LEKAR KOJI SE POSVETIO KNJIŽEVNOSTI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Mihail Bulgakov književni vuk

Taj odvažni kritičar sovjetskog društva u epohi Josifa Staljiva celog života borio se sa cenzurom, doživljavajući da njegove komade skidaju s pozorišnih repertoara ili da ih zabranjuju za postavljanje na scenu

Mihail Bulgakov, virtuozni satiričar koji je u svojim dramama, pripovetkama i romanima dočarao svu grotesknost ljudske gramzivosti, pohlepe i taštine, većinu svojih dela nije uspeo da doživi u štampanom izdanju. Taj odvažni kritičar sovjetskog društva u epohi Josifa Staljina celog života borio se sa cenzurom, doživljavajući da njegove komade skidaju s pozorišnih repertoara ili da ih zabranjuju za postavljanje na scenu. I njegovo književno remek-delo roman „Majstor i Margarita“, koji ga je proslavio širom sveta, objavljen je tek četvrt veka posle njegove smrti.
Očajan što je kao pisac „živ sahranjen“, Bulgakov je mnoge svoje rukopise spalio, a nekoliko puta pisao je samom Staljinu, moleći ga da ga protera iz zemlje i da mu tako omogući da diše i piše nesputano.
„Na širokom planu ruske književnosti bio sam jedan jedinstveni književni vuk. Savetovali su mi da ofarbam krzno. Besmislen savet. Bio vuk ofarban ili ošišan, ipak ne liči na pudlicu. Sa mnom su postupili kao s vukom. Nekoliko godina su me gonili po pravilima književne hajke, u ograđenom toru…“, napisao je Bulgakov Staljinu. Sovjetski vođa nije mu dozvolio da otputuje, cinično ga upitavši: „Zar smo vam toliko dosadili? “

Rukopisi ne gore
Za života u svojoj domovini uspeo je da objavi samo prvi deo romana „Bela garda“, ciklus priča „Beleške mladog lekara“ i novinske feljtone. Nekoliko decenija nakon njegove smrti otvorene su arhive KGB-a, u kojima je pronađen prekucan rukopis piščevog dnevnika, spaljenog 1930. godine. To je potvrdilo čuvenu Volandovu tvrdnju iz „Majstora i Margarite“ da „rukopisi ne gore“.

Iako je po profesiji bio lekar, Bulgakov je još od ranog detinjstva voleo književnost i teatar. Napustio je medicinu i potpuno se posvetio pisanju 1919. godine. Prema sopstvenom priznanju, prvu priču napisao je jedne noći dok je putovao vozom, a objavio ju je u prvom gradu u kojem se tokom putovanja zaustavio. Za sobom je ostavio na desetine dela u kojima je, uz obilje lucidnog humora i satire, kritikovao nakaznosti sovjetskog društva, malograđanštinu, birokratiju, korupciju.
Roman „Majstor i Margarita“, po mišljenju mnogih jedno je od najboljih književnih dela proteklog stoleća, Bulgakov je pisao duže od decenije, a završio ga je bukvalno pred smrt, ležeći u postelji i diktirajući svojoj supruzi njegovo poslednje poglavlje. Taj izvanredni roman u romanu, sastavljen od dva paralelna „jevanđelja“, jednog koje se po diktatu Satane odigrava u sovjetskoj Moskvi tridesetih godina, i jednog u čijem su središtu Ješua Ha Nocri (Isus Hristos) i Pontije Pilat uoči raspeća, mnogo puta je dramatizovan i postavljan na pozorišne scene širom sveta. Roman je doživeo i nekoliko filmskih ekranizacija, među kojima je i ona u režiji Aleksandra–Saše Petrovića iz 1972.

Nepodobni majstor
Mihail Afanasjevič Bulgakov rođen je 3. maja 1891. godine u Kijevu, u tadašnjoj ruskoj imperiji. Piščev otac Afanasije Ivanovič Bulgakov bio je bogoslov, profesor Kijevske duhovne akademije, dok je njegova majka Varvara Mihajlovna Pokrovska jedno vreme radila kao učiteljica. U srećnom domu Bulgakovih bilo je sedmoro dece, od kojih je Mihail bio najstarije. Odrastao je okružen ljubavlju, prijateljstvom i poštovanjem. Još kao dečak zavoleo je teatar. Pisao je komedije koje su izvodili njegova braća i sestre kod kuće tokom porodičnih okupljanja. Kao devetogodišnjak prvi put je pročitao roman Nikolaja Gogolja „Mrtve duše“, misleći tada da je reč o avanturističkom štivu. To delo ga je fasciniralo celog života, a Gogolj je bio njegov omiljeni pisac. Bulgakovljeva prva ozbiljnija prozna dela „Đavolijada“ i „Pustolovine Čičikova“ bila su inspirisana upravo Gogoljevom književnom zaostavštinom.
Mladi Mihail je 1901. upisao Prvu kijevsku gimnaziju. Tokom školovanja počeo je da se zanima za rusku i evropsku književnost. Pored Gogoljevih voleo je da čita i dela Aleksandra Puškina, Fjodora Dostojevskog, Mihaila Saltikova Ščedrina i Čarlsa Dikensa. Nakon smrti oca 1907. godine, majka Varvara, obrazovana i veoma sposobna žena, preuzela je odgovornost za školovanje svoje dece. Mihail je 1909. upisao medicinski fakultet, a nakon diplomiranja zaposlio se kao lekar u Kijevskoj vojnoj bolnici.

Svoju prvu ljubav Tatjanu–Tasju Lapu upoznao je 1908. godine, a pet godina kasnije njome se oženio. Ipak, Tatjana nije bila njegova jedina ljubav. Ljuba Jevgenijevna Belozjorska bila je njegova sledeća supruga, od 1924. do 1932. godine, kada se oženio i po treći i poslednji put – Jelenom Sergejevnom Nirnberg, svojom „Margaritom“.
Na početku Prvog svetskog rata posredstvom Crvenog krsta nekoliko meseci radio je kao lekar na frontu. Bio je ranjen najmanje dva puta, što je loše uticalo na njegovo zdravlje. Dugo je patio od hroničnih bolova, zbog čega je sebi ubrizgavao morfijum. To je kod mladog lekara izazvalo zavisnost s kojom je uspeo da se izbori tek 1918. godine. Svoje muke s morfijumom opisao je u istoimenoj noveli iz 1926. godine.

Po završetku rata još neko vreme radio je kao vojni lekar, ali je istovremeno objavljivao i članke u novinama. Početkom 1920. godine razboleo se od tifusa, što ga je navelo da napusti doktorsku karijeru i podstaklo da se potpuno posveti pisanju. Na jesen 1921. preselio se u Moskvu, i tu počeo da piše feljtone i članke za nekoliko prestoničkih dnevnih novina i časopisa. Pisao je i priče i drame, a svoj prvi roman „Bela garda“, autobiografsko delo o tragičnim događajima i borbi za vlast u Ukrajini tokom 1918. godine, objavio je 1924. u Francuskoj.
U oktobru 1926. godine u čuvenom MHAT-u postavljena je Bulgakovljeva drama „Dani Turbinovih“. Premijera je bila izuzetno uspešna, a među ljubiteljima komada bio je i Josif Staljin koji je, uprkos tome što je dramu nazvao antisovjetskom šalom, predstavu gledao više od deset puta. Ipak ta predstava, kao i svi ostali njegovi komadi, kasnije je bila skinuta s repertoara i zabranjena za izvođenje.
Književna i pozorišna kritika bila je veoma negativna prema njegovom stvaralaštvu. Prema računici samog pisca, za deset godina objavljeno je 298 podrugljivih recenzija o njegovim književnim delima, a samo su tri bile blagonaklone. Među ogorčenim kritičarima bili su i mnogi ugledni književni autori, poput Vladimira Majakovskog, Viktora Šklovskog, Eriha Auerbaha, Platona Kerženceva.
Krajem dvadesetih napisao je još nekoliko izuzetnih drama, među kojima je urnebesna satira na račun Nove ekonomske politike Staljinovog režima „Zojkin stan“, zatim „Purpurno ostrvo“, koja je odmah skinuta s repertoara kao buržujski komad i antisovjetska pojava, kao i drama o Žanu Batistu Molijeru „Bratstvo licemera“. U julu 1928. očajan zbog progona, zabrana i cenzura, obratio se Staljinu pismom u kojem je poručio: „Nemajući više snage da živim, iznuren proganjanjima, znajući da ne mogu više da budem ni objavljivan ni izvođen unutar SSSR-a, doveden do nervnog sloma, obraćam Vam se i molim Vas da se zauzmete kod Vlade SSSR-a da budem proteran van granica SSSR-a zajedno s mojom ženom LJ. J. Bulgakovom, koja se ovoj molbi pridružuje.“ Molba mu, naravno, nije uslišena. Bulgakova je nakon tog pisma pozvao Staljin lično, preporučivši dramaturgu da se javi u MHAT i da zatraži posao. Zaposlen je kao asistent reditelja, ostavši u MHAT-u do 1936.

Ipak i tokom tog perioda njegova dela su zabranjivana, uključujući i scenarija za filmove „Mrtve duše“ i „Revizor“, kao i komad o Molijeru koji je skinut s repertoara nakon svega sedam izvođenja. Povodom 60. Staljinovog rođendana Bulgakov je pristao da napiše dramu o sovjetskom vođi. Komad o mladom Gruzijcu, nesuđenom bogoslovu, pod nazivom „Batum“, takođe je bio zabranjen, i to na intervenciju samog Staljina.
Pisac je ponovo tražio dozvolu za odlazak u inostranstvo, ali je nije dobio. Sa suprugom Jelenom otputovao je u Lenjingrad, gde se podvrgao terapiji elektrošokovima, u pokušaju da se izleči od depresije. Bio je miran svega nekoliko meseci, nakon čega su mu se vratili nervno rastrojstvo i klaustrofobija. Piščevo zdravlje bilo je ozbiljno narušeno, a 1939. godine počeo je da gubi vid. Lekari su konstatovali da boluje od nefroskleroze, bolesti kojoj nije bilo leka, a od koje je umro i njegov otac.
Od februara 1940. godine prijatelji i rodbina neprestano su dežurali kraj njegove postelje. Umro je 10. marta te godine, a narednog dana održana je komemoracija u zdanju Saveza sovjetskih pisaca. Veliki književnik sahranjen je na Novodevičjem groblju u Moskvi.

Majstorovo jevanđelje
Roman „Majstor i Margarita“, koji je Mihailu Bulgakovu doneo svetsku slavu, prvi put je štampan tek 26 godina nakon njegove smrti. Prvi deo romana objavljen je krajem 1966. godine, a drugi početkom 1967. u časopisu „Moskva“. Čak i tada su pojedini delovi rukopisa bili izostavljeni, a delo je u celini na ruskom jeziku objavljeno 1968. godine u Bernu. U Sovjetskom Savezu kompletna verzija romana pojavila se zapravo tek 1973. godine.
Bulgakov je to delo počeo da piše još 1928. godine, neprestano ga menjajući i dopunjavajući narednih 12 leta. Pisao ga je gotovo u tajnosti, čitajući povremeno njegove odlomke svojim najbližim prijateljima. Dovršio ga je na samrtnoj postelji, diktirajući poslednja poglavlja svojoj ženi Jeleni i zajedno s njom doterujući rukopis. Nakon piščeve smrti roman su u rukopisu pročitali čuvena pesnikinja Ana Ahmatova i romanopisac Venjamin Kaverin.
U prvim verzijama rukopisa Bulgakov je pisao „roman o đavolu“, a kasnije ga je razvio u složenije delo, s ljubavnom pričom u središtu zapleta. Dva jevanđelja, „moskovsko“ i „judejsko“, povezuju lik Majstora, pisca koji je zatočen u duševnoj bolnici zbog svojih nepodobnih pisanija o stradanju judejskog proroka Ješue Ha Nocrija, i profesora crne magije Volanda, očevica novozavetnih zbivanja opisanih u Majstorovom romanu.
Roman „Majstor i Margarita“ imao je osam verzija, a tokom nastajanja Bulgakov mu je mnogo puta menjao naslove. Među varijantama koje su se autoru motale po glavi bile su „Jevanđelje po Volandu“, „Konsultant s kopitom“, „Crni bogoslov“, „Poslednji let“, „Veliki kancelar“, „Satana“, „Evo i mene“, „Šešir s perom“, „On se pojavio“, „Dolazak“, „Crni mag“. Njegova živopisna satira ima i upečatljiv lirski deo, onaj koji prati Margaritu, oličenje svega čistog i neiskvarenog. Prototip glavne junakinje je piščeva supruga Jelena Sergejevna, koja ga je do poslednjeg trenutka bodrila da završi roman i učinila sve da on bude objavljen.
Nakon što se konačno pojavio pred širokim krugom čitalaca, roman „Majstor i Margarita“ izazvao je pravu književnu i umetničku eksploziju. Satirična pripovest o nečistoj sili koja pravi pometnju po Moskvi i narušava komunistički poredak, isprekidana novozavetnom povešću, doživela je mnoštvo dramatizacija širom sveta, od kojih je prva postavljena u Moskovskom teatru na Taganki 1977. godine. Prvu filmsku ekranizaciju Bulgakovljevog romana potpisao je 1971. godine Andžej Vajda. Istaknuti poljski reditelj režirao je televizijski serijal pod nazivom „Pilat i drugi“, koji je snimljen u produkciji Savezne Republike Nemačke. Aleksandar–Saša Petrović je godinu dana kasnije u jugoslovensko-italijanskoj koprodukciji snimio film „Maestro i Margarita“. Prošle godine, povodom 120. godišnjice Bulgakovljevog rođenja, u Moskvi je premijerno prikazan film koji je režirao Jurij Kara. Interesantno je to što je reč o filmskoj ekranizaciji „Majstora i Margarite“ snimljenoj još 1994. godine, koja je 17 godina ležala na polici zbog sukoba reditelja i producenta.
Bulgakovljev roman poslužio je i kao inspiracija za libreto kompozitoru Sergeju Slonimskom, koji je sedamdesetih godina komponovao operu „Voland“. „Majstor i Margarita“ ujedno je i jedno od dela sovjetske literature koja su najviše ispitivana i komentarisana. O njemu je napisano na hiljade stranica na ruskom, srpskom, nemačkom, engleskom, poljskom, francuskom, italijanskom jeziku. Jedan drugi progonjeni književnik, nobelovac Salman Ruždi, priznao je da je svoje čuvene „Satanske stihove“ napisao inspirisan upravo Bulgakovljevim remek-delom.
Valentina Bulatović
Izvor: akter.co.rs/ nedelja, 23.09.2012/

_____________________________________________________________________________________________________

 

DEJA VU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Podsvest: TAJANSTVENI OSEĆAJ VEĆ VIĐENOG 

Šta se to dešava u našoj podsvesti kada nam se nepoznate osobe, okolnosti i situacije čine odnekud poznatim.

Čest doživljaj da smo nešto već videli znak je da nešto treba menjati.

Već sam bio ovde, ovo mi se već dogodilo, ovu osobu sam već upoznao…

Svako je bar jednom u životu doživeo to neobično osećanje da je nešto već video ili doživeo. Da li se to sa nama poigravaju naša skrivena osećanja, pamćenje ili podsvest? Kako objasniti to prolazno osećanje već viđenog?

Ponekad je reč tek o malom detalju koji u našoj svakodnevici iskače iz uobičajenog. Zamislite da ste na ručku sa prijateljicama. I dok se šalite i veselo čavrljate iznenada imate utisak da ste celu ovu scenu, do najsitnijeg detalja, već proživeli. Utisak je na tren toliko snažan da vam se čini da možete sa sigurnošću predvideti dalji tok događaja. Šta reći kada se taj osećaj javi tokom susreta sa potpuno nepoznatom osobom ili u gradu u koji ste tek stigli a nikada ranije ga niste posetili?

Iako u takvim situacijama nema ničega što bi vas moglo podsetiti na prošlost, vi imate taj snažan osećaj da vam je sve poznato. U vama se tada bude pomešana osećanja neverice, iznenađenja, zabrinutosti, ali i znatiželje. Kao da ste na kratko zakoračili u magičan svet „s one strane ogledala“ i na trenutak stekli sposobnost da se vratite u prošlost i vidite budućnost. Tokom tih nekoliko sekundi, koliko osećaj „već viđenog“ uglavnom traje, čini vam se da ponovo proživljavate prošlost, sadašnjost vam deluje sasvim neizvesno, a budućnost još tajanstvenije nego inače. A, s obzirom da ima onih koji imaju želju za povratkom u prošlost ili putovanjem u budućnost, to doživljaj „već viđenog“ čini još zanimljivijim.

Ovo osećanje ne zaboravlja se tako lako, jer za sobom povlači mnogo pitanja o tome kakvu, u stvari, predstavu imamo o vremenu ili sopstvenoj podsvesti. Šta se to događa u našoj podsvesti kada nam se učini da prepoznajemo mesta i situacije u kojima nikada nismo bili ili da smo nekoga već upoznali a zapravo je pred nama stranac, šta su uzroci fenomena „već viđenog“ i zbog čega se javlja, za „Život Plus“ govori neuropsihijatar, prim. dr Zoran Đurić.

„Psihoanalitičari, analizom snova, simptoma i omaški, mogu da utvrde šta je značenje nesvesnih sadržaja. Naše nesvesno predstavlja haotični skup životne energije, strahova, želja i osećanja koji uređujemo ponašajući se po principu želje, ili koristeći energiju nesvesnog kao pogon za naše životne planove i poduhvate. Ako stvar gledamo subjektivno, mi onda prepoznajemo neko mesto kao poznato iako nikada na tom mestu nismo bili, zato što to predstavlja ostvarenje naše želje da se nađemo na tom mestu. Čim se čudimo otkud mi na mestu na kome smo oduvek želeli da budemo, to nam govori da je reč o potiskivanoj želji. Potiskujemo uvek ono što je manje ili više neprihvatljivo, nama samima ili sredini u kojoj živimo. Čini nam se da nekog stranca poznajemo zato što otkrivamo da nam on odgovara. Kao kada jedan muškarac sanja da osvoji neku lepoticu i utvrdi da je to upravo ta, jer je lepa i zgodna, kao što je oduvek želeo, a zna da je nikada do tada nije video, osim u snovima. Ili, kada uspavana lepotica, što narod kaže, nepoljubljena devojka, dočeka svog princa koji poljupcem probudi ljubav u njoj, reč je o već viđenom, ali ne na javi nego u snu ili mašti.

* Već doživljeno, već posećeno, već osećano, ono što smo već čuli – da li su to samo pojavni oblici fenomena koji se jednom rečju naziva „već viđeno“?

„Prepoznavanje prostora, atmosfera i raspoloženja pre govori o našim potrebama i željama da se negde nalazimo i nešto doživljavamo, nego o već viđenom. Kod nas se kaže da je nešto već viđeno kada nam se ponudi nešto neinteresantno, nešto što znamo da nismo želeli. “Opet isti ručak”, “svaki dan isto”, kaže neko ko bi želeo više uzbuđenja u svom dosadnom životu.“

* Postoje brojne teorije koje pokušavaju da objasne ovaj fenomen, na primer da se radi o davno potisnutom sećanju, genetskoj memoriji, reinkarnaciji, a ima tumačenja i da je reč o nekom poremećaju…?

„U medicini, doživljaj „već viđenog“, na francuskom deja vu, što se kod nas odomaćilo kao „deža vi“, najčešće se vezuje za epilepsiju. Opisuje se kao poremećaj percepcije u psihosenzornim epileptičnim napadima – iluzija u kojoj se određeni prostor i objekti opažaju kao da su poznati, već viđeni i da pripadaju nekom drugom ambijentu i vremenu. Srodne su iluzije već doživljenog, deja vecu, zatim deja entendu, doživljaj onog što si već čuo, kao i doživljaj nikad viđenog, jamais vu. Kada su jače izraženi, ovi poremećaji dovode do stanja depersonalizacije, izmenjenog doživljavanja sopstvene ličnosti – i derealizacije, izmenjenog doživljavanja okoline i dešavanja u njoj. Čovek se u stanjima derealizacije zbunjuje što mu poznati prostor, njegova soba ili dvorište u kome je svaki dan izgledaju kao da su strani i drugačiji, a da to sebi ne može da objasni. Ovakvi fenomeni opisuju se i kod oštećenja slepoočnog režnja mozga, a viđaju se i u duševnim bolestima i stanjima intoksikacije psihoaktivnim supstancama.
Pretpostavka da su ove pojave izraz „genetske memorije“ ne mogu se prihvatiti. To su posledice disfunkcije mozga, naročito temporalnog, slepoočnog režnja mozga. Ne stoji ni tvrdnja da je reč o davno potisnutom sećanju jer se takva sećanja ne doživljavaju kao neobična, tuđa ili izmenjena stanja, nego ih čovek prihvata kao nesumnjivi deo sopstvenog iskustva. O reinkarnaciji nemamo naučne dokaze. To nas ne sprečava da maštamo i zamišljamo šta bi bilo kada bi se ona ostvarila. Uzbudljiva je ideja da se možemo pojavljivati u različitim oblicima, vremenima i prostorima, a da pritom zadržavamo svoj identitet, da znamo da smo to mi. U religioznim opisima reinkarnacije ne postoji ta zadržana svesnost sebe, odnosno očuvanost identiteta. Kada sa svojim hrišćanskim iskustvom čitam o reinkarnaciji u indijskoj religiji, ona mi izgleda kao kazna što neko nije bio dobro pripremljen za čas smrti pa je onda „osuđen“ da se reinkarnira kao kamen, trava ili prase. Da se duhovno usavršio ne bi se reinkarnirao, odnosno vratio u krug egzistencije, nego bi dospeo u stanje nirvane, svesvesti i stalnog prisustva u vremenu i prostoru kao deo protoka kosmičke energije neometenog egzistencijom. Valja reći da reinkarnacija nije retka kao psihotično iskustvo transformacije sopstvenog bića. Reč je o zastrašujućim doživljajima koji često dovode do samoubistva.

* Da li „deža vi“ epizode treba da nas zabrinu ili iz njih nešto možemo i da naučimo? Ili možda treba da se zabrinemo ako nikada u životu nismo iskusili tako nešto?
„Svi smo iskusili taj doživljaj, ako ga tumačimo u širem smislu. Treba da se zabrinemo za svoje živote ako nam je čest doživljaj da smo nešto već videli, odnosno da nam se ponavljaju neželjene situacije i odnosi. Treba menjati svoj život.“

* Da li je tačno da je „deža vi“ češći kod tinejdžera? Ili je možda logičnije da je učestaliji kod starijih ljudi koji imaju više uspomena i iskustva i koji su više proputovali?

„Mladi su “smoreni”, ne vole kad im se jedno isto ponavlja. Više žele nego što mogu da ostvare. To je odlika mladosti. Stari nemaju energije za nove poduhvate i doživljaje, puni su uspomena i svakojakih iskustava. Nekih se i rado sećaju. A opet, menjali bi se sa mladima, makar opet bili smoreni. Mladost oličava stanje spremnosti za upuštanje u nove poduhvate.“

* Kolika učestalost ove pojave može da bude zabrinjavajuća?
„Deja vu je stvar poznata, ali relativno retka u životima ljudi. Izuzimamo epileptičare. Većina ljudi prošla je kroz iskustvo depersonalizacije u mladosti, a to je srodno doživljaju deja vu. Ljudi često sanjaju nešto što je već viđeno. Ako se ne držimo strogo medicinskog tumačenja, a ono kaže da je to epileptički fenomen, možemo zaključiti da ljudi kao već viđeno označavaju ono čime su nezadovoljni i što ne žele. Nešto se ponavlja i izaziva dosadu – to je signal da sa našim načinom života nešto nije u redu. To treba razumeti kao poziv za akciju i promenu.“

* Može li ovaj fenomen da ima veze sa našom željom da se pozitivno iskustvo ili događaj iz prošlosti ponovi? Može li ova vrsta intuicije, ako se deja vu tako može nazvati, da se nauči?

„Deja vu se ne vezuje za pozitivna iskustva. U našoj je prirodi želja za novim. Zato ponavljanje starih iskustava ili sličnih doživljavanja ne volimo. To nas ne pokreće, dosadno nam je. Intuiciju ne možemo naučiti. Sposobnost da se brže proniče u stvari uvećava se sa znanjem i životnim iskustvom. Kažemo da je neko intuitivan kada vidimo da lako shvata ljude i situacije i dobro se snalazi. Nema, međutim, škole za intuiciju. Mačke i žene su intuitivne. Imaju „šesto čulo“, osete ono što muškarci sa svojim jednosmernim mozgovima ne mogu. Kad je neko intuitivan, to se ne može nazvati već viđenim. To je nešto neviđeno, za neintuitivne.

VEČNI POVRATAK ISTOG Pojam „već viđeno“ prvi put je upotrebio francuski filozof Emil Boarak 1876, godine, u svom delu „Budućnost nauke o psihologiji„.  Italijanski filozof Remo Bodel tvrdi da fenomen već viđenog zaokuplja ljudsku pažnju još od antičkog doba. Grčki filozofi Pitagora i Platon i njihovi sledbenici videli su u njemu sećanja iz nekog prethodnog života, stoici su ga tumačili kao „večni povratak istog“, a kasniji pokušaji mudrog Aristotela, čuvenog po svojoj praktičnosti, da doživljaj „već viđenog“ svede na običan psihički problem, nisu uspeli da sa ovog fenomena uklone veo tajanstvenosti i magije. Ali, takav stav prema fenomenu „već viđenog“ zabrinuo je u 4. veku Svetog Avgustina, a kasnije i katoličku Crkvu jer su u fascinaciji tim čudnim osećanjem videli uticaj „demona koji čoveka iskušava idejama o prethodnim životima ili reinkarnaciji“. Uprkos takvom stavu Crkve, poznati slikari, pisci i pesnici u doživljaju „deža vi“ nalaze neiscrpan izvor inspiracije. I dok Vilijam Šekspir krajem 16. veka uzbuđeno uzvikuje „sve je već viđen spektakl“, ovo osećanje se u 19. veku često pominje u delima poznatih pisaca, od Dikensa ili Šatobrijana koji su njime bili opsednuti, do Bodlera i Prusta koji je u svom romanu „U potrazi za izgubljenim vremenom“ napisao: „Taj osećaj kao da mi poručuje: uhvati me u prolazu ako imaš smelosti i pokušaj da razrešiš zagonetku sreće koju ti nudim“. Tvorac moderne psihoanalize, Sigmund Frojd, rekao je da se u onim retkim i kratkim trenucima kada je doživeo osećanje već viđenog, uvek radilo o buđenju imaginarnih, nepoznatih i nesvesnih pojmova i projekata koji su odgovarali njegovoj želji da poboljša svoju situaciju. „To je samo nekompletan delić davno zaboravljene uspomene prizvane nekim traumatičnim događajem ili izraz skrivene želje koju sami sebi ne želimo da priznamo“, govorio je on. I drugi psiholozi su se pitali da li je, kao i san, i ovaj doživljaj izraz naših najskrivenijih želja. Po mišljenju francuskog psihoanalitičara Neli Žolive, sva neobičnost ovog fenomena krije se u pomešanim osećanjima velike bliskosti i iznenađenja koje on u nama budi. I Karl Jung je opisao jedan takav doživljaj koji mu se dogodio tokom putovanja po Keniji. U trenutku kada je prolazio pored jednog starca učinilo mu se da tog čoveka poznaje, da ga je već negde sreo. Jung je taj utisak nazvao „buđenjem određenog arhetipa“, jer nepoznati starac, po njemu, predstavlja simbol mudraca.

Izvor:kurir-info.rs

---