PRVA MATURANTKINJA U SRBIJI…

tamoiovde-logo

Prva maturantkinja u Srbiji zvala se Sofija Đorđević.

Ona je maturirala školske 1882/83 godine sa odličnim uspehom u generaciji sa još dvanaest maturanata Kragujevačke gimnazije.

7a886fd61405367b6373ab7bee4d5096_LZa upis u I i V razred morala je da zatraži i dobije posebno odobrenje Ministarstva prosvete. To je prvi slučaj u analima našeg školstva u XIX veku, da se na višem stupnju gimnazijske nastave nađe i jedna devojka.

U sećanjima svojih školskih drugova zadržana je kao dobra drugarica, “simpatična sestra”. Sofija je dalje školovanje zamenila životnom karijerom supruge, domaćice i majke.

Prva kragujevačka gimnazijao snovana je 1833. godine, kao prva u tadašnjoj Srbiji. Kada je prva generacija učenika završila gimnaziju osnovan je Licej kao viša škola, da bi gimnazijalci mogli da nastave školovanje. Kasnije se osniva visoka škola iz koje nastaje Beogradski univerzitet.

Prva kragujevačka gimnazija predstavlja klicu modernog obrazovnog sistema u Srbiji.

Izvor:.srbijuvolimo.rs

____________________________________________________________________________________

DA BUDE ZDRAVLJA, PLODA I RODA…

tamoiovde-logo

Đurđevdan

Đurđevdan je hrišćanski i narodni praznik koji se proslavlja 6. maja (23. aprila po starom kalendaru), čime se obeležava uspomena na Svetog Đorđa. Proslavljaju ga i katolici i pravoslavci 23. aprila, svako po svom kalendaru, kao Dan Svetog Georgija.

Kod Srba je on poprimio i neke druge osobine, mešajući se sa predhrišćanskim kultovima Balkana, pa se zato i praznik Svetog Georgija kod Srba ne slavi isto kao u drugim hrišćanskim zemljama.

Poreklo praznika

220px-Orthodox_Bulgarian_icon_of_St._George_fighting_the_dragon

Sveti Đorđe ubija aždaju (pravoslavna ikona)

Đurđevdan je praznik sa jako puno narodnih običaja vezanih za njega, i magijskih radnji za zaštitu, zdravlje i plodnost, koje se tog dana obavljaju.

Običaji i verovanja srpskog naroda vezana za Đurđevdan su u narodu svakako postojali i pre nego što je primio hrišćanstvo.

Sveti Đorđe je svojim praznikom svakako zauzeo mesto starog srpskog božanstva plodnosti Jarila i njegovog praznika.

Crkva na ovaj dan obeležava pogubljenje Svetog Georgija, koje se desilo 23. aprila 303. godine.[1]

Narodni praznik
Đurđevdan se smatra za granicu između zime i leta, praznik vezan za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnost stoke i dobre useve. Za malo koji praznik kod Srba je vezano toliko običaja i verovanja, pa i magijskih radnji.

Glavni običaji su:
• pletenje venaca od bilja
• umivanje biljem
• kupanje na reci

Uveče, uoči Đurđevdana, neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama kao i ulazne vratnice i kapije. Ovo se čini da bi godina i dom bili „berićetni“ – „Da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru“. Ponegde je običaj da ovo kićenje zelenilom vrše na sam Đurđevdan pre zore.

Takođe, opletu se venčići od „đurđevskog cveća“: đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana.[2]
Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama – „da bi se sačuvali od grada“ (slično krstovima od badnjaka za Božić).

Uoči Đurđevdana, domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, a onda odmah spušta: dren, pa za njim zdravac, i na kraju grabež i crveno jaje, čuvarkuću koja je ostala od Uskrsa[3]; to se zatim stavi pod ružu u bašti da prenoći.[4]
Ujutru se svi redom umivaju vodom: deca – „da budu zdrava kao dren“, devojke – „da se momci grabe oko njih“, stariji – „da budu zdravi“, domaćin – „da mu kuća bude dobro čuvana“, itd. Svaki prema svojim potrebama i željama.[4]

Veliku važnost ima i kupanje na reci, pre sunca (ponekad se u reku bacaju venci od raznog cveća, ili se sipa mleko).[5] Da bi bili zdravi i jaki, ljudi su se kitili cvećem i biljem, opasivali se vrbovim i drenovim prućem. Ponegde se mladež ljuljala na drenovom drvetu, „da bi bila zdrava kao dren“, a devojke su se valjale po zelenom žitu, „da bi im kosa rasla kao žito“.[6] Posebnoj je za ove običaje značajno bilje (poput selena, koprive, vrbe, drena, zelene pšenice itd.), kojim se ljudi i žene kite, ili „pričešćuju“ ili potapaju u vodu, u kojoj će se kupati, ili se po njima valjaju, ili (ako je drvo) ljuljaju, itd.[5]

Đurđevdanski uranak

220px-Ražanj

Jagnje na ražnju

Narod na Đurđevdan, rano pre zore, odlazi u prirodu zajednički na „đurđevdanski uranak“, na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke. Za ovo se pripremi jelo i piće; obavezno se pripremi jagnje na ražnju a oni koji su za to zaduženi, odu mnogo ranije na zakazano mesto i otpočnu sa pripremama tako da se ražanj već uveliko okreće kad ostali dođu. Pesma, igra i veselje traju često i do podne.[2]

Na đurđevdanskim urancima se mladi opasuju vrbovim prućem „da budu napredni kao vrba“, kite zdravcem „da budu zdravi kao zdravac“, koprivom „da kopriva opeče bolesti sa njim“, i selenom „da im duša miriše kao selen“.[4]

Trpeza
Oko Timoka svaki domaćin na Đurđevdan dotera pred crkvu po jedno muško jagnje, i tu mu na svaki rog prilepi po voštanu svećicu, pa sveštenik posle liturgije izađe među jaganjce, zapale se jaganjcima sveće na rogovima, očita im se molitva i blagoslove ih za trpezu.[7]

Oranje brazde oko sela
Zemljoradnici su oko sela oboravali brazdu koja je činila magijski krug u koji zle sile nisu mogle da prodru.[6]

Stočarski praznik
Ovaj praznik naročito poštuju stočari. Ovog dana se stoka isteruje u planine na letnje paše. Tada se kolje prvo jagnje čijom su se krvlju, radi zdravlja, ukućani mazali po čelu i obrazima.[6] Sakramentalna žrtva jagnjeta, s kojim se „pričešćuju“ sva deca, je ujedno i najvažniji od običaja za taj dan.[5]

Razna verovanja
Pre Đurđevdana ne treba selena brati ili mirisati, a na Đurđevdan svako uzme po jedan stručak te omiriše i zadene se za pojas, a devojke i mlade za đerdan.[7]
Na Đurđevdan ne valja spavati, „da ne bi bolela glava“, a ako je neko spavao „onda na Markovdan da spava na tom istom mestu“.[8]
Smatra se da na Đurđevdan deluju veštice i druge zle sile, zbog čega su seljaci palili velike vatre „da bi zaštitili sebe i selo“.[6]

Vračanja za plodnost

Običaji vezani za Đurđevdan se vrše pre izlaska sunca, i to često na reci, što svakako ima svoj magijski značaj. Međutim, najveći broj običaja spada u čistu magiju, kod čega onaj, koji ih vrši, nema u vidu nikakvog određenog demona ni božanstvo.[5]
Žene i devojke donesu uveče kući „omaje“ tj. vode sa kola vodeničnoga, „da se od njih svako zlo i prljavština otrese i otpadne“, kao omaja od kola, i stave u nju različitog bilja a naročito selena, da prenoći, pa se ujutru njom kupaju u gradini pored selena i pored ostalog cveća.[7]

Zarad plodnosti svoje stoke, da bi oduzele mleko tuđoj stoci, noću neke žene vračaju (retko muškarci), koje su gole i jašu na vratilu (obilaze oko tuđih torova).[5] Sve to pokazuje, da je običaj veoma star.
Na sličan način privlači se i poljska plodnost. Sa velikom revnošću praktikuju se i ljubavna vračanja i gatanja. Vrste gatanja i predmeti, po kojima se gata, vrlo su mnogobrojni (po hlebu, koprivama, kukavici, svinjama, rosi itd).[5]

Verovalo se da ako je na Đurđevdan vedro – „da će biti plodna godina“, a ako na ovaj praznik i sutradan bude padala kiša – „da će leto biti sušno“. Kaže se u Srbiji da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.[8]

Praznik Svetog Đorđa
Sveti Đorđe se na ikonama predstavlja na konju, u vojvodskom odelu, sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. Nešto dalje od njega stoji jedna žena u gospodskom odelu. Aždaja na ikonii predstavlja mnogobožačku silu koja je „proždirala“ brojne nevine hrišćane. Sveti Đorđe ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac „neznaboštvu“.

Pod pobedom koju je Sveti Đorđe odneo nad aždajom, verovatno se misli na prekid progona hrišćana, deset godina posle njegove smrti, i proglašenje hrišćanstva zvaničnom religijom Rimskog carstva od strane cara Konstantina. Žena na ikoni je možda i sama sveta Aleksandra, žena koja se tradicionalno poistovećuje sa Priskom, suprugom cara Dioklecijana, i veruje se da predstavlja simbolično mladu hrišćansku crkvu.[6]
Po broju svečara, Đurđevdan je na drugom mestu u Srbiji (posle Nikoljdana).

Istorija
U vreme srpskog ropstva pod Turcima, Turci su bili odredili da im se godišnji porez plaća u dva dela: na Đurđevdan i na Mitrovdan.

Nekada su ovog dana hajduci napuštali svoja mesta zimovanja, svoje jatake, i odlazili u šumu na zakazano mesto da ponovo otpočnu sa hajdukovanjem. U narodu je ostalo sećanje na tadašnje hajdukovanje, pa je ostala i izreka „Đurđev danak – hajdučki sastanak, Mitrov danak – hajdučki rastanak“.

Reference

• Vladika Nikolaj Prolog za 23. april, Pristupljeno 4. 5. 2013.
• • Milan Vuković, 1985., str. 112
• • Randelj, 2006. i Milan Vuković, 1985., str. 112
• • Milan Vuković, 1985., str. 113
• • Veselin Čajkanović
• • Mirjana Kandić, 2003.
• • Vuk Karadžić, 1867., str. 28
• Vuk Karadžić, 1867., str. 29

Literatura
Krvna žrtva: transformacije jednog rituala. Balkanološki institut. Beograd, 2008. ISBN 978-86-7179-065-9
Mirjana Kandić: Sveti velikomučenik Georgije – Đurđevdan i Đurđic, Srpske slave i običaji, 1. deo, Smederevska sedmica br. 234, od 15. 1. 2002. [1]
Vuk Karadžić: Život i običaji naroda srpskoga, Beč, 1867.
Vladika Nikolaj Velimirović: Ohridski Prolog [2]
Srpska pravoslavna crkva Crkveni kalendar
Veselin Čajkanović: Đurđevdan, u Narodna enciklopedija, od grupe autora, 1927.
Đorđe Randelj: Svetačnik: slave i verski običaji kod Srba, Ljubitelji knjige, Novi Sad, 2006.
Milan Vuković: Narodni običaji, verovanja i poslovice kod Srba, Beograd, 1985.
Izvor: sr.wikipedia.org/sr 

________________________________________________________________________________________

TAMOiOVDE – FotoPlus

Pročitaj i: DAN CVEĆA I LJUBAVI- ĐURĐEVDAN…

________________________________________________________________________________________

Priredio: Boras*S

 

 

 

 

 

________________________________________________________________________________________

RAZUZDANO PRIKAZIVANJE GOLE KOŽE…

tamoiovde-logo

Skandalozni kupaći kostimi…
…za 1898. godinu. Što bi danas bile konzervativnije pidžame, nekada se smatralo „razuzdanim pokazivanjem gole kože“.

Kostimi Otkrivanje previše kože na plaži oduvek je izazivalo reakcije konzervativnijeg dela stanovništva. Snimak koji je britanski arhivski servis „Pathe“ nedavno objavio prikazuje „skandalozne“ kupaće kostime za 1898. godinu.

Prikazana je grupa devojaka koja stiže na plažu na jugu Velike Britanije, uživa u lepom vremenu i moru u kupaćim kostimima koji bi danas smatrani za konzervativnije pidžame, a tada su opisani kao skandalozni.

Njihovo ponašanje i oblačenje je bilo toliko nemoralno prema tadašnjima standardima da su i lokalne vlasti morale da reaguju.


„Priča se da gradski savet Brajtona razmatra korake da prekine ovo razuzdano prikazivanje gole kože“, navodi se na kraju snimka.
Izvor:rts.rs

______________________________________________________________________________

NAJSKUPLJE UMETNIČKO DELO…

tamoiovde-logoGogenova slika prodata za rekordnih 300 miliona dolara

Slika „Kada ćeš se udati?“ francuskog slikara Pola Gogena prodata je za 300 miliona dolara i tako je postala najskuplje ikada prodato umetničko delo, prenosi BBC.

Paul-Gauguin-Nafea-Faa-IpoipoSlika dve devojke sa Tahitija “Nafea Faa Ipoipo” (When Will You Marry?) naslikana je 1892. godine i bila je u vlasništvu švajcarskog kolekcionara, a decenijama je bila na pozajmici u Kunstmuseum Baselu.

Kako prenosi SEEcult.org, vlasnik je odlučio da je proda posle nesporazuma sa tim muzejem i najave rekonstrukcije.

Švajcarski kolekcionar Rudolf Stehelina iz Bazela, koji ima više od 20 radova impresionizma i postimpresionizma u svojoj kolekciji, rekao je „Njujork tajmsu“ da neće otkriti identitet kupca, navodi ovaj portal.

Kako se dodaje, prema nepotvrđenim informacijama „Njujork tajmsa“, slika je prodata Muzeju u Kataru.

Gogenova slika bi, prenosi SEEcult. org, trebalo da bude narednih godinu dana na izložbama u Bejeler fondaciji u Bazelu u martu, zatim u madridskom Muzeju kraljice Sofije, te u Filips kolekciji u Vašingtonu.

Novi vlasnik će je, kako se navodi, dobiti u januaru sledeće godine.

Prethodni rekord držala je slika „Kartaši“ Pola Sezana prodata 2012. godine za 259 miliona dolara.

Izvor:pressonline.rs/Tanjug

____________________________________________________________________________________

MENTALITET BRZOG NOVCA…

tamoiovde-logoIako novac jeste veoma važan, mnogi ga precenjuju.

novac.png

(Ilustracija S. Pečeničić)

Stiče se utisak da mlađe generacije novac sve više povezuju sa društvenim statusom i kvalitetom života. Sve više je zastupljen stav da je onaj ko ima novac životni pobednik, a onaj ko ga nema dovoljno – životni gubitnik. Tako se vrednost neke osobe ocenjuje u skladu sa njenim materijalnim stanjem.

Kada neko usvoji takav stav, ne primenjuje ga samo na druge ljude, već i na samoga sebe. Posedovanje viška novca razlog je da neko bude arogantan, bahat i da na druge gleda sa visine. Nedostatak novca kod onih koji prihvataju opisanu logiku, postaje razlog za samoprezir.

Mnogi mladići očekuju da devojke budu impresionirane materijalnim statusom. Veruju da bi fascinirali potencijalnu devojku kada bi posedovali dobar automobil, kada bi nosili garderobu poznatih dizajnera, kada bi mogli da izvedu devojku na neko „fensi” mesto za provod. Kada bi to mogli, tada bi sebe poštovali i verovali da ih drugi poštuju. Kako mladi po prirodi svoje pozicije nisu u prilici da raspolažu većim novcem, oni u tome nalaze razlog za nezadovoljstvo sobom.

Zato možemo povremeno da čujemo od mladića da izbegavaju izlaske i da se ne viđaju sa devojkama pravdajući se time što nemaju dovoljno novca ni za jedan običan izlazak.

Ono što mladi doživljavaju kao problem jeste to što novac žele „sada kada se živi”, a ne za 10 ili 20 godina. Kada ih prođe ljutnja na roditelje što nisu bogati pa da im omoguće „dostojnu mladost”, tada problem nedostatka novca pokušavaju da reše na druge načine: ili se oslanjaju na puku sreću ili na svoju pamet. U prvom slučaju igraju različite igre ne sreću, verujući da bi im odgovarajući dobitak značajno promenio život u pozitivnom pravcu. U drugom slučaju imaju „mentalitet brzog novca”, jer pokušavaju da svoju pamet i inteligenciju iskoriste kako bi u kratkom roku, bez truda, zaradili mnogo novca.

Veliki broj kladionica i salona za igre na sreću ukazuje da postoji široko tržište za ovakve usluge. To ukazuje da je kod nas mnogo muškaraca koji veruju da svojim znanjem i inteligencijom mogu veoma brzo da zarade dosta novac bez velikog rada i truda. Mnogo je onih koji zapadaju u velike dugove verujući da su na tragu sistema pomoću koga će za kratko vreme sigurno dobiti veliku sumu novca.

Prevencija kockanja započinje u roditeljskom domu u kojem tinejdžeru treba ukazati na probleme logike „brza zarada”. Pri tom ne treba oduzimati vrednost uloge novca u životu, već treba mlade učiti da se kada je novac u pitanju zarađuje polako, da „uzgajanje” novca više liči na posao farmera, nego na posao lovca.
Zoran Milivojević
Izvor: Politika/24.01.2015./

_________________________________________________________________________________________

„TAMO DALEKO” – HIMNA RATNIKA BEZ ZEMLJE…

tamoiovde-logo

Đorđe Marinković, vojnik i umetnik iz sela kraj Kladova, pravi je kompozitor pesme „Tamo daleko“. Pesma malog naroda ostala je popularna u Evropi i posle Drugog svetskog rata

Setnu himnu srpskih ratnika bez zemlje „Tamo daleko“ pevali su od 1917. svi saveznički vojnici na solunskom frontu na svojim jezicima, ali sa obaveznim stihom „Živela Srbija“.

srpska-vojska-orkestarPesma malog naroda u Velikom ratu ostala je dugo popularna u Evropi i posle Drugog svetskog rata zahvaljujući francuskom maestru Žoržu Marinkoviču, koji je nastupao i pod pseudonim Žorž Mariel.

Njemu su 1922. u Parizu priznata autorska prava na pesmu „Tamo daleko“. Katalog Francuske nacionalne biblioteke u Parizu u šturoj biografiji otkriva: „Autor je interpretator i kompozitor, instrumentalista i profesor citre, srpskog porekla, u Francuskoj od 1920. godine, državljanstvo Francuske, rođen 18.., umro 1977. godine“.

Žorž Marinkovič bio je u stvari Đorđe Marinković iz sela Korbova kraj Kladova, izdanak porodice koja je generacijama davala sveštena lica u oblasti Donjeg Ključa u Negotinskoj Krajini, navodi Ranko Jakovljević, saradnik Istorijskog arhiva u Negotinu.
On je otkrio dokumente koji potvrđuju Marinkovićevo autorstvo nad pesmom „Tamo daleko“ u porodičnoj zaostavštini porodice Jovanović. Đorđe je do kraja života ostao u kontaktu sa ratnim drugom Jovanom D. Jovanovićem. Zajedno su prešli Albaniju i oporavljali se na Krfu, gde je Marinković 1916. komponovao pesmu koja je osvojila srca ratnika-izgnanika.

tamo-daleko-ploca– Stela Franklin, australijska književnica, stupila je 1917. u Bolnicu žena Škotske na Solunskom frontu i pišući roman o stradanjima srpskih ratnika ona primećuje šta Srbi pevaju – „Tamo daleko, pesmu o selu, devojci, o zemlji“.

Svi ostali učesnici Solunskog fronta prihvataju ovu pesmu kao svoju; Englezi su je nazivali „Far way over there“, Francuzi „Au loin, au loin sur Corfu“, Česi i Slovaci „Tam v dali“… O njenom kultnom značaju za srpski narod govori i to što je Nikola Tesla na večni počinak po svojoj želji ispraćen ovom pesmom – nabraja Ranko Jakovljević.

Posle prve Marinkovićeve verzije teksta za „Tamo daleko“, posvećene Korbovu na Dunavu, pojavilo se mnogo varijacija na temu, jer su srpski vojnici stihove proširivali imenima svog zavičaja.
– Pevalo se više verzija stihova, prilagođavanih, između ostalog, osećanjima vojnika iz određenih srpskih regija. Verzija koja se pevala na Solunu nabraja čak pet reka i Šumadiju ponaosob i pravi je mali „srpski geografski leksikon“- kaže Jakovljević.

Posle Drugog svetskog rata komunistički cenzori su „Tamo daleko“ dugo vremena držali što dalje od Srbije.
rep-tamodaleko-MALA2– Partijski zvaničnici smatrali su jeretičkim pevanje „Tamo daleko“, budući da asocira na monarhiju i Karađorđeviće. Žarko Petrović, popularni srpski kompozitor, svedoči da su 1970. bile proskribovane njegove interpretacije „solunskih pesama“, u vreme zaoštravanja Titove politike prema „srpskim nacionalistima“. Nijedna srpska gramofonska kuća nije htela da objavi „Tamo daleko“, „Marš na Drinu“, „Kreće se lađa francuska“. Tako se desilo da mnoga domaćinstva u Srbiji u to vreme poseduju dragocenu kolekciju pesama jedino zahvaljujući okolnosti da zagrebački „Jugoton“ sedamdesetih godina proteklog veka nije bio „pod prismotrom“ zbog širenja srpskog nacionalizma – kaže Jakovljević.

Hor Radio Beograda tek 1966. snima jednu verziju „Tamo daleko“, ali bez imena autora.

Usledila je molba iz Pariza ispisana ćirilicom, drhtavom rukom.
Zahvaljujem pevačkom horu iz dubine duše što su snimili moju pesmu „Tamo daleko“… Pesmu „Tamo daleko“ napisao sam na Krfu 1916. godine posle našeg povlačenja preko albanske planine. Zato vas lepo molim da uvek napišete moje ime i prezime na programu posle svakog izvođenja na Radiju… – napisao je Đorđe Marinković u pismu upućenom Radio Beogradu pošto ga je ratni drug Jovan obavestio da je nacionalna radiofonska kuća izdala solunsku pesmu. Marinković je priložio i dokumentaciju koja dokazuje njegovo autorstvo.

tamo-daleko-1Međutim, kao odgovor u štampi su se pojavili navodni naslednici drugog kandidata za autora, koji su priznali Marinkoviću da je napisao muziku, ali ne i tekst. Ponudili su mu nagodbu da ne bi poveli parnicu. Neki politički podobni muzički stručnjaci su „otkrili“ i da je pesma plagijat. U to vreme osporavanje svega što je srpsko bilo je korisno za karijeru. Stvorena je farsa u kojoj su diskreditovani i autor i stari srpski ratnici.

Đorđe Marinković je u Srbiji ponovo gurnut u zaborav, dok je u Francuskoj ostao popularan kompozitor i muzičar. Nekoliko puta je dolazio u rodni kraj i pevao zemljacima pravu verziju „Tamo daleko“, pričali su istraživaču stari Korbovčani.

– U najblistavijoj fazi karijere Marinković je postao evropski sinonim muziciranja na citri. On je odsvirao čuvenu melodiju u filmu „Treći čovek“. Bio je poznat i kao gitarista, svirao je ukupno sedam instrumenata. U Parizu je od 1920. publikovao mnoštvo popularnih kompozicija, od kojih je jedan deo stvoren na osnovu njegovih impresija iz rodnog kraja i izgnanstva na Krfu. Danas je Marinković gotovo zaboravljen u rodnom kraju, dok je na desetine internet-sajtova preplavljeno ponudama prodaje njegovih izdanja, od Francuske, preko Španije, do Nemačke, Velike Britanije i Japana – navodi Jakovljević.

CELA SRBIJA U PESMI / PESMA Đorđa Marinkovića koja je počinjala stihovima
„Tamo daleko, daleko kraj Dunava
Tamo je selo moje, tamo je ljubav moja“
bila je posvećena rodnom podunavskom Korbovu.
Srpski ratnici na Krfu su dodavali nove stihove dok se nije došlo do ove verzije:

Tamo daleko, daleko od mora,
Tamo je selo moje, tamo je Srbija.
Tamo daleko, gde cveću nema kraj,
Tamo su najdraži moji, tamo je moj zavičaj.
Tamo daleko, kraj Save i Dunava,
Tamo je radost moja, tamo je Beograd.
Tamo gde dušman sve ruši i obara,
Tamo su moji dvori, tamo je Kolubara.
Tamo daleko, gde sunce već ne sija,
Tamo je ljubav moja, tamo je Šumadija.
Tamo gde hladna protiče Morava,
Tamo mi ikona osta, tamo je moja slava.
Tamo u brda Đetine gde je put,
Tamo mi suza majke preliva svaki skut.
Tamo gde Timok pozdravlja Veljkov-grad,
Tamo mi spališe crkvu, u kojoj se venčah mlad.
Tamo gde Drina uništen kvasi gaj,
Tamo mi ljubav osta, tamo je moj rodni kraj.
Tamo daleko, gde cveta limun žut,
Tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.
Tamo daleko, gde cveta beli krin,
Tamo su život dali, zajedno otac i sin.
Bez otadžbine, na Krfu živeh ja,
Ali sam klicao uvek, živela Srbija!

Spasao Kralja od Arnauta
Nema svedočanstava o tome kako je i gde Marinković naučio da svira i komponuje. On je „znameniti instrumentalista na citri i diplomirani profesor“, navodi pariski recenzent Marinkovićeve knjige „Nove racionalne i kompletne metode za tirolsku citru“. Tu se pominje da mu je „jednog dana 1916. godine, u planinama Albanije, citra spasila život“, ali ne i kako.
– Đorđe je bio tri puta ženjen, poslednja supruga bila je Francuskinja Magdalena, ali nije imao poroda. U Kraljevoj gardi prvo je bio bubnjar, a potom je sam tako dobro naučio da svira citru da je prilikom dvorskih koncerata muzicirao i na ovom instrumentu. Kako se priča u porodici Marinković, Đorđe je slučajno saznao da grupa Arnauta sprema atentat na kralja, uspeo je da Njegovo veličanstvo o tome bude blagovremeno obavešteno, pa mu je kasnije, kao znak zahvalnosti, omogućen odlazak u Pariz, radi muzičkog usavršavanja – ispričao je 2007. Ljubomir Marinković, kapetan rečnog brodarstva iz Korbova, praunuk Milana – rođenog brata Đorđa Marinkovića.

Boris Subašić
Izvor:novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S