MINIJATURA NA ZRNU GRAŠKA…

tamoiovde-logo

  “Minijatura na zrnu graška”, izložba minijaturnih knjiga iz findova Narodne biblioteke Srbije, autora dr Dejana Vukićevića, otvorena je juče, 22. aprila u Narodnoj biblioteci u Boru

Picture 1306TAMOiOVDEZbirka minijaturne knjige Narodne biblioteke Srbije najviše na srpskom pa onda na ruskom, francuskom, slovenačkom, mađarskom, nemačkom i češkom jeziku sadrži beletrističke knjige (Gorski vijenac Petra II Petrovića Njegoša na srpskom i mađarskom, pesme Edgara Alana Poa na francuskom, kratke priče Miroslava Josića Višnjića i dr.), monografske knjige (Komunističke partije Jugoslavije ili ličnosti – pesnika Aleksandra Sergejeviča Puškina, Šandora Petefija, Hajnriha Hajnea), jezičke rečnike, mali broj teološke literature, nekoliko političkih pamfleta i dr.

Iz fonda se posebno izdvajaju dve ultra-mikro-mini nemačke knjige dimenzija 6 x 6 mm i Ratni manifest kralja Franje Josipa I iz 1914. dimenzija 24 h 22 mm.

Picture 1310-TAMOiOVDEKnjige iz ovog fonda toliko su male da se ne mogu čitati golim okom.

Njihova tradicija stara je koliko i knjiga uopšte, često su služile kako bi se štampari dokazivali, ali su pokazale i svoju praktičnu stranu i funkcionalnost.

Marija Antoaneta je, na primer, želela knjigu koja može stati u rukavicu pa je podsticala proizvodnju minijaturnih knjiga.

Tekst: solaris

Foto: B. Stanković

FotoPlus

_______________________________________________________________________________

Pročitati:KNJIGE MANJE OD ZRNA PASULJA…

 

 

SUSRET SA NEBESKIM LOVCIMA…

tamoiovde-logo

One su direktni potomci dinosaurusa, predstavljaju simbol brzine, spretnosti i uzvišenosti, nalaze se na vrhu lanca ishrane a ipak spadaju u jednu od najugroženijih vrsta. One su korišćene kao simboli vladara, nacija i država. Jedna od njih, dvoglavi beli orao je krasio grbove naše srednjevekovne vlastele, a danas se nalazi  na državnom grbu Srbije.

One su ptice grabljivice.

TAMOiOVDE-Nebeski lovci-101_6168Posmatranje prica grabljivica u prirodnom okruženju danas predstavlja retku privilegiju.

Zbog ovog i mnoštva drugih razloga borska publika ima privilegiju da narednih tridesetak dana u galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije razgleda izložbu Prirodnjačkog muzeja iz Beograda „Nebeski lovci“, koja je otvorena u petak, 13. novembra.

Izložba „Nebeski lovci“ posvećena je pticama grabljivicama sa našeg područja i prikazuje njihovu raznovrsnost, njihov značaj u prirodi, status u životnoj zajednici kao i visok stepen ugroženosti.

101_6141Na postavci su predstavljeni eksponati koji se izdvajaju po svojoj ekskluzivnosti ili dimenzijama poput beloglavog supa ili orla belorepana, eksponati isčezlih vrsta, kao i onih kojima preti opasnost od isčezavanja u prirodi, među kojima su orao krstaš, riđa lunja, kratkoprsti kobac i drugi.

Pored njih postavku čine i orao bradan, crni lešinar, suri orao, orao zmijar,orao kliktaš, jastreb, kobac, sivi, stepski, krški i soko lastavičar, vetruška, eja livadarka i eja močvarica, crna i bela kanja i druge.

101_6143Izložba je namenjena publici svih nivoa obrazovanja i svih uzrasta a njen primarni cilj je da predstavi svet ovih čudesnih ptica, istakne njihov značaj u prirodi, istorijsku i naučnu vrednost, da široku publiku na naučno-popularan način upozna sa njihovim načinom života, ishranom, razmnožavanjem, migratornim kretanjima, životnim staništima, ali i opasnostima koje im prete.

101_6147Beloglavi sup pravi gnezdo na liticama i stenama visine od 500 – 1200 metara.

Mužjak i ženka se sparuju za čitav život. Ženka polaže smo jedno jaje iz kojeg se nakon 52 dana inkubacije izleže mladunac o kojem brinu oba roditelja. Pripada strogo zaštićenim vrstama“– (sa legende na izložbi „Nebeski lovci“)

Autori gostujuće izložbe beogradskog Prirodnjačkog muzeja „Nebeski lovci“ su Marko Raković, kustos ornitolog i mr Daliborke Stanković, koja je u društvu sa Suzanom Mijić, direktorkom borskog Muzeja svečano otvorila ovu zanimljivu i edukativnu izložbu.

101_6159Prirodnjački muzej Beograd je jedna od najstarijih srpskih nacionalnih ustanova. U Srbiji je jedini muzej takve vrste, a po bogatstvu i raznovrsnosti primeraka, postignutim rezultatima u oblasti muzeologije i nauke jedan je od vodećih prirodnjačkih muzeja u jugoistočnoj Evropi.

Zvanično je osnovan 1895. godine, kao Jestastvenički muzej srpske zemlje.

101_6166U privremenom prostoru čuva se prirodna i kulturna baština u 117 prirodnjačkih zbirki sa približno 1500000 različitih primeraka iz Srbije, Balkanskog poluostrva, ali celog sveta.

Po broju primeraka izdvajaju se minerološka, petrološka, zbirke fosilnih i  recentnih mekušaca, insekata, ptica,sisara, kao i Generalni herbarijum Balkanskog poluostrva, koje imaju veliku naučnu i muzeološku vrednost.

Autor: Bora Stanković

Reference: Katalog izložbe, legende na izložbi, izjave autora izložbe

_________________________________________________________________________________________


________________________________________________________________________________________

TAJNE PRIRODE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

RADAR U OKU

Dosadašnja naučna saznanja pokazuju da životinje vide svet na drukčiji način od čoveka.

cats

Mačije „dihromatsko“ viđenje sveta

Pas, na primer, ne vidi da je lopta crvena, a ako se kotrlja po zelenom travnjaku, onda je i ne primećuje.
Dokazano je da ova životinja ne vidi da su predmeti crveni i teško može da ih uoči na zelenoj pozadini. Isti je slučaj sa jelenima, konjima i pčelama, koji takođe ne mogu da raspoznaju crvenu boju.
Njihovi fotoreceptori, ćelije osetljive na svetlost, nisu u stanju da registruju dužinu svetlosnih talasa koja joj odgovara.

Naučnici su otkrili da životinje opažaju boje drugačije od ljudi i mogu da vide svetlosne zrake koji su nama potpuno nevidljivi. Teško je zamisliti njihove vizuelne sposobnosti. Pomislimo samo na ptice čije vidno polje, zahvaljujući očima postavljenim sa obe strane glave, pokriva ugao od gotovo 360 stepeni, ili neke pauke, koji raspolažu sa po četiri ili šest pari očiju, a svako ima specifičan zadatak pri opažanju ili fokusiranju plena.
Građa njihovih očiju takođe može biti potpuno različita, kao što je slučaj sa složenim očima insekata i ljuskara. Njihovi organi vida sastavljeni su od nekoliko stotina telašaca nazvanih homatidi, a svako od njih doprinosi formiranju takozvanog „mozaičkog“ viđenja, koje nije tako oštro kao naše, ali je savršeno prilagođeno potrebama insekata da u toku letenja uoče i najmanji pokret u okolini. Osim toga, da bi do krajnjih granica povećalo sposobnost uočavanja pokreta, oko mora da registruje slike koje se veoma brzo smenjuju. Kod složenih očiju, ovu sposobnost omogućuju izuzetno aktivni fotoreceptori. Tako neki insekti mogu da uoče 330 slika u sekundi, što je zaista zapanjujuće u odnosu na svega 50, koliko u istom vremenskom periodu registruje ljudsko oko.
Grupa naučnika sa Univerziteta u Lundu, u Švedskoj, dokazala je nedavno koliko je vizuelni svet životinja pun iznenađujućih otkrića. U toku jednog istraživanja posvećenog građi insekata, otkrili su da krila pčela, osa i muva nisu tako prozirna, kako nam se čini, nego sadrže čitav kaleidoskop boja sa metalnim prelivima. Mada to niko nije očekivao, ove krhke i lagane tvorevine, kad ih posmatramo na tamnoj pozadini, kriju u sebi bogatu paletu boja upotpunjenu karakterističnim šarama.

Još 1843. godine, francuski entomolog Klod Šarl Guro zapazio je prisustvo boja na krilima voćne mušice. Ali, učinilo mu se da one zavise od ugla pod kojim dopire svetlost i od ugla posmatranja, kao kod mehurova od sapunice. Švedski biolozi uspeli su da dokažu kako boje zavise od građe samog krila, tačnije od razlika u njegovoj debljini, budući da ono nije glatko nego isprekidano mnogobrojnim ispupčenjima. Prema tumačenju Justejna Kjerandsena, iz laboratorije u Lundu, u dodiru sa krilom, jedan deo svetlosnih zraka se odbija. Neki pogađaju gornju površinu krila i ne prolaze kroz njega, dok drugi prodiru do donjeg sloja. Kad se vrate do posmatrača, ova dva odbijena zraka mogu da se sretnu, da međusobno reaguju i, zavisno od svoje talasne dužine, određenu boju učine vidljivom. Suprotno onome što se događa na površini mehura od sapunice, čija je struktura promenljiva, boje na krilima insekata su stabilne.

O ulozi ovih boja, naučnici kažu da najverovatnije služe za prepoznavanje jedinki iste vrste, a posebno onih suprotnog pola. Posmatranja su pokazala da ženke ovih insekata obično imaju deblja krila pa su, uprkos istim šarama, njihove boje drukčije nego kod mužjaka.

Odavno je poznato koliko su insekti oprašivačI osetljivi na ultraljubičaste zrake, i koliko je ta sposobnost uticala na procese njihove paralelne evolucije sa biljkama čiji cvetovi ove zrake mogu da odbijaju. Ultraljubičasti zraci imaju talasnu dužinu manju od 400 nanometara, pa nisu prisutni u nama vidljivom spektru koji obuhvata čitavu gamu boja između 400 i 700 nanometara. Za nas su nevidljivi, čak i opasni, jer ljudske oči i koža nisu od njih zaštićeni, ali su značajna komponenta svetlosnog zračenja u ambijentu, a i razne životinjske vrste ih primenjuju. Pčele i golubovi koriste ih za orijentaciju kad je vreme oblačno. Mužjaci i ženke senica, čije žuto i plavo perje nama izgleda istovetno, mogu međusobno da se prepoznaju po različitim ultraljubičastim nijansama na glavi. Ultraljubičaste mrlje koriste i neke vrste tropskih ribica, kako bi tokom sezone parenja prepoznale jedinke suprotnog pola.

U arktičkim prostranstvima, gde je prisustvo ultraljubičastih zraka veće, a sneg pojačava njihovo odbijanje, ovo zračenje stvara čudesno obojen svet nedostupan našem oku. Britanski naučnik Glen Džeferi, nedavno je u „Dnevniku eksperimentalne biologije“ objavio svoje otkriće da oči irvasa nemaju zaštitu od ekstremnih ultraljubičastih zraka i da opažaju svetlosne zrake sa talasnom dužinom između 350 i 320 nanometara. Ova sposobost omogućuje im da prepoznaju boje snega i drugih elemenata u okolini. Kad je upotrebio kameru koja registruje ultraljubičaste zrake, Džeferi je otkrio elemente koji apsorbuju ove zrake i izgledaju crni u kontrastu sa belinom snega. Tako irvasi na snegu mogu da vide tragove urina, koji otkrivaju prisustvo predatora, a pronalaze i lišajeve, glavni izvor hrane tokom zimskih meseci. Na isti način, oni vide i krzno životinja, što omogućava da izbegnu susret s vukovima.

Informacije se najjednostavnije i najbrže primaju i šalju pomoću čula vida. Čovek je aktivan danju, pa je njegovo oko osetljivije na boju nego na svetlost. Na našoj mrežnjači postoji oko 160 000 štapića po kvadratnom milimetru, dok mačka na istoj površini ima 460 000 ovih telašaca osetljivih na svetlost. Ali, u poređenju s mačkom, naše oko je mnogo osetljivije na boje, jer imamo „trihromatski“ vid. Kod nas postoje tri vrste konusnih fotoreceptora osetljivih na boju, jedna za crvenu, druga za zelenu i treća za plavu, a njihova različita stimulacija omogućuje nam da vidimo i sve druge kombinacije boja. Međutim, većina drugih sisara, podrazumevajući i mačke, ima „dihromatski“ vid i raspolaže samo sa dve vrste konusnih telašaca, od kojih je jedna osetljiva na kratke talase (plavu i ljubičastu svetlost), a druga na srednje (zelenu i žutu).

Tri dimenzije
Ljudsko vidno polje u proseku pokriva ugao od 190 stepeni, pri čemu središnjih 60 stepeni obuhvata zonu binokularnog vida. To znači da predmete koji se nađu u ovom vizuelnom konusu možemo istovremeno fokusirati sa oba oka, pa smo zato u stanju da ih sagledamo u tri dimenzije i procenimo njihovu visinu, dužinu i dubinu.

Mačija prednost
Kao sve životinje iz ove porodice i domaća mačka ima veoma razvijeno čulo vida. Njeno vidno polje je gotovo iste širine kao naše, ali je pojas binokularnog vida znatno širi i zahvata ugao od punih 99 stepeni. Ovo predstavlja značajnu prednost u odnosu na naše vizuelne sposobnosti i omogućuje joj da sa izvanrednom preciznošću procenjuje razdaljinu koja je deli od plena.

Slepe tačke konja
Konj spada u životinje sa najširim vidnom poljem. Mada postavljene sa strane, njegove oči su okrenute napred, što svakom oku omogućuje monokualrni vid od gotovo 190 stepeni sa strane i 180 stepeni u visinu. Pritom pojas binokularnog vida zahvata 65 stepeni. Zbog toga vidno polje konja ima dve slepe tačke, jednu frontalnu, između očiju i drugu u visini repa.

Četvorooka riba
Ova vrsta ribe, poznata pod latinskim nazivom Anableps, pliva ispod same površine vode, a njene oči, podeljene na dva dela, imaju dve mrežnjače, gornju i donju, koje joj omogućavaju da vidi iznad površine i ispod nje.

S. Jovičić/

Izvor_zov.rs

____________________________________________________________________________________________

indexokoindeximagesmačkaimagesirvasimagessoko