MALA CRNA HALJINA…

Kako se menjao ovaj stilski klasik kroz istoriju

Kad se započne razgovor o modi, retko koji će izostaviti pominjanje možda i najvećeg modnog i stilskog klasika ‒ male crne haljine.

Koko Šanel i ilustracija koja se pojavila u Vogu

Popularna LBD (little black dress) smatra se ključnim komadom koji svaka dama koja drži do stila mora da poseduje. Čuveni Karl Lagerfeld je rekao da niko ne može biti preterano ili nedovoljno sređen kada nosi malu crnu haljinu. Brojni modni dizajneri uključuju ovaj komad odeće kao standardan deo gotovo svake nove kolekcije.

Ništa ne prolazi bez male crne haljine, a evo kako je ona prolazila kroz istoriju.

Prvo pojavljivanje male crne haljine

Poreklo male crne haljine vezuje se za dvadesete godine prošlog veka i dizajnere Koko Šanel i Žana Patua. Priča kaže da su oni pokušavali da osmisle komad odeće koji će ujedno biti i priuštiv i šik. Jednostavno, svetu mode je trebalo nešto što će svaka žena poželeti, ali će, za promenu, moći i da kupi.

Danas mala crna haljina je igranje na sigurno, ali je tada ona bila svojevrsni rizik.

No, bio je to rizik koji se dobrano isplatio. Vreme je pokazalo da je mala crna haljina više od trenda, jer trend umire sa svakom sezonom, dok ona preživljava iz godine u godinu.
Prvobitna mala crna haljina bila je dugačka do listova i ravno sečena. Koko Šanel ju je 1926. godine predstavila ni manje ni više nego u Vogu, modnoj bibliji.

Uredništvo ovog kultnog časopisa nazvalo je malu crnu haljinu Šanelovim fordom. I istina je, ono što je za Fordovu kompaniju bio T model, za kuću Šanel bila je mala crna haljina. Njena jednostavnost i mogućnost da bude prikladna za sve prilike učinili su je normom u svetu mode i stila.

Štaviše, može se reći da je upravo mala crna haljina i doprinela tome da crna bojapostane toliko značajna u svetu mode i siguran način da neko ostavi utisak kao osoba od stila. Ono što je pre male crne haljine bila boja žaljenja, od tada postaje boja elegancije.

Istina, crnina se i danas vezuje za žalost, međutim, to nije nužno i prva asocijacija kada se spomene ova boja, naročito ne u svetu mode.

Mala crna haljina i njena transformacija

U početku, mala crna haljina nije nužno bila tako mala, bar ne za današnje standarde.

Crtež Koko Šanel koji se pojavio u Vogu predstavljao je haljinu srednje dužine koja je čak imala i rukave. Međutim, već sledeće godine rukavi se gube, a haljina dobija elegantniju i izazovniju notu iako je i dalje dugačka. Već nakon dve-tri godine, mala crna haljina počinje da uvodi kombinaciju materijala, pa tako ramena i dekolte prekriva čipka.

Početak tridesetih označiće vrhunac dekadencije za ono vreme, jer haljina biva nikad kraća (seže do kolena), a kroj je osmišljen tako da otkriva ramena i leđa. Međutim, kako to sa trendovima biva, ovakav trend brzo se pretvara u svoju suprotnost. Do 1935. mala crna haljina ne samo da se vraća na staru dužinu nego je i premašuje, pa tako seže do polovine listova ili čak članaka.

Postepeno se u modu vraćaju i rukavi, najpre kratki, da bi potom ravni, dugi rukavi obeležili kraj tridesetih.

Nova decenija donosi i nove promene, pa do tad relativno ravno sečena suknja počinje da dobija volumen. Mala crna haljina sada postaje haljina A kroja, a elegancija počinje da ustupa mesto komforu. Otprilike u drugoj polovini četrdesetih, Šanelu se pridružuje druga vodeća modna kuća koja je dosta uticala na status koji danas ima mala crna haljina.

Radi se, naravno, o modnoj kući Dior.

S istorijske tačke gledišta, mala crna haljina nekako je uvek oslikavala duh civilizacije. Nakon Drugog svetskog rata, društvo počinje da se opušta, zabave i društveni događaji dobijaju na važnosti, a takvo raspoloženje u društvu je plodno za modne dizajnere. Tako mala crna haljina počinje da se pretvara u komad koji se graniči sa umetničkim, za razliku od ranijih godina kada su je više smatrali uniformom.

„Novi izgled‟ male crne haljine

Ovu kompletnu struju pokrenula je modna kuća Dior koja je predstavila tada popularni „novi izgled.‟ Ukratko, malu crnu haljinu odlikovao je uzak struk i široka suknja sa puno volumena, dok je najpopularniji gornji deo ličio na košulju kratkih rukava sa jednim redom dugmadi.

Dizajneri od tog trenutka počinju da se igraju krojem, i tokom pedesetih gotovo da je nemoguće definisati neki generalni stil male crne haljine. U čitavoj istoriji mode, ovo je možda i najuzbudljiviji period kada je mala crna haljina u pitanju, jer su neki od kultnih krojeva nastali upravo u ovoj dekadi. Redom svi poznatiji krojevi pripadaju Dioru, i sve ih odlikuje uzak struk i suknja do listova, ili polovine listova.

Tokom godina koje su usledile, mala crna haljina će doživeti brojne transformacije, a dužina i kroj menjaće se gotovo iz sezone u sezonu. Još kada se šezdesetiih pojavila mini-suknja, mala crna haljina dobila je potpuno novu, zabavniju dimenziju. Od tada, pa do danas, mala crna haljina nije abdicirala sa trona koji čvrsto drži kao kraljica stila i elegancije.

Štaviše, ova tekovina mode uspela je da se uklopi u različite modne i muzičke pokrete, pa su je jednako kombinovali sa pank frizurama, martinkama, različitim čizmama, ili je dekonstruisali za potrebe grandž pokreta.

Kako bilo, mala crna haljina uspela je da se prevede na svačiji stilski jezik.

Mala crna haljina u popularnoj kulturi

Kada se pojavila dvadesetih godina prošlog veka, mala crna haljina postala je gotovo neodvojivi deo popularne kulture. Neko bi rekao da to tako biva kada vas svetu predstavi jedna veličina kakva je Vog.

Možda se prvi upliv male crne haljine u vode popularne kulture desio u crtaću o Beti Bup. Iako ovu animiranu junakinju danas prepoznajemo po njenoj crvenoj haljinici, u originalnom crtaću, haljina je bila crna. Izvesno je da je haljina bila crna jer tada nije bilo televizije u boji, ali je, tehnički, ovo bilo jedno od prvih pojavljivanja male crne haljine na televiziji.

Merilin Monro naročito je volela da nosi malu crnu haljinu (film Džungla na asfaltu)

Nakon Drugog svetskog rata, a naročito tokom pedesetih, mala crna haljina bila je prvi izbor poznatih glumica i fatalnih žena Holivuda, kakva je, na primer bila Merilin Monro.

No, iako ju je popularizovao Holivud, mala crna haljina je remek-delo francuske mode, pa su je tako nosile i velikanke francuske kulture kakva je, na primer, Edit Pjaf koja je tokom svoje duge karijere gotovo uvek nastupala u elegantnoj maloj crnoj haljini. Kasnijih godina, malu crnu haljinu nosile su i Brižit Bardo i mnogo druge dive francuskog glumišta.

Odri Hepbern u „Doručku kod Tifanija“, Izvor: Trailer screenshot – Breakfast at Tiffany’s trailer, Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=16292840

No, da se vratimo Holivudu ‒ 1961. godine stupa na scenu još jedna kultna inkarnacija male crne haljine. Te godine izlazi Doručak kod Tifanija u kome Odri Hepbern paradira u haljini koju je dizajnirao Hubert de Živanši. Pored nje, ikone koje su inspirisale dizajnere da stvaraju nove verzije male crne haljine 60-ih bile su i Džeki Kenedi i Sofija Loren.

Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, mala crna haljina proslavlja se i u svetu rokenrola, a popularizuju je dive poput Debi Hari.

Ukoliko vam se čini da je Šanelovo čedo tokom godina odlutalo u ruke drugih dizajnera, ne varate se. Jednostavno, čitava modna kuća Šanel počela je da gubi svoj sjaj koji je imala u vreme Koko Šanel, pa ni ne čudi da se onda nisu znatno isticali u kreiranju male crne haljine. To naravno ne znači da ona nije bila deo njihovoh kolekcija, ali, naprosto, Šanel više nije izbacivao ništa toliko dobro da bi parirao drugim modnim kućama.

No, to se kolo okreće osamdesetih kada na čelo ove kuće stupa perspektivni Karl Lagerfeld, koji je preporodio modnu kuću Šanel, a u tome mu je pomogla i mala crna haljina koju on predstavlja kao stub elegancije. U njegovim kolekcijama mala crna haljina prelazi u sferu visoke mode i pojavljuje se u brojnim varijacijama.

No, i pored toga, popularnost ove haljine će blago uminuti, jer je crna boja za osamdesete bila previše mirna i ukroćena, što ne čudi za jednu epohu koja se odlikovala ekscesom u svakom pogledu. Opet, tako karakteristično za svet mode, ovaj trend smenjuje njegova potpuna suprotnost, a sa minimalizmom devedesetih i mala crna haljina ponovo stupa na scenu.

I ovoga puta zaista mislimo mala. Simbol ove dekade je haljina koju je često nosila Poš Spajs, tj. Viktorija Bekam u danima kada je nastupala sa Spajsicama. Njena haljina bila je ekstremno kratka i imala je tanke bretele.

Gotovo da nema popularne dame koja nije ponela malu crnu haljinu makar jednom, a često su je koristile kako bi prenele svetu neku poruku.

Tako je, Lejdi Di, nakon što se razvela od princa Čarlsa, za svoju „osvetničku haljinu‟ (kako su je mediji prozvali) odabrala upravo riskantnu malu crnu haljinu. Zanimljivo je da se radi o istoj maloj crnoj haljini koju je nosila na prvom pojavljivanju nakon što se verila sa princom Čarlsom; upravo onoj haljini koja je do te mere uzburkala britansku javnost, da se čitava ujdurma graničila sa skandalom u britanskoj štampi.

Mala crna haljina pokazala se i kao toliko moćno oružje da je mogla i da promeni nečiji život. Naime, brojni modni kritičari (pola u šali, a pola u zbilji) kažu da je mala crna haljina koju potpisuje Versaće, a u kojoj se Elizabet Herli pojavila na premijeri filma Četiri venčanja i sahrana ono što je ovu glumicu lansiralo u svet filma i popularnih ličnosti.

No, kada je konkretno o modi reč, koliko je mala crna haljina stilski klasik i od kolikog je značaja za istoriju mode govori i činjenica da je čuveni Andre Leon Tali 2012. posvetio izložbu ovom modnom komadu u Američkom muzeju umetnosti u Savani, na osnovu koje je objavio i knjigu Mala crna haljina u kojoj se predstavljen dug istorijski put do klasika kakav je danas.

 Slađa Stamenković

Izvor: kultivisise.rs

_____________________________________________________________

 

IKONA STILA I NEODOLJIVE LEPOTE. GREJS…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Životna priča – Grejs Keli: Najlepša plavuša svog doba

Gluma je bila samo deo snova koje je prelepa Grejs Keli ostvarila pre nego što je udajom postala princeza od Monaka, a savršen život zavodnice prekinua je iznenadna pogibija

Ikona stila i žena koja je postavši glumica i princeza neodoljive lepote i harizme uspela da ostvari san svake devojčice, Grejs Keli, dokazala je kako bajke zaista postoje.

 Iako je od njene smrti prošlo tri decenije, njen lik i dalje sija podsećajući na one dame koje su kroz istoriju definisale kako treba da izgleda, čemu da teži i šta da voli savremena žena.

O tome kako se Grejs Keli od malog ružnog  pačeta razvila u prelepog labuda ispričani su mitovi, a njena lepota više od svih inspirisala je slavnog Hičkoka, zavela najveće zavodnike 20. veka i naterala princa jednog malog kraljevstva da se njome oženi.

 Legendarna glumica Grejs Patriša Keli rođena je 12. novembra 1929. godine u Filadelfiji kao treće dete Margaret i Džona Kelija. Njena porodica bila je veoma imućna, a otac joj je stekao bogatstvo kao građevinski poduzimač.

Detinjstvo su joj obeležile dve stvari – vera i sport.

 Porodica koja je sa očeve strane poticala iz Irske bila je strogo katolička i negovala devizu: U zdravom telu, zdrav duh.

____________________________________________________________________________________________
Gospodin Keli bio je ponosan na svu svoju decu, osim na Grejs koja je bila bledunjavo dete i nije se uklapala u njegovu spartansku viziju zdravog sveta. Sa 17 godina, nakon završene srednje škole, Grejs je napustila Filadelfiju i preselila se u Njujork gde je 1947. upisala American Academy of Dramatic Arts.

Tokom studija sama se izdržavala baveći se manekenstvom i snimajući reklame za televiziju.

Njene kolege su je opisivale kao studentkinju koja je uporno radila na sebi, tako da je na kraju fakulteta uspela da govori čistim britanskim akcentom. Svoj scenski debi Keli je dobila na Brodveju 1949. u komadu Avgusta Spilberga Otac. Međutim, ubrzo nakon prvog angažmana odlučila je da se preseli u južnu Kaliforniju kako bi se oprobala u filmskoj umetnosti.

Prvu rolu dobila je sa dvadeset dve godine u filmu Četrnaest sati, a iako epizodna, ova uloga joj je otvorila vrata Holivuda.

Na početku njen veliki film bio je Tačno u podne gde je igrala rame uz rame sa zvezdama vesterna Garijem Kuperom i Lojdom Bridžisom. Posle njega postala je izuzetno popularna. Dve godine kasnije igrala je u megahitu Mogambo, najuspešnijem projektu koji je producentska kuća MGM ikada snimila. Dočarala je lik Linde Nordli, a radila je zajedno sa Klarkom Gejblom i Hičkok.

Ova sporedna uloga donela joj je Zlatni globus za najbolju epizodu, ali i nominaciju za Oskara.

Ipak, Grejs je prava zvezda postala ulogom u Hičkokovom filmu Pozovi M radi ubistva, gde je pokazala koliko je dobra glumica. Sav svoj glumački potencijal prezentovala je i u Devojci sa sela. U toku 1954. godine, Grejs je snimila pet filmova, a jedan od njih je bio i Provincijalka za koji je dobila Oskara za najbolju glavnu glumicu i Zlatni globus za najbolju glavnu glumicu u drami.

Ipak, ono što su svi smatrali njenim ogromnim poslovnim uspehom nije zadivilo i njenu porodicu. Nakon ceremonije otac glumice koja je punila bioskope izjavio je novinarima: Ne mogu da verujem da je Grejs uspela. Sve što je ikad mogla da uradi, moja starija ćerka mogla je bolje.

____________________________________________________________________________________________

Paralelno sa karijerom cvetale su i njene romanse. Zbog nje se od tadašnje supruge razveo partner u filmu Nazovi M radi ubistva, Rej Miland. Na snimanju Provincijalke Grejs je igrala pored svoja dva bivša ljubavnika: Binga Krosbja i Vilijama Holdena koji je takođe bio oženjen.

Pričalo se o njenoj romansi sa Kerijem Grantom, o nezasitosti u krevetu, a tračevi su otišli u krajnost pa je MGM morao da plati tabloidima da prestanu sa pisanjem pikanterija iz njenog privatnog života.

____________________________________________________________________________________________

Godine 1954. Grejs je ponovo radila sa Hičkokom na filmu Drž’te lopova, zajedno baš sa Kerijem Grantom koji je o njoj rekao: Uz sve poštovanje prema dragoj Ingrid Bergman, mnogo više volim Grejsi. Ona u sebi nosi neku vedrinu, mir i svetlost. Film je sniman na Francuskoj rivijeri, a kao scenografija u pozadini pojavio se Monako.

– Čije su to bašte? – pitala je Grejs na setu pisca scenarija Džona Mišela. Princa Grimaldija – odgovorio joj je. Paralelno sa snimanjem, trač rubrike pisale su o tome kako je osvojila srce najvećeg zavodnika Holivuda Klarka Gejbla, a navodno su se zaljubili još na snimanju Mogamba, međutim ovi navodi nikada nisu potvrđeni.

____________________________________________________________________________________________

Ipak, 1955. godine na Kanskom festivalu Grejs je upoznala princa Renijea od Monaka. Tada je bio u dugoj vezi sa jednom francuskom glumicom koja nije mogla da mu podari dugo priželjkivano dete.

Tolika čežnja za naslednikom proistekla je iz saznanja da bi u slučaju da se ne rodi potomak njegove loze Monako potpao pod vlast Francuske zbog čega je princ ozbiljno tražio princezu koja će biti majka njegove dece.

Kada je sreo Grejs, ljubav se među njima rodila, navodno, na prvi pogled. Ubrzo su počeli vezu, a princ je glumicu zaprosio tri dana nakon što ju je upoznao sa ostatkom porodice.

 Za Božić 1955. godine princ Renije je posetio glumicu i njenu porodicu u Filadelfiji. Odluka da se vere celom svetu ličila je na romantičnu bajku: princ i holivudska kraljica.

Međutim, malo je onih koji su znali da je ova romantična poseta prošla u pogađanju oko miraza koji je Grejs trebalo da donese osiromašenom princu. Na kraju su se dogovorili za dva miliona dolara, a osim toga, da bi se udala, Grejs je morala da prođe inkviziciju prinčevog sveštenika, kako bi se utvrdilo koliko je buduća princeza verski podobna da vlada kneževinom kocke, ali čekalo ju je i niz fizičkih testova koji bi potvrdili da je u stanju da rodi naslednika.

 Do zvanične veridbe došlo je 5. februara 1956, međutim, Grejs je morala da snimi još jedan film za MGM zbog ugovora koji je sklopila na početku karijere.

Posljednji film bio je Visoko društvo gde je igrala sa Frenkom Sinatrom, ali ni to nije zadovoljilo MGM, tako da je, da bi se oslobodila ugovora s njima, morala da dozvoli da se snimi venčanje u Monaku koje se emitovao u Sjedinjenim Američkim Državama kao tridesetjednominutni dokumentarni film.

 

Dobro upućeni tvrde da je Grejs mrzela svaku sekundu svog venčanja koje se oteglo na dva dana, a počelo je 9. aprila 1956. Na njemu je bilo prisutno preko šest stotina zvanica u crkvi, sedam stotina u opštini, a oko tri miliona gledalaca širom sveta gledalo je snimak.

Uprkos nelagodnosti koju je mlada osećala na svom venčanju, ono je proteklo u najboljem redu. Među zvanicama bili su Keri Grant, Aga Kan, Glorija Svanson, Ava Gardner i Aristotel Onazis.

Nevesta je plenila svojom lepotom u raskošnoj venčanici od čipke, svile i tila kreatorke Helen Ros, a koju je dobila na dar od filmskog studija MGM. Mladoženja je ponosno mahao podanicima iz plavo-belog rols-rojsa, u odelu nalik Napoleonovoj uniformi.

Idila je nastavljena krstarenjem na jahti Deo Huvante Drugi, koju je Renije poklonio Grejs kada je iz Amerike doputovala u Monako.

Slika nasmejanih supružnika obišla je svet, a njihova zemlja ubrzo je postala raj za kockare i bogataše.

Da bi zaštitio privatni život od očiju radoznale javnosti, princ je zabranio snimanje filmova u Monaku o životu njegove supruge. Ipak, dozvolio je pripadnicima sedme sile da zavire u palatu 23. januara 1957, nakon rođenja njihovog prvog deteta, princeze Karoline.

Naredne godine stanovnici Monaka proslavili su rođenje i princa Alberta, potonjeg vladara. Treće dete Grejs i Renijea, princeza Stefani, rođena je 1. februara 1965. godine. Za razliku od povučenog života slavnih vladara, njihovi naslednici Karolina, Albert i Stefani već u ranom detinjstvu izazivali su pažnju medija.

Kada su postali tinejdžeri, stekli su reputaciju najglamuroznijih naslednika krune na Starom kontinentu, a roditelji su im ispunjavali sve prohteve.

Javnost je s posebnim uživanjem pratila zbivanja u Monaku, centru luksuza, a život mladih Grimaldijevih ličio je na sapunsku operu.

Ono što je osim skandala fasciniralo svet svakako je i činjenica da je Grejs Keli bila svetska modna ikona. Jednostavna i elegantna frizura, kao i odeća pastelnih boja bili su sinonim za prefinjenost koju je Grejs posedovala.

Njene večernje haljine nosile su etikete najpoznatijih modnih marki: Dior, Balensiaga, Yves Saint Laurent… Francuska modna kuća Hermes je jednu od svojih torbica nazvala po glumici – Kelly Bag i to nakon što je princeza viđena kako nosi tu tašnu od krokodilske kože.

– Niko ne može da izgleda kao Grejs Keli – ona je bila najlepša plavuša svog doba. Siguran sam da bi, da je živa, i danas bila neodoljiva. Ta vrsta savršenosti mora čak i da stari prelepo, izjavio je pre nekoliko godina kreator Karl Lagerfeld. I zaista, život čuvene Grejs odlikovao se skladom, druženjem sa slavnim prijateljima i organizovanjem dobrotvornih akcija za pomoć unesrećenima. Među mnogobrojnim prijateljima koje je imala bili su Frenk Sinatra, Ela Ficdžerald, kraljica Elizabeta, Kenedijevi, Onazis i Marija Kalas…

Grejs se veoma trudila da njeni naslednici rastu normalno baš kao i sva ostala deca. Slobodno vreme provodili su u Filadelfiji, a nekoliko godina princ Albert je pohađao letnje kampove sa rođacima iz Amerike. Ni na koji način nije dozvoljavala da se izdvajaju od ostalih, ali je njihova sudbina ipak bila predodređena činjenicom da njihovim venama teče plava krv.

 Sklad i harmonija koja je vladala oko ove kraljevske porodice do korena je sasečena kada je Keli 13. septembra 1982. doživela tešku saobraćajnu nesreću, vraćajući se sa ćerkom Stefani sa putovanja Francuskom rivijerom. Od zadobijenih povreda glumica je preminula sutradan, 14. septembra 1982. godine, u bolnici. Prema jednoj priči Grejs je doživela udes upravo na mestu gde je snimana scena piknika iz filma Drž’te lopova. Sahranjena je u porodičnoj grobnici Grimaldijevih, u katedrali Svetog Nikole 18. septembra 1982. godine.

Posle njene smrti Renije se nije ponovo oženio, a u javnosti se pojavljivao uvek sa svojom decom. Grejsinoj sahrani prisustvovale su istaknute političke ličnosti iz celog sveta, nekadašnje kolege iz Holivuda, kao i krunisane glave. Renije je preminuo 6. aprila 2005, a njegovi najbliži prijatelji tvrdili su da nikada nije preboleo gubitak supruge za kojom svet i danas tuguje i čezne.

 Priredila: Moni Marković/story.rs/vesti/u-fokusu/

____________________________________________________________________________________________