U POČETKU BEŠE REČ…

REČ

Bilo je vreme kada je reč bila čovek.

Uostalom, setite se Jovanovog jevanđelja, odnosno njegovog početka: „U početku beše reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše reč“. Bilo je vreme keda se reč jednačila sa čovekom. Jer, ljudi nisu zaboravljali da „kamen iz ruke i reč iz usta ne vraćaju se“. 
Zato je reč bila na ceni.

Izgovorena reč veže i dreši. Reč koju kaže čovek koji poštuje sebe – to je sigurnost, to je stanac kamen. Tu nema vrdanja i pomeranja, nema različitog, skrivenog tumačenja i značenja.

Reč je jedna za sve – za prijatelje i neprijatelje, za poznate i nepoznate, za najrođenije i za tuđince. A reč se nije izgovarala bilo kako, na brzinu, da se čovek ratosilja sagovornika. Od malih nogu su nas učili „ispeci pa reci“. Meri što kažeš, jer i drugi mere tvoje reči i po njima te cene.

Dobra reč se ceni. Pred dobrom reči se sva vrata otvaraju. 
Ni lepa reč nije za bacanje. Čoveku je velika čast da ga dočekaju lepom rečju.

Dobra reč je vezana za istinu. Istinita reč nije uvek lepa, ali istinu valja uvek reći.

„Dobro reci, pa se dobru nadaj! Jer, reči se mere, a ne broje. Zato je onaj savet „ispeci pa reci“. Ali kada rečeš – onda neka je prava reč. Ako nije pravo rečeno, bolje da nije ni rečeno.
Uostalom „bolje je ostati kilav, nego lajav“.

Prejaka reč može i da ubije. Setite se pesnika „ubi ga prejaka reč“.

Ne bacajte reči u vetar. Ne morate voditi glavnu reč, ali je bitno da se vaša reč ceni, jer ako se ceni, onda će se i čuti.

Znam ima ljudi pored kojih ne možete doći do reči, ali njihove reči su kao pleva.

Reč se može i pustiti. Pazite, ne pustite lošu reč!

Poznato vam je da se čovek može razbacivati rečima. Ali ima ih i štedljivih na rečima.

Nešto se može kazati svojim rečima.

Nekoga možete uhvatiti za reč.

Ne valja imati prijatelja na rečima.

Možda umete da kažete i krilatu reč.

Ali, može vam se desiti da ostanete bez reči. Kao i da vam reč zastane u grlu. Može i na nos da vam iskoči.

Pazite na reč. Kao što vidite, s rečima se ne valja šaliti. A šaljivu reč najpre izgovori na svoj račun.

Dimitrije Janicic

Izvor: facebook.com

---

LEPOTA I LJUBAV…

– Bratac moj, nemoj da se ljutiš, ali moram ti reći da si ti još zelen. Ne znaš šta sve čoveku život priredi. Da bi upoznao čoveka treba sa njim tovar soli da pojedeš. A ti znaš kako se so jede…

Ilustracija: FB stranice autora

Ponekad mi se čini kao da život šali sa mnom, kao da je to neki bezobrazni i besposleni komšija koji nema druga posla nego da se zevzeči sa nama. Pa, opet, drago mi je što me prima tako lepo, kako se primaju dobri prijatelji. Ide svojim tokom kao i vreme. Niti voli, niti mrzi. Njega se mnogo toga ne tiče.

Bore na mom licu se javljaju kao oznaka naše prolaznosti. Trajemo, ali se menjamo. Ne brzo kao aprilsko vreme, ali dovoljno brzo da nam se pokaže ko je stvarni gazda, da se ni sa sobom ne pitamo više nego pijan s gaćama – filozofira Rade, sedeći u uglu kauča, dok ispred njega stoji flaša piva i kafa koja se puši.

Rade je držeći sedamdesetogodišnjak. Nosi tamne naočare za slepe. Kosa mu je progrušana sedinama, a lice puno ožiljaka. Bio je profesionalni vatrogasac, pa je u nekoj akciji doživeo nesreću u kojoj je izgubio vid. Sada invalidski penzioner, voli da raspravlja o svemu i svačemu.

Neki ga uvažavaju zbog te njegove priče, drugi se trude da ga ne uvrede zbog slepila, dok neki, koji ga dobro poznaju ne obraćaju pažnju na njegova filozofska razmišljanja o životu.

Upoznali smo se davno prilikom neke šetnje u parku. Beše sunčan dan, dosta penzionera i dece u parku. Popričasmo o koječemu. On mi ispriča kako je doživeo nesreću, pa već dvadeset godina ne vidi. U početku je to za njega bio smak sveta, a sada mu je lakše, oseća se sigurnijim, navikao se na svoju nevolju, izlazi sam u šetnju, dobija knjige „za čitanje“.

Duže vremena nije ga bilo u šetnji. Onda se jednog dana pojavi sa jednim stasitim momkom. Pozdravismo se.

– Izvini za nedolazak u park! Reče da je bio teže bolestan i da ga je danas supruga pustila samo zato što ga je unuk pratio.

– Prošetaj ti s Milanom, ja ću naručiti kafu i posedeti ovde na suncu.

– Ne oseća se dobro, baka mu ne dozvoljava da izađe – objasni mi Milan. A njih dvoje, on i baka, tako se vole i paze. Pedeset godina su u braku. Eto, pre neki dan, on zanemogao, seo u fotelju, pokrio kolena nekim ćebetom, a na krilu drži bakinu sliku od pre četrdeset godina.

– Tvoja baka je mnogo lepa žena. Najlepša koju sam znao – kaže mi.

–  Šteta što je sada ne možeš videti – kažem mu ja. – Ja mislim da više ne bi tako tvrdio, jer i nju su stigle godine.

– Vidim ja nju, onako mladu, lepu, jedru, kao pre moje nesreće. Ona je meni zauvek ostala mlada! Ona ne može da ostara u mojim očima, njena lepota se zadržala, ja sam je sačuvao u sećanju, baš kao i ova slika – objasni mi prelazeći prstima preko slike sa njihovog venčanja.

Shvatih da je u pravu. I shvatih da je ta ljubav neobična, dugotrajna i prava. Ona je ostala u njegovom sećanju onakva kakva je bila pre toliko godina. Postala mu je još bliža, jer mu je njena pomoć bila neophodna sve dok se nije navikao na svoj nedostatak. On živi sa njom kao i pre, spavaju u istom krevetu, idu ponekad zajedno u kafanu, čak i u kupovinu, ona nije promenila svoj odnos prema njemu, a on je „vidi“ i voli kao i pre tri decenije. Prava ljubav valjda i ne stari, ona je mirnija od zaljubljenosti, ali je stalnija.

A lepota? Pa lepota je bila verovatno i jedan od uslova i uzroka stvaranja njihove zajednice. Ali, kada se zajedno stara, onda se lepota drukčije doživljava. I starost lakše pada i jednom i drugom. A u ovakvim nesrećama i ljubav i lepota zamrznu se u vremenu. Ona nikada neće ostarati u njegovim očima. A to je lepota te dugotrajne ljubavi – zaključi Milan sa malim prisenkom tuge u glasu, predloživši mi da se vratimo da popijemo kafu sa Radom.

Na crkvi Svetog Marka oglasi se zvono dok smo prilazili Radovom stolu na kome nas je već čekala kafa.

Dimitrije Janičić

Priča uz dozvolu  preuzeta sa FB stranice autora.

_______________________________________________________________________________________