neophodne za preživljavanje u novim uslovima a osam vekova je za proces evolucije izuzetno mali vremenski period, pa se može reći da je ova vrsta konja evoluirala gotovo preko noći. Ovako brze promene su svakako podstaknute ekstremnim uslovima života u kojima je opstanak bio toliko ugrožen da evolucija nije mogla da čeka.
Kod današnjih konja je u odnosu na njihove pretke iz Mongolije izmenjen fenotip, a geni su promenili svoju ekspresiju razvijajući osobine neophodne za opstanak. Ove genetske promene su uticale ne razvoj dlake koja je postala duga i gusta pa stvara debelo krzno koje zadržava toplotu.
Promene su uticale i na veličinu tela, hormonske procese i metabolizam, kao i stvaranje potkožnog sloja masti koji je dobar toplotni izolator. Metabolizam jakutskih konja karakterišu velike sezonske razlike. Tokom kratkih toploh perioda kada su pašnjaci obrasli hranom, ove životinje akumuliraju rezerve masti, a tokom zime smanjuju svoje aktivnosti.
Tim naučnika je ovim istraživanjem otkrio slučaj izuzetno brze evolucije, ali i još jednu zanimljivu činjenicu – jakutski konji imaju genetske sličnosti sa drugim arktičkim vrstama, pre svega sa današnjim ljudima koji naseljavaju ovu oblast i mamutima koji su nekada ovde živeli. Ova pojava je poznata kao evoluciona konvergencija – fenomen kada nepovezane grupe organizama izložene sličnim uslovima života razvijaju i slične osobine u cilju adaptiranja.
Tekst: Jovana Nikolić
Izvor: elementarium.cpn.rs
__________________________________________________________________________________
TAJNA OBLIKOVANIH GLAVA…
Naučnici otkrili šokantnu tajnu ispod glava na Uskršnjim ostrvima!
Arheološki tim je pažljivim iskopavanjem dve džinovske glave na Uskršnjem ostrvu, otkrio da one imaju i tela koja se protežu nekoliko metara u dubinu, prenosi “Dejli mejl”.
Na Uskršnjem ostrvu, poznatom i kao Rapa Nui, ima oko 1.000 takozvanih moai statua, za koje je javnost do sada verovala da se radi samo o oblikovanim glavama i delimičnim torzoom.
Međutim, nedavno su arheolozi koji se u okviru projekta “Easter Island Statue Project” (EISP) bave proučavanjem zagonetnog lokaliteta, iskopali celi torzo sa rukama.
“Naš tim je otkrio torzo dve statue, visine sedam metara. Stotine, možda i hiljade posetilaca ostrva je bilo zapanjeno kada su videli da ove statue imaju i telo. Međutim, ono što je još važnije, jeste to što smo otkrili važne stvari o tehnikama drevnog graditeljstva na Rapa Nuiji”, izjavila je direktorka projekta Džo-En van Tilburg.
Ono što su oni, između ostalog, otkrili jeste da su moai statue podignute baš na tim mestima i da stoje na kamenim postoljima, te da je u njihovoj obradi korišćeno više različitih kamenih alatki, kamenja i konopaca.
Takođe su otkrili i da su u temelju statua bile izbušene rupe u koje su uglavljena debla sa konopcima kojima su statue podizane u vertikalni položaj.
“Pronašli smo velike količine crvenog pigmenta koje su možda korišćene za bojenje statua. Konačno, pronašli smo i urezani znak na jednom postolju koji verovatno predstavlja kanu.
Na leđima statua se nalaze brojni petroglifi (crteži na kamenu), koji takođe predstavljaju polinezijski kanu ili vaku. Pretpostavljamo da postoji jaka veza između tih simbola i identiteta tvorca statue, ili onih kojima je ona pripadala”, rekla je Van Tilburgova.
Za Moai statue, koje su i zaštitni znak zabačenog Uskršnjeg ostrva, nije najjasnije ko ih je, kada i zašto izgradio, ali se pretpostavlja da su stare između 400 i 1000 godina.
Uskršnje ostrvo je otkriveno 1722. godine, a 1888. pridodato je Čileu kao najbližoj državi
(Izvor: :balkanspress.com/Family.rs)
_____________________________________________________________________________________
JEDINI NA SVETU…
Britanski naučnici na Kipru primetili su nešto neobično u jatu flaminga.
Naime, kako izgleda, uslikali su vrlo retku jedinku crnog flaminga, za koju veruju da je možda trenutno jedina na svetu. Pogledajte kako izgleda ova neobična jedinka…
Na fotografijama se jasno vidi crni flamingo okružem drugim jedinkama roze boje na obali slanog jezera Aktorija.
Ptica je skoro u potpunosti crna, osim što na nekim mestima ima po koje belo pero.
Neobična boja ovog flaminga je rezultat genetskog stanja koje dovodi do većeg generisanja pigmenta melanina nego što je uobičajeno, pa tako roze pera postanu crna.
Još jedna jedinka crnog flaminga primećena je 2014. godine u Izraelu, a stručnjaci veruju da je ovo trenutno jedini primerak.
– Veoma nas raduje ovo otkriće, jer je moguće da je ovo jedini crni flamingo na svetu – izjavila je Aleksija Perdiu, koja je zadužena za zaštitu okoline na teritoriji vojne baze.
Izvor: zivotinje.rs
____________________________________________________________________________________
OTKRIĆE KOJE (BUKVALNO) OSTAVLJA BEZ DAHA…
Novi kristal krade kiseonik iz vazduha i otvara put za dugo, dugo ronjenje
Danski naučnici su izmislili revolucionarni kristalni materijal, koji može da apsorbuje i sačuva velike koncentracije kiseonika. Jedna posuda takvog materijala može da isisa vazduh iz prostorije, a potom oslobodi tamo gde je potrebno, što bi moglo potencijalno da potpuno izbaci iz upotrebe tešku ronilačku opremu i maske za kiseonik.
Kristal menja boju kada apsorbuje kiseonik ili ga oslobađa. Kristal ima crnu boju kada je potpuno zasićen kiseonikom a ružičasto je obojen kada je kiseonik ispušten. (Slika: sdu.dk)
Zamislite da možete da se oslobodite od ogromne boce za kiseonik koju nosite kada ronite. Sada zamislite bilo kakav posao gde je neophodno skladištenje i pravovremeno oslobađanje kiseonika kada je apsolutno neophodno.
E za to imate novi kristal razvijen na Univrzitetu u Južnoj Danskoj uz pomoć Univerziteta u Sidneju u Australiji.
Nekoliko mikroskopskih kristala daje dovoljno vazduha da jednom udahnete, ali posuda zapremine 10 litara u stanju je da usisa sav kiseonik iz jedne prostorije.
“U laboratoriji smo videli kako ovaj Kristal apsorbuje kiseonik oko nas” – rekla je profesorka Kristin Mekenzi, koja je vodila ovu studiju.
Različite materije različito reaguju kad se izlože kiseoniku, od vina i od hrane do mikroorganizama, na to utiču mnogi faktori koji suštinski menjaju njihove osobine: pritisak, temperatura kao i vreme u kome su bile izložene njegovom delovanju. Međutim, ono što se dobija sa novim otkrićem je način da se kontroliše količina kiseonika ali bez reakcije sa njim. Ovaj kristalni materijal je pregledan pomoću X-zraka da bi se ispitalo kako izgleda kada je pun kiseonikom i kada je prazan.
“Važan aspekt ovog novog materijla je da ne reaguje ireverzibilno sa kiseonikom, iako apsorbuje kiseonik takozvanom hemapsorpcijom. Materijal je istovremeno senzor i receptor tako da možemo da ga koristimo kao materijal koji vezuje, skladišti i transprotuje kiseonik – kao čvrst veštački hemoglobin”- kaže Mekenzi.
“Zanimljivo je da ovaj materijal može da apsorbuje i otpušta kiseonik više puta, a da ne izgubi sposobnost i karakteristike. To je kao kada sunđer potopimo u vodu, on upija vodu i stiskanjem ga cedimo i vodu izbacimo, a to možemo da ponovimo mnogo puta” – nastavlja ona.
Slika iz sdu.dk
Sve što treba uraditi da bi se kiseonik oslobodio je da se materijal zagreje ili da se izložiti pritisku. I to su prirodni načini da se materijal isprazni. Mekenzi sada traži nove metode da se to uradi.
“Mi sada pokušavamo da otkrijemo da li je moguće da svetlost bude okidač za oslobađanje od kiseonika, ovo ima perspektivu na rastućem polju veštačke fotosineze” – kaže ona.
Za neke će biti veoma iznenađujuće da saznaju da je proces skladištenja kiseonika sasvim prirodan. Ključna komponenta u novom materijalu je metal kobalt (Co). Ovaj molekul poseduje prirodni kvalitet za apsorbciju i „daje novom materijalu upravo takvu molekularnu strukturu koja omogućava apsorbciju kiseonika iz okoline”.
Postavlja se takođe pitanje vremna i brzine: različiti uslovi mogu različito da utiču i tako se mogu dobiti različite verzije materijala. To je od ključnog značaja, za primenu ovog materijala, gde je potrebno da se kontroliše oslobađanje količine kiseonika, kao na primer u gas maskama ili ronilačkoj opremi. Slojevi materijala, i način pakovanja sprečiće njegovu nekontrolisanu sposobnost apsorbovanja kiseonika iz vazduha ili vode.
“Kada je ovaj materijal potpuno ispunjen kiseonikom, možemo ga uporediti sa bocom koja sadrži čist kiseonik pod pritiskom, samo je razlika u tome što ovaj materijal može imati 3 puta više kiseonika” – rekla je Mekenzi.
Ovo bi bilo veoma korisno za plućne bolesnike, koji sada moraju da vuku velike boce sa kiseonikom. Ali i ronioci mogu jednog dana da zaborave na svoje boce za ronjenje i da pomoću ovog materijala “filtriraju” kiseonik iz okolne vode.
Za Srbski FBReporter prevela: Ljiljana Jovanović
Izvori:facebookreporter.org i rt.com/news/
_______________________________________________________________________________________________
PLAVI DIJAMANTI…
TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________
Pronađen ogromni plavi dijamant
Rudarska kompanija „Petra Dijamanti“ saopštila je danas da su u Južnoj Africi iskopali još jedan „izvanredan“ plavi dijamant.
Beta / AP Photo/Philip Mostert – Petra Diamonds
Kompanija navodi da je dijamant od 122,52 karata pronađen u rudniku Kulinan, istočno od Pretorije, odakle su u prošlosti vađeni neki od najpoznatijih svetskih dijamanata, uključujući one za britansku kraljevsku riznicu.
Firma „Petra“, sa sedištem u Londonu, ističe da su plavi dijamanti ove veličine veoma retki, te da se može govoriti o „zaista značajnom otkriću“.
Kako prenosi AFP, vrednost dijamanta još nije utvrđena. Iz istog rudnika je u januaru ove godine, takođe, izvađen jedan plavi dijamant od 29,6 karata Plavi dijamanti spadaju u najređe drago kamenje u prirodi.
Rudnik Kulinan se smatra „glavnim svetskim izvorom“ ovog dragulja. Godine 1905, u njemu je izvađen najveći dijamant na svetu, od 3.106 karata nazvan „Kulinan“ koji je kasnije presečen na više delova, od kojih su dva završila na britanskom skiptru i kruni.
Prošle godine je jedan plavi dijamant od 5,30 karata prodat na aukciji u Londonu za 6,2 miliona funti (7,3 miliona evra), čime je postignut novi svetski rekord za cenu po karatu.
Izvor: b92.net/Tanjug/
_____________________________________________________________________________________________________
LET PTICA U „V“ FORMACIJI…
TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________
Zašto ptice lete u “V” formaciji?
Naučnici sa Kraljevskog veterinarskog koledža u Londonu najzad su rešili viševekovnu zagonetku: zašto neke ptice lete u formaciji u obliku latiničnog slova V.
Koristeći modernu tehnologiju, naučnici su došli do zaključka da se na taj način štedi energija.
Vozači dobro znaju da mogu da uštede benzin tako što će pratiti veliki kamion, jer on gura vazduh oko sebe praveći delimični vakuum, te vozilo iza nailazi na manji otpor.
Kako kaže istraživač sa Kraljevskog veterinarskog koledža u Londonu Stiven Portugal, ptice su ovaj zakon fizike shvatile mnogo pre ljudi.
Portugal i njegov tim postavili su na ptice iz jata ćelavih ibisa uređaje za praćenje nalik na GPS i akcelerometar, odnosno merač ubrzanja za praćenje zamaha krila. Rezultati su pokazali da ptice koriste vrhove krila ptica ispred sebe, koje prave vazdušnu struju, i tako se uzdižu.
“Naučnici su pretpostavljali da ptice koriste prednosti leta u V formaciji, ali još niko nije shvatio kompletan mehanizam”, kaže Portugal.
Uz pomoć austrijske grupe za zaštitu Valderaptim i njihovih letelica sa mikrosvetlima, britanski naučnici su pratili migraciju ptica u Italiju.
Uređaji za praćenje su bili toliko precizni da su u realnom vremenu beležili poziciju i brzinu svake ptice u jatu, dok je akcelerometar slao informacije o tome kojom brzinom i jačinom ptice zamahuju krilima. Naučnici su zatim napravili simulaciju njihovih kretanja na kompjuteru.
Profesor sa Kraljevskog veterinarskog koledža, Džim Ašervud kaže da je bio impresioniran time kako je svaka ptica bila u stanju da odgovori na pokrete ptice ispred nje.
“Ako možete da se pozicionirate tačno u centar vazdušne struje, onda možete da osetite neku korist od toga”, kaže Ašervud.
Naučnici kao sledeći korak planiraju da istraže na koji način ptice odlučuju ko predvodi jato na njihovim godišnjim migracijama širom Evrope.
Izvor: ekopedia.rs
______________________________________________________________________________________________
KO JE BILA MILEVA MARIĆ AJNŠTAJN…
TAMOiOVDE_____________________________________________
Mileva Marić, matematičar i fizičar, supruga Alberta Ajnštajna, rođena je u Titelu, na današnji dan, 19. decembra 1875. godine. Umrla je u Cirihu, 04. avgusta. 1948. (Bora*S)
KO JE BILA MILEVA MARIĆ?
Knjiga Radmile Milentijević o Milevi Marić i Albertu Ajnštajnu. Pisma pionira savremene fizike menjaju sliku o njemu kao čoveku i potvrđuju da je Mileva imala važno mesto u istraživanjima
KO je bila Mileva Marić Ajnštajn i kakva je bila njena uloga u životu i delu slavnog naučnika, pitanje je na koje su mnogi istraživači, naučnici i istoričari tražili odgovor.
Dok su je jedni predstavljali kao marginalnu ličnost koja mu je izrodila potomke, drugi su veličali njen značaj čak dotle da je Nobelova nagrada nepravedno pripala Albertu Ajnštajnu, a ne njoj. Kako kažu, ona je bila tvorac velikih otkrića. Sve su to, međutim, bile manje-više pretpostavke, potkrepljene šturim dokumentarnim materijalom.
Autentična dokumentacija, pisma koja je Ajnštajn pisao prvoj supruzi i sinovima, čitav niz godina čuvana su iza sedam brava. Katanac sa kovčega koji je čuvao tajne koje otkrivaju njihov odnos kakav svet nije poznavao skinut je tek 2006. godine. Tada je potpuno otvoren Ajnštajnov arhiv. Istoričarka Radmila Milentijević prva se susrela sa ovom građom i nastala je knjiga „Mileva Marić Ajnštajn – Život sa Albertom Ajnštajnom“, koju je objavila beogradska „Prosveta“. Pisma, ukupno njih 850, koja je pisao pionir savremene fizike, menjaju sliku o njemu kao čoveku i potvrđuju da je Mileva imala vrlo važno mesto u njegovim istraživanjima.
– Ipak, apsolutno se preteruje kada se kaže da je ona izmislila teoriju relativiteta – kaže Milentijevićeva, za „Novosti“. – Ideje su, uglavnom, njegove i to se vidi iz pisama, ali očigledno je da su zajedno radili i da se puno oslanjao na nju. Prepiska dokazuje da su vodili naučne rasprave i zajedno istraživali. Ajnštajn govori o „našim novim proučavanjima“, „našim istraživanjima“, „našem gledištu“, „našoj teoriji“, „našem radu“, čak i o „našem radu o relativnom kretanju“. Mileva je bila neobično pametna i veoma obrazovana žena i njena uloga u Ajnštajnovom naučnom razvitku je veoma važna.
Milentijevićeva se opredelila da pusti Milevu i Alberta da svojim rečima, koliko je to moguće, ispričaju život. Njena uloga vidljiva je samo u interpretaciji, povezivanju i objašnjavanju.
|
KAP PO KAP PISMA koja su krila tajnu odnosa dvoje naučnika zahvaljujući izvršiocima Ajnštajnovog testamenta bila su nedostupna javnosti. Ajnštajn nije želeo da ništa posle njegove smrti od ličnih stvari i prepiski postane dostupno. Pokušaj njihovog sina Hansa Alberta da ih publikuje naišao je na sudsku zabranu. Bilo je potrebno više od 30 godina da bi se jnosti dozvolio uvid u Ajnštanovu zaostavštinu, koja je, po njegovoj želji, pripala hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu. Otvarali su je kap po kap.
|
– Milevina sudbina teško da će bilo koga ostaviti ravnodušnim. Otpočela je studije na prestižnoj ciriškoj Politehnici, kao student čija je budućnost obećavala. Iste godine upoznala je Alberta i njihovi životi su se spojili. Prva je prepoznala genija u njemu i htela je da mu pomogne. Odgajana u patrijarhalnoj srpskoj porodici, spremno je žrtvovala sopstvenu akademsku karijeru, a svoju pamet, poznavanje matematike i fizike, stavila u službu Ajnštajnovog rada. Govorila je – mi smo „ajn štajn“ – što znači jedna stena.
Albertova pisma Mileva je čuvala, njena su, uglavnom, uništena. Veoma se oslanjao na nju. Iz prepiske se vidi da mu je bila psihički potrebna. Izolovan je, odbačen, a ona je jedina sve razumela.
– Imao je genijalne ideje, radio je ono što je naumio, ali mu je bila potrebna podrška. Dobija je od Mileve. Pisao je da bez nje ne oseća želju za radom, da je tako srećan što je u njoj našao srodnu prirodu koja je isto tako snažna i talentovana kao on.
Pre braka Mileva je Ajnštajnu rodila devojčicu koju je dala na usvajanje. Zakon je u to doba u Švajcarskoj bio veoma strog – čovek koji dobije vanbračno dete istog trenutka ostaje bez posla. Da bi zaštitila Albertovu karijeru, Mileva odlazi kod roditelja. Sudbina ove devojčice obavijena je misterijom. Neki smatraju da je data na usvajanje i da joj se posle toga gubi svaki trag, drugi kažu da je umrla 1903. godine. Milentijevićeva se, međutim, sa tim tvrdnjama ne slaže. Njena teza je da ju je, posle iznenadne smrti sopstvenog deteta, usvojila Milevina najbolja drugarica Helena, koja je bila udata za uglednog ekonomistu Savića.
Milentijevićeva se posebno osvrće na 1905. godinu, koja je za Ajnštajnove, ali i za nauku bila godina čuda. Tada je, bez mnogo naučne literature, napisao četiri članka koja su poslužila za zasnivanje moderne fizike. Većina fizičara slaže se da tri – o Braunovom kretanju, fotoelektričnom efektu i specijalnoj relativnosti – zaslužuju Nobelovu nagradu.
– Ajnštajn stvara osnove nove fizike, Njutna stavlja na glavu, menja teoriju prostora i vremena. Međutim, kako je njegova slava rasla, tako se njihov odnos pogoršavao. Milena piše Heleni: „Moj muž je postao slavan, ali se bojim da slava ne uđe u njegovu glavu i da ne izgubi humanu stranu“. Žali se da se oseća usamljenom, zapostavljenom, da joj je samopouzdanje poljuljano. U to vreme Albert ulazi u avanturu sa sestrom od tetke Elzom i Milevin život se pretvara u pakao.
Ajnštajnovo ponašanje tokom razvoda bilo je do te mere okrutno da je ražalostilo i njegove prijatelje, a Milevu skroz uništilo. Iako prevarena i ostavljena, nije dozvolila da bude poražena. Milentijevićeva prvi put otkriva da je Mileva izabrala odličnog advokata koji se izborio da novac od Nobelove nagrade pripadne njoj.
– Na Zapadu pogrešno pišu da joj je poklonio polovinu Nobelove nagrade. Nije tačno, ona je to izdejstvovala. Ajnštajn je rekao Milevi da će kad dobije Nobelovu nagradu sav novac, koji će naslediti njihovi sinovi, staviti u banku, a ona će moći da vuče interes. Nije prihvatila, naterala ga je da potpiše da novac od nagrade, kad je dobije, postaje njena svojina. Prihvatio je, jer drugačije nije mogao da se razvede.
Međutim, pošto je dobio Nobelovu nagradu, koja je postala Milevina svojina, njihovi odnosi se poboljšavaju. Ona kupuje petospratnicu u najlepšem delu Ciriha, Ajnštajn joj se ponovo udvara, odseda kod nje i zajedno provode vreme.
– Ubeđena sam da ga je volela i dalje. Njemu je bila potrebna, jer nikad nije našao drugu ženu koja bi bila tako pametna, sa kojom je mogao da razgovara o fizici, muzici, pozorištu i književnosti. Mileva kao da je ponovo bila srećna, ali Albert je nepredvidiv. Odjednom piše testament za novu familiju i traži od Mileve da ona i deca ne traže više ništa od njega, jer bi ostalo ostavio novoj familiji. Mileva ga je ponovo pobedila i od tog testamenta nije bilo ništa.
A onda dolaze tridesete i velika recesija koja dovodi Milevu gotovo do prosjačkog štapa. Mlađi sin oboleva od šizofrenije što dodatno komplikuje njihove živote. Ajnštajn se seli u Ameriku, Mileva zavisi od njega i on je širokogrudo pomaže. Izgubila je dve kuće, treću je uspela da spasi tako što je Ajnštajn otkupio. Ubedio je da živi u njoj do smrti.
– Pred kraj njenog života, 1947. odlučili su da prodaju kuću. Sama ta prodaja je na nov način opisana u mojoj knjizi. Iako je bio dogovor da podele novac, ona mu nije poslala ništa. Ostavila ga je za brigu o sinu, jer nije imala poverenja u Alberta. Poznavala ga je, znala je da ume da obeća i posle okrene ćurak i uradi potpuno drugačije. Nije tačno da je umrla u bolnici gde idu siromasi. Ajnštajn ju je izdržavao do pred smrt, a onda je prodala kuću i nije joj više bio potreban novac. Imala je više nego da plati bolničke troškove. Sklopila je oči 1948. godine znajući da joj je dete obezbeđeno.
Dragana Matović | novosti.rs
Otkriće: MILEVI PRIPADA AJNŠTAJNOV NOBEL!
Anastasija Hajdi Larvol dokazuje ravnopravnu ulogu Mileve Marić i Alberta Ajnštajna u nauci. Brakorazvodna presuda precizirala ako Albert dobije Nobelovu nagradu, glavnica postaje vlasništvo gospođe Mileve Ajnštajn
Mileva i Albert Ajnštajn dok su bili u braku
NOBELOVU nagradu za fiziku, dodeljenu 1921. Albertu Ajnštajnu zaslužila je njegova prva supruga Mileva Marić. Dokaz za to nalazi se u presudi u razvodu koja je narodu skrivana više od pola veka nakon smrti nobelovca, otkrila je istoričarka Anastasija Hajdi Larvol.
– Decenijama je u javnosti prikazivana nekompletna presuda o razvodu zbog Ajnštajnove preljube s rođakom. „Centralna fondacija Albert Ajnštajn“ je iz dokumenta izbacivala ključni član koji kaže da ako Albert dobije Nobelovu nagrada glavnica od tog iznosa „postaje vlasništvo gospođe Mileve Ajnštajn“. To znači da je Mileva morala da ima vrlo značajan doprinos u radu koji je dobio Nobelovu nagradu, jer inače ne bi mogla da dobije ovakvu presudu – rekla je Anastasija Hajdi Larvol na predavanju održanom u utorak u Matematičkom institutu SANU.
Ona je podsetila i na besomučnu trku za pisanom zaostavštinom Mileve Marić, posle njene smrti u avgustu 1948. u Cirihu. Oto Nejtan, Ajnštajnov advokat, prvim avionom je došao iz Amerike i iz njenog stana pokupio svu dokumentaciju koja bi mogla da bude kompromitujuća za popularnog nobelovca.
Međutim, nije znao da ga je prestigla Frida, supruga Milevinog i Albertovog sina Hanc Alberta.
– Kad je Ajnštajn umro 1955, Hanc Albert je rešio da objavi ljubavnu prepisku roditelja, ali i svoju prepisku s ocem, koja je vrlo potresna. Ona otkriva, između ostalog, da je Albert tražio od dece da se odreknu nasledstva. Kad je knjiga bila spremna za štampu u Cirihu reagovala je „Centralna fondacija Albert Ajnštajn“ i pokrenula sudski spor da spreči objavljivanje prepiske. Ciriški sud je presudio u korist fondacije. To je veoma nepravedno, a pozadina je čisto politička, suđenje je bilo farsa – navodi Anastasija Hajdi Larvol.
Po odluci suda i ljubavna prepiska Mileve i Alberta oduzeta je od njegovog sina i sa svom ostalom dokumentacijom odneta u Jerusalim. Odluka ciriškog suda formalno se zasnivala na Ajnštajnovom testamentu kojim je svu svoju pisanu zaostavštinu ostavio svojoj sekretarici Heleni Dukas i advokatu Otu Nejtanu, koji su osnovali „Centralnu fondaciju Albert Ajnštajn“.
– Tek 2006. Ajnštajnova arhiva je otvorena, a 2009. je izašla prva knjiga sa citatima dokumenata, bez analize. Za sve to vreme trajale su naučne polemike oko Milevine uloge u dobijanju Nobelove nagrade.
Ta zatvorena arhiva mnoge je ubedila da Ajnštajn pre braka s rođakom Elzom uopšte nije imao porodicu – kaže Anastasija Hajdi Larvol.
LOŠ MATEMATIČAR
OTVARANJE Ajnštajnovog arhiva treba da reši još jednu nelogičnost vezanu za dodeljivanje Nobelove nagrade.
– Zvanični podatak glasi da je Nobelov komitet odlučio da 1921. niko nije zaslužio u kategoriji fizike. Međutim, sledeće godine isti komitet donosi odluku da nagradu dobije Albert Ajnšatajn „za doprinos fizici i otkriće fotoelektričnog efekta“. Međutim ti radovi o fotoelektričnom efektu napisani su 1905. i 1906. dok su Mileva i Albert bili u braku. Ona mu je tada radila sve proračune jer je Ajnšatajn bio veoma loš matematičar – naglasila je Anastasija Hajdi Larvol.
B. Subašić | 26. novembar 2013./novosti.rs
TAJNA AJNŠTAJNOVE I MILEVINE VANBRAČNE ĆERKE
Knjiga Mišel Zekhajm „Ajnštajnova kći“, priča o zlosrećnom detetu, baca senku na legendu o genijalnom naučniku
Albert Ajnštajn i Mileva Marić
Ovo delo otkriva mnogo toga, ne samo o međusobnim odnosima i bračnom životu Mileve i Alberta, već i o društvenim prilikama i običajima koji su vladali početkom dvadesetog veka u zemljama Srednje Evrope
ZA postojanje vanbračne kćerke Alberta i Mileve Ajnštajn, po imenu Lizerl, saznalo se tek krajem osamdesetih godina po objavljivanju njihovih ljubavnih pisama sačuvanih u arhivama Ajnštajnovih dokumenata, poverenih na staranje Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu.
Intrigantnu priču o traganju za dokazima o sudbini tog zlosrećnog deteta, predstavila je Amerikanka Mišel Zekhajm, slikarka iz Grinič Vilidža, u knjizi „Ajnštajnova kći“, koju je na srpskom objavila izdavačka kuća „Admiral buks“, u prevodu Gorana Skrobonje.
Ovo delo, po rečima prevodioca, otkriva mnogo toga, ne samo o međusobnim odnosima i bračnom životu Mileve i Alberta, već i o društvenim prilikama i običajima koji su vladali početkom dvadesetog veka u zemljama Srednje Evrope.
– Sama činjenica da je Mileva zatrudnela pre udaje za Alberta bila je ogroman teret i za nju i za njenu porodicu. Upravo zbog toga, devojčica po imenu Lizerl (Elizabeta od milja) skrivana je na imanju Milevinog oca u Kaću, da bi veoma brzo nestala bez ikakvog traga – kaže za „Novosti“ Skrobonja.
Po njegovim rečima, Albert Ajnštajn i Mileva u knjizi Zekhajmove, nisu prikazani na posebno nov način (premda se može iz teksta osetiti blaga feministička pristrasnost spisateljice prema Milevi i prećutna osuda Albertovih postupaka prema njoj), ali društveni kontekst u koji je smeštena priča o potrazi za Lizerl i njenoj sudbini možda je presudan za to da se „Ajnštajnova kći“ ističe u moru biografskih knjiga o najvećem naučniku 20. veka.
– Nije nikakva novost to da Ajnštajn nije bio bogzna koliko prijatno ljudsko biće. Sa genijima je obično tako – i pored ogromnog doprinosa čovečanstvu, oni su ipak samo ljudi, sa vrlinama i manama koje ponekad upravo zbog slike kakvu javnost ima o njima mogu da deluju prenaglašeno i neočekivano. „Ajnštajnova kći“ se dotiče te ljudske Albertove dimenzije upravo onoliko koliko je to neophodno za pripovest o potrazi za Lizerl, i više pojedinosti o njegovom karakteru sigurno se može pronaći u drugim biografskim knjigama. Ovde je fokus, ipak, ponajpre na Milevi, njenoj porodici i neprilikama do kojih je dovelo Lizerlino rađanje u potaji, daleko od očiju sveta. Zekhajmova se, naravno, dotiče i Albertovog naučnog rada i Milevinog doprinosa, ali samo uzgred. Ovde je u centru pažnje ljudska drama ovog slavnog bračnog para, što ceo tekst čini još zanimljivijim za čitaoce – kaže prevodilac ove knjige.
Lizerlina sudbina trajno je obeležila i bacila senku na Albertov i Milevin zajednički život. I premda su posle Lizerl imali dva sina, Hansa Alberta i Eduarda, iz dokumenata i Milevinih pisama provejava duboka melahnolija zbog sudbine njihovog prvog deteta kojem su se – onako mladi i zaljubljeni – toliko radovali, da bi ono kasnije, po rođenju, zagonetno nestalo bez traga. Albert je bio u prilici da se oženi Milevom tek posle smrti svog oca, i poznato je da Milevu Albertova majka nije nikako mogla da podnese, ali se on makar poneo prema njoj odgovorno i uzeo je za ženu premda je njegovo neposredno okruženje bilo protiv tog braka.
Međutim, kako podseća naš sagovornik, ta veza je bila osuđena na propast, uglavnom zbog Albertove sklonosti da juri za suknjama. Tišina u vezi sa Lizerl koja je odlikovala komunikaciju između Alberta i Mileve sve do kraja njenog života veoma je indikativna: Zekhajmova to tumači kao posledicu prerane Lizerline smrti i neprijatnu temu iz prošlosti kojom nijedno od njih nije želelo da se bavi.
Po oceni „Tajmove“ kritike, Lizerlina sudbina, kao neka nerešena jednačina, baca senku na legendu o Ajnštajnu. Priča u ovoj knjizi ispraćena je fotografijama iz ličnih arhiva. Neke od tih fotografija nikada pre nisu objavljene, kao i najintrigantnija fotografija same male Lizerl.
Deo knjige „Ajnštajnova kći“ posvećen je i Srbiji, ovdašnjem duhu i mentalitetu, prilikama i ljudima. Upravo zbog tog aspekta ova će knjiga biti izuzetno zanimljiva našim čitaocima. Zekhajmova je prilikom istraživanja građe za „Ajnštajnovu kći“ odlazila u posetu svim lokacijama bitnim za priču o Albertu i Milevi – Cirih i Bern, Budimpeštu i Beč, ali isto tako i u Novi Sad, Titel, Kać i Beograd. Tom prilikom razgovarala je sa mnogim ovdašnjim ljudima koji pripadaju široj porodici Marić, ne bi li iz razgovora sa njima uspela da dođe do zaključka o Lizerlinoj sudbini, ili da eventualno pronađe pisma, slike i druge dokumente koji bi potvrdili njene pretpostavke.
– Posebno je interesantan period u kojem je Zekhajmova boravila u Srbiji – bila je to sredina devedesetih i vreme ratova i najgorih sankcija, tako da ono što smo tada doživeli vidimo kroz prizmu jedne Amerikanke koja se bavi naučnim radom i pokušava da pronikne u socijalne mehanizme i mentalitet naroda iz kog je Mileva potekla. Meni lično su upravo ti delovi, u kojima autorka opisuje sve poteškoće, bizarnosti i gotovo egzotične prilike na koje je nailazila za vreme boravka u Srbiji, bili najupečatljiviji – ali to je dimenzija, pogled koji u čitanju ove knjige može imati samo neko s ovih prostora. Stoga je, pored priče o pravoj detektivskoj potrazi za činjenicama o zagonetnoj istorijskoj ličnosti, „izgubljenoj“ Albertovoj i Milevinoj kćerki, „Ajnštajnova kći“ istovremeno i – možda nenamerna, ali time ništa manje precizna i objektivna – studija o srpskoj tradiciji, društvenom nasleđu i izvitoperenim vrednostima u olovno doba Miloševićeve vladavine – objašnjava Skrobonja.
Pored junaka romana Mileve i Alberta, njihovih savremenika i porodice spominju se i važna imena iz kulturnog establišmenta Srbije, koje je Mišel upoznavala pri svojim dolascima u Srbiju i koji su joj otvarali vrata svojih domova, predavali važne porodične spise koji su otkrivali, ili produbljivali tajnu o izgubljenoj kćeri Ajnštajnovih. Neki od njih su Vida Ognjenović, Mila Alečković, Ivana Stefanović, direktori biblioteka, bolnica, starešine manastira…
B. Đorđević | 15. jun 2012./ novosti.rs
Priredio: Bora*S
ZA LISICE NEMA ZIME…
Kako lisica zaranja u sneg
Dok mećave i zavejavanja izazivaju paniku među ljudima, za lisicu „nema zime“.
One umeju da „rone“ u potrazi za hranom i ispod snežnog pokrivača visokog više metara.
Lisici ni sneg ne smeta da nanjuši plen.
Ova slatka životinja načulji uši i nabere nos, i tako može da oseti i najmanji pokret ispod debelog sloja snega.
Kada čuje recimo miša kako se kreće ispod snega, lisica se baca u sneg, i zaranja u snežni pokrivač.
Na ovom snimku, koji je napravio Discovery kanal, vidi se kako lisica lovi.
Procenat uspešnosti: neverovatnih 75 posto!
Izvor: Blic
SRBI OPERISALI JOŠ U 12. STOLEĆU…
TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________
Epohalno otkriće arheologa u selu Mažići kod Priboja – Srbi su još u 12. i 13. veku radili najsloženije operacije na ljudskoj lobanji i to vrlo uspešno.
Manastir Svetog Georgija u selu Mažići kod Priboja
Epohalno otkriće arheologa u selu Mažići kod Priboja – Srbi su još u 12. i 13. veku radili najsloženije operacije na ljudskoj lobanji i to vrlo uspešno. U manastiru Svetog Nikole Dabarskog, u Pribojskoj Banji, postojala je velika bolnica sa medicinskim instrumentima, koji se ne razlikuju mnogo od današnjih.
Istorijska nalazišta na iskopinama manastira Svetog Georgija u selu Mažići kod Priboja, prema onome što je do sada pronađeno i otkriveno i sudeći po tvrdnjama stručnjaka, govore da su Srbi još u 12. i 13. veku radili najsloženije operacije na ljudskoj lobanji i to vrlo uspešno.
Saznanja govore da su Srbi mnogo pre Nemaca, savremenije i uspešnije lečili ljude, a dokazano je i da je u manastiru Svetog Nikole Dabarskog, koji se nalazi u Pribojskoj Banji, takođe postojalo lečilište.
Srpski kaluđeri preteče u medicini
Arheolog i direktor Zavičajnog muzeja u Priboju Savo Derikonjić rekao je da je ono što je otkriveno nakon višegodišnjeg istraživanja zaista epohalno – u manastiru je postojala bolnica, a u njoj medicinski instrumenti, koji se ne razlikuju mnogo od današnjih.
Neki od pronađenih medicinskih instrumenata
Donedavno se mislilo da je čuveni turski putopisac Evlija Čelebija, koji je boravio u manastiru u selu Mažići 1620. godine, preterivao u opisu onoga što je video i zatekao, ali arheološki nalazi to sve potvrđuju.
„Ovaj starinski manastir leži na visokom bregu koji okružuje reka Lim. U njemu ima više od pet stotina kaluđera, a okolni stanovnici su Srbi i Bugari. Ušao sam u ovaj divni manastir da bih mogao pažljivo da ga razgledam. U njemu ima jedna ćelija u koju sam takođe želeo da uđem, ali mi, siromahu, jedan mladi duhovnik ne dade da uđem“, napisao je Čelebija u svom putopisu o boravku u manastiru Mažići kod Priboja.
Više je nego jasno i zašto kaluđeri nisu dozvolili Turskom putopiscu da uđe u jednu posebnu ćeliju.
„To je u stvari bio ulaz u manastirsku bolnicu, koja je brižljivo čuvana od radoznalaca. A Evlija Čelebija bio je i turski špijun, koji je davao obilje podataka svojoj carevini koja je u to vreme vladala ovim prostorima“, objašnjava Savo Derikonjić, arheolog i direktor Zavičajnog muzeja u Priboju.
Savo Derikonjić
„Ono što smo otkrili zaista je epohalno. Uz medicinske instrumente, preteče današnjih hirurških instrumenata koji se mnogo ni danas ne razlikuju od ovih savremenih, pronašli smo ostatke pokojnika istražujući do sada 165 grobova srednjovekovne nekropole i jasno utvrdili da su kod desetina njih vršeni u 12. i 13. veku, ali i kasnije, sve do 18. veka i paljevine manastira, vrlo složeni hirurški zahvati, poput vrlo složenih operacija na ljudskoj lobanji. Neki su lečeni, a nekima su vidane rane nakon teških bitaka i ranjavanja. Imamo dokaze da su mnogi od njih živeli nakon operacija još godinama.
Prema našim procenama, oko manastirskog kompleksa je najmanje dve hiljade skeleta, a reč je uglavnom o onima koji su tu lečeni i operisani“, naveo je Derikonjić.
Samo na prostoru jedne sonde registrovano je više od sto skeleta različite starosti i pola. Na tim ostacima, posebno lobanjama pokojnika, vidljive su operacije, kod jednog je pronađeno liveno bronzano dugme koje najverovatnije pripada 12. veku, kao i dva dubrovačka denara iz sredine 13. veka.
„Pronašli smo instrument za izvlačenje metaka sa svrdlom, koji potiče oko 1520. godine, ovaj instrument iz manastira Svetog Georgija je sedam milimetara duži od sačuvanog analognog primerka koji se nalazi u Germanskom nacionalnom muzeju u Nirnbergu. Zatim, mali hirurški šestar iz 15. veka, i viljušku za amputaciju iz 16. veka.
Ono što je za nas bilo zaista začuđujuće i epohalan pronalazak su naočare „lenonke“, kakve je nosio čuveni „Bitls“ Džon Lenon. Ove naočare, kao funkcionalno pomagalo u operacijama, potiču iz 15. veka, sa okvirima od profilisanog bakra i malim elipsoidnim alkama za prihvatanje. Očigledno da je reč o najstarijim naočarama lenonkama“, ističe Derikonjić.
Derikonjić kaže da su u poslednje vreme, nakon obnove manastira Mažići, na žalost, stala istraživanja manastirske bolnice.
A stalo se zbog srpskog posla, pošto jedan meštanin na čijem je imanju jednim delom manastirski kompleks traži velike pare i stanove za decu da bi ustupio to parče zemlje arheolozima radi prekopavanja i istraživanja.
Inače, i svet je već pokazao veliko interesovanje za epohalna medicinska otkrića u manastiru Mažići, bila je planirana čak i izložba pronađenih predmeta i medicinskih instrumenata u Budimpešti, ali što zbog nedostatka para, ali i zastoja u nastavku istraživanja, ova otkrića koja menjaju istoriju medicine i u Evropi, ali i u svetu, ostaće još neko vreme tajna.
POTOPLJENA ISTORIJA…
TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Otkriven izgubljeni egipatski grad na dnu mora
Arheolozi su otkrili drevni grad koji je Mediteransko more progutalo i zatrpalo tonama mulja, stena i peska pre 1.200 godina.
Originalno nazvan „Herakleon“ od strane Grka, a potom preimenovan u „Tonis“ od strane Egipćana, postojanje ovog drevnog grada po prvi put je potvrđeno 2000. godine kada je dr Frank Godio, podvodni arheolog, napravio jedno od najznačajnijih otkrića 21. veka.
Zajedno sa svojim timom sa Evropskog instituta za podvodnu arheologiju, Godio je otkrio „izgubljeni grad“ u Aleksandriji.
Poslednjih 13 godina istraživači su mukotrpno iskopavali ovaj grad, podižući davno zaboravljene komade istorije na površinu.
Kako se na površini sakupljao materijal, Godiov tim je bio u stanju da napravi virtudelni model grada – onako kako je mogao da izgleda pre hiljadu godina.
Popularno gledište jeste da je ovaj grad bio luka zbog lokacije na kojoj se nalazio, a otkriveni predmeti idu u prilog ovoj tvrdnji.
Iako je jedna velika misterija rešena, postoji još jedan veliki znak pitanja kada je ovo otkriće u pitanju.
Vrlo malo stručnjaka sa potpunom sigurnošću može da kaže kako je ovaj grad završio na dnu mora. Šta je izazvalo njegovo potonouće? Da li se sam urušio? Da li je u pitanju bila prirodna katastrofa?
Godio je proveo brojne sate pokušavajući da sklopi sve delove ove slagalice kako bi došao do odgovora.
Njegova teorija?
Masivno kamenje korišćeno u izgradnji vrlo lako je moglo da potone kroz mekanu glinu koja je temelje držala na svom mestu, a u slučaju zemljotresa, ceo grad je mogao da „sklizne“ i izgubi se u morskim dubinama.
B92 /glassrpske.com
ISTORIJA I FENOMEN FOTOGRAFIJE…
TAMOiOVDE_______________________________________________
Na današnji dan, 23. maja 1901. godine, u Beogradu je postavljena
Prva izložba srpskih foto-amatera
Izložba je bila postavljena u Gradskoj kasini u Beogradu, a otvorio ju je ugledni naučni radnik Mihajlo Valtrović.
Marko Stojanović: Portret
Foto: rastko.rs/fotografija
Prikazano je 960 fotografija 35 autora.
Ulaznica je bila pola dinara, a posetioci su imali prilike da dobiju, za tu priliku štampan katalog izložbe.
Među fotoamaterima koji su izlagali bili su: Branislav Nušić, Vojislav Subotić, Isak Levi…
Iste godine, 25. jula, u Beogradu je osnovan prvi klub foto-amatera. Predsednik je bio Marko Nikolić, a potpredsednik Jovan Cvijić.
Prvo fotografsko društvo u Srbiji i širem srpskom kulturnom prostoru, osnovano u Beogradu 20. juna 1901. na inicijativu grupe fotografa amatera i poštovalaca fotografije. U Odboru kluba su bili dr Marko Nikolić (predsednik), dr Jovan Cvijić (potpredsednik) i Isak Levi (sekretar).
Klub je imao prostorije u ulici Kralja Milutina 45. Sudeći po nekim izvorima klub se ugasio iste godine.
PRVA IZLOŽBA FOTOAMATERA U BEOGRADU 1901. godine
Ova monografija i izložba o prvoj izložbi fotoamatera u Srbiji 1901. godine, pojavljuje se u – za fotografiju jubilarnoj – 1989. godini, kada se navršava 150 godina od svečane sednice Francuske akademije nauka, održane 19. avgusta 1839. godine, na kojoj je zvanično objavljen svetu pronalazak fotografije, najepohalnijeg izuma čovečanstva za sva vremena.
Živan Grbić: Unutrašnjost seoske kuće u Jadru
Foto: rastko.rs/fotografija
Dugogodišnjim i mukotrpnim eksperimentima, Žozef Nisefor Nieps (Joseph Nicephore Niepce, 1765-1833) i Luj Dager (Louis Jacues Mande Daguerre, 1787-1851) pronašli su fotografiju. Ovim otkrićem ostvaren je susret i međusobno dopunjavanje dva, u istoriji čovečanstva dugo vremena poznata, fenomena sa dva različita područja prirodnih nauka – fizike i hemije.
Stvaranje slike u kameri opskuri pomoću svetlosnih zraka, poznat je bio još Aristotelu u IV veku pre Hrista. U doba renesanse ovaj fenomen je već imao široku primenu kao pomoćno sredstvo za crtanje po prirodi.
Uticaj i hemijsko dejstvo svetlosti na materiju zanimali su još Vitruvija u starom veku, koji je u svojim spisima (De Architectura, libri decem) savetovao da se slike u galerijama okrenu prema severu. U X veku Xafar iz Mesopotamije, poznavao je već osetljivost srebrnih soli na svetlost.
Ova dva principa, svaki za sebe, korišćeni su vekovima u najrazličitije svrhe sve dok ih oštroumni i uporni rad, prvo Niepsa a zatim Dagera, nije spojio u ingeniozni pronalazak koji je izazvao pravu revoluciju u načinu dotadašnjeg beleženja likovnih predstava. Period od 150 godina ispunjen je bezbrojnim istraživanjima i dopunskim pronalascima koji su fotografiju dovele do ovog savremenog obima i oblika u kome ona čovečanstvu predstavlja nezamenljivo i univerzalno sredstvo. Ona je pomoćna nauka svih nauka koje se osnivaju na direktnom posmatranju prirode, što znači skoro za svekolike nauke čovečanstva (Potonniee).
Primena fotografske slike kao ličnog i opšteg sredstva vizuelnih komunikacija a još više njene dinamične forme, najpre filma a danas televizije i video tehnike, postaje sve više fenomen neslućenih mogućnosti koji vrši duboki uticaj na savremeno društvo. Fotografija je izrasla u silu koja je ovladala predstavama, osećanjima i mislima stotinama miliona ljudi u svetu. Njen razvoj ne jenjava, pa je verovatno da će ona postojati dokle god budu civilizovani ljudi nastanjivali ovu zemaljsku kuglu (Potonniee).
Kosta Hadži-Lazić: Kula Nebojša u beogradskom gradu Foto: rastko.rs/fotografija
Prvobitni povod za ovu monografiju i izložbu bila je 85. godišnjica održavanja prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. godine. Proslava jubileja je pomaknuta u 1989. godinu u čast 150 godišnjice pronalaska fotografije. Ovim pomeranjem se ipak uspostavila interesantna brojka od 88 godina, koja predstavlja ujedno godinu rođenja fotoamaterskog pokreta u Srbiji.
Iste godine osnovan je „Klub fotografskih amatera“ u Beogradu, kao i „Klub amatera fotografa“ u Kragujevcu (list radikala „Jedinstvo“, od 11. marta 1904. godine)
Monografija se sastoji iz:
1. Fototipskog izdanja originalnog kataloga prve izložbe iz 1901. godine koji je bio, kako na njegovoj naslovnoj strani i stoji, samo „Spisak slika“ bez ilustracija;
2. reprodukcija fotografija sa izložbe, koje sam uspeo da pronađem;
4. faksimila govora Mihaila Valtrovića sa stranica „Nove iskre“, kojim je otvorio izložbu;
5. tekst monografije.
Izvor: rastko.rs/fotografija
Nastaviti s čitanjem: · Branibor Debeljković: Uvod· i Prva izložba fotoamatera u Beogradu 1901. godine
Priredio: Bora*S
Toma M. Leko: Seljanke iz okoline Beograda rastko.rs/fotografija
Marko Stojanović: Dečaci sa periferije rastko.rs/fotografija
Marko Stojanović: Ana Lozanić-Marinković, slikarka, u beog. otvorenom tramvaju. rastko.rs/fotografija
Branislav Nušić: Sabor kod Gračanice rastko.rs/fotografija
Marko Stojanović: Zaspali bozadžija rastko.rs/fotografija
Vojislav Stevanović: Domaći zadatak rastko.rs/fotografija
Vojislav Stevanović: Fotostudija „Ofelija“ (gumitipija) rastko.rs/fotografija
Isak Levi: Marko Stojanović sa svojom „detektivskom kamerom (marke „Erneman“?) rastko.rs/fotografija
NA JEZIKU DELFINA…
TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________
DELFINI SE MEĐUSOBNO OSLOVLJAVAJU POIMENCE
Plavi delfini zovu svoje voljene posebnim imenima kada se razdvoje, pokazala je najnovija studija.
Pored ljudi, delfini su jedine životinje koje umeju ovo da rade, a razlika je samo u tome što se komunikacija među delfinima obavlja zvužducima, a ne rečima.
Ranija istraživanja pokazala su da plavi delfini biraju sebi imena tako što imaju svoj “zvideći potpis” koji sadrži i druge informacije. To bi bilo nešto slično situaciji u kojoj bi čovek viknuo: “Hej tamo! Ja sam zdrav odrasli muškarac, ime mi je Džordž i ne želim vam ništa loše!”
Novo otkriće pokazuje i da, pored toga, plavi delfini takođe “izgovraju” imena tačno određenih drugih delfina.
“Životinje puštaju kopirane zvuke kada su razdvojene od druge bliske jedinke i to potkrepljuje tezu da delfini kopiraju zvučni potpis određene jedinke kada žele da se s njom ponovo nađu”, rekla je za “Diskaveri njuz” vodeća autorka studije Stefani King iz Tima za istraživanje morskih sisara sa Univerziteta Sent Endrju.
King je sa kolegama sakupljala akustične podatke od divljih plavih delfina oko zaliva Sarasota na Floridi od 1984. do 2009. godine. Istraživači su takođe intenzivno proučavali četiri uhvaćena odrasla mužjaka koja su smeštena u morskom akvarijumu, takođe na Floridi.
Ti mužjaci plavih delfina nazvani su Kelvin, Hajber, Malabar i Rejner.
Delfini su, međutim, baš kao i oni na slobodi, razvili svoje sopstvene zvižduke kao potpise koje su upotrebljavali kao imena prilikom predstavljanja drugim delfinima.
“Delfin emituije svoj zvučni potpis da bi predstavio svoj identitet i objavio svoje prisustvo. To omoguačva životinjama da se međusobno identifikuju iako su međusobno veoma udaljene, kao i da se pridruže jedni drugima”, objašnjava King.
“Delfinov zvižduk se može detektovati i na 20 kilometara razdaljine, u zavisnosti od dubine vode i frekvencije zvižduka”.
Istraživači tvrde da delfini kopiraju zvučni potpis voljene jedinke, kao što je majka ili bliski drugar, kada su međusobno razdvojeni. Ta “imena” nikada nisu emitovana u agresivnim ili antagonističkim situacijama i upućuju se samo voljenima.
Kopirani zvižduci takođe uvek imaju jedinstvenu varijaciju, tako da delfini ne oponašaju samo prosto jedni druge – oni dodaju svoj sopstvenu “boju glasa” kroz jedinstveni zvižduk.
Dok istraživači često oklevaju da upotrebe reč “jezik” za neljudske komunikacije, plavi delfini i verovatno druge vrste delfina jasno imaju vrlo kompleksan i sofisticiran sistem komuniciranja.
“Zanimljivo, uhvaćeni delfini mogu da nauče nove signale i pripišu ih predmetima i može biti da delfini mogu da koriste kopije zvučnih potpisa kada se obraćaju drugoj jedinki, što je bitna sposobnost ljudskih jezika”, rekla je King. www.zika.rs
KAŽU DA JESTE…
TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________________________________
BUGARI ISKOPALI NAJSTARIJI GRAD EVROPE
Karbonskom analizom je utvrđeno da kuće potiču iz eneolitskog doba između 4700. i 4200. godine pre nove ere, što je više od 1.000 godina pre grčke civilizacije.
Praistorijski grad čiji su ostaci iskopani na istoku Bugarske, najstarije je urbano naselje do sada nađeno u Evropi, rekao je arheolog Vasil Nikolov. Profesor Nikolov s bugarskog Nacionalnog arheološkog instituta rekao je da kameni zidovi koje je iskopao njegov tim blizu grada Provadija, potiču iz perioda između 4700. i 4200. godine pre nove ere.
On je rekao da se veruje da zidovi visine tri, a debljine dva, predstavljaju najstarije i najmasivnije utvrđenje praistorijske Evrope.
„Počeli smo iskopavanja 2005, ali smo tek posle ove arheološke sezone sakupili dovoljno podataka da podržimo tu tvrdnju“, rekao je Nikolov.
Njegov tim je do sada iskopao ostatke naselja s jednospratnim kućama koje je u prečniku imalo oko 100 metara i bilo okruženo utvrđenim zidom. Nađeno je i više jama koji su korišćene za rituale, kao i delovi kapije. Karbonskom analizom je utvrđeno da potiču iz eneolitskog doba između 4700. i 4200. godine pre nove ere, što je više od 1.000 godina pre grčke civilizacije.
Nikolov je rekao da su uzorci iskopina poslati na Univerzitet u Kelnu na dalja ispitivanja. On je dodao da je u naselju kod Provadije živelo oko 350 ljudi koji su verovatno kopali so iz obližnjeg rudnika i trampili je za drugu robu s okolnim plemenima.
kurir-info.rs
TAMOiOVDE 