ČUDESNI LAN – ČUVAR ZDRAVLJA…

Prevencija je najbitnija u očuvanju zdravlja, a laneno seme je moćan saveznik u prevenciji bolesti i u unapređenju zdravlja. Sve više je zastupljen u ishrani, a malo ko zna da lan zauzima deveto mesto na skali 100 najhranljivijih namirnica.

Lan (linum usitatissimum) je jednogodišnja ili dvogodišnja zeljasta biljka  visine od 30-80 cm. Plod je čaura sa mnogo semena. Lan se kosi ili čupa, a seme se odvaja mlaćenjem. Boja semena zavisi od vrste lana, a može biti smeđe ili zlatno žuto. Bez obzira koju boju seme ima, veoma je korisno i hranljivo.

Koristi lana bile su poznate još u Mesopotamiji, i već tada se koristio upravo zbog svojih semenki bogatih uljem, kao i zbog vlakana koja su se koristila u proizvodnji tekstila. Koristili su ga i stari Grci, Rimljani, a u Francuskoj je njegov uzgoj i upotreba bila i zakonom propisana.

Kao i sve semenke bogate mastima, i seme lana ima veliku energetsku vrednost. 100g semena lana sadrži 534 kcal na 100g namirnice i odličan je izvor biljnih vlakana.

Laneno seme je bogato zasićenim masnim kiselinama (oleinska) a jedan je od najboljih biljnih izvora omega-3 masnih kiselina (linoileinska, alfa-linoleinska i arahidonska). Redovno korišćenje malih količina lanenog semena u ishrani, utiče na regulaciju nivoa holesterola u krvi, kao i na odnos HDL i LDL holesterola. Omega-3 masne kiseline imaju i antiiflamatorno dejstvo, a kako ulje lana sadrži oko 55% alfa-linoleinske kiseline, odlično je u prevenciji bolesti srca i krvnih sudova.

Laneno seme sadrži i lignane, fitoestrogene koji imaju antioksidativno dejstvo i veliku ulogu u prevenciju karcinoma. Vitamin B17 (amigdalin).

Lan pomaže zdravlju debelog creva. Ima antikancerogena svojstva, a kao prirodni lubrikant i bogat izvor vlakana, smanjuje mogućnost pojave zatvora.

Lanena sluz je blago i neškodljivo sredstvo protiv zatvora, jer mehanički aktivira pokrete lenjih creva, često oboljenje mnogih ljudi. Vlažeći sluzokožu creva, ova sluz olakšava, ublažava i ubrzava čišćenje creva, ima laksantno dejstvo, jer unutrašnja površina creva postaje sluzavija. Zbog toga se lan sme davati svim osobama kao bezbolno i bezopasno laksantno sredstvo, čak i trudnicama.

Konzumacija lana može osnažiti imunitet. Jedna studija je pokazala da su upale respiratornog sistema ređe i manje ozbiljne kod dece školskog uzrasta koja uzimaju manje od kašičice lanenog ulja dnevno, nego kod dece koja ga uopšte ne uzimaju.

Lan sadrži masnoće koje su temelj za izgradnju mozga. To je posebno važno u razdoblju kada dečiji mozak najbrže raste – pre rođenja i u ranom djetinjstvu. Bilo bi dobro kada bi majke tokom trudnoće i dojenja uzimale jednu kašiku lanenog ulja dnevno.
Laneno seme je odličan izvor vitamina E. Pomaže zdravlju kože. Osobama koje imaju suvu kožu, ekcem ili preosetljivost na sunce, preporučuje se laneno ulje kao dodatak ishrani.

Sadrži i vitamine B kompleksa, i to riboflavin, niacin, tiamin, pantotensku kiselinu, vitamin B6 i folate. Minerale, kao što su mangan, kalijum, kalcijum, gvožđe, magnezijum, cink i selen.

Masnoće iz lana mogu doprineti gubitku viška kilograma.

Lan ima mnogo vrlina, ali ima i jednu manu: brzo postaje užeglo. Zdrave masnoće se po pravilu brzo kvare, sem maslinovog ulja. (Ulja sa dugim rokom trajanja su zapravo hidrogenizovane masti koje su, naravno, štetne.)

Laneno seme nam je dostupno tokom cele godine, i uglavnom ga možemo kupiti celo. Ako i nađete već mleveno laneno seme, ipak izaberite celo jer mleveno brzo užegne ako se ne čuva u odgovarajućim uslovima. Čuvajte ga na hladnom i suvom mestu, a ako sameljete veću količinu lanenog semena, obavezno ga držite u frižideru.

S bzirom da sadrži značajnu količinu biljnih vlakana i fitoestrogena, lan ne bi smeo da se koristi u ishrani u većim količinama. Naravno, slobodno možete dodati kašiku lana vašim pahuljicama, ili pojesti omiljenu lepinjicu za doručak.

Savetovalište za pravilnu ishranu ZZJZ „Timok“ Zaječar

Nenad Đorđević

Izvor: timocke.rs

______________________________________________________________

 

POREMEĆAJ SLIKE O SEBI…

 

 ANOREKSIJA NERVOZA- Ozbiljan psihički poremećaj

Pretpostavljamo da ste dosta puta do sada čuli za izraz “anoreksičan/a“. Da li ste znali da se anoreksija svrstava u jedan od psihijatrijskih poremećaja, pa još i da je jedan od najučestalijih? Njegovo zvanično ime je „anoreksija nervoza“ i on predstavlja poremećaj unosa hrane koji je izazvan poremećajem slike o sebi.

Dakle, osoba se namerno izgladnjuje, tj. drastično smanjuje unos hrane kako bi postigla neki ideal koji ima u vezi sa svojim fizičkim izgledom. Iz samog opisa poremećaja se već može pretpostaviti i mehanizam koji deluje uza njega, kao i uzroci njegovog nastanka, o čemu ćemo govoriti kasnije.

Pogledajmo sada koji su to „simptomi“ anoreksije, tj. kako prepoznati da je reč o psihičkom poremećaju. Pomenuli smo smanjeno unošenje hrane i držanje raznoraznih dijeta, ali jednostavno držanje dijeta i tendencija da se smrša nije dovoljan znak da bi smo govorili o poremećaju.

Ovde se radi o intenzivnom strahu od gojaznosti, koji je u toj meri iracionalan da je i sama definicija gojaznosti ovde načisto iskrivljena. Naime, osoba ne samo što se plaši da se ne ugoji, već misli da je gojazna čak i ako realno, to nije. To dovodi do želje da smrša, a smršaće tako što neće unositi hranu – veoma jednostavno.

Dakle, ovde nije reč o nekom gađenju ili odbijanju da se jede zato što je čoveku „muka“ od hrane, ili u estetske, pa i zdravstvene svrhe, već o jednoj patološkoj potrebi da se bude što mršaviji. Ova iskrivljenost se ogleda u tome što osoba misli da, što je mršavija, to je lepša. Isto tako, izgleda da ta mršavost nikad nije dovoljna, to jest, osoba nikad nije u potpunosti zadovoljna svojim izgledom. Tako, izgladnjivanje je sve veće, a fizičkih posledica je sve više, da sve to može dovesti do ozbiljnog poremećaja u čitavom radu organizma i velikom broju zdravstvenih problema.

Znači, očigledno je da je anoreksija nervoza jedno stanje potpune opsednutosti svojom težinom. Ova opsednutost se ogleda u tome što se osoba svaki čas meri; što pažljivo bira koju će hranu da unese, što često ide u ekstreme i u potpuno neuravnoteženu ishranu; unosi premalo hrane u organizam; može koristiti laksative kako bi izbacila i to malo hrane što je unela; ili, može se terati da povraća na silu, kako bi izbacila to što je pojela te hrana u stvari i ne uspe da se svari (ovo stanje je poznato i kao bulimija).

Neki koriste intenzivno i ekstremno treniranje (trčanje, izlaganje teškim fizičkim naporima) u cilju skidanja „suvišnih“ kilograma. Naravno, sve ovo se odnosi samo na preuveličano ponašanje ove vrste.

Sasvim je normalno da neko ko je inače gojazniji smanji unos nekih namirnica ili vežba, ili neko ko želi da se zdravo hrani da izbaci rafinisane proizvode ili neku vrstu hrane koja nije dobra za telo. Interesantna stvar kod ovog stanja je to da ako osobu pitate da li misli da ima problema sa težinom, reći će da nema. Dakle, osoba nije svesna da izgleda „kao kostur“, tj. da je premršava.

Ono što ona vidi kada se pogleda u ogledalo, to je „debela“ osoba. Ovaj fenomen se stručno naziva „iskrivljena telesna shema“, što ćemo objasniti kasnije.

Ono što će biti bitno roditeljima, ili ostalim osobama bliskim nekom za koga sumnjaju da ima anoreksiju, su određeni znaci upozorenja. Ukoliko se pojavi nekoliko ovih znakova zajedno, onda treba sumnjati na anoreksiju i pozabavati se problemom. Ti znaci su: preopterećenost svojom težinom (stalno merenje, gledanje u stomak, struk, tj. mesta gde se skuplja salo), merenje kalorija, gramaže hrane, često žaljenje kako su debeli i gojazni (uprkos tome što možda nisu), strah od gojenja („neću to da jedem, ugojiću se); česti izgovori da se ne jede kada svi jedu („ješću kasnije“ a u stvari jede uopšte), pojava „rituala“ prilikom jela (intenzivno žvakanje, određen red unosa hrane), negiranje gladi (često govori kako nije gladna).

Sada, da vidimo kakva je psihologija iza ovog stanja. Svako od nas ima neku sliku o sebi – kako izgledamo, kako se ponašamo, ko smo, šta smo, šta želimo. Isto tako, mi sami sebe opažamo kao ovakve ili onakve, ocenjujemo se i upoređujemo se sa drugim ljudima. Da li smo lepši od nekog, pametniji, ili srećniji. Isto tako, ljudi imaju i tzv. idealno „ja“, neku projekciju onoga što bi želeli da budu. Taj ideal, kada je realističan i usmeren ka nečemu pozitivnom, jedan je od velikih pokretača čoveka. Želeći da bude neko i nešto, čovek će raditi da ostvari tu sliku koju je zamislio.

Znači, mi stalno ocenjujemo sebe i merimo to koliko u stvari odskačemo od tog ideala. Kada se pogledate u ogledalo, vi ocenjujete sebe i svoj izgled u određenoj meri – kakva vam je frizura, da li imate bubuljicu, podočnjake, itd. Kada ustane ujutru, većina ljudi se prvo pogleda u ogledalo. Ljudi se inače veoma često ogledaju, zapravo gledaju se kad god imaju priliku, i to ne samo u ogledalo. To može biti staklo od izloga, staklo na prozoru kola, vrata, bilo koja površina koja može da reflektuje sliku.

Postali smo možda i preopterećeni svojim izgledom, a idealna slika koju imamo o sebi postaje sve nerealnija i naduvanija. Jedan autor je to sumirao izjavom da smo postali „narcisoidna civilizacija“.

Šta je zapravo tu problem i zašto govorimo o svemu ovome u tekstu vezanom za anoreksiju? Kao što smo pominjali ranije, ovaj poremećaj je u stvari proizvod iskrivljene slike o sebi; ne samo to, već tu dolazi i do neadekvatnog odnosa između stvarne i idealne slike o sebi. Naime, ono što se ovde dešava, to je da osoba sebe počne da ocenjuje negativno, ponekad veoma negativno, u toj meri da mrzi samu sebe.

Ova negativna slika o sebi se prvo odražava na fizički izgled – osoba misli da je ružna, debela i slično. Međutim, nije samo fizički izgled u pitanju. Osoba takođe počne da obezvređuje samu sebe i u intelektualnom i socijalnom domenu, te misli da generalno nije dovoljno dobra za druge. Poznata vam je ova fraza „nije dovoljno dobra“? Da, pominjali smo je kada smo govorili o stilovima roditeljstva, a posebno u odeljku psihologije samopouzdanja. Očigledno je da je i ovde manjak samopouzdanja i zdrave ljubavi prema sebi (teška stvar je danas ostvariti balans između patološke / narcisoidne i zdrave ljubavi) jedan od uzroka javljanja ovakvog stanja kod osobe.

Dakle, budući da osoba nije zadovoljna sobom, mora nešto promeniti. Ta „promena“ se prvo očituje u fizičkom domenu i to u domenu težine, jer je to relativno najlakše promeniti. Tako počinje začaran krug, gde osoba povezuje mršavost i samovrednovanje – što veća mršavost, to veće samopouzdanje. Međutim, problem se tako ne rešava, već samo produbljuje. Taj nalet samozadovoljstva kada se smrša je samo privremen – kao neka vrsta droge. Ako imate neki problem i depresivni ste, uzimanje alkohola i droge će privremeno odagnati tugu, ali neće rešiti problem. Ista stvar je i sa anoreksijom, koja predstavlja neki veštački način da se reše neki emocionalni problemi: u ovom slučaju manjak samopouzdanja i nezadovoljstvo sobom.

Opet, ovde nije reč o pukom nezadovoljstvu samim sobom i želji da se to promeni. Ključan faktor koji ovde određuje to da li će osoba biti motivisana da se promeni na bolje i stvarno kvalitetnije živi, ili će pokušati da problem reši anoreksijom, je iskrivljena telesna shema. Osoba u ovom slučaju, nema realističnu sliku onoga što stvarno jeste, ili onoga što želi da bude, tj. kako želi da izgleda. Iako je možda mršava, ona želi biti još mršavija; ona jednostavno ne vidi sebe kao dovoljno mršavu kada se pogleda. Tu nastaje problem, koji je izazvan iracionalnom idealnom slikom, tj. „idealnim“ ja.

Zašto nastaje problem sa „idealnim“ ja je tema za špekulaciju. Kao jedan od uticaja možemo navesti i sveprisutni „kult“ ličnosti, selebritija, silikona, pornografije, neprirodno građenih, mršavih manekenki koje reklamiraju odeću – tog uticaja masovnih medija na današnju omladinu. Forsira se određena slika, neki telesni ideal koji je nužan ukoliko želimo da nas prihvati okolina.

Činjenica je da postoji veća verovatnoća da se anoreksija javi kod devojaka, a posebno onih koje se nalaze pod velikim socijalnim pritiskom da izgledaju „lepo“ i „zgodno“. Ove devojke žude za tim da budu prihvaćene i voljene, da budu najlepše, te to dovodi i do iskrivljavanja slike o sebi. Upravo devojke koje se bave modelisanjem ili igranjem najviše podležu anoreksiji. Što se ostalih tiče, misle da nisu dovoljno seksi ako ne izgledaju kao ova ili ona starleta, glumica, pevačica, itd, da ih niko neće ako ne izgledaju kao ova ili ona. Može se reći i da devojke danas ne jure svoje „idealno“ ja – već tuđe. Isto važi i za muškarce, koji ovu konfuziju rešavaju na drugi način.

Neke teorije govore da anoreksija može imati osnovu u seksualnom zlostavljanju u detinjstvu, kao i da postoji veća verovatnoća da se javi kod osoba koje potiču iz disfunkcionalnih porodica. Kakav god da je slučaj, utisak koji se javlja je taj da anoreksija predstavlja jednu vrstu pokušaja da se suoči sa teškim emocionalnim sadržajem ili da se reši nekakav unutrašnji konflikt.

Anoreksija može predstavljati ozbiljan problem ukoliko se ne reši na vreme. Zdravstvene posledice po osobu koja je ekstremno mršava mogu biti katastrofalne, pa čak i fatalne. Nije dovoljno samo rešavati problem „spolja“, tj. terati osobu da više jede ili je ubeđivati kako nije mršava. Ovim se ništa ne može rešiti, jer se bavimo simptomima a ne samim uzrokom. Videli smo da i ovaj poremećaj ima svoje konkretne korene. Ove osobe dosta pate i mi se uzrocima te patnje trebamo pozabaviti ukoliko želimo da ih razumemo i pomognemo im.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (14)

Prethodni članak:IRACIONALNI I ISKRIVLJENI STRAHOVI

---

 

MESTO ZA RAD I RADOST…

Škole u Finskoj

Deca se raspoređuju po školama po mestu prebivališta kako bi se izbegle socio-ekonomske razlike. Finci imaju mogućnost doživotnog permanentnog usavršavanja jer je obrazovanje, ma na kom nivuo, uvek i za sve besplatno, pa čak i u privatnim školama koje su takođe besplatne i koje rade po istom planu i programu kao i državne škole.

Didaktički materijali su odlični,a pošto je omasovljena upotreba kompjutera, mnogi udžbenici se štampaju i u elektronskoj formi.

Inače, kada se u 7:30 izjutra otvore škole u Finskoj, đaci veselo utrčavaju u školske hodnike, skidaju cipele i jakne, odlažu ih u svoje plakare, peru ruke i toliki je žamor gde se svako svakom javlja, svi se poznaju, imenom dozivaju nastavnike, javljaju im se, osmeh ne silazi sa lica, muzika se čuje dok ne počne čas i to je izvrstan pozitivan efekat na radnu atmosferu koja im prehodi.

Svako dete pronalazi svoje odeljenje, koje po finskim školama, ima svoje ime…najčešće su to pojmovi vezani za prirodu, imena biljaka, životinja itd. Deca sa smetnjama u razvoju stižu taksijem, koji plaća država, i nastava može da počne.

Učionice su prostrane i svetle sa mnogim pomoćnim sredstvima koja doprinose boljoj nastavi. Materijali nameštaja su trajni, a boje zidova pastelnih veselih boja.

U školama, pored redovnih učionica postoje i teretana, biblioteka, prostorije za razonodu, soba sa muzičkim sadržajima, soba za sekciju narodnih rukotvorina, studio za glumu, prostorija za naučna istraživanja, fotelje gde se učenici odmaraju čitajući, šah stolovi i mnogo toga još.

Bitna stvar je i ta, da škole imaju i razne životinje koje učenici hrane, ribice, kornjače, zeke itd…a mnogobrojno bilje sami đaci zalivaju i time se uče odgovornosti i ljubavi prema prirodi. Pored ovoga, sakupljaju i materijale za reciklažu što im širi ekološku svest.

Deci je dozvoljeno i da pomažu tetkicama ili u kuhinji ako to žele, i time se briše preterana hijerarhija. Kada je vreme za odmor, deci je dozvoljeno da idu napolje bez obzira da li je kiša ili sneg.

Atmosfera u odeljenjima je opuštena, pa, ako učeniku dosadi da sedi, može da protegne noge, mogu da šetkaju po učionici, ali je bitno da diskusija o onome o čemu se uči, nikad ne prestaje. Svi učestvuju u radu, bez izuzetka. Nije bitno da svi sede neprirodno mirno i pravo.

Posle rada dolazi bogat topao obrok, često su recimo na meniju ćufte, pire, salata, hleb, a fascinantan je običaj da svi jedu za stolom na kome je uvek čist stoljnjak ili veliki salvet, na kome je obavezno vaza sa cvetom, tokom cele godine.

Obroci se mogu prilagoditi deci sa raznim potrebama, ali se to unapred najavi, pa se sprema i vegetarijanska hrana, hrana za određene bolesti, organska hrana…itd. Sami obroci su nutritivno izbalansirani i čine trećinu preporučene kalorijske vrednosti za dati uzrast.

Statistike kažu da deca u školama najviše vole da jedu mariniranog lososa, desert od borovnica, lazanje, vegeratijanske palačinke…U školi, nastavnici jedu zajedno sa decom .Kada se vreme za ručak završi, deca sklanjaju sve za sobom i odnose pribor na mesto gde se odlažu upotrebljeni sudovi, a takvu naviku posle prenose i u svojim domovima. Inače, Finska služi đacima besplatne obroke još od 1946. godine.

“Atmosfera u odeljenjima je opuštena, pa, ako učeniku dosadi da sedi, može da protegne noge, mogu da šetkaju po učionici, ali je bitno da diskusija o onome o čemu se uči, nikad ne prestaje.”

Škola se obično završava u periodu od 12:00 – 14:00 h zavisno od uzrasta. Kako roditelji mnoge dece rade do 17:00 h. škole deci mlađeg uzrasta daju mogućnost da ostanu u školi, a škole su zbog ovog problema, napravile za decu staijeg uzrasta i mnoga velika igrališta u blizini škole, koja su bezbedna od motornog saobraćaja i tu se oni rado druže.

Dobro je znati da ni finska deca nisu uvek anđeli, ali je bitan pristup kako se rešavaju problemi. Čim se kod deteta uoči pad zainteresovanosti ili kontinuirani pad u uspehu, odmah se kontaktiraju roditelji da se vidi uzrok tome, ili recimo, ako se uoči da je neko na putu ka porocima, škola odmah alarmira najbolje ustanove koje se bave tim problemom.

Ono što je najbitnije u Finskoj je upravo činjenica da je radna etika uvek bila na najvišem nivou i da su Finci, kako u prošlosti, tako i danas, ubeđeni da samo kontinuirani rad i učenje mogu donet blagodeti, kako na ličnom planu, tako i na planu razvitka društva, dok je u Srbiji često mišljenje da uspeh u životu zavisi od veze i kom političkom klanu pripadaš.

Dok god bude postojao takav stav, nikakve nam reforme školstva neće pomoći. Učenje jednostavno nikada ne sme da izgubi vrednost.

Niko ne može da bira kakav će se roditi, ali svako može da izabere kakav će čovek postati.

“Ono što je najbitnije u Finskoj je upravo činjenica da je radna etika uvek bila na najvišem nivou i da su Finci, kako u prošlosti, tako i danas, ubeđeni da samo kontinuirani rad i učenje mogu donet blagodeti, kako na ličnom planu, tako i na planu razvitka društva.”

Finski model obrazovanja

Obrazovanje u Finskoj fascinira sve stručnjake sveta, jer đaci ove zemlje već godinama postižu vrhunske rezultate u PISA testiranju, a neretko su i prvi u svetu. U Finskoj je obrazovanje besplatno za sve, na svim nivoima obrazovanja, imaju bespalatne obroke, socijalno i zdravstveno osiguranje, a đaci tokom osnovnog školovanja dobijaju i besplatne udžbenike.

Školama je najstrožije zabranjeno da prikupljaju bilo kakav novac od roditelja. U petom razredu škola plaća čak i kampovanja, izlete, pozorišta…Osnovna škola traje 9 godina ( 6 + 3 ), a srednja škola 3 godine, mada oni koji žele mogu srednju školu da završe i za dve godine, a đaci koji imaju problema sa učenjem ili svakodnevne treninge mogu da idu po “sporijem programu” četiri godine.

Mnoge države su jednostavno htele da prekopiraju finski sistem, ali, ne možete dobiti finski sistem tako što ćete preslikati programe i knjige. Tamo je najvažnije da imate dobre učitelje i profesore. Svi oni, da bi uopšte radili sa decom, moraju imati najmanje univerzitetsko obrazovanje. Zato je u Finskoj najteže upisati medicinu i Učiteljski fakultet.

Plate prosvetnih radnika su im nešto niže od državnog proseka, ali tu je kao nagrada, poštovanje koje to zanimanje nosi. Budući nastavnici tokom studiranja moraju imati praksu i u školama za odrasle, da rade u multikulturalnim sredinama, da se dobro služe savremenom tehnologijom, kao i da prođu trening za rad sa decom sa specijalnim potrebama.

Kako nije dobar nastavnik samo onaj ko odlično poznaje svoj predmet, dobar nastavnik mora da obavlja istraživanja i da piše naučne radove, kako bi olakšao i poboljšao metode u radu sa decom. Deca sa posebnim potrebama idu u iste škole sa ostalom decom, ali samo jedno dete sa specijalnim potrebama može biti u razredu. Oni imaju i dodatnog učitelja-asistenta, koji im pomaže pri učenju, jer im je bitno da svi, osim obrazovanja, steknu i socijalnu inteligenciju.

“Mnoge države su jednostavno htele da prekopiraju finski sistem, ali, ne možete dobiti finski sistem tako što ćete preslikati programe i knjige. Tamo je najvažnije da imate dobre učitelje i profesore.”

Nastavnici se doživljavaju kao prijatelji, pa im se obraćaju po imenu, a formalnije ophođenje se odnosi samo na direktora i dosta starije predavače. Nastavnici vole da ih đaci pitaju, da razgovaraju, da iznose svoje stavove i da te stavove brane.

Nadareni đaci, ukoliko brže reše zadatak, pomažu ostalima ako je nastavnik zauzet. Nastavnici tu nadarenu decu ne forsiraju, stave im do znanja da su donekle posebna, ali ne toliko da bi time obeshrabrivali druge.

Na svakih sedam nedelja svi đaci pišu šta je bilo dobro, šta smatraju da nije, šta bi trebalo da se poboljša u nastavnom programu, što je neka vrsta samoocenjivanja školskog sistema. Jedna od stvari kojima se Finci najviše ponose kada je reč o njihovim školama je što su škole jednake za sve, što deca sa entuzijazmom stiču nova znanja, što nisu opterećena izradama domaćih zadataka, već to vreme troše na kurseve iz oblasti koje ih zanimaju, jer je prmena praktičnih znanja veoma cenjena.

Kursevi su u matičnim školama, pa tako recimo nastavnik biologije, koji je često i doktor nauka, drži kurs iz botanike itd. Od šestog razreda do kraja srednje škole, deca imaju neke obavezne predmete, ali većinu predmeta biraju sami i prave svoj raspored, odnosno, svi važni predmeti se moraju pohađati, ali sami određujete da li želite niži ili viši nivo, u zavisnosti od interesovanja.

Jedan od obaveznih predmeta je “Finska “, gde uče o vrednostima, ljudima, ekonomiji Finske, društvu, partijama itd. Imaju razne projekte, recimo časove roka, popa itd.

“Jedna od stvari kojima se Finci najviše ponose kada je reč o njihovim školama je što su škole jednake za sve, što deca sa entuzijazmom stiču nova znanja, što nisu opterećena izradama domaćih zadataka, već to vreme troše na kurseve iz oblasti koje ih zanimaju, jer je primena praktičnih znanja veoma cenjena.”

Velika matura se polaže na kraju srednje škole i to iz četiri predmeta: finski, matematika, engleski i švedski (koji je obavezan jezik jer je u Finskoj jedan od dva službena jezika). Jedan ispit mora biti sa znanjem na naprednom nivou.

Radi se na tome da svi imaju laptope na nastavi, kao i pametne table. Država zaista ulaže mnogo u obrazovanje, ali im se to vraća na najlepši način. Jedna su od najrazvijenijih zemalja sveta i nema odliva mozgova. Svi stručnjaci su tu da pomognu zemlji koja je na najlepši način ulagala u njih.

Naravno, nisu ni u Finskoj pošteđeni nekih sitnijih problema. Jedan od problema je nedovoljno aktivno učenje stranih jezika, jer Finci odlično govore engleski, svi moraju znati i švedski uz finski, pa su za sve ostale vanškolske jezike totalno nezainteresovani.

Kao i svuda, i u ovoj zemlji postoje problematična i hiperaktivna deca, pa se od takve dece prave zasebna odeljenja kako ne bi ometali one koji su željni znanja, a sa njima rade posebno edukovani stručnjaci koji su u stanju da sa njima izađu na kraj.

U skladu sa državnom politikom Finske, školovanje na finskim univerzitetima je besplatno za domaće studente i državljane Evropske unije. Ipak istraživanja su veoma skupa, pa u pomoć priskaču mnoge kompanije, kao što je Nokia, pa svaka od kompanija izdvaja oko 15000 evra u te svrhe. Finska u obrazovanje jednog stanovnika godišnje uloži oko 1500 evra.

“Nastavni kadar je ono suštinsko, od njih država traži najviše obrazovanje, ali im je zato data široka autonomija. Pre je model obrazovanja bio više centralizovan, zatim su nadležnosti pripale lokalnoj zajednici, da bi na kraju nastavnik odlučivao o svemu. Čak i kada je reč o finansijama.”

Nastavni kadar je ono suštinsko, od njih država traži najviše obrazovanje, ali im je zato data široka autonomija. Pre je model obrazovanja bio više centralizovan, zatim su nadležnosti pripale lokalnoj zajednici, da bi na kraju nastavnik odlučivao o svemu. Čak i kada je reč o finansijama.

Reforma obrazovanja je u Finskoj počela sedamdesetih godina, posle dosta proučavanja, ali su promene išle korak po korak Nisu želeli radikalne skokove i rezove, kako bi se izbegao stres. Tako se to radi, kada se vodi računa o svakom detalju, pogotovu kada je u pitanju obrazovanje, esencija svakog društva.

Autor: Tarja Mitrovic 
*Tarja Mitrovic je prosvetni radnik i autor bloga Moja Finska.

Izvor: ozonpress.net

__________________________________________________________________________________________

U ČEMU JE TAJNA…

Koristili je stari Grci, Egipćani i Rimljani: Ova biljka je proglašena najzdravijim povrćem na Zemlji!

O njenoj hranljivoj vrednosti više nego dovoljno govori činjenica da sadrži veće količine gvožđa od spanaća i više vitamina C od limuna i pomorandže. Reč je o biljci koja se naziva potočarka (Nasturtium officinale).

Iako su od davnina poznata njena lekovita svojstva, ova je biljka kroz generacije pomalo zaboravljena. Poreklo potočarke je područje Evroazije, no danas je široko rasprostranjena i može se naći gotovo svuda u svetu.

Poznata je kao jedna od najstarijih biljaka čija upotreba seže još u daleku istoriju. Mnogi stari narodi koristili su je u ishrani i lečenju zdravstvenih tegoba.

Antički grčki lečnik i otac medicine Hipokra tcenio je ovu biljku i preporučivao je za lečenje katara pluća, zubobolje, bolesti grla, gušavosti i promuklosti. Kod starih Grka, Egipćana i Rimljana bila je poznata kao snažno sredstvo za vraćanje energije.

Egipatski faraoni naredili su svojim robovima svakodnevno ispijanje soka od potočarke kako bi održali snagu, a time i produktivnost. Sada je službeno međunarodno istraživanje proglasilo ovu lisnatu zelenu biljku trenutačno najzdravijim povrćem na planetu, odnosno namirnicom broj 1.

U čemu je tajna

Potočarka zaustavlja i smanjuje oksidativni stres i povećava antioksidacioni učinak. Potočarka utiče na razmenu hemijskih jedinjenja u našem metabolizmu te reguliše poremećaje koji nastaju, što je značajno u pristupu lečenja prirodnim putem.

Potočarka čisti krv, osvežava, podstiče apetit i pročišćava celi organizam. Kod autointoksikacije – toksemije, preporučuje se konzumiranje potočarke nakon dugog zimskog perioda. Potočarka u pučkoj medicini ima veliku primenu u lečenju i to kao sveža i u obliku svežeg soka. Preporučuje se uzimanje svežeg soka u razmeri 1 : 5, jedan deo soka i pet delova vode jer čisti sok može izazvati upalu želuca i ždrela. Sveži sok potočarke uzimamo prema propisanom receptu jer nije preporučljivo svakodnevno uzimanje soka, već s prekidima, odnosno pauzama.

Gorušičino ulje koje sadrži većim se delom izlučuje kroz bubrege te u njima pojačava cirkulaciju i pojačava mokrenje, dok duža upotreba može nadražiti bubrege. Sok potočarke je omiljeno sredstvo za spoljnu upoterbu kod oboljenja kože, kožnih nečistoća, kod ispadanja kose u vidu utrljavanja soka ili stavljanja obloga. Kao oblog od zgnječenih listova koji stavljamo na obolela mesta smanjuje pojavu sunčanih pega na koži te leči šugu i razne kožne nečistoće.

Naučna istraživanja govore o zaustavljanju rasta tumora i metastaza (eksperimentisano na životinjama), ako se ekstrakt potočarke ubrizga u deo tela te kao pomoć u lečenju kardiovaskularnih bolesti i u zaustavljanju širenja raka dojke.

Ujedno se okorelim pušačima preporučuje uzimanje salate od potočarke jer izvrsno deluje i sprečava štetne posledice pušenja.

Za pripremu obloga lišće potočarke možemo smrviti, isceckati tako da dobijemo kašastu smesu koju onda nanosimo na obolelo mesto. Pre stavljanja obloga tretirano mesto očistimo alkoholom, stavimo kašastu smesu i previjemo. Oblog držimo od 2 do 4 sata te posle skidanja operemo, tj. isperemo i namažemo mašću ili uljem. Obloge od potočarke primenjujemo kod raznih kožnih nečistoća, pogotovo onih koji su nastali delovanjem raznih gljivica.

Dobro oprane listove u više voda, i odstajale u slanoj vodi i sirćetu te ponovno isprane možemo uzimati za pripremu salate. Salatu začinimo sitno naseckanim belim lukom, maslinovim uljem, sokom limuna, malo soli i papra te po želji dodamo i tanko rezani luk i pustimo da odstoji izmešana tri sata.
Uzimamo kao dijetalno jelo kod navedenih oboljenja.
(alternativainformacije)
Izvor: vestinet.rs

___________________________________________________________________________________

ČAROBNJAK DOKUMENTARNOG FILMA I VIDAR POSLEDNJIH OAZA PRIRODE …

TAMOiOVDE_______________________________________________

Petar Lalović, filmski reditelj i scenarista rođen je u Subotici na današnji dan, 8. jula 1932. godine.

Dokumentarista, svestrani filmski umetnik, Petar Lalović je za četiri decenije rada snimio preko 50 dokumentarnih i kratkometražnih filmova, TV serija i igranih filmova sa temama iz prirode.

Iz bogatog opusa dokumentarnog stvaralaštva izdvajaju se „Poslednja oaza“ i „Svet koji nestaje“, filmovi o kojima su izdate i fotomonografije. Lalovićeva najpoznatija TV serija je „Briga za potomstvo“, a njegov prvi igrani film „Ptice koje ne polete“.

Nemoguće je nabrojati mnoštvo nagrada sa domaćih festivala, pre svega Festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma u Beogradu. Nagradu Saveta jugoslovenskog filma za životno delo dobio je 1986. godine. Autor čiji su filmovi obišli zemaljsku kuglu, pobrali najviša međunarodna priznanja, u svetu je izuzetno poznat i cenjen.

Napravio je putopisni filmski materijal sa Kube i autentične snimke Če Gevare, projekte o prirodi Amazonije, Indonezije… Lalovićevi filmovi su vredna svedočanstva iz oblasti ekologije, biologije, medicine, antropologije, humanosti… Svedočenjem o prirodi, koja je ugrožena i nestaje, njegovo delo predstavlja i svojevrsnu opomenu.

Film o posledicama NATO agresije na SRJ „Rekvijem za prirodu“, uradio je bez honorara, izjavivši da je to njegov dug prirodi.

---

SVET KOJI NESTAJE-film

---

PTICE KOJE NE POLETE – film

---

PETAR LALOVIĆ, ČAROBNJAK DOKUMENTARNOG FILMA I VIDAR POSLEDNJIH OAZA PRIRODE U NAMA

Najbolji od najboljih
Najpre ga je Džeremi Uis opčinio čuvenim dokumentarnim filmom „Ta divna stvorenja”. Iako je znao da nema majmune, lavove, krokodile, poželeo je da na našim prostorima snimi jednako zanimljive filmove o prirodi i životinjama. I uspeo. Od „Poslednje oaze” i „Sveta koji nestaje”, preko dvestotinak izvanrednih kratkih filmova, do „Beogradske oaze” i „Kako prodati nebo, vodu i toplinu zemlje”… Od letos je i zvanično „The Best of Best”, ispred svih, uključujući i Džeremija Uisa. A možda ničega od toga ne bi bilo da nije na vreme isključen iz partije
Piše: Radmila Tamindžić
Fotografije: NR Pres i arhiva sagovornika

Snimanje najnovijeg dokumentarca o beogradskom Ratnom ostrvu sprečilo je letos Petra Lalovića da primi nagradu Najbolji od najboljih (The Best of Best) na Festivalu filmova iz divljine u japanskom gradu Tojama. Njegov čuveni Balegar već je jednom na istom festivalu dobio Gran pri. Međutim, pošto 2011. festival nije održan, zbog višestrukih prirodnih i tehnoloških katastrofa na japanskom tlu, među 20 ranije prvonagrađenih filmova biran je najbolji. Ostvarenje Petra Lalovića ubedljivo je pobedilo.

Iako je u svojoj karijeri napravio oko 350 kratkih dokumentarnih filmova, nekoliko dugometražnih i igranih, iako je dobio više od 150 značajnih nagrada kod nas i u svetu (petnaestak gran prija, Sedmojulsku, Avnojevu, Vukovu…) – ovo poslednje priznanje Laloviću je posebno važno. I to ne samo kao neporeciv dokaz planetarnog priznavanja njegovog majstorstva, nego mu je nadasve drago što je u ovoj osmominutnoj priči o sićušnom insektu skarabeju, bez ijedne reči, prepoznat pravi smisao metafore.

Objašnjava:
Mnogi u mom balegaru, kojeg sam spazio dok sam snimao nešto drugo, pogrešno vide imitaciju Sizifa. Međutim, to je već izlizano, puki kliše. Nastojao sam da napravim svoju nadgradnju. Kroz ovu priču, zapravo, prikazujem epizodu iz života ljudi. Jer, on se, jadnik, muči da tu loptu od balege izgura uz brdo, a gore se nalaze čekači koji neće da prljaju ruke, nego samo uzmu na gotovo. E, sad, ko kako shvati; ja tu nemam teksta. Žiri u Japanu je, očigledno, shvatio.

TRI GODINE U KOPAČKOM RITU
Gotovo celu svoju karijeru Petar Lalović posvetio je dokumentarnom filmu i životinjama, ne zato što je planirao, nego je tako slučajno ispalo. Prvo je u Beogradu počeo da studira istoriju umetnosti, dogurao do četvrte godine, ali mu je to bubanje obilja detalja bilo previše statično i dosadno. Potom je u Zagrebu završio odsek kamere na Akademiji za kazalište i film, a kasnije je diplomirao i na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Dakle, dvostruko pečen snimatelj, a kasnije i reditelj.

U početku je radio na koprodukcijama kao što su MarkoPolo ili Stepa, upoznao tada popularne glumce poput Elze Martineli, Robera Oseina, Horsta Buholca… Ali, nije mu bio nikakav izazov da bude negde četrdeseti u nizu, onaj što pomera kameru. U domaćem igranom filmu Mlad i zdrav kao ruža, sa Draganom Nikolićem u glavnoj ulozi, bio je direktor fotografije. Međutim, zbog nekih političkih i porno sekvenci u stilu neorealizma, film je zabranjen, a Lalović izbačen iz partije. Nije mu pomoglo ni to što je još kao desetogodišnjak otišao u partizane.

– Poveo me je 1944. teča Milutin Morača, čuveni general, komandant Pete krajiške divizije. Nisam imao nikakve ideale da se borim protiv fašista, bio sam dete, nego sam želeo da na konju i opasan bombama uđem u oslobođeni Beograd, da me vide moji klinci. Time je za mene revolucija bila ispunjena do kraja.

Izbacivanje iz partije ispalo je po Lalovića veoma dobro, jer se posle okrenuo prirodi, radeći seriju o životinjama za ondašnje Šumsko gazdinstvo „Jelen”, sadašnje „Srbijašume” – o gubarima, vidricama, jelenima, a kasnije nagrađene filmove poput Hrčka.
– To mi se mnogo više dopalo, jer sam bio kompletan autor od početka do kraja, baš kao Džejmi Uis, čija sam Ta divna stvorenja gledao bar deset puta. Iako mi nemamo majmune, krokodile, lavove, tigrove, kopkalo me je da li i ovde može da se napravi sličan film. Iz te provokacije pre tridesetak godina nastao je celovečernji dokumentarno-umetnički film Poslednja oaza, snimljen u Kopačkom ritu.

To je onaj period kada se u proleće klinovi ptica vraćaju s dalekog juga i preleću urbane prostore da bi se nepogrešivo našli van domašaja civilizacije. Pored ostale divljači, u našoj oazi ima ih preko tri stotine vrsta. Pune tri godine skrivenom kamerom beležili smo rađanja, borbe, ljubav i smrt stanovnika oaze. I pored stalnog uništavanja, večno se obnavlja taj čudni svet divljine, u kome prirodni zakoni neverovatno podsećaju na ljudske norme i ponašanja.

DOKUMENTARAC OSVOJIO BIOSKOPE
Petar Lalović je naročito ponosan na to što je Poslednjom oazom probio led – uspeo je dokumentarnim filmom da osvoji bioskopske sale, i to na velika vrata. Sa osmehom se seća tog vremena:
– Na jesenjoj premijeri u „Jadranu” sala nije bila puna. Došli su uglavnom oni koji su karte dobili džabe. Tapkaroši, međutim, nisu imali pojma kakav se film prikazuje, pa su ostali kratkih rukava. Naletim na jednog i pitam ga da mi kaže nešto o filmu, a on ga hvali do neba: divno ovo, divno ono, a tek glumci…! E, pa, kad je već toliko hvalio, morao sam da kupim dve karte. Posle je munjevito krenula ta mund reklama, pa se samo u Beogradu za mesec i po dana nakupilo oko 280.000 gledalaca. Da se raspameti čovek! Pravljene su nove kopije, pa se film istovremeno prikazivao u šest bioskopa.

Na projekcije su dolazile čitave škole, a iz Akademije nauka stiglo je zvanično pismo u kome se kaže da je Poslednja oaza veliki doprinos u obrazovanju dece. U celoj tadašnjoj Jugoslaviji film je ukupno videlo oko sedam i po miliona ljudi.

Još dok je snimao, Lalović je verovao da će film imati komercijalni uspeh, ali ne i da će, pored krimića ili pornića, da izazove toliko interesovanje. Možda je to bilo zato što…
– … sam verovao u taj svet, kao što i sada verujem da životinje imaju dušu. Umeju da vole, da mrze, da budu ljubomorne, da se udvaraju, među njima ima bračnih prevara, ima hermafrodita i homoseksualaca… Nisu to samo naše osobine. Filogenetski gledano, mi smo poslednji u lancu i sve smo to od njih preuzeli i „usavršili”. Mada sam imao konsultante, pre snimanja svakog svog filma dobro sam se pripremao. Ako sam radio insekte, proučavao sam ih kao student entomologije, ali ne strogo naučno, nego sam tražio dramu u njihovom životu. Bilo mi je bitno da mene priča zainteresuje, pa će onda i druge. Da nisam sve to video i proživeo, ne bi moji filmovi vredeli ništa. Možda i humanizujem neke stvari u svojim filmovima, ali mislim da malo više humanosti neće smetati nauci.

RATNO OSTRVO – DRAGULJ USRED METROPOLE
Tri-četiri godine posle Oaze, i niza kratkih filmova između, Lalović je snimio svoj drugi dugometražni dokumentarni film – Svet koji nestaje. Pored mnoštva dvonožnih i četvoronožnih aktera, tu mu je glavni lik Gile, baksuzno prasence, trinaesto po redu, koje je majka odbacila jer ima samo 12 sisa.

– U tom filmu narator je bio nedavno preminuli Pera Kralj, koga su njegove bliske kolege do kraja zvale Gile. A u Oazi narator je bio nenadmašni Zoran Radmilović, koji mi je rekao: „Ma šta ću ti ja, samo da ti pokvarim!” Ne da nije pokvario, nego je uneo onaj svoj originalni duh: „Ah, oh, uh, eh… leva, desna, leva, desna… daleko mu lepa kuća…” Ja to uopšte nisam napisao. A kad smo u „Ateljeu 212” proslavljali Gran pri, poslao je telegram: „Pozdravlja vas velika bela čaplja!”.

Snimanje dokumentarnog filma, kaže Petar Lalović, prava je lutrija. Nema knjige snimanja, životinjama ništa ne može da se šapne, snimatelj mora da bude i reditelj i scenarista, sve. Bude tu asistenata i pomoćnika, ali mnogi brzo odustaju, pošto su uslovi teški, a obećane svote novca ne mogu da bude motiv.
– Morao sa da znam šta životinje vole, šta ne vole, kako da im priđem. Uvek je bilo mukotrpno. Veoma rano ustajanje ujutru, nema brijanja, nema sapuna, nema pušenja, nema onih mazalica protiv komaraca (jer to životinje osete na kilometar). Izlazili smo po kiši, vetru i snegu, nismo smeli da palimo vatru, smrzavali smo se… Ali drugačije nije moglo. Da to nisam doživeo, moji filmovi ne bi vredeli ništa.

Jedan od poslednjih u nizu Lalovićevih filmova – Kako prodati nebo, vodu i toplinu zemlje – direktno se nadovezuje na čuveno pismo indijanskog poglavice iz Sijetla. On, preteča svih kasnijih ekologa, odbio je da proda Amerikancima „nebo, vodu i toplinu zemlje svog naroda”. Tu priču o uništavanju prirode Lalović je prebacio na teren domaćih gluposti, na Bor i Majdanpek, hvatajući kamerom životinje koje propadaju na raskopanom zemljištu, među napuštenim rudnicima i avetinjskim zgradama.

A najnoviji film Petra Lalovića, još vruć, polučasovna Beogradska oaza, prati četiri godišnja doba na beogradskom Ratnom ostrvu. O njemu nam Lalović kaže, uz neskrivenu melanholiju u glasu:
– Ovo je ozbiljan film za spas Ratnog ostrva, u ovom dobu tendera i tajkuna, kad se sve može prodati i kupiti, pa čak i prirodna bogatstva. Na ušću dveju svetskih reka, mi imamo jednu oazu na 600 metara od centra Beograda! Rezervat biljnog sveta, fabriku čistog vazduha i carstvo životinja! To nema ni jedna metropola u Evropi.

Neverovatno je koliko na Ratnom ostrvu ima ptica. Ono im služi i kao servisna stanica kad iz Skandinavije idu na jug da prezime. A jedan labud, evo već drugu godinu, provodi zimu tu, sa pticama koje nisu selice. Valjda je izračunao da mu se ne isplati svaki put da ide sa severa na jug i nazad. O Ratnom ostrvu sam napravio lep film, bez ijednog kritičkog kadra, jer hoću da pokažem da imamo jedan dragulj kakav nema niko. I da sve nas to obavezuje, naročito one koji su u poziciji da odlučuju.

***
Američke „korisne laži”
– Poslednjom oazom želeo sam, i uspeo, da postignem komercijalni uspeh. Međutim, „Centar film” prodao ju je čuvenoj holivudskoj grupaciji „Kenon”, koja i danas ima sva svetska prava na Poslednju oazu. Uplaćuju nešto godišnje, ali ja nemam ništa od toga. Zanimljivo je kako Amerikanci znaju da lažu: na plakatu piše da je film sniman tri godine i da je koštao deset miliona dolara. Prvo je tačno, a drugo – da se čovek prekrsti! Pa cela kinematografija one velike Jugoslavije, uključujući i Bulajića, nije za godinu dana toliko koštala. Na Oazu jedva da je potrošeno 100.000 dolara.

***
„Oskar” za ekologiju
– Poslednja oaza dobila je praktično sve značajne nagrade. Meni je, ipak, najdraži evropski Oskar za ekologiju. Njime je film nagrađen 1987. u Italiji, i to pored Divnih stvorenja Džejmija Uisa, koji je dobio utešnu nagradu. Izvinjavao sam mu se i objašnjavao mu da sam učio od njega, a njemu je to bilo simpatično, pa smo ostali u prepisci.

***
Nije bilo srećnog kraja
Četiri puta pokušao je Petar Lalović da napravi jedan dugometražni dokumentarac, ali nije išlo. Ništa što je snimio nije mu bilo dovoljno atraktivno. A ako njega ne može da zabavi, kaže, kako će tek poslovično nestrpljivu publiku!
– Onda sam taj materijal upotrebio za Ptice koje ne polete, igrani film u prirodnom ambijentu. To je najlakši film, koji sam uradio na osnovu istinite priče, samo sam na kraju malo slagao. Kod mene devojčica nije umrla od leukemije, nego je otišla u „zagušljivi grad”, što bi otprilike značilo to. Izbegavam ubijanje i u filmovima o životinjama, a kamoli…

Izvor:nacionalnarevija.com

---

Priredio:Bora*S

NIŠTA NIJE BEZ OTROVA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

PET VELIČANSTVENIH

U Srbiji raste blizu 4.000 različitih biljnih vrsta i vrlo je teško, u stvari nemoguće reći koje su od njih lekovite, a koje nisu, ili koje su više ili manje otrovne, više ili manje bezbedne.

U 16. veku čuveni švajcarski lekar Paracelzus dao je možda najbolju definiciju leka, ali i otrova, rekavši da su sve stvari otrovne i da ništa nije bez otrova. Samo je doza ono što čini da nešto nije otrov.
Ovako razgovor za „Bilje i zdravlje“ počinje farmaceut Slavoljub Tasić, rukovodilac Kontrole kvaliteta Instituta za lekovito bilje „Josif Pančić“ u Beogradu. Naučnici i travari često nekim biljkama daju prednost u odnosu na druge, više ih proučavaju i primenjuju, pa je teško izdvojiti najlekovitije.

Pozivajući se na reči osnivača Instituta prof. Jovana Tucakova da se „u terenskom radu, u kontaktu sa prirodom kriju dragocena saznanja i iskustva“, Tasić je odabrao nekoliko biljaka, koje su prihvaćene i u nauci i u narodnoj medicini.

Uva (Arctostaphylos uva ursi)

Priča o uvi počinje pre skoro 2.000 godina, kada čuveni rimski lekar ovu biljku uvodi u terapiju. U Srba je poznata i kao medveđe grožđe, medvetka ili planika. Raste u severnoj i srednjoj Evropi, na nadmorskim visinama iznad 1.800 metara, a vrlo često obrasta same vrhove planina, gradeći guste i prostrane „tepihe“. U terapeutske svrhe upotrebljava se list, sakupljen preko leta, osušen u hladu, očišćen od grančica i drugih nečistoća. List uve je poznati uroantiseptik i koristi se kod cistitisa, uretritisa, pijelitisa. Drugim rečima, čaj pripremljen od listova medvetke je nezaobilazan u terapiji infekcije mokraćnih kanala. Preporučuje se uglavnom u kombinaciji sa drugim drogama, koje deluju sinergistički, upotpunjavajući i pojačavajući ukupni efekat.

SAVET PLUS: Primena čaja od „čiste“ medvetke ne preporučuje se na duži vremenski period, ali se mogu piti čajne mešavina sa uvom zbog sprečavanja pojave recidiva. Za delovanje planike neophodna je alkalna reakcija urina, pa se pacijentu savetuje odgovarajuća dijeta i pola kašičice sode bikarbone uz čaj.

Hajdučka trava (Achilleamillefolium)

Malo je biljaka koje se mogu pohvaliti slavnijim imenom od hajdučke trave. Jer, hajdučica je dobila ime po grčkom junaku Ahilu, Hironovom učeniku. Prema legendi, Ahil je svoje vojnike predvodio u svim borbama, a ranjenike lečio. Kažu da mu je omiljena trava za vidanje rana bila upravo hajdučica.
Nekada se tokom čitavog leta sakupljala, pa nijedna kuća nije bila bez ove lekovite biljke. Koristila se za kađenje, a melem od sprašene bokvice i hajdučke trave imala je svaka domaćica, pa kada bi neko kretao na duži put, poneo Bi malo ovog melema. Prilikom povrede, prah bi se posuo po rani.
Koristi se nadzemni deo biljke u cvetu. Sadrži flavonoide, etarsko ulje, alkaloid ahilein, poliacetilene, triterpene, sterole… Deluje protivupalno, poboljšava varenje, dobbra je protiv nadutosti i gasova u stomaku, pospešuje izlučivanje žuči, ublažava grčeve. Pomaže kod otežanog varenja, proliva, dizenterije, bolova i grčeva u stomaku, za apetit. U narodnoj medicini koristi se spolja u kupkama kao antiseptik. Zbog snažnog protivupalnog delovalja omiljeni narodni melem za ublažavanje posledica prekomernog sunčanja je ulje od hajdučice. Drevne tradicionalne medicine uče da hajdučka trava oštri opažanje, povećava budnost, izdržljivost.

Bokvica muška i ženska (Plantago lanceolata i Plantago major)

Svako će vam reći da je na ranu ili posekotinu najbolje priviti list bokvice, da deluje protiv upale kože i sluzokože, da pomaže iskašljavanje, a koristi se od pamtiveka. Kažu da je Aleksandar Makedonski glavobolju lečio bokvicom, a grčki lekar Dioskorid zapisao je da ova biljka smiruje, hladi, zaceljuje i omekšava. Indijci su zapazili da mungos nakon borbe sa kobrom koristi bokvicu da neutrališe otrov, dok su je Arapi koristili protiv dezinterije i za lečenje kožnih bolesti. U anglosaksonskoj medicini smatraju je jednom od devet svetih biljaka, koja ulazi u sastav melema za lečenje devet poznatih otrova.
Lekoviti deo je list, koji sadrži iridoidne glikozide, sluzi, tanine, amino kiseline, fenolne kiseline, flavonoide. Deluje stežući i antibakterijski, interno se koristi protiv upale organa za disanje i upale sluzokože usta i grla, a oblozi od sveže isceđenog soka bokvice efikasno ublažavaju sve vrste upalnih reakcija na koži ili sluzokoži. Pospešuje mokrenje i zaustavlja krvarenje, a u narodnoj medicini upotrebljava se protiv hemoroida koji krvare, krvi u mokraći, hroničnog bronhitisa, čira u želucu, gastritisa, bolova u želucu.

U monografiji o bokvici, čuveni srpski farmakognosta, akademik Jovan Tucakov zapisao je recept za pastile od bokvice: po 5 grama soka od bokvice, mlevenog rizoma perunike, tragakante i ekstrakta slatkog korena se pomeša, doda se 50 grama vode i postepeno, uz mešanje crni šećer, dok se ne napravi gusta masa nalik testu. Od mase praviti pastile veličine manjih bombona. Odličan su lek za organe za varenje(čir i gastritis) i za lečenje disajnih organa (bronhitis).

Kantarion (Hypericum perforatum)

Kantarion je višegodišnja zeljasta biljka, lepih zlatno-žutih cvetova, i spada u jednu od najviše proučavanih biljnih vrsta. Sadrži antrahinonske i floroglucinske derivate, biflavonoide, ksantone, etarsko ulje, tanine, amino kiseline. Deluje antidepresivno, a preparati od njega spadaju u grupu najcenjenijih biljnih lekova. Mnogobrojna klinička ispitivanja utvrdila su da farmakološka aktivnost nimalo ne zaostaje za klasičnim tricikličnim antidepresivima.
Deluje protiv čitra(antiulkusno), antimikrobno, protiv ulapa(antiinflamatorno), a najnovija istraživanja ukazuju da je delotvoran u tretiranju viralnih i retroviralnih infekcija.
U narodnoj medicini čuveno je kantarionovo ulje: sveži cvetovi potapaju se u maslinovo ulje, ostave da stoje na suncu do dva meseca, potom se crvena tečnost odlije i koristi za opekotine i rane.

SAVET PLUS: Kantarion je fototoksičan, pa se ne sme koristiti čaj ni preparati kantariona ukoliko izlazite na sunce.

Neven (Calendula officinalis)

Foto:panoramio.com

Kad su u 4.v.p.n.e. Grci osvojili Egipat, usvojili su tradicionalnu medicinu, a jedna od biljaka koja ih je posebno opčinila bio je neven. Od tada do danas neven je najzastupljenija biljka u lečenju bolesti kože, sistema za varenje, raznih upala i infekcija. U farmaciji se koristi cvet koji sadrži do četiri odsto hemolitički aktivnih bisdezmolidnih saponozida, flavonoide, triterpenske alkohole, poliacetilene, polisaharide, etarsko ulje. Dobar je protiv upala i krvarenja, protiv grčeva glatke muskulature, kao antiseptik i imunostimulans, pri zaceljivanju rana. Koristi se u terapiji čira na želucu, amenoreje, dismenoreje, hemoroida, proširenih vena, analnih ekcema, upalnih procesa na koži, a ekstrakt nevena pokazuje citostatičku i antitumorsku aktivnost. Ulje se sprema od svežih cvetova, regeneriše i neguje kožu.

Danijela Kljajić

Izvor:biljeizdravlje.rs

---

KRIŠKA DINJE PRELIVENA VINOM…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

  Mnogo svežine u malo kalorija

Osvežavajuća dinja sadrži 88 procenata vode, a malo šećera (11%), kao i magnezijum, kalcijum i vitamine.

Ovakav sastav čini je idealnom za vrele letnje dane. Jedna kriška ima samo 60,70 kalorija, bogata je vitaminom A, blagotvornim za oči i kožu, kao i vitaminom C.

Ova dva antioksidansa u kombinaciji štite organizam od kardiovaskularnih bolesti i starenja. Dinja je najaromatičnija u porodici bundeva kojoj pripada, značajan je izvor minerala i oligoelemenata.

Kalijum pomaže našem telu da se oslobodi viška natrijuma i tako snižava povišen krvni pritisak. Istraživanja pokazuju da osobe koje je jedu tokom dužeg perioda mogu da stabilizuju pritisak.

Međutim, ova namirnica može da deluje nadražajno na stomak kod osetljivih osoba jer rastvara digestivne sokove i može da ubrza probavu i izazove dijareju jer sumpor iz dinje nadražuje služnicu želuca i creva.

Da bi se ovi problemi izbegli, birajte zrelu dinju i jedite je više puta dnevno u manjim količinama, a lakše se vari ako je zapečete u rerni na foliji dvadesetak minuta.

Dinja potiče iz Azije, u staroj Kini je bila poznata milenijum pre nove ere, a u Bibliji se spominje da su Izraelci pošto su napustili Egipat i s Mojsijem 40 godina lutali pustinjom, žalili za svojom omiljenom hranom – dinjom. Poznato je da je čuveni lekar Hipokrat osobama sa slabim varenjem savetovao da posle jela pojedu krišku dinje prelivenu vinom.

Osim ploda, posebno su ukusne i lekovite osušene semenke koje se preporučuju bubrežnim bolesnicima koji imaju pesak. I zelene i narandžaste dinje podjednako su sočne, slatke i niskokalorične. Najpoznatiji svetski kulinari

Francuzi pripremaju pedesetak jela sa dinjom, uključujući supe, palačinke, slana i ljuta jela sa ovom namirnicom, a kod nas se najviše koristi kao poslastica i letnje osveženje.

Dovoljna je jedna kriška dinje da podstakne rad bubrega, snizi krvni pritisak i olakša varenje. Iako je dostupna tokom cele godine, sezona njenog sazrevanja je u julu i avgustu.

Pri kupovini treba da obratite pažnju na peteljku oko koje se mogu stvarati kapljice vlage, što je znak da je ubrana prerano. Kod zrele dinje peteljka lako otpada, a na tom mestu ostaje malo udubljenje, dok druga strana dinje mora da bude mirisna i čvrsta.

Izbegavajte dinje koje imaju mekane delove, tamna oštećenja ili napukline. Isečenu dinju čuvajte u frižideru u zatvorenoj posudi jer ima jak miris koji mogu da pokupe druge namirnice, posebno mlečni proizvodi.

izvor: b92.net/Foto: freedigitalphotos.net/Ambro  

___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Čarobna bundeva

Polako nam stiže i septembar, a s njim i bundeve, od kojih možemo da pravimo pite i druge poslastice, ali i da ih iskoristimo kao domaće lekove.

U narodnoj medicini se plod bundeve preporučuje kao diuretik, za izbacivanje suvišne vode iz organizma, naročito kod ljudi obolelih od reume, zapaljenja bubrega ili bešike.

Možete je konzumirati kuvanu ili pečenu, piti sveže ceđeni sok ili grickati semenke | Foto: Shutterstock

Smatra se i da je odlična dijetalna hrana za gojazne osobe, dijabetičare (ako se tokom pripreme ne zaslađuje), kao i osobe sa oboljenjima želuca i tankog creva. Svima se preporučuje kuvana i pečena bundeva ili sveže ceđeni sok. U novije vreme otkriveno je da bundeva dobro čini i obolelima od psorijaze.

Seme bundeve je takođe lekovito i najčešće se preporučuje kao efikasno i neškodljivo sredstvo protiv dečjih glista i pantljičare. Mogu ga uzimati i deca od dve-tri godine, trudnice, dojilje i stariji, kao i ljudi sa bolesnom jetrom. Seme bundeve olakšava tegobe obolelih od prostate, koji treba da ga jedu svakodnevno.

Protiv glista i pantljičare
Ujutru, na prazan želudac treba pojesti istucane semenke sa malo meda (može i bez njega), mala deca od 30 do 50 grama, veća od 30 do 150 grama, a odrasli od 300 do 400 grama semenki. Dobro je da se posle pola sata popije kašika ricinusovog ulja i zatim ništa ne treba jesti niti piti bar nekoliko sati.

Protiv psorijaze
U sezoni treba jesti pečenu ili kuvanu bundevu svakog dana ili piti ceđeni sok.

Protiv rana, opekotina ili ispucale kože
Narodna medicina preporučuje mazanje uljem od semena bundeve (može se kupiti u prodavnicama zdrave hrane).

Protiv zapaljenja bubrega ili bešike
Savetuje se svakodnevno po jedan obrok koji se sastoji od dinstane bundeve sa malo paradajza i seckanog crnog luka koji je začinjen kašikom ili dve pavlake, ali bez soli.

Za ublažavanje bolova od proširenih vena
Dobro je sveže struganu bundevu staviti kao oblog na obolela mesta i držati što duže.

Protiv bradavica
Pažljivo uzeti prašnike iz sredine cveta bundeve, malo ih zgnječiti i time bradavicu trljati dva puta dnevno. Ponavljati dok bradavica ne otpadne.

Sok od bundeve

– 2 kesice limuntusa
– 2 kesice prirodnog ekstrakta kajsije
– 7 litara vode
– 2 kg šećera
– 3 kg bundeve

Očišćenu bundevu staviti u šerpu, naliti vodom i kuvati dok bundeva ne omekša. Ispasirati bundevu sa tom vodom, dodati ostale sastojke, izmešati da se istopi šećer i sipati u flaše.

izvor:alo.rs

___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Lubenica čisti organizam

Višestruko čišćenje organizma postiže se konzumiranjem lubenice, a ovakav način ishrane poboljšava funkciju bubrega, zglobova i kičme, podsećaju nutricionisti.

Lubenica najbolje čisti bubrege od višegodišnjih naslaga, poboljšavajući njihovu funkciju i utiče direktno i indirektno na čišćenje i bolju funkciju zglobova i kičme.

Čišćenje lubenicom omogućava i oslobađanje od viška soli u svim delovima organizma gde se ona skuplja zbog zdravstvenih razloga ili prekomerne upotrebe.

Lubenicom se najbolje pročišćavaju creva, krvni sudovi od masnih naslaga, a pomaže i normalizaciju mikroflore i uspostavlja PH ravnotežu krvi. Novija istraživanja pokazuju da je ovo voće delotvorno (bar donekle) kao vijagra.

Stručnjaci ukazuju da je moguće da se na ovaj način oslobodi i pesak iz bubrega, a ako neko ima kamen u bubregu, preporučuje se da uzima dve kašičice limunovog soka i dve kašičice maslinovog ulja tri puta dnevno na prazan stomak, jer je moguće da se kamen rastvori ili usitni i tako lakše izbaci.

 Nutricionisti smatraju da se čišćenje može sprovoditi na više načina, a najbolje je jednu nedelju jesti samo lubenicu, uz eventualni dodatak zrele dinje radi „razbijanja monotonije“.

izvor:stetoskop.info

Priredio: Bora*S