LJUDI MISLE DA JE LJUBAV JEDNOSTAVNA…

tamoiovde-logo

Erih From: Umeće ljubavi i šta nas sprečava da ovladamo njime

„Teško da postoji neka aktivnost, neki poduhvat, koji je započet sa tako ogromnim nadama i očekivanjima, a ipak, koji tako redovno ne uspe, kao ljubav.“

Nemački psihoanalitičar, filozof i socijalni psiholog Erih From, tvrdio je u svom remek–delu „Umeće ljubavi“ da je ljubav aktivnost za koju je potrebno dosta znanja i truda, da se ne događa slučajno, već je za nju potrebno izvesno umeće koje se stiče dugim i upornim delovanjem.

From piše:

„Ova knjiga želi da pokaže da ljubav nije osećaj u koji olako može biti bilo ko upušten, bez obzira na to koliki je stepen zrelosti dosegnuo.

Ona želi da ubedi čitaoca da su svi njegovi pokušaji na ljubav osuđeni na neuspeh sem ako ne pokuša najaktivnije da razvije svoju celokupnu ličnost, tako da postigne produktivnu orijentaciju; to zadovoljenje individualne ljubavi ne može biti postignuto bez kapaciteta da se voli svoj bližnji, bez prave poniznosti, hrabrosti, vere i discipline. U kulturi u kojoj su ovi kvaliteti retki, postizanje sposobnosti da se voli mora ostati retko dostignuće. “

From smatra našu iskrivljenu percepciju ljubavi crno-belom:

„Većina ljudi shvata problem ljubavi prvenstveno u tome kako biti voljen, pre nego kako voleti, u sposobnosti da voli. Stoga, problem za njih je kako biti voljen, kako biti dopadljiv.“

Ljudi misle da je ljubav jednostavna, ali da je pronaći pravi objekat ljubavi – ili biti voljen – teško. Ovaj stav ima nekoliko uzroka ukorenjenih u razvoju savremenog društva. Jedan od uzroka je velika promena koja se dogodila u 20. veku sa poštovanjem izbora objekta ljubavi.“

From pravi razliku između zaljubljenosti i trajnog stanja ljubavi

Ako dvoje ljudi koji su bili stranci, kao što smo svi mi, iznenada dopuste da se zid između njih sruši i osećaju se blisko, osećaju se kao jedno, ovaj trenutak jedinstva jedan je od najradosnijih, najuzbudljivijih iskustava u životu.

Sve je lepše i čudesnije za osobe koje su bile zatvorene, izolovane, bez ljubavi. Ovo čudo iznenadne prisnosti je često olakšano ako je kombinovano sa, ili inicirano, seksualnom privlačnošću i odnosom. Međutim, ovaj tip ljubavi po svojoj pravoj prirodi nije trajan.

Dve osobe se dobro upoznaju, njihova prisnost sve više i više gubi čudesan karakter, dok njihovi antagonizmi, njihova razočaranja, njihova zajednička dosada ne ubije šta je preostalo od početnog uzbuđenja. Ipak, u početku oni ne znaju sve ovo: u stvari, oni uzimaju osećaj slepe zaljubljenosti, „ono biti lud jedno za drugim“, za dokaz njihove ljubavi, dok to može samo dokazati stepen njihove prethodne usamljenosti.

„Teško da postoji neka aktivnost, neki poduhvat, koji je započet sa tako ogromnim nadama i očekivanjima, a ipak, koji tako redovno ne uspe, kao ljubav.“

From dalje piše:

Prvi korak koji se preduzima je da se postane svestan da je ljubav umeće, kao što je i življenje umeće; ako želimo naučiti kako da volimo mi moramo postupati na isti način kao da želimo naučiti druga umeća, recimo muziku, tesarstvo ili umeće medicine ili inženjerstvo.

Koji su neophodni koraci u učenju svakog umeća? Proces učenja umeća može biti podeljen na odgovarajuća dva dela: prvi, umeće teorije; i drugi, umeće prakse. Ako želim naučiti umeće medicine, moram prvo znati činjenice o ljudskom telu i različitim bolestima.

Kad imam sva ova teoretska znanja, ja sigurno nisam stručan u medicinskoj umeću. Ja ću postati majstor ovog umeća samo posle dugotrajne prakse, dok se eventualno rezultati mog teoretskog znanja i rezultati moje prakse ne spoje u jedno – moju intuiciju, esenciju ovladavanja svakog umeća.

Ali pored učenja teorije i prakse postoji i treći faktor neophodan da se postane majstor u bilo kom umeću – ovladavanje umećem mora biti stvar ultimativne zanteresovanosti; ne sme postojati ništa na svetu važnije nego to umeće. Ovo je istinito za muziku, za medicinu, za tesarstvo – i za ljubav.

I možda ovde leži odgovor na pitanje zašto ljudi u našoj kulturi retko pokušavaju da uče ovo umeće uprkos njihovim očiglednim neuspesima: uprkos duboko ukorenjenoj žudnji za ljubavlju skoro sve ostalo se smatra važnijim od ljubavi: uspeh, prestiž, novac, moć – skoro sva naša energija je korišćena da se nauči kako postići ove ciljeve, a skoro ništa za učenje umeća ljubavi.“

Izvor

Preveo i prilagodio: Spasa Vidljinović

Izvor Ovde:  kultivisise.rs/12/05/2017

Nadnaslov: Iz teksta izvojio Bora*S

_______________________________________________________________

LJUBAV I DISCIPLINA…

tamoiovde-logo

Za vaspitanje su važni i ljubav i disciplina

Ako pretpostavimo da deci za pravilan razvoj treba pružati ljubav i zahtevati disciplinu, onda je na osnovu toga moguće razlikovati tri glavna vaspitna modela.

dete

Foto: Guliver/Getty/Thinkstock

U prvom modelu roditelji izbegavaju da pokažu ljubav deci koju inače vole, istovremeno zahtevajući visok stepen discipline. Oni ne pohvaljuju dete, nikada ne pokazuju da su zadovoljni detetovim postignućima, ističu detetu da uvek može bolje i više.

Njihova deca su veoma poslušna i vredna, a razlog za to je što nikada nisu sigurna da li ih roditelji zaista vole.

Ta deca žive u hroničnom strahu od odvajanja (separacijski strah) i trude se da ugode roditeljima kako ne bi bila odbačena. Ovaj način vaspitanja stvara ličnosti koje su veoma samodisciplinovane, radne, ambiciozne, teže savršenstvu.

Međutim, kako ova osoba nije dobila ljubav, ona nije izgradila pozitivnu sliku o sebi i nema razvijena osećanja samoljubavi i samopoštovanja. Ovaj model se kod nas naziva „nemačko vaspitanje“. Na teritorijama gde je ovaj model bio primenjivan, visoka je stopa depresivnosti i samoubistava.

Kao rezultat kritike prvog modela, nastao je drugi model, u kojem se smatra da je deci najvažnije pokazati ljubav, jer ona pomaže izgradnji pozitivne slike o sebi, a sprečava nastanak neurotične strukture ličnosti. To je kod roditelja stvorilo strah da će dete, u svakoj situaciji u kojoj počne da doživljava da je nevoljeno, da bude traumatizovano, što će negativno da se odrazi na njegovu buduću ličnost. Kada roditelj pokuša da disciplinuje dete, a ono se usprotivi, roditelj popusti iz straha da će da ga traumatizuje, piše Zoran Milivojević za „Politiku„.

Formula ovog modela je ljubav bez discipline. Kako roditelji nisu socijalizovali i disciplinovali dete, rezultat je neprilagođena i od roditelja zavisna odrasla osoba – patološki narcis. Kada mnogi roditelji svesno ili nesvesno zastupaju ovakav model, tada nastaje, kako ju je nazvao Arik Sigman, narcisoidna „razmažena generacija“ koja je, između ostalog, sklona nasilju i kršenju zakona.

Mnogi roditelji i stručnjaci promovišu ovaj drugi model kao način „prosvećenog“ vaspitanja.

Kako je sve veći broj ljudi koji su proteklih decenija svoju decu vaspitavali „pravilno“, a veoma su nezadovoljni rezultatom, na osnovu kritike drugog modela, nastao je treći model. Prema njegovom mišljenju, podjednako je važno deci pokazati ljubav i disciplinovati ih. To je Stiv Bidalf nazvao pružanjem i „meke“ i „čvrste“ ljubavi. U tom modelu roditelj mora prvo sebi, a zatim i detetu da objasni da mu postavlja granice, tera ga na korisne, a neprijatne stvari, kažnjava ga kada se usprotivi tome, samo zato što ga zaista voli.

Autor: mondo.rs

Izvor: mondo.rs

___________________________________________________________________________________

Pravila vaspitanja francuskih roditelja koje ceo svet hvali

letovanje-posle-varicela-559-250x165Od kada je američka autorka Pamela Drukerman posvetila čitavu knjigu pozitivnim stranama francuskog roditeljstva, ceo svet priznaje da ima nečeg posebno efektnog u vaspitnim metodama Francuza.

Istražili smo šta to oni rade drugačije pa njihova deca nemaju napade besa, vaspitano jedu od malena a mame ne glume policajce. Njihovo roditeljstvo je opuštenije (za mamu i tatu) i usmereno na porodicu a ne na dete. Evo čega se francuski roditelji pridržavaju a što treba da pokušate i vi:

Odlučno NE je obavezna stvar u vaspitanju

Čvrsto ali smireno i jasno „NE“ je jedna od centralnih stvari u francuskom roditeljstvu. Oni ga koriste kada god je to potrebno, izgovaraju ga ljubazno ali je važno da se o njihovom „ne“ ne raspravlja! Nema nikakvog vikanja, besa i dugih objašnjavanja. Zna se ko je glavni.

Deca treba da budu sposobna da se sama zabavljaju

Pod ovim se misli na važnost dečije sposobnosti da se sama igraju i da roditelji ne treba da padaju na nos kako deci nikada ne bi bilo dosadno. Kada roditelji imaju posla, deca treba da su mirna sama sa sobom bez ikakvih problema.

Važno je da odrasli imaju vremena za sebe

Francuzi veruju da to što neko postane roditelj ne znači da njegov život treba da se završi. Oni uživaju u porodici i zajednički provedenom vremenu ali odvajaju vreme i samo za sebe, partnera ili društvo. Oni veruju da tako uče decu da poštuju sve članove porodice a ne da misle da se ceo svet vrti samo oko njih.

Deca moraju sa de uče nezavisnosti

Francuske mame ne bde nad decom na igralištu niti ih drže pod staklenim zvonom do 18. godine. U Francuskoj ćete videti decu koja sama idu do prodavnice, šetaju od škole do kuće i krstare ulicama na svojim trotinetima, čak i u ogromnom gradu kao što je Pariz. Već od nekih osam ili devet godina, mališani dobijaju mnoštvo prilika da razvijaju svoju samostalnost. Mnogo više nego u mnogim drugim zapadnim zemljama. A još dok su deca jako mala, u parkovima ćete videti mame kako sede na klupama i razgovaraju opušteno međusobno ili čitaju. One ne prate svaki dečiji korak i ne drže ih dok se spuštaju toboganom i slično, bilo da se okolo čuje smeh ili plač.

Strpljenje i mir su obavezni

Kod Francuza je veoma važno da decu nauče da ne mogu sve da dobiju odmah i sad. Roditelji tako uče decu da čekaju u redu, da se suzdržavaju u prekidanju odraslih u razgovoru kao i da poštuju raspored obroka. Ovo poslednje za rezultat ima mir tokom jela, omogućava da se sa decom normalno jede i van kuće.

  roditelji-deca-rucak-razgovor-1361477370-271689-250x134Porodični obroci su svetinja

Svi znamo da je francuska kuhinja jedna od najboljih u svetu. Oni obožavaju da jedu. Zajednički porodični obroci su kamen temeljac francuskog porodičnog života, naročito vikendom kada su sve ostale obaveze organizovane u odnosu na precizno raspoređene obroke.

Deca jedu sve što i odrasli

Kada već govorimo o obrocima, važno je napomenuti da u Francuskoj ne postoje posebno obroci za decu. Mališani jedu sve što i odrasli. Oni se tako jako rano upoznaju sa začinjenim pire krompirom, mesom sa raznim sosovima i slično. Normalno je otići u restoran i na meniju naći ono što će da jedu i deca.

images-1Vikend je vreme za porodicu

Dok su u većini zemalja baš vikendi jako ispunjeni svakakvim obavezama za decu, u Francuskoj se vikend i dalje smatra vremenom za porodicu. To je vreme kada oni svi zajedno sedaju da jedu, zajedno idu na koncerte, muzeje ili na selo u posetu bakama i dekama. To su dani kada su jedni drugima prioritet.

Ne opterećujte decu

Francuzi ne opterećuju decu vannastavnim aktivnostima i ne provode vreme vodeći ih i prevozeći sa jedne tačke na drugu. Oni vole da imaju više vremena za sebe i smatraju da nije u redu da članovi porodice ne mogu da nađu vreme jedan za drugog.

Cilj je naći dobar balans u roditeljstvu

Lepota ovakvog roditeljstva je u tome što ste uvek tu a ne preterujete, porodica vam je prioritet ali imate vremena i za svoj društveni život. To je zapravo ultimativni cilj svakog roditelja – savršen balans.

najboljamamanasvetu.com

Izvor: zelenaucionica.com

___________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

 

PTICE U DRŽAVNOJ SLUŽBI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________________

Sokolovi i jastrebovi u službi Kremlja

Sokolovi i jastrebovi su još od vremena carske Rusije bili posebno čuvane i zaštićene ptice. U modernoj Rusiji posebno obučavani primerci ovih grabljivica su na državnoj službi i to u Kremlju.

TamoiOvde-50017732752810e49c7ae8395224361_orig

Youtube Printscreen

 Srce Moskve i centar moći Rusije.

 Dobro čuvan.  

 Među zidinama Kremlja u okviru obezbeđenja postoji posebna služba naoružana sokolovima, jastrebovima i buljinama. Neprijatelj protiv koga se bore su vrane. Ptice grabljivice u Kremlju čuvari su i državnog budžeta. Naime, na svakom koraku u Kremlju su istorijski i kulturni spomenici, mnogi sa zlatnim kupolama.

 „U ritualu udvaranja vrana postoji ritual kada se mužjaci kotrljaju i spuštaju niz brda, a ako ima zlatnih kupola, to im je veselije od obične kosine, te se spuštaju niz kupole i kandžama grebu zlato – jer onaj koji se lepše spustio bolje se oženio – tako je kod vrana“, tvrdi Galina Karašova, sokolar u službi obezbeđenja Kremlja.

Kontrolišući populaciju vrana kremljinski jastrebovi čuvaju bogatu i raznovrsnu populaciju drugih vrsta ptica koje se gnezde u Kremlju.

„Kremlj je zadivljujuće mesto jer preko njega ide i migracija ptica, ovde se zaustavlja veliki broj ptičjih vrsta. Ovo je verovatno najhumaniji način kontrole populacije vrana koje se u gradovima gnezde lako, a nemaju prirodnog neprijatelja, te uništavaju druge ptice“, dodaje Karašova.

Stepski jastreb pri lovu maltene u letu ubija svoj plen i to mu je u prirodi, te sam lov na vrane nije najteži deo obuke.

„Osnovno što je potrebno za pticu u službi Kremlja je disciplina. Da se na vreme vrati sokolaru, da se ne prepadne od raznih stvari koje se ovde dešavaju na primer tehnike za čišćenje“, zaključuje ova sokolarka.

Kao i svako drugo obezbeđenje i ovo radi danonoćno – jastreba, drvenog stražara neba, kada padne mrak smenjuje buljina na noćnoj straži.

Video:http://www.youtube.com/watch?v=QHn1t-nEJYU

Izvor: b92.net

__________________________________________________________________________________________________________________________________________

JESU LI ZAISTA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Mladi, drski i raspušteni

11-1_620x0Nove generacije su se prilagodile kriznoj situaciji: cene materijalno, često su lenji i samoživi. Porodica više nema snagu i uticaj da se izbori za stasanje valjane generacije.

JEDAN Zvorničanin šokirao je, ali i nasmejao javnost, početkom nedelje, kada je objavio oglas, u rubrici „konji“, da prodaje sina, „matorog konja“, koji neće ništa da radi, već samo spava, skita i jede. Mada verovatno šala, u ovoj situaciji prepoznali su se mnogi roditelji koji imaju problem u komunikaciji sa vlastitom decom.

 Jedno ovogodišnje britansko istraživanje vezano za decu između sedam i 14 godina pokazalo je da se moć u porodici pomerila u korist dece, koja sada imaju veću kontrolu nad roditeljima nego ikada pre. Njihova reč ne samo da se sluša, već je često i presudna kada porodica kupuje, odlučuje o godišnjem odmoru, nabavlja mobilne telefone i računare… Ranije su roditelji bili gospodari kuće, a mlađi su morali da se ponašaju kako im je rečeno. Starijima, pa i bliskima, obraćali su se sa „vi“. Danas će tek retki ustati u prevozu kada uđe starac ili starica. Ako im se prekorno obrati, izazvaće salvu zadirkivanja ili čak i pogrda, sve sa onim „šta hoćeš, matori?!“ Jer, savremena kultura okrenuta je isključivo mladima i mladosti, možda i zato što je svetska populacija sve starija.

VAŽNA I DISCIPLINA

KADA roditelji pokazuju samo ljubav, a izbegavaju da disciplinuju, svaki pokušaj discipline biće shvaćen kao napad i „neljubav“. Zato deca često nemaju granice.

Tinejdžeri i mladi su opsednuti zvezdama pop kulture i trošenjem novca. Razmažene dece sve je više, istraživanja pokazuju da je danas takvo – svako treće. Psiholozi upozoravaju da su za to krivi roditelji i ubrzan životni tempo koji im ostavlja malo vremena da brinu o svojim potomcima. Doduše, i ranije su ljudi radili po ceo dan u fabrici ili na njivi, pa im deca ipak nisu bila razmažena. Ali, ranije im svoje odsustvo nisu nadoknađivali novcem. Danas to čine.

Prema mišljenju psihoterapeuta Zorana Milivojevića, poslednjih decenija se insistira da je roditeljska dužnost da usrećuju mališane:

– Detetovo osećanje sreće nastaje kada mu se ispuni želja, roditelji to onda često čine čak i kad misle da te želje nisu dobre za njega. Posledica je nastanak popustljivog vaspitanja u kojem dete upravlja roditeljem, a ne obrnuto.

Ovakav model stvara novu patologiju, razmaženu i prezaštićenu decu. Ova prva, uprkos visokoj inteligenciji, izrastaju u sebične, nezrele i egocentrične ličnosti, koje nemaju radne navike i slabo kontrolišu impulse, i dugo ostaju u čvrstoj simbiozi s roditeljima. Ovi drugi su pasivni, o sebi misle da su nesposobni, svet doživljavaju kao opasno mesto, i takođe su u čvrstoj vezi sa primarnim porodicama ili dominantnim partnerima.

11-2– Mladi su uvek bili buntovni i borili se protiv autoriteta, uključujući roditelje, i obezvređivali ih. Uvek su želeli sve i odmah, sa minimumom ulaganja. To je u prirodi tih godina i potrebe da se što pre bude odrastao, odakle potiču i zahtevi za uvažavanjem njihovog mišljenja, ma kakvo ono bilo. U sadašnje vreme, uz to, neki od njih, pragmatičniji, racionalniji, žele i očekuju da kroz život prođu što bolje, sa što manje truda. Po pravilu, što su nezadovoljniji sobom to više žele lakša i spektakularnija rešenja. Srećom, većina njih ipak ima realno poimanje života i realna očekivanja, vrlo su vredni, trude se i ulažu u svoje živote – smatra prof. dr Vojislav Ćurčić iz KBC „Dragiša Mišović“.

On dodaje da su neke osobine i ponašanja možda u kontekstu životnih i moralnih vrednosti problematični, ali su za vreme i trenutak u kome oni žive verovatno dobri. Sve generacije se prilagođavaju vremenu i okolnostima u kojima rastu, pa i ova. To može da se ne dopada starijim generacijama, ali je funkcionalno.

Naravno da su roditelji kreatori svoje dece i od najvećeg uticaja na njih, ali je sve veći značaj vršnjaka, ulice, škole, medija, elektronskih komunikacija i društvene sredine na formiranje mladih. Kao i sve druge generacije, i ova živi u svetu koji su stvorili odrasli, pa je odgovornost podeljena.

11-4– Pogrešan je stav da su mladi uvek u pravu, ali to je više izraz nemoći odraslih a ne realne situacije. Zato odrasli imaju odgovornost da postave granice i pravila, jer mladi to ne mogu, ne zbog nemanja pameti, već zbog nezrelosti i nemanja iskustva.

Psiholog Prvoslav Plavšić veruje da negativne osobine novih generacija ne preovlađuju, mada jesu široko rasprostranjene. Nabraja brojne uspehe mladih u školama, sportu, stvaralaštvu i kritikuje medije koji o tome ne govore više, već daju publicitet svemu devijantnom:

– Bilo bi lako reći da su nam deca takva kakvi smo mi, odnosno kakvo nam je društvo. To često čujemo i, mada ima istine, to je previše sažet i nepotpun odgovor. Mladi tokom odrastanja primaju mnoge pouke i poruke, trpe razne uticaje, ali se i sami bore sa pojavama i ljudima. Nisu svi ti uticaji loši i deca nisu plastelin, već individue koje „od malih nogu“ nešto hoće, a nešto neće. Tu njihovu uslovnu žilavost ne cenimo koliko zaslužuje, a da nje nema bili bismo svi isti. Dvoje dece iz iste porodice, uprkos istom vaspitanju, često ne kreću istim putem.

JOŠ IMA ŠANSE

MLADI koji ostanu površni, razmaženi, lenji potrošači, produbljuju i svoj i naš problem, i često se ne vraćaju na ono što površno nazivamo „pravi put“ – smatra Prvoslav Plavšić. – Oni se postepeno suočavaju sa novim problemima, od zakonskih do socijalnih, od porodičnih do ličnih i emotivnih. Srećom, stvari nisu tako crne kakve nam se čine dok pratimo medije. Srbija još ima dosta duha, razboritosti i vedrine, koje ni siromaštvo, očajna privatizacija, grabež, organizovani kriminal i zaglupljujuća estrada nisu uništile.

Ponašanje mladih je uslovljeno i situacijom u društvu i neposrednoj okolini. Istraživanja njihovih uzora pokazuju da tu retko nalazimo poznate ličnosti iz kulture, nauke, umetnosti, ali je mnogo onih iz različitih segmenata estrade.

– Važno je biti poznat i aktuelan. Umesto mukotrpnog učenja ili rada sa neizvesnim statusom u društvu lakše se prihvata neposredan uspeh i materijalno blagostanje. To postaje model kojem se teži. Istovremeno, to pokazuje i poraz naših institucija – od porodice i škole, do socijale i rada, privređivanja. Ako u spornim situacijama stvar morate da „uzmete u svoje ruke“ jer nemate na koga da se oslonite, brzo se stiže do nezadovoljstva, razočaranja i problematičnog ponašanja – uveren je Plavšić.

Mladi su nezadovoljni neposrednim učinkom prethodnih generacija. Oni se, često s pravom, bune. Raste međugeneracijski jaz i više neće da čine ono što se od njih očekuje. Snažniji pokušavaju nešto drugo, ostali postaju tek jetki kritičari, drski i osorni:

– Za celu situaciju nekad su krivi popustljivi roditelji, nekada škola (i sama u problemima), a uvek društvo ili pojedinci – od političara i poslanika do tajkuna ili nekompetentnih činovnika. Porodicu stavljam na prvo mesto, ali naše porodice više nemaju snagu i uticaj da bi se borile za izrastanje valjane generacije. One se iscrpljuju u površnoj i lažnoj podršci samo svojoj deci. Zamenica „naše“ gotovo je iščezla iz upotrebe.

Ne može se reći da ovakvo stanje i ponašanje mladih vodi nekoj dekadenciji, smatra Ćurčić, i konstatuje da oni jednostavno grade sistem koji im pomaže da prežive i da se snađu u okolnosti u kojima žive i u kojima će živeti:

– To je u redu, jer svaka generacija mora da pronađe svoj put i način življenja, razmišljanja i odlučivanja.

V. C. Spasojević | 17. avgust 2013../Izvor: novosti.rs

____________________________________________________________________________________________

SINDROM PRODUŽENOG DETINJSTVA: Kod roditelja sa 30 godina

Zbog krize polovina tridesetogodišnjaka ostaje u svojoj porodici, kod tate i mame. Čak 57 odsto stanovništva Srbije od 25. do 34. godine i dalje ne napušta rodnu kuću.

 dru-karikatura_310x186PROFIL prosečnog našeg tridesetogodišnjaka izgleda ovako: nema stalan posao, niti stalnog partnera, živi kod roditelja, o obavezama i odgovornosti nema potrebe da razmišlja. A i zašto bi? Računi su plaćeni, hrana skuvana, odeća ispeglana.

Poslednja istraživanja agencije „Medijum Galup“ pokazuju da u našoj zemlji čak 57 odsto stanovništva od 25. do 34. godine i dalje ne napušta rodnu kuću. Ko je kriv – roditelji, deca ili ekonomska kriza?

 Sindrom produženog detinjstva postao je učestala pojava, a glavni razlog je, tvrdi psihoterapeut Zoran Milivojević, lagodnost i udobnost koju roditelji pružaju detetu, kao i to što se u našoj kulturi često smatra da nema potrebe za odvajanjem od roditelja dok se ne nađe prilika za udaju ili ženidbu.

POPULACIONA POLITIKA

DUGO ostajanje u „kratkim pantalonama“ i odlaganje osamostaljivanja ima dugoročne posledice, a glavna je izbegavanje ozbiljnih veza, a braka pogotovo, kaže Milivojević. – Ima sve više onih koji smatraju da je roditeljstvo previše zahtevno i odgovorno da bi se time bavili. Formula je: što manje dece, što kasnije. Dokaz za to je i što država nema nikakvu populacionu politiku.

Naravno, ekonomska kriza, velika nezaposlenost i opšta besparica dodatno su podstakli mlade da što duže ostanu u porodičnom gnezdu, zbog čega sada u Srbiji, ali i u zemljama regiona, imamo situaciju da više od polovine tridesetogodišnjaka još nije definisalo svoj životni put.

– Ekonomska kriza nema mnogo veze sa sindromom produženog detinjstva – kaže Milivojević za „Novosti“. – I ranije su ljudi teško živeli, pa su opet želeli da odrastu, da se osamostale, da krenu svojim putem. Danas se roditelji trude da svojoj deci pruže srećno detinjstvo, a onda toj deci, kojoj je komotno i udobno, ne daju da odrastu.

Milivojević smatra da su roditelji zaboravili da je njihov cilj da pripreme decu za samostalni život u ljudskom društvu.

– Danas majke i očevi pogrešno misle da im je cilj da usreće svoju decu. Ne! Oni moraju da nauče decu da žive tako da usreće sama sebe. Čak i onda kada postoji mogućnost da se mlada osoba odvoji, neki roditelji vrše pritisak u stilu: „Zašto da napustiš dom? Zašto da bacaš novac stanodavcima? Šta nije u redu kod nas?“ Problem je što ljudi ne razlikuju odvajanje od napuštanja.

KOD RODITELjA

U NAŠOJ zemlji čak 27 odsto populacije između 45. i 54. godine živi u roditeljskom domu! Onih između 35 i 44 godine što se još nisu odvojili od mame i tate, u Srbiji ima 32 odsto. Najviše je, ipak, pokazuje istraživanje agencije „Medijum galup“ mladih između 25. i 34. godine, koji više od polovine, čak 57 odsto, živi u roditeljskom gnezdu.

Međutim, zahvaljajući krizi, na odvajanje se ne odlučuju ni oni, koji za to imaju potpunu podršku roditelja. Bojan Negušević ima 36 godina, radi u privatnom novosadskom preduzeću kao prodavac i ima 30.000 platu.

– Sve bih dao da se odselim! – kaže Bojan, koji sobu u roditeljskoj kući deli sa svojom mlađom sestrom. – Umesto da se ja brinem o svojim roditeljima, pomažem im finansijski i dolazim kod njih na nedeljni ručak, ja se sa njima prepirem oko troškova, a oni ne propuste nijedan dan da me ne pitaju kad planiram da se osamostalim.

Ovaj muškarac u četvrtoj deceniji života kaže da u kući vladaju neprirodni odnosi. Roditelji u besu često znaju da mu kažu kako bi trebalo da im daje novac jer mu, praktično, iznajmljuju sobu.

– U dva navrata sam se odselio i oba puta sam se vratio posle tri, četiri meseca – priča Bojan. – Sa platom nisam uspeo da pokrijem troškove, samo sam se dodatno zadužio.

STATISTIKA

ŽENE i muškarci u Srbiji se sve ređe i kasnije odlučuju za brak, pokazuju istraživanja Republičkog zavoda za statistiku. Muškarci se prvi put žene sa prosečno 29,8 godina, dok se žene za ulazak u bračne vode odlučuju sa 26,6 godina. Za urbanu populaciju, ovi podaci su još dramatičniji.

 I.Brcan | 14. avgust 2012./Izvor: novosti.rs

____________________________________________________________________________________________

FAJRONT NA PIVSKOJ PENI: Male slike sa „Bir festa“ u zoru, kad većina krene kući…

369837_beer-fest-i-pijanstvo160813ras-foto-nebojsa-markovic-182_ffI Dunav je bio pijan ove noći.

Bir fest je svoj klimaks doživljavao negde oko pola tri iza ponoći, kad je vazduh bio maksimalno zasićen oporim mirisom piva i oblacima sitne prašine koje su sekli zraci lasera i zaglušujući ritmovi sa bine, a onda je najveće pojilište na Balkanu polako počinjalo da presušuje.

Kolone su oticale u suprotnom pravcu od mesta događaja, ostajali su oni najuporniji ili najolovnijih nogu po koje će oko pola pet krenuti redari s organima reda da im pokažu pravi put, a kad se gužva razišla, na poljani je pod svetlima reflektora blesnulo nepregledno more odbačene pivske ambalaže. Ne znam šta zakeraju ovi stariji, ali mi imamo vrlo konzervativnu omladinu, sudeći bar po broju zgaženih limenki utabanih do neprepoznatljivosti. Reciklaža je napola odrađena i prava je šteta što unutar ograde nisu puštali mučenike koji su okolo skupljali konzerve, gotovo se otimajući o njih. Žalili su kako su im mangupi usred sezone oborili cenu – pa umesto jedan, sad dobijaju samo pola dinara po konzervi.

  ***

Predah su hvatali i točioci piva, sa tinjajućim grčem u ruci kojom su na hiljade puta potezali one ručice na točilicama, a jedan od njih se odmarao na ramenu supruge koja je pristigla da ga umornog odvede kući. Policajci su se dosađivali po svojim kombijima ne znajući više čime da ubiju vreme, pa je jedan od njih u trenutku onomatopejom odgovorio na urlik pevača sa bine. Dve cure sa živopisnim perikama koje su cele noći u epruvetama prodavale rakiju zbrajale su pazar i merile u flaši ostatke „urinovače“ , kako tu rakiještinu zovu zbog specifične prodajne ambalaže. Zaista, kad naiđu s onim epruvetama ispunjenim žućkastom tečnošću, izgledaju kao maskirane medicinarke koje su tu zalutale s uzorcima iz kakve laboratorije, ali gadljivost brzo bude savladana i epruvete za sto dinara menjaju vlasnike i rakija kreće u ispomoć pivu.

 ***

369838_beer-fest-i-pijanstvo160813ras-foto-nebojsa-markovic-168_ffA pravi posao tek je čekao gradsku čistoću i odredi ovih vrednih ljudi će satima skupljati suvenire bahanalijske noći, da bi sve bilo spremno za reprizu. Jer, posetioci su, što bi rekli fudbaleri, „ostavljali srce na terenu“, a mnogi su mu zavetovali i još ponešto, naročito sadržaj prenapučenih bešika. I dok se na počecima žurke imalo koliko-toliko obzira pa se sporadi sebe, a naočigled svih nas, odlazilo dole na dunavsku obalu, pred zoru su popustile sve kočnice i fiziologiji se izlazilo u susret tamo gde je i priteralo. Uz sigurnosnu ogradu, točkove kamiona, prvi slobodni žbun, a ispred jednog dase koji je klateći se petljao oko šlica preventivno su se sklonila trojica policajaca, za njega tako zgodno postrojenih.

  ***

Kod pravih posvećenika ovih manifestacija teško pijanstvo se podrazumeva i oni iskreni će vam još u treznom stanju priznati kako su došli da se „odvale“, „uzvere“ ili „ubiju“ od piva. A u tom pivskom pijanstvu ima nešto što ga odvaja od onog rakijskog i vinskog, neka doza povišene ubeućenosti – hod, to jest teturanje je drugačije, očni kapci padaju sa više težine i beonjače su mutnije. Apsolutni šampion večeri nastupao je šetalištem, a način na koji se borio sa prokletom gravitacijom izazivao je i smeh i divljenje. Go do pojasa, maksimalno raširenih ruku gotovo da je trčao, dok su mu ostali pravili mesta, a onda je samo naglo skrenuo u park, obrušavajući se na prvo drvo koje tanušno i mlado nije izdržalo zagrljaj. Uskoro se stabljika pridigla, ali je birfestovski Ikar ostao prizemljen, kao i mnoge njegove kolege poređane po trotoaru bulevara gde su pregovarali sa nogama koje su otkazivale poslušnost.

***

369839_beer-fest-i-pijanstvo160813ras-foto-nebojsa-markovic-169_ff

Starci koji skupljaju neprekidno more pivske ambalaže imaju jedan cilj – da prežive još jedan običan dan…

369840_beer-fest-i-pijanstvo160813ras-foto-nebojsa-markovic-165_ff

Teško pijanstvo se podrazumeva i oni iskreni će vam još u treznom stanju priznati kako su došli da se „odvale“, „uzvere“ ili „ubiju“ od piva…

 A u sredini parka, naslonjen leđima na drvo, jedan svat je imao sopstveni koncert u društvu dvolitarskog „apatinera“ i mobilnog telefona sa koga je Šaban Šaulić dozivao Snežanu i sneg usred avgustovske zore.
– Šaban je kralj! Kralj! – podignutim palcem je dodavao stepen više sopstvenom uverenju sa željom da ga prenese i na nas!
– Car!!! – dao sam mu za pravo.
– Ne car, kraalj! – pobunio se, a onda se malo zamislio. Uverenje mu je bilo poljuljano, više nije bio siguran u prevlast titule na kojoj je insistirao i zapitao se ozbiljno očekujući odgovor.
– A, šta misliš, ko je moćniji od njih dvojice? Kralj ili car?
Pravo pitanje za pola pet ujutro podvučeno jakim bosanskim akcentom i zadahom ukiseljenog piva, na pravom mestu u prašini ispod ove umorne topole! Slegnuo sam ramenima i produžio dalje u neznanju, dok je kralj-car, uz ispomoć obožavaoca, glasovnim krešendom testirao krhki mikrofon stare „nokije“:
…Ko onda kad smo se sreeeliiii..!
Jeste, sneg je, Snežana! Il‘ to beše samo bela pivska pena!

Izvor:blic.rs/ Ranko Pivljanin | Foto: N. Marković | | 19. 08. 2013.



 Priredio: Bora*S

DRAMA NA TREMU…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Juče je OVDE objavljena istinita i životna priča, obojena lepim predelima, ljudima i emocijama-VENČANJE NA VRHU PLANINE.

No, ostaje dilema: može li se čaša meda popiti, dok se čašom žuči ne zagrči? Čini se da je vazda tako. Prosudite sami čitajući priču „Drama na Tremu“ iz pera Gordane Atanasijević, koju je objavila 10. januara 2012. na stranici serbianoutdoor.com Zahvalnost  Gordani za napisanu Dramu i dozvolu da istu objavim.

Verujem da neću prekoračiti granicu pristojnosti i povrediti načelo privatnosti, ako obznanim činjenicu da je ona, Gordana,  kuma na venčanju Tanjinom i Nenadovom.

Bora*S  


Kad Đavo baci rukavicu Većini nezgoda na planini jedno je zajedničko: TRENUTAK kada se ne razmišlja o mogućoj posledici izvesnog poteza. Kasnije ih prepričavanja izobliče, pa iza nekih memorijalnih ploča sa natpisom stoji čak više verzija jednog istog događaja. Želim da ova priča zato ostane zapisana, jer tako je zaista bilo. Nemojte suditi, važno je shvatiti da mogućnost da se nešto desi uvek postoji i vreba i da je niko spreman nije dočekao.

Zahvaljujem svima koji su mi pomogli da prikupim sve neophodne podatke za ovaj tekst, a to su svi akteri. Iz puke skromnosti, niko nije želeo eksponiranje, što poštujem, zato nisam navodila imena. Nosila sam se mišlju da iz istih razloga ni ja ne potpišem ovaj tekst. Ali, to me je odmah vratilo na prvobitnu svrhu celog pisanija. Da bi sve ostalo kako jeste neko mora iza svega toga da stoji.

Verba volant, scripta manent

(reči lete, zapisano ostaje) Blizinu Niša iz daleka nagoveštava markantan masiv, prelepog oblika – Suva planina. Svake zime u februaru, tradicionalna republička akcija tu okuplja više stotina planinara iz raznih krajeva Srbije i drugih (uglavnom susednih) zemalja, koji se tad penju na njen najviši vrh – Trem (1810 m). Ovaj kultni planinarski događaj planinari gotovo euforično iščekuju, a mnogi od njih ponavljaju učešće, priželjkujući lepo vreme. Snežni usponi su lep doživljaj, ali i izazovan jer iziskuju dobru kondiciju, znanje, iskustvo kao i odgovarajuću opremu, što treba krajnje ozbiljno shvatiti. Zato će uvodu ovde biti kraj, jer to želim da istaknem, kao i da ukažem na veličinu i značaj TRENUTKA.

Povod za ovaj naslov poznat je svima koji se bave planinarskim sportom, kao i akteri događaja. Pa, ako se pad sa snažne strehe već, Bogu hvala, dobro završio, onda neka ostane za nauk, da se nikada i nikome ne ponovi. Kad se već desilo, nek ne bude zalud, jer niko ne živi 1000 godina da bi sve naučio na sopstvenim iskustvima.

Dvadesetsedmogodišnja planinarka iz Beograda, Tanja Rašević, bila je jedna od oko 850 učesnika XIV zimskog uspona na Trem, koja se spremala da tog 13. februara 2010. godine stane na najviši vrh Suve planine. Posle osam godina planinarenja, prvi put se odlučila za zimski uspon, i to na planinu kojoj se do tad divila sa tuđih fotografija. Za pasioniranog planinara poput nje, zimski uspon na Trem bila je odlična prilika da sretne i brojne prijatelje. Pošla je spremna i dobro opremljena sa grupom od 24 planinara iz PSD „Železničar“ iz Beograda, koju je vodio je vrstan visokogorac Vlada Radivojević – jedan od onih, koji kao i drugi odgovorni i savesni ljudi, ničim neće moći da potisne stečene emocije tog vikenda.

Pošto sam Tanju više puta vodila na akcije, poznata mi je njena spretnost, kao i spremnost da sledi uputstva i uči. Ona definitivno ne spada u planinare koje morate držati na oku. Avaj, svi se slažu da lošije vreme za uspon na Trem do sada nikada nije bilo. Na brisanom prostoru, od Devojačkog groba na gore, vetar je prosto sekao, dodatno obarajući i onako nisku temperaturu. Ta situacija je mnoge učesnike odvratila od konačnog cilja.

Organizatori akcije, koji su uprkos svojoj mladosti vrlo iskusni, procenili su da mnogi učesnici nisu sasvim adekvatno opremljeni, te da će im vunene rukavice i kape, obične a ne ski-naočare (ili nemanje naočara), biti od male koristi po mećavi kakva je bila toga dana. Temperatura je dostizala deseti podeok ispod nule. U takvim uslovima, nikako se ne smemo nositi mišlju „izdržaću ja to“, već treba zaštititi lice maskom, na glavu staviti podkapu („fantomku“) preko nje kapu i ski naočare; u protivnom, lice će nam biti izloženo nepogodnim spoljnim uticajima. To što neko nema ovo što treba, a krene, uglavnom obećava posao GSS-u, za šta lično mislim da je neodgovorno kako prema sebi, tako i prema drugima.

Jednog učesnika zadesio je ozbiljan problem hipotermije, samo što je to u senci veće nesreće, koja se zaista čudom završila sačuvanim životom. Jutro u selu Donji Dušnik. Među snenim planinarima u školi ušuškanoj snežnim pokrovom, Tanja se prva probudila, u 5 h i uključila mobilni da se puni, jer je utikač dotle bilo zauzet drugim punjenjima. U 7.15 h planinari organizuju kolonu spremajući se za uspon. Vreme kolebljivo; tokom svečanog otvaranja akcije, sunce se bori da se ukaže iza teških oblaka, a planinarima oči „na vrh glave“ u nadi da će gore ipak biti vedro. Iz mase učesnika, Tanja se trkom vraća u kuću, setivši se da joj je mobilni ostao tamo; skida ga napunjenog i pakuje u džep. Htela je da ga ima kako bi nekima koji su ostali kući poslala pozdrav sa vrha.

Nadu da će gore, iznad oblaka vreme biti bolje, u potpunosti je eliminisao izlazak na greben, na Devojačkom grobu. Efekte niske temperature (-6 C) pojačavao je neočekivano jak vetar od oko 50 m/s, pretvarajući pahulje u strelice koje su se ubadale u oči i izložene delove kože. Tanja je imala svoj tempo, usklađen sa njenim mogućnostima u novom iskustvu. Krenula je sa prvom grupom, ali je već kod lovačkog doma, na odmoru, uspon nastavila sa drugom koja je krenula kasnije.

Ali, to je nije demoralisalo, jer je ljudi sve vreme bilo svuda oko nje, nije se izdvajala, jednostavno je pratila celu stvar, odmeravajući se u ovim, za nju, novim uslovima. Izašavši na greben u podne pobesneli vetar ju je samo uverio da se dobro opremila. Promenila je rukavice, uzevši skijaške i nastavila dalje zapitkujući one koji su silazili, koliko još ima do gore. Primetila je dvojicu GSS-ovaca kako nose jednog pothlađenog čoveka. Bližilo se 13 časova.

Tanja je polako napredovala stazom sa koje su joj se počeli otkrivati stenoviti odseci, po kojima je Trem poznat. Tu, na 1600 m nv, u mahnitoj mećavi, dočaravali su surov lepotu planine, onako optočeni snežnim strehama. Znajući da su velika zimska opasnost, privukle su joj pažnju i poželela je da taj prizor fotografiše. Vadi aparat, skida rukavicu i kači je u kajš od štapa. Sati tačno 13. Stojeći na stazi, koja je na tom mestu vrlo blizu litice, fotografiše, vraća aparat u torbicu, čiji se čičak slučajno kači za mrežicu od unutrašnjeg džepa jakne, i u tom momentu vetar joj odnosi rukavicu na strehu. – Ode mi rukavica u ambis, ma ko je šiša – pomislila je, – tu je drugi par -. Ali Đavo je to čuo i rukavica se zaustavila, što ju je instinktivno navelo da pokuša da je dohvati štapom. Sve dotle stajala je na tlu, ali tad pravi raskorak drugom nogom, i streha pod njom se odvaljuje.

Dok pada otvorenih očiju, bez glasa, brzinom prevelikom i za oka treptaj, iz daljine, sa svoje desne strane čuje jedno dugačko – NEEEEEE!!! – Mladi planinar iz PAK „Mosor“ mi navodi da su pothlađenog planinara pokupili sa snega po kom se kotrljao uzeli za ruke na ramena i odvukli. –Svega 200 m niže, primećujemo i lice koje stoji na samoj ivici litice na kojoj je streha. Prolazi mi kroz glavu kako treba da mu priđem i upozorim da se skloni jer znam opasnost na litici pri tom vetru, a i strehe su opasne varalice koje lako prevare. U tom, vidim kako rukavica izleće iz ruku osobe koja pokušava štapom da je dohvati. Viknuo sam: “NE! STANI!“, na nekih 10-tak metara udaljen. Štap je bio prekratak i lice polazi korak ka litici.

Moje dugo „NEEEEEEEEEEEEE!!!“ je bilo nedovoljno. Streha se lomi, čovek propada, ja i drug koji smo sve to sa nevericom posmatrali, u nemogućnosti da stignemo do čoveka, u čudu trčimo ka litici. – Kada bi ovo bio film, reditelj bi ovde ukinuo ton, a naredni kadrovi bi tekli veoma, veoma usporeno, koliko da dočaraju bar približno kako je to kada se TRENUTAK pretvori u večnost i promeni tok misli za uvek. Jer taj momenat, svakom je zaustavio realnu percepciju i zadržao se u očima kao film u koji još niko nije bio u stanju da poveruje. Planinar – očevidac mi objašnjava – Svašta mi prolazi kroz glavu ali najviše misao “ne ovo se ne dešava”. Dolazim do litice gledam, derem se, uplašen onoga što vidim i zaključak koji se nameće “ko god da je, više nije živ”. Ne verujem, ali gledam niz vertikalnu liticu vidim sneg dole i ništa više…

Dozivam, nema zvukova moji drugovi i još par ljudi dolaze da vide šta se dešava. Ledena zebnja i strah. Razmišljam… imam prusik iskoristiću ga da se spustim, ali dug je samo 12 m trebala bi mi još dva takva. Znam da je i posle toga izuzetno oštra strmina koja vodi niz šumu i da je tu teško hodati i po suvom vremenu bez naveza – Najzad, shvatio je da mu je jedino preostalo da čeka ostatak ekipe GSS-a, koju je bio pozvao. Čekajući njih, ni posle desetak minuta viđena scena mu se ne smiče pred očima.

Ja padam otvorenih očiju u nemi beli ambis, potpuno opuštenog, gotovo mlitavog tela, bez glasa, mozak mi ne registruje šta se upravo dešava; sa svoje desne strane čujem jedno dugačko „NEEEE…!!!“ ali prekasno. Ne verujući šta se događa, istovremeno sam znala da me je neko video – kaže Tanja, za onaj fleš od vremena tokom koga je letela niz vertikalu visoku 20 m. Ali kada je naglavačke upala u sneg strmine od 60 stepeni, započelo je kotrljanje daljih 50 metara, tokom kojih joj se činilo kao da gleda film – Kao da mi se Duša izdvojila iz tela i tako posmatram kako nestajem u gustoj belini; kao da gledam film, scenu koja se snima bez ponavljanja… dok mi je kroz glavu pulsirao ceo moj život, kao što kažu da se u tim trenucima događa.

Onda sam pomislila „O Bože moj, ne daj da umrem na ovako glup način. Samo sam htela da, kao i drugi, popnem taj čuveni Trem“. Zvuk krckanja i tumbanja je neizbrisivo snažan; svakog trena očekujem tup udarac u glavu „BAM“ i ravna linija…kraj programa. Ali prevrtanju nikad kraja, pred očima mi dragi ljudi, mama, tata, mlađi brat i dečko, svi u crnini, tužni. NE!! Ne mogu im to prirediti, nisu to zaslužili, moram da živim! Želim, ali sam nemoćna da zaustavim bacakanje, odskakivanje i lomove. I pored svega, još uvek ne shvatam da se ovo zaista dešava, zazirući od pomisli da je to ipak kraj…

Odjednom se naglo zaustavljam. U momentu, ali stabilno, nešto je zaustavilo moje prevrtanje s’ leđa koja mi je štitio ranac (45 l). –  U potpunosti svesna sve vreme, Tanja u svojoj priči još dugo neće spominjati bol. Zaustavljena u dubokoj, nemoj belini lavine, potpuno zatrpana snegom, na oko 1450 m nadmorske visine, odmah se potrudila da skupi snagu i dođe do vazduha. Promolivši glavu iz snega, shvata da ju je zaustavilo drvo. Ležeći na rancu, glavom na dole, pokušavala je da se uspravi u sedeći položaj, balansirajući kako je težina ranca ne bi povukla dalje dole. Onda je dozivala koliko god je mogla glasnije, ali ni jači glas iz zdravih pluća ne bi mogao dopreti daleko po onakvom vremenu.

Pištaljka joj je bila u rancu, tako da je i ta opcija propala. Onda je uzela mobilni telefon, koji je tog jutra umalo ostavila u sobi gde je spavala, i videla da su mu baterije na izdisaju, usled hladnoće. Odlučila je da prvo pozove vodiča Vladu, ali je on tad bio nedostupan. Razmišljala je brzo, šta da uradi da sebi pomogne, bez panike, osim što se pitala – Kako li će me uopšte ovde naći -. Onda je zvala tatu – Pala sam u provaliju tata, svega se sećam, sve vas volim najviše na svetu, ne želim da umrem… – Onda je šmrcnula, ali ne od suza, ili hladnoće. Iz nosa joj je tekla krv.

Listala je dalje imenik, tražeći ljude koji bi mogli da jave šta se dogodilo kome treba; tako uspeva da stupi u kontakt sa drugom koga je poslednjeg srela, i on je javio Štabu za njen pad. Potom je zvala dečka i čula prve spasioce. Pogledala je na sat, bilo je 13.40 h. Ekipa GSS nije bila daleko, tek stotinak metara dalje od mesta pada, za koji im je javljeno istog momenta. Niz liticu nisu morali da se spuštaju, pošto im je jedan od lokalnih planinara pokazao procep u steni kroz koji se može proći do dole. Pri ovakvim padovima, teško da se osoba zatekne u svesti. U ovom slučaju, prećutno su se nosili sa sumnjom da će verovatno naći telo.

– Pretraživali smo teren uz liticu, dozivali i onda začuli ženski glas kako se odazvao iz šume, udaljen nekih pedesetak metara od litice. Pomislio sam da je reč o nekoj zalutaloj planinarki, a ne o čoveku koji je propao kroz strehu. Prvo, kad su pričali o „čoveku“ svedoci su pričali u muškom rodu. Drugo, delovalo je neverovatno da neko kome se desi takav pad bude svestan. I treće, nije bilo nikakvih tragova koji su vodili od litice do devojke u šumi – priča vođa ekipe GSS-a. Oni su dalje iskoordinisali njeno spuštanje i nakon elementarnog pregleda, započeli transport najpre na Tanjinom rancu, a posle je, tokom spuštanja stigao i ostatak ekipe GSS-a sa formacijskim nosilom.

– Pitali su me da li se sećam kako sam pala, ičega…gledajući s’ nevericom, kako neko može biti priseban i čitav, nakon pada koji se praktično ne preživljava. Drhtala sam… Tokom kotrljanja, sve mi se smaklo sa glave, a kosu i šal mi je natopio sneg, koji je ušao i u jaknu – U jednom trenutku, pre nego je stigao ostatak ekipe sa nosilima, Tanja je zatražila da joj pomognu da hoda, pošto joj je leva noga bila nepovređena. Ali, taj pokušaj je bio vrlo bolan, te su je odmah vratili na improvizovano nosilo. Znajući je, shvatam da je htela da im olakša, što je činila sve do kraja spuštanja ka Bojaninim vodama. Jači od bola je bio osećaj da je napravila grešku, zbog koje se sada mnogi muče i sekiraju.

Prva stvar koju mi je rekla kada smo se čule bila je o tome koliko joj je neprijatno zbog svega što se dogodilo. Slično se osećao moj kolega Vlada Radivojević, koji je ostao naredna tri dana u Nišu dok je Tanja bila u bolnici, trudeći se da učini šta je mogao.

– Osećao sam se bedno, jer nisam bio pored nje kada joj je pružana pomoć…- kaže mi on, a mučila ga je činjenica što nije bio dostupan kada ga je zvala, što kada je uspeo da je dobije, spasioci su joj već pružali pomoć, što je do mesta nesreće morao da čuje bezbroj verzija o celoj stvari, što su mu iz Štaba rekli da se spusti u Dušnik dok su nju spuštali ka Bojaninim vodama. Tek malo se smirio kada ju je konačno čuo… možda sve to nije bitno, ali postoji nešto što se zove savest, odgovornost i etika, a akterima ovog događaja ni jedna od navedenih osobina nije nedostajala.

– Trebao sam da te vodim za ruku – rekao joj je, -Ne vredi Vlado, onda bi ti neko drugi pao – odgovorila je. Vođa ekipe GSS-a je stupio u kontakt sa žandarmerijom grada Niša sa kojima je dogovoreno da ih sačekaju sa vozilom na seoskom putu koji se nalazi nekoliko stotina metara niže. Na dogovorenom mestu su bili u 14:45 h. Da sneg nije bio toliko dubok sa te strane planine i da je vozilo moglo da se probije, Tanja bi bila u bolnici za oko 2 sata od trenutka ako je pala. Da su GSS-u bile na raspolaganju motorne sanke, kao što bi bilo logično, bilo bi sve ažurnije, kao što bi valjalo. Ovako, nosili su je na smenu do Doma, a ekipa žandarmerije im je krenula peške u susret.

Za mnoge koji znaju Tanju, nije nezamislivo ako kažem kakav je deo ekipe ona bila tokom spuštanja. Momci su vremenom gubili snagu, jer su bili gladni, a u rancu je bilo hrane, pa ih je zadirkivala – Ej, pa nemojte baš sve da smažete, nisam jela od jutros, a ustala sam u 5 -. Stalno su pokušavali da joj nametnu razgovor kako bi ostala svesna –Tanja, znaš li ti koja si srećnica? Ne samo što si preživela ono što se ne preživljava, nego se desetak momaka sjatilo samo oko tebe, a nekim devojkama to teže polazi za rukom i sa jednim – Odmah je odreagovala – A koji ste vi srećnici što ste uspeli da ulovite devojku seksi izgrebanog lica! I to što vas je toliko skočilo zamnom samo znači da sam ipak posebna devojka – Nastao je smeh, a onda se setila da je u pesmi bolja od njih i počela je da peva „Kaćušu“, stare srpske pesme, „Makedonsko devojče“… Noć se spuštala, hladnoća, kojom je bila okovana tih 9 sati, prodirala je u njeno izlomljeno telo.

U Dom su stigli u 22 h, kratko se opraštaju sa Tanjom i direktno je odvoze za Niš u urgentni centar . Ruke i noge gotovo da nije više osećala. Čula je telefon koji je zvonio, ali nije mogla da se javi. Tokom narednih nekoliko dana, njeno stanje se stabilizovalo, i ambulatnim kolima su je prevezli kući. Tanji je slomljeno 6 rebara, povređeno desno koleno, ugruvana desna ruka. Da bude opet na nekoj od planina, trebaće vremena, ali jedno je sigurno, to neće biti ona ista devojka koja je instinktivno krenula štapom ka rukavici. Osim što planine voli, sada je načisto sa činjenicom da se one moraju poštovati i da u tom smislu nema cenkanja. Nekoga planina opomene, a nekoga ne. Tanja je imala tu sreću da je opomenu ipak primila.

 Da se zna: U Tanjinom spuštanju sa severoistočne strane su učestvovali: 1. Dejan Hvetković, GSS – vođa GSS grupe 2. Igor Radosavljević, PAK Mosor Niš 3. Ivan Ilić, PAK Mosor Niš 4. Miljan Ristić, PAK Mosor Niš 5. Vladimir Perić, PK Železničar Niš 6. Dragan Đelkapić, planinar iz Čačka 7. Željko Duličević, planinar iz Novog Sada 8. Marko Radošević, GSS 9. Nikola Jovanović, GSS 10. Bojan Žolnaj, GSS 11. Igor Ilić, 63. padobranski bataljon 12. Dragan Stojanović, 63. padobranski bataljon 13. Nenad Podovac, PK Železničar Niš, PAK Mosor, 161. vazuhoplovna baza 14. Žandarmerija grada Niša  Sa jugozapadne strane su se nalazili: 1. Jelenko Todorović, GSS 2. Bojan Dragutinović, GSS 3. Milan Vučić, GSS 4. Milan Rabrenović, GSS 5. Jovan Saković, PK Šiljak Boljevac

Gordana Atanasijević

 

 

MINISTRE, AJDE TI LEPO U…

Ruski premijer u akciji

Putin poslao ministra u selo da objašnjava ljudima zašto nemaju struju za Novu godinu

Vladimir Putin, premijer Rusije, i u 2011. godini nastavlja sa javnim disciplinovanjem ruskih zvaničnika.

On je naredio trojici funkcionera, među kojima je bio i Sergej Šmatko, ministar energetike, da novogodišnju noć provedu pod svetlošću sveća sa stanovnicima sela u okolini Moskve koja su ostala bez struje nakon snežnog nevremena, a kojima su oni olako obećali da će im struja biti uključena do šest sati popodne u petak, što se nije desilo.

“Ako niste bili sigurni da možete da ispunite obećanje, nije trebalo ni da obećavate. Bez struje je ostalo 4.000 ljudi u 35 sela. Kažem vam da odete i proslavite Novu Godinu sa njima. Sva trojica”, rekao je Putin.

Šmatko je tako bio na prinudnoj proslavi Nove godine sa meštanima sela Kutjino, koje se nalazi na 20 kilometara južno od Moskve, dok su Boris Gromov, guverner Moskovske oblasti i Nikolaj Švec, predsednik kompanije za snabdevanje električnom energijom MRSK, zbog neispunjenog obećanja morali u goste u sela Kurovo i Akatovo zapadno od Moskve.

“Želim da se izvinim zbog onog što se desilo”, rekao je Gromov seljanima.

Do masovnog nestanka električne energije došlo je prošlog vikenda zbog snažne ledene oluje, kada su popucali mnogi kablovi za prenos struje. Prema rečima Gromova, u prvom trenutku je bez električne energije ostalo 400.000 stanovnika 789 sela i gradova u Moskovskoj oblasti, ali je snabdevanje u međuvremenu normalizovano za većinu njih. Ministar Šmatko je obećao da će preostalim žiteljima te oblasti koji su i dalje bez struje, ona biti ponovo priključena u toku današnjeg dana.

Putinovo treniranje strogoće

– U junu 2009. ruski premijer je javno ponizio tajkuna Olega Deripasku izdirući se na njega prilikom posete cementari “Pikalevo” čiji su radnici organizovali blokadu važnog puta zbog neizmirenih plata koje im je dugovao Deripaska.

-U julu iste godine Putin je održao čas pred TV kamerama šefovima trgovinskog lanca “Perekrestok”, koreći ih javno u njihovom supermarketu u Moskvi zbog visokih marži na cene kobasica.

Tekst i foto: preuzeto „BLIC“

Naslov: BoraS