BEG U SLOBODU…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Iz Beograda pobegli u crnotravsku bajkovitu divljinu

Braća Branislav i Đorđe su ostavili studije i posao i prestoničke svetlosti i način života zamenili životom seljaka i to u brdovitoj Crnoj Travi, odakle su pobegli skoro svi njeni žitelji.

ZS_braca-spasic-crna-trava-480x360U selu Madžare na nadmosrkoj visini od 1200 metara vode bogato domaćinstvo i hrane se darovima prirode.

„Bio sam na drugoj godini Prvanog fakulteta kada sam shvatio da ne želim da budem deo sistema, da završim fakultet, da se laktam za posao, da dobijem neki ćošak od kancelarije, da mi ceo život naređuju. Spakavao sam stvari i došao ovde gde su mi živeli baba i deda“, prča Branisalv sa kosom u dredovima.

Bilo je to pre 10 godina. Četiri godine kasnije pridružio mu se i brat Đorđe, već afirmisani beogradski kuvar.

 „Slobodu sam hteo. Sabrao sam i oduzeo i izračunao da ne mogu više da živim u prepunom Beogradu, među ljudima koji stalno jure, među smrkuntim i nervoznim licima. Iz Madžare su stizale vesti o raju i ja sam želeo da živim u raju. I živim“, priča mlađi brat, koji retkim gostima nudi jaku šljivovicu i domaći kačkavalj.

Branislav i Đorđe gaje 13 krava zaboravljenih buša i jednog bika, kao i sve vrste živine, voće i povrće. Imaju plodne voćnjake, beru borovnice, pečurke i šipurke. Uzgajaju svoje salate, spanaće i začine. Kuvaju i mese bolje od mnogih domaćica, a od prodaje viška dolaze do novca.

„Ponekad im ukradem recept za neko jelo. Kad krenem kući, potrpaju mi torbe sa specijalitetima, kao da se vraćam iz bogatih rođaka sa sela – priča njihova majka Gordana, čija je prostrana kuća u Krnjači prazna bez sinova.

ZS_braca-spasic-sa-majkom-kuca-u-crnoj-travi-480x360„Nisam bila za ovu varijantu jer sam se bojala da ne ostanu gladni u nedođiji, ali ispalo je drugačije, srećni, a meni smao unici nedostaju“, priča Gordana koja je došla u posetu.

Život u crnotravskom selu je težak. Do njiva i livada stiže se preko brda i dolova. Ovde zima stiže u jesen i završava se početkom leta. Ipak, momcima sa beogradskog asfalta je upravo tako nešto tebalo.

„Neograničena sloboda i duhovna i fizička. Tamo moraš da budeš deo tuđeg, ovde si deo svog koncepta na beskrajnom duhovnom prostranstvu“, obašnjava Branisalv.

Nisu pustinjaci, kako ih mnog meštani doživljavaju, pre svega zbog njihovih dugačkih kosa i želje da biraju svoje društvo, ali i devojke, koje ovde mogu da se izbroje ne prstima.

„Za nas se ne bi udala ni jedna Crnotravka. Kažu nam da smo bogati i da mnogo radimo a one vole lagodan život, beže u gradove“, primećuju braća Spasić iz Beograda.

Iz njihove kuće na malom proplanku čuje se samo rege muzika, a preko leta se okupi društvo rasejano po svetu. Tada muzički nadarena braća uzmu gitare i zabavljaju goste, uz rakiju koju peku ali ne piju, iz sireve, pogače, ali i meso koje takođe proizvode a ne jedu.

Autor: Milica IvanovićIBlic

jugmedia.info

ZABORAVLJENI SVADBENI OBIČAJI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

U prošlosti je svadba, jedan od najvažnijih narodnih običaja, bila uslovljena čitavim nizom letnjih i jesenjih poljoprivrednih radova koji su se morali završiti da bi se pripremilo svatovsko veselje.

TamoiOvde-0005-300x207  Od davnina postoji običaj da se u jesen, po završenim seoskim poslovima, mladi venčavaju. Običaji vezani za svadbu zadržali su se više u selima nego u gradovima, iako se i na selu smisao tih običaja uglavnom zaboravio, a ostalo je samo ono svima poznato „valja se“.

 Pre same svadbe kod Srba postoji čitava procedura pripreme, koju prati sijaset običaja. Običaji variraju u različitim krajevima, no ipak postoje oni koji važe na čitavoj teritoriji gde žive Srbi.

 Za najpogodnije dane smatraju se nedelja i četvrtak, ređe subota, ali nikad sreda ili petak. Svadba se nikad ne zakazuje u vreme božićnjeg, uskršnjeg ili nekog drugog posta.

 Upoznavanje i proševina

Obrednim igrama zvanim „Lazarice“, koje su imale izuzetnu socijalnu ulogu u društvenoj zajednici Srba, kao vrste ženske inicijacije, devojke su upućivale  poruke da su spremne za udaju, a pominjanjem „junaka neženjenog“ u lazaričkoj pesmi vršila se identifikacija momaka spremnih za ženidbu. Nekada su se devojke i mladići sastajali na crkvenim zborovima, na poljskim radovima i krišom razgovarali. Kada bi se dvoje mladih zagledalo jedno u drugo, mladić bi devojci poklanjao jabuku.

Ako devojka prihvati dar, znači da želi da pođe za njega. Tada mladić obavesti svoje roditelje, a oni počnu da se raspituju o njenom poreklu, o porodici, statusu itd. Pre stupanja u brak su posredovali rodbina, rođaci, prijatelji i poznanici, to su bile navodađije ili provodadžije. Ukoliko se mladi zavole, onda se iniciraju ljudi iz bliže ili dalje rodbine, kako bi posredovali između dvoje mladih i njihovih roditelja sve do konačnog pristanka prilikom prosidbe. Međutim, nekada se dešavalo da se mladi i ne poznaju, već se brak ugovara isključivo preko posrednika.

TamoiOvde-svetlana_spajic_grupa-225x300Devojka nije mogla sama da odluči za koga će poći, već je odluku donosio njen otac. Kada ima više braće i sestara, važio je red udaje i ženidbe. Mlađa braća i sestre su morala da čekaju da se najpre ožene i udaju starija braća i sestre. Bilo je nezamislivo da se taj red poremeti i dovodilo je do teških poremećaja porodičnih odnosa.

To se nikada nije dešavalo putem sporazuma i dogovora, već otmicom.

Na isprošnju devojke dolazili su momak, njegovi roditelji i kum. Oni od kuće nose najčešće rakiju, prsten i miloštu. Kada dođu, prvo pitaju oca da li u kući ima devojku za udaju.  Ako ima, onda oni ulaze u kuću i kroz priču prose devojku. Devojka ne sme da bude u istoj prostoriji sa proscima, već ulazi tek kada je isprose, tj. kada se dogovore sa ocem. Tada ih ona nakiti peškirima i maramama.

„Davanje ruke“ od strane oca je radnja kojom se potvrđuje pristanak, posle koga nema odustajanja, nema izmena odluke, nema „gaženja reči“. U suprotnom, to bi bila teška uvreda za momka i njegovu rodbinu.

Po prosidbi, vereni momak i devojka se mogu sastajati, ašikovati i upoznavati samo u prisustvu nekog iz najbliže rodbine. Zaprošena devojka ne sme više izlaziti sama ili sa drugaricama i ići po saborima, svadbama ili igrankama, pogotovo ne u noćnim satima. Izlazi samo u pratnji nekog iz svoje bliže rodbine.

Dan svadbe

Na dan svadbe mladoženjini gosti odlaze po mladu, gde ih dočekuje mladina rodbina. Ispred mladine kuće na vrh drveta se okači jabuka, pa dok se ona ne obori mladoženja ne može ući u mladinu kuću. Nekada je bio običaj da se mladoženjini gosti cenkaju za mladu, tražeći novac, ali je 1846. godine knez Aleksandar Karađorđević izdao naredbu: „Iskanje i davanje novca i zlata za devojku ukida se kao običaj protivan dostojanstvu čovečijem“. Običaj je tako ukinut, a danas se samo zbijaju šale, pa kada mladoženja stigne sa rođacima po devojku, onda se neko iz njegove pratnje koji ima najviše smisla za humor kao cenka za devojku, a mladini  sa druge strane ne daju devojku.

TamoiOvde-0441-233x300  Pobožne mlade žene potvrđuju svoje devičanstvo belom bojom. Bela boja je simbol nevinosti, nežnosti i čestitosti. U našem narodu venčanica ima ulogu da odvrati urokljive oči od mlade. Postoji običaj da mlada u toku spremanja za venčanje stavi čeno belog luka u nedra, protiv uroka. Devojke su same sebi šile i vezle haljinu za venčanje.

 Mlada je bila okićena najlepšim nakitom koji je imala. Nosila je dve pletenice sa vrha glave. U njenoj kući svatovi su bili okićeni ruzmarinom i cvetovima od čipke.

 Tast i tašta stavljaju dukat u čašu crnog vina i to neku poveću, pa kad mladoženja popije vino, može da uzme dukat.

 Kad se mlada izvodi iz kuće svojih roditelja, prati je brat ili neki drugi mladi muškaraciz kuće. Najpre neko opali iz puške, pa se zatim ta puška stavi preko praga da mlada preko njeprekorači dok se još puši barut. Mladu tada prima dever i vodi je svatovima. Na putu do mladoženjine kuće mlada je uvek u pratnji devera i kuma. U starije vreme ona je taj put prelazila jašući na konju, a kasnije u čezama ili kočijama.

 Kad naiđe na prvu vodu mlada zastane, popije malo vode i umije se i zatim vodu „daruje“ maramicom, šećerom ili sapunom .

Svatovi su u Srbiji najčešće okićeni peškirima, cvećem i ruzmarinom, a svatovsku kolonu predvodi barjaktar s trobojkom na čijem je koplju nasađena jabuka.

Svadba je kao i drugi prelomni momenti u životu bila vreme pojačanih delovanja nečastivih sila. Verovalo se da tada demoni ili urokljivci vrebaju prisutne, naročito mladu. Zato je mlada nosila veo, ogrtač, pojas i trake crvene boje, koja po narodnom verovanju ima važnu ulogu u odbrani od zlih duhova. Mlade su se kitile i ogledalcem, da bi se demoni uplašili svoje ružnoće.

Brojne su u narodu fantastične priče o svatovskim dogodovštinama i velikim nevoljama, a jedna od najmaštovitijih je legenda o okamenjenim svatovima i nastanku Đavolje varoši. Svatovi su se okupljali pod Radan planinom i kretali do Žutog potoka, gde je trebalo da se obavi venčanje, ali niko od okupljenih svadbara nije znao da su mladoženja i mlada u krvnom srodstvu. Kada je sveštenik trebalo da ih blagoslovi, dogodilo se da neka viša sila okameni svadbeni skup, kako mladi ne bi počinili greh. Ti kameni svatovi i sada stoje u Đavoljoj varoši.

Sprema i miraz

Pri ugovaranju svadbe roditelji momka i devojke se dogovaraju o spremi i mirazu. Roditelji uz devojku daju sve ono što je ona sama pre udaje izradila, izatkala, isplela. Devojačku spremu nekad su sačinjavali odevni i posteljni predmeti: košulje, jeleci, čarape, pojasevi, trube izatkanog veza, ćilimi, šarenice, guberi, jastuci i slamarice. Sve se to složi udva poveća šarena drvena sanduka i na konju se dotera od devojačke do momačke kuće, istog dana kad svatovi idu po devojku.

Miraz može biti u obliku novca, stoke i nepokretnog imanja. Miraz u obliku novca u početku je bio simboličan, ali se vremenom povećavao. Miraz u stoci davao se ređe, obično onda kad se devojka udaje u kuću siromašnih, ali preduzimljivih, kao podstrek da se brže okuće i osnaže. Devojka koja ima braću veoma retko dobija miraz u nepokretnom imanju. Ako nema braće, devojka je prirodni naslednik roditeljskog imanja i ta vrsta miraza prilikom ugovaranja svadbe obično se podrazumeva.

Roditelji koji imaju samo žensku decu jednog zeta obično dovedu na svoje imanje. To se prilikom ugovaranja svadbe obično i ne pominje, iako se očekuje. Za onoga ko dođe na ženino imanje kaže se da se prizetio.

Podela dužnosti 

TamoiOvde-Svatovski-običaji-bosne-i-hercegovine-300x178 Među svatovima postoji određena podela dužnosti. Najvažniju ulogu imaju kum, stari svat, dever, bajraktar, čauš i vojvoda. Domaćin je mladoženjin stric ili neki drugi stariji čovek iz mladoženjinog roda. On je uvek u čelu sofre i zastupa maldoženjinu kuću. Kum je duhovni srodnik koji neposredno učestvuje u činu zaključivanja braka, a među svatovima je vrlo poštovana ličnost. S njim se, za razliku od drugih svatova, na svadbi nikad ne zbijaju šale. Za kumove su u prošlosti najčešće birani kršteni kumovi. Stari svat je mladoženjin ujak, zajedno sa kumom učestvuje u obredu venčanja i među svatovima uživa poštovanje.

Čauš je otresit, grlat, dovitljiv, ali uz to ima i zadatak da uveseljava. Obično na glavi nosi okićenu kapu živih boja i neobičnog oblika, po čemu se prepoznaje među svatovima. (Danas je ta uloga dodeljena vojvodi). Barjaktar je mlađi muškarac koji ispred svatovske svite nosi zastavu (barjak). Dever je obično mladoženjin mlađi brat. Njegova dužnost je da bude uz nevestu sve dok traje svadbeno veselje. Vozari (komordžije, vojvode) najčešće su mladoženjini zetovi. Oni idu uz kola i volove i glavna dužnost im je da prime i doteraju devojačku spremu. Uvek nose dosta rakije, pečenog mesa i hleba, svakome usput nazdravljaju i nude ga jelom i pićem.

Nepristojno je da se takva ponuda odbije, makar i samo simbolično.

TamoiOvde-Buklija-1909.-god.-211x300 Kod devojačke kuće vozari se pogađaju sa devojkom koja je određena za čuvaricu spreme i tek kad se pogodi i plate, mogu ga tovariti na kola. Čitavo vreme vozari zbiraju šale, naročito sa ženama iz devojačkog roda. Jenđe su devojke i mlađe žene u svatovima. One pomažu u posluživanju svatova i svadbara, ali im je glavna dužnost da pevaju prigodne svadbene pesme.

Običaj je u mnogim krajevima Srbije da se svatovi pozivaju na nekoliko dana pred svadbu. Buklijaš, mlađi čovek iz mladoženjine kuće, s buklijom (čuturom) napunjenom vinom ili rakijom i okićenom peškirom i cvećem, ide po selu pozivajući svatove.

U nekim krajevima mladoženja s prijateljima i mladima iz rodbine dan uoči svadbe s okićenom flašom u ruci poziva svadbare, koji kite bukliju novčanicama. Obredom komanduje žarač, okićen vencem ljutih crvenih paprika i sa bičem u ruci. On je upadljivo obučen i iskićen da bi na sebe skrenuo pažnju zlih očiju i odstranio opasnost od mladenaca.

U drugim krajevima, pak, dan pred svadbu mladoženja ide po selu i traži od domaćina da mu da kokošku, kako bi se spremila svadba, a usput se zbijaju šale, pevaju pesme itd.

 Ceremonija venčanja

Ranije je bio obavezan brak koji se zaključivao u verskim institucijama, a od stupanja na snagu građanskog zakona o braku, 1946. punovažan je samo civilni brak, dok je venčanje u crkvi prepušteno volji građana. 

Za vreme ceremonije mladencima bi bile vezane ruke maramicom, koja se čuvala za uspomenu. Ispred oltara su stajali mladenci, a iza njih kum i stari svat. U ruci se imali sveće i burme. Verovalo se da ko od supružnika prvi nagazi nogu ovom drugom u toku ceremonije, imaće prevlast nad budućim bračnim drugom. Kada izađu iz crkve mlada baca buket cveća, koji mlade neudate devojke hvataju. Verovalo se da će devojka koja uhvati buket sledeća da se uda.

Na mladoženjinom pragu

TamoiOvde-crkva-300x225Dolazak mladin u novi dom i sada prati niz različitih običaja, naročito pri prelasku mladoženjinog praga. Po svršenom venčanju svatovi se ne vraćaju istim putem, iz bojazni od zlih duhova. Pred kućom mlada baca sito s raznim plodovima na krov, kućnim duhovima na dar. Mladoženja će mladu preneti preko praga – to je paganski običaj Starih Slovena po kome se smatra da duhovi predaka žive u pragu svake kuće, pa da ih mlada ne bi uznemirila kada prvi put ulazi u kuću, mladoženja je prenosi preko praga poštujući tako svoje pretke. Pre nego što preskoči kućni prag, mlada se sagne i poljubi ga. U nekim selima pri ulasku ukuću mlada se provlači ispod mladoženjinog skuta. U kući mladu čekaju svekar i svekrva, dok se negde mladi preulaska u kuću daju dva hleba (somuna) i ona ih stavlja sebi pod pazuhe i tako prelazi prag.

Pred kućnim pragom mlada uzima u ruke nakonjče – malo muško dete do godinu dana – podižući ga tri puta uvis, da bi rađala mušku decu, a zatim ga daruje košuljicom. Na vratima svekrva dočekuje mladu, koja je ljubi u ruku i daruje ognjište novcem. U nekim krajevima svekrva daje nevesti med, da bi joj brak bio sladak, a u drugim je simbolično udara prutom ili joj stavlja uzdu na glavu i na taj način stavlja na znanje da u novoj kući treba da bude poslušna.Pošto se s njom pozdravi i izljubi, mlada prilazi i pozdravlja se sa ostalim ukućanima. Svekrva ostaje kraj ognjišta. S njom se tada zbijaju šale. U nekim selima neko od muškaraca, najčešće stariji zet, baca svekrvi žeravicu (žar) oko nogu i ispod suknje.

Za vreme svadbenog ručka, posle treće zdravice, prikazuju se darovi – ranije jelo i piće, koje su svatovi doneli, a sada skupoceni pokloni ili novac. Svadbarski prilozi su najčešće pogača, pite, pečeno jagnje ili prase i rakija. Donose se i razni darovi zamladence i ukućane: odeća, rublje, platno, posuđe i sl. Čauš svačiji prilog prikazuje, to jest veoma glasno objavljuje ko je šta doneo. Na kraju, kad prikaže  sve što je jedan prilagač doneo, čauš dodaje: „Hvala, rođače, živ bio, da ti se u veselju vrati i pomog’o ti bog, amin!“. Na to dva vrsna pevača, koji stoje uz čelo sofre, zapevaju:

Hvala, rođače, Živ bio, Amin, amin!…

Na svadbama se uvek čita zdravica. Zdravicom se zahvaljuje domaćinu, zaželi se zdravlje ukućanima, prijateljima, svim svatovima, a posebno mladencima „da se slože i umnože“. Uz zdravicu pevači posebnom pesmom saopštavaju: Stari svat čašu pije, boga moli, amin, amin!

TamoiOvde-Djevojke-na-izvoru-1938-300x254  Dok se ne završi glavni svadbeni obred, pevaju se samo prigodne svadbarske pesme, a kasnije se mogu zapevati i druge, ljubavne, bekrijske ili rabadžijske pesme. Za igru i uveseljavanje učesnika na svadbi pozivaju se svirači. U starije vreme na svadbama su svirali po dvojica svirača na dugačkim sviralima i jedan na malom bubnju – doboš. Svadba se nastavlja, uz pesmu, svirku i kolo, do duboko u noć.

  Svođenje ili slaganje mladenaca, njihovo odvođenje u bračnu odaju, u prošlosti je vršio kum ili neko od mladinih rođaka, što se propraćalo cikom, larmom, pucnjavom, razbijanjem posuđa od strane već uveliko pripitih svadbara i razuzdanom muzikom.

 Ujutru mlada prva ustaje, donosi vodu sa najbližeg izvora pre nego se ukućani probude. Sa njom na vodu idu i jetrva i zaova da bi joj pokazale put do izvora i da je čuvaju. Kada dođe sa vodom, budi svekra i svekrvu, poželi im dobro jutro.  Potom pomogne svekru da se umije vodom koju je donela. Nakon par dana devojčini roditelji i bliža rodbina dolaze da vide gde su to dali devojku. Uz sebe su nosili rakiju da nazdrave sa prijateljima. Na odlasku mladina rodbina ostavlja rakiju prijateljima da ovi počaste svoje komšije i prijatelje „prijateljskom rakijom“.

Devojku zovu mladom sve dok u kuću ne dođe druga mlada ili ova ne rodi.

Autor: Aleksandra Matić/serbum.com

_______________________________________________________________________________________________________

LAZARICE U PČINJI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

U Pčinjskom kraju do danas su sačuvani mnogi narodni običaji.

1601_ocp_w380_h300 Istina, ne u velikoj meri, ali ako znamo da je u Srbiji, ukupno gledajući, sačuvano vrlo malo toga, onda je za svaku pohvalu što narod Pčinjskog kraja još uvek brižljivo neguje svoju tradiciju.

Povorke „lazarica“ su prolećni običaj. Grupe devojaka, nekada od 15 do 20 godina, a danas deca, pripreme za polazak počinju u četvrtak uveče pred Lazarevu subotu, crkveni praznik vaskrsenja Lazarevog, nedelju dana uoči Uskrsa.

Devojke koje će ići u „lazarice“ sakupljaju se u kući „Lazara“, najstarije naočite devojke, koja će predvoditi povorku. Starije žene podučavaju devojke običajima i pesmama koje će pevati i pričaju kako su one išle u „lazarice“. Posle večere sve devojke spavaju u kući najstarije među njima.

Lazarice polaze iz kuće pre izlaska sunca u petak pred Lazarevu subotu što simbolično predstavlja buđenje prirode, kad počinje nov zemljoradnički i stočarski proizvodni ciklus sa magijskim obredima za plodnost. U grupi je šest devojaka. Obučene su u starinsku narodnu nošnju. Na sebi nose dugu vezenu košulju, starinsku crvenu suknju „vutu“ zvanu „pervaz“ sa šarama u obliku rombova, pojas, crne vunene čarape i opanke. Oko vrata nose ogrlicu od zlatnog ili srebrnog novca. Na glavu stavljaju crvene marame koje vežu kao turban.

Kićenje cvećem ukazuje na to da „lazarice“ predstavljaju i duhove prirode koji treba da utiču na plodnost.

Lazarice se ređaju po visini, od najviše prema najnižoj. Devojka koja se uda više ne učestvuje u ovoj procesiji.

Od kuće do kuće, pevajući, one prikupljaju poklone. U pletenu korpu domaćini stavljaju jaja, voće, pletene čarape… Danas se uglavnom daruju novcem i slatkišima. Nevesti pevaju: „Što su ovo lepi dvori, što su lepo sagrađeni, još po lepo izmeteni...“! A momku pevaju: „More, momče, namerniče, koju voliš da nameriš? Kako možeš da spiješ, u krevet bez devojče“? Peva se ženskom i muškom detetu, na pooranoj njivi se peva i igra, ovcama u toru, voćkama…

Danas se to čini samo ispred kuća, ali i to je dovoljno za očuvanje lazaričkog običaja u Gornjoj i Donjoj Pčinji.

Autor: Dušan Spasić

Izvor: danas.rs

____________________________________________________________________________________________

Lazarice na dan 07.04.2012 godine.

Selo Radovnica srce Gornje Pčinje u kojoj se svake godine tradicionalno na dan Blagovesti održava svenarodni sabor a od ranog jutra u grupama krecu Lazarice sa Lazarom gde pevaju svoje predivne pesme.

Ovo je jedna manja grupa od šest devojčica odevene u tradicionalnu narodnu nošnju tipično za područje Gornje Pčinje koje sam uspeo da uslikam i snimim njihovo prelepo pojanje.
By Dragoljub Stošić-Gornja Pčinja*

____________________________________________________________________________________________

Vernici Srpske pravoslavne crkve danas slave Vrbice ili Lazarevu subotu, dan uoči praznika Cveti i nedelju dana pred najradosniji hriščanski praznik – Vaskrs.

Priredio: Bora*S


SVET JEDNE ŽENE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

 NI NAUČNICI SA HARVARDA NIKADA NISU VIDELI SLUČAJ KAO NJEN

Ona piše s desna na levo, naopakim slovima, tako i čita, kuca SMS poruke na telefonu, a pre nego što je prohodala, puzala je unazadTo je za njunormalno„.

news_109504

Ona je fenomen u prostornoj orijentaciji

 „Svet jedne žene doslovno je    okrenut naglavačke zbog retkog medicinskog fenomena zbog kojeg sve vidi naopako“, piše britanski „Dejli mejl“ o Užičanki Bojani Danilović (28).

  Ova radnica gradske uprave sve vidi naopako zbog izuzetno retke greške u načinu na koji njen mozak obrađuje slike, zbog čega je postala zanimljiva i svetskim medijima.

  List opisuje neobičnu svakodnevicu devojke iz Užica koja kod kuće ima poseban televizor okrenut naopako, dok ostali ukućani imaju drugi aparat.

Ona je fenomen u prostornoj orijentaciji. Piše s desna na levo, naopakim slovima, tako i čita, kuca SMS poruke na telefonu. Pre nego je prohodala, tek u trećoj godini, puzala je unazad. Do petog razreda osnovne škole nije mogla sama da ode i vrati se iz škole, zbog problema s orijentacijom.

– Meni je levo-desno, gore-dole. To nekome može da deluje čudno, ali za mene je to potpuno normalno – kaže Bojana.

Naučnici sa Instituta za tehnologiju Masačusetsa i sa Harvarda u SAD njeno stanje su opisali kao „fenomen prostorne orijentacije“.

– Rekli su mi da su videli slučajeve ljudi koji pišu onako kako ja vidim stvari, ali da nikad nisu videli slučaj poput mog – kaže Bojana Danilović.

Izvor:www.smedia.rs/foto: printscrn Daily mail

____________________________________________________________________________________________

ČUDESAN LET…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Čudesna priroda: Upoznajte čarobni i još uvek nedovoljno istraženi fenomen

murmuration-1Dve devojke,  putujući kanuom po Irskoj snimile su čaroban i redak prirodni fenomen u izvodjenju jata čvoraka. Let hiljada ovih ptica i figure koje prave iznenadnim promenama smera leta, nešto je što jednostavno oduševljava.

 Fenomen je poznat pod terminom „murmuration“.Video je snimljen na najdužoj irskoj reci Shannon, a oduševljene autorke Sophie Windsor Clive and Liberty Smith, prijaviće ga, zajedno s još nekim minutima snimljenim tokom putovanja kanuom po Irskim rekama, na neke međunarodne festivale kratkog filma.

Iako ovaj čarobni fenomen još uvek nije dovoljno istražen, naučnici govore kako se radi o taktici preživljavanja. Neobični let uglavnom traje vrlo kratko i događa se mahom onda kada je nebo pretamno da bi se fenomen jasno video.

Nešto više o fenomenu možete pročitati na ovom linku.

izvor: durmitor.wordpress.com

____________________________________________________________________________________________

OSTAVLJANJE TRAGOVA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

„Ja  i sve prijatelje smatram tragom, jer da nije tako ne bih se uopšte bavio pisanjem. Čak i pisac ma koliko se pravio skroman, kako ja kažem u jednoj pesmi, osvrćemo se na svoj život drag s tajnom nadom, da smo ostavili trag. Cela stvar i jeste u tome što je pisačka želja primarna da ostavi trag o svom postojanju i o ljudima koji su postojali u vremenu dok je on postojao.“

133946_brana-crncevic-foto-03-fonet_igqBRANISLAV CRNČEVIĆ
(Kovačica, 08.02.1933 — Beograd, 14.04.2011)

Brana Crnčević je bio književnik, aforističar, novinar, scenarista. Rođen je 8. februara 1933. godine u Kovačici. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Svoju karijeru je započeo kao službenik predstavništva zrenjaninske pivare u Novom Sadu, a zatim je usledila novinarsko-urednička faza. Bio je dugogodišnji urednik „Ježa“ i rubrike za kulturu u listu „Duga“. Objavljivao kolumne u raznim listovima i časopisima, među kojima su „NIN“, „Politika“ i „Pečat“.

Prvu knjigu za decu „Bosonogi i nebo“ objavio je 1963. godine, a potom i prvu zbirku aforizama Piši kao što ćutiš.

Na književnu scenu je stupio pod pseudonimom Vinon Rumski i Branislav BIP. Tokom svoje karijere duge bezmalo pola veka, objavio je tridesetak knjiga za decu, romana, priča, televizijskih drama, zbirki pesama i aforizama…

Dobitnik je nagrade „Zmajevih dečijih igara“ za izuzetan stvaralački doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu 1987. godine.

BIBLIOGRAFIJA:
1963. Bosonogi i nebo;1963. Cipelice od krokodilske kože; 1963. Njen prvi čaj; 1965. Devojka sa tri oca; 1965. Kafanica, sudnica, ludnica; 1965. Piši kao što ćutiš; 1968. Dunavo; 1967 – 1971. Zanati; 1971. Kapetan i lula; 1971, 1981, 1989, 2006. Dnevnik jednog…  1978. Peta strana sveta; 1982. Sibiri; 1982. Emigrant i igra; 1984. Mrav dobra srca; 1985. Snovi bez tumačenja; 1990, 2006. Srpska posla; 1992, 2006. Srpska i hrvatska posla; 1994. Glasnik; 1997. Crni đavo, crveni rep I, II ; 2001. III; 2001. Pesme; 2003. Zaštitnica umetnosti i druge pripovetke; 2005. Zemlja nadimaka; 2006. Knjiga zadušnica; 2006. Obećani svet; 2007. Sedam mokrih majica i drugi zapisi; 2008. Ima da nas nema; 2009. Čuvari pepela; 2010. Šta ima.
Tekst: Aforizmi

Od kako sedim od kako sivim, ne stižem da se molim i kajem,
                                                                               u tvojoj ruci moja živi,
                                                                               u tvome srcu moje traje.
                                                                               . . .
                                                                               Odrobovao sam sve slobode,
                                                                               i bio žrtva mržnje svake,
                                                                               i ne dam da me iz tebe vode,
                                                                               u brodolomce i ludake.
                                                                               . . .
                                                                               A kada počnu košmarne zime,
                                                                               ako se spoji decembar s majem,
                                                                               šapni u sebi moje ime,
                                                                               i ja ću znati da još trajem.

KAD BI MENI DALI

Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola dana ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.
 
Igrali bi, pričali bi nešto,
trčali bi, skakali bi vešto
ja i dobar, a slučajno sam.
 
Kad bi meni dali kišobran,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola mesta ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.

Kišilo bi, dok mi koračamo,
pola tamo a pola ovamo.
Stavili bi dan pod kišobran
ja i dobar, a slučajno sam.
 
Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.

KRIK

U pesme skriven ko u šume,
u lišću reči i travi duše,
ja čekam da i zver razume
u mome grlu krik ugušen.

Kricima mrtvim zvona zvone,
mozak, ko nebo, naoblačen.
Suze mi kao zveri gone
a nemam kome da ih plačem.

I čujem svoje krike nove,
probijaju se kroz sve straže.
Dobro je što ih u grlu love
jer nemam kome krik da kažem.

BRANISLAV, BRANIK DECE
Branislav Crnčević, satiričar i humorista, pisac komedija i tužno-smešnih priča o životu ljudi. Čovek sa tucetom oštrih pera i jezikom koji ne prašta; čovek koji ismeva ludosti odraslih.
  Branislav, branik je dece, stvaralac koji se klanja detinjstvu i ume da ga, u svojim pesmama i pričama, uznese iznad života odraslih. Njima Crnčević traži crno pod noktima, smatrajući da je higijena, čistota čovekove duše, najvažnija u životu. A decu voli, zabavlja ih, zasmejava do suza. Svu decu smestio je u svoju knjigu Bosonogi i nebo.
  Onako velik, onako krupan, onako snažan, onako visok, onako rukat, onako kosat, onako plećat, onako nogat a, u stvari, Mrav dobra srca.
  Brana zna odakle dolazi kiša, gde sve pada kiša, na koga pada kiša, zna čak i kako je kiša stala:
 
A, evo, kako je kiša stala:
Zamislila se: gde bi još pala?
Pa nije znala.

  Kod Crnčevića nema šale, kad su u pitanju odrasli. Ali kod Crnčevića ima šale kada se obraća deci. On ume da se igra, zato ga deca često primaju u igru, a on ume igru da rasplamsa, da je produži, da je zasmeje, da je zavrti, a u centru svake igre je dete-čovek. Njegova pesma Igra počinje predivnim stihovima u slavu ljudskog roda:

Hajde da izaberemo dan.
Hoćete vi da ga izaberete?
Dobro.
Izaberite dan lep da kao čovek u pesmi stoji…

Dragan Lukić: „Moji savremenici“/Izvor:riznicasrpska.net

MRAV DOBRA SRCA
 
Tri miliona i jedan mrav žive, rade i spavaju
u mravljem gradu,
ispod velike kruške, u hladu.
Oni imaju kuće na sprat, na tri, na devet spratova,
oni navijaju budilnike na pet, da bi se na vreme probudili.
Tačno u pet zazvoni milion satova,
tada mravi ustaju, galame, prave zbrku,
oblače se, peru zube u trku,
kada zazvoni šest nema nikoga u gradu;
svi su na radu.
 
Ujutro mravlje starešine po spiskovima prozivaju:
mrav taj i taj.
Mravi se po imenima odazivaju.
Svak mora da kaže: Tu sam! I: zdrav;
kada se javi tri miliona i jedan mrav
tada je spisku kraj.
 
Pri tri dana, tek što se jutro zaplavilo,
mravi se tri puta u grupe prestrojavali
i tri puta se prebrojavali.
Starešine su iz spiskova prozivali:
mrav taj i taj.
Mravi se, po imenima, odazivali.
Kako god okreneš: tri miliona mrava!
I kraj!
Šta je sa jednim mravom? Zar spava!

Sutradan isto, i prekosutra isto,
tri miliona mrava trese glavom:
Tu ima nešto čudno! Tu nešto nije čisto!
 
To zanimljivo postaje,
zašto, i koji mrav nedostaje?
 
Nema mrava koji je najviše pevao i galamio,
on se, zbog nečeg, osamio.
 
Šta mu je? — čude se tri miliona mrava
u mravljem gradu,
ispod velike kruške u hladu.
Šta mu je?
Zašto samuje?
 
Tri dana nije ni reč prozborio,
mravi koji sa posla kući hitaju
njegovu majku pitaju:
Da li se odobrovoljio? Da li je progovorio?
 
Tri dana ništa nije ručao,
sam je po gradu lutao
i zamišljeno ćutao,
ili na stepeništu čučao.
 
Svi se pitaju: Šta mu je?
Šta mu je? Zašto samuje?
 
Sve je u mravljem gradu zbunio.
Mrvicu keksa su mu nudili,
a on se uzjogunio:
nije ni prstom maknuo, niti je taknuo.

A jutros, tek što se dan zaplavio,
neko je bučno prozor otvorio
i mravljem gradu javio:
„Progovorio je! Progovorio!“
 
Zašto je mrav tri dana ćutao?
Što nije ručao?
Što je zamišljen gradom lutao?
I na stepeništu čučao?
 
— Pre kekoliko dana — veli — moj je tata
oterao gladnog cvrčka sa vrata.
I, sada, neću ni da se maknem,
dok ne dovedete cvrčka da sa mnom ruča
neću ništa da taknem!
 
Pa sada
u mravljem gradu,
ispod velike kruške, u hladu,
tri miliona mrava trčka i traži cvrčka.

 LJUTITO MEČE
 
  Mesec obuko čizmice žute,
oblaci obukli plave kapute
pa cele noći nebom jezde.

  Dole, u šumi, jedno meče
zamišljeno, već treće veče,
gleda u zvezde.
 
  Meče se ljuti već treći dan
što ga teraju u zimski san
i zamišljeno stalno ćuti.
  Tata se ljuti, mama se ljuti
i svi mu vele:
  Otkad postoje med i pčele,
otkad postoje sunce i veče
nismo videli takvo meče.
 
  „Šta ćeš da radiš“, mama ga pita,
  „kad lišće sasvim, sasvim požuti
  i sneg napada iznad rita?“
  A meče, ćuti.

  „Šta ćeš da radiš“, baka mu veli,
  „kad svet od snega sasvim pobeli?“
 
  Tata se ljuti, mama se ljuti,
  a meče ćuti.
  Odjednom, meče ljutito reklo,
  šta ga je peklo:

  „Neću da spavam, neću, i tačka.
  Zašto ne spavaju zec i mačka?
  I ptica iznad naših glava
  zašto ne spava?“

  A onda tiho, tiho reče:
  „Baš mi je krivo što sam meče.“

  Sad mama ćuti i tata ćuti
i svi su strašno zabrinuti.
Meče se ljuti:

„Uzeću“, kaže, „trotinet,
idem međ decu, među svet.
Neću da spavam. Neću, i tačka.
Što ne spavaju zec i mačka?“
 
Mesec obuko čizmice žute,
oblaci obukli plave kapute
pa cele noći nebom jezde.
A jedno meče već treće veče
neće da spava. Gleda u zvezde.

TITIKAKA, JEZERO U OBLACIMA…

tamoiovde-logo

NEOBIČNO JEZERO TITIKAKA – odmor na ostrvima od trske

103420_titikaka-ploveca-ostrva-emmanuel-dyan_af103421_titikaka02-zena-deca-leo-barichello_afvPloveća ostrva, muškarci koji štrikaju i nebo na dohvat ruke: na jezeru Titikaka, na visini od 3.800 metara, čoveku se čini kao da se nalazi u nekom drugom svetu.

 

 Jezero Titikaka se nalazi u Andima, na granici Perua i Bolivije, na nadmorskoj visini od oko 3.800 metara. Zauzima površinu od 8.288 kvadratnih kilometara i duboko je 280 metara. To je mesto gde pripadnici naroda Uru prave ploveća ostrva od trske. Ne može se sa sigurnošću tvrditi koliko ih tačno ima, možda oko pedesetak.

103435_titikaka01-koliba-miradas.com.br_af103422_titikaka-jezero-aleks-e.-proimos_af Stanovnici ih povezuju i razdvajaju zavisno od raspoloženja. Ukoliko dođe do svađe, naprosto preseku užad. Na ostrvu Kantati, meštani su napravili kolibe za turiste, prve na plovećim ostrvima.

 Gosti spavaju pod krovom od trske, u krevetima od trske između zidova od trske, a rano ujutru gledaju kako meštani  vade ribu iz mreže.

 Dok stoji na obali ostrva Takile i posmatra talase kako udaraju u stene, čovek bi na trenutak mogao da zaboravi da je reč o jezeru, koje se, nalik na uzburkano more, pruža sve do horizonta. Međutim, koliko god da je klima oštra, toliko su blagi ljudi, koji šapuću na jezicima ajmara, kečua ili na španskom jeziku.

103423_titikaka-isladel-sol-szeke_af 103424_titikaka-ljudi-miradas.com.br_afNa ostrvu Takile štrikaju i muškarci – videćete ih kako vam, sa iglama u rukama, kamenitim stazama dolaze u susret, nakratko podižući pogled u znak pozdrava. Kapu za turiste ištrikaju za tri dana, a tradicionalni čulo (kapa kakva se nosi u ovim krajevima) za nekoliko nedelja. Mladići nose čulo sa belim „bombicama“, a devojke sa šarenim. 

 Na seoskom trgu se nalazi Umetnički zanatski centar. Kape, rukavice, torbe i kaiševi jarkih boja predstavljaju ono najbolje što Peru ima da ponudi. Čak je i UNESCO odao priznanje stanovnicima ostrva Takile za rukotvorine od tekstila.
 

103426_titikaka-plovidba-imke.stahlmann_af103428_titikaka-selo-trska-miradas.com.br_af Na ostrvu Suazi, u severnom delu jezera, nalazi se ekskluzivni ekološki hotel. Pijaća voda se dobija iz jezera, struja i topla voda se dobijaju od sunca, a krompir iz povrtnjaka. Ovde su turisti takoreći sami sa jezerom, mogu da odveslaju da bi gledali kolonije kormorana ili da leže na suncu i posmatraju kolibrije koje lebde iznad čašica cveća. Dalije, margarete, žute ruže, beli ljiljani, artičoke, mandarine, plodovi kaktusa…  

 Jedna od legendi o jezeru Titikaka kaže da je starica prolazeći pored jedne kuće zamolila stanare da joj sačuvaju glineni krčag. Oni su ga, međutim, otvorili i prosuli vodu iz njega. Voda je sve više rasla, a starica se pretvorila u barsku pticu. „Od tada postoji jezero Titikaka“, kažu seljaci sa Ostrva sunca (Isla del Sol).

103429_titikaka-taquila-phillie-casablanca_af 103433_titikaka-adam-jones-phd.--global-photo-archive_afdNa vrhovima brežuljaka seljani stavljaju fetuse lama u krilo majke zamlje Pačamame da bi im krompir dobro uspevao. Ovo ostrvo u južnom bolivijskom delu jezera Titikaka je mesto oko koga se pletu brojne legende, između ostalog i o svetim izvorima i dugim tunelima koji vode sve do Kuska, stare prestonice Inka. Za mesec dana, koliko mu treba da bi prevalio ovaj put, čoveku posedi kosa, kaže legenda. Na ivici puta rastu divlje trave, od kojih se šire omamljujući mirisi.

103431_titikaka-grad-szeke_af103434_titikaka-zalazak-bjaglin_af Biljka muna je navodno odlična protiv visinske bolesti.

Za domaće stanovništvo Isla del Sol predstavlja pravu apoteku. Čak i životinje ovde imaju lekovitu snagu, pa tako zmije leče bolove u leđima, a gušteri zubobolju.

 Legenda kaže da su prve Inke Manco Kapak i njegova sestra Mama Okljo upravo na ovom ostrvu osnovali carstvo naroda Inka. Danas ovamo dolaze turisti, sedaju na kamene blokove oko žrtvenog stola, gde su prinošene žrtve još u vreme civilizacije Tivanaku, nastale davno pre Inka.

 Izvor: superodmor.rs/M.A./V.M.B./foto: flickr.com


 

A ŠTO TI JE, JELEK RASKOPČAN…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________

JELEČENCE TESNO, KOŠULJICA TANKA…

Radmila Dimić

„A što ti je, mila kćeri, jelek raskopčan?

S kime si se zavadila, ubio te dan?“

 

„Ne karaj me, majko mila, san je tome kriv;

mladost bujna lako vara i osećaj živ.

Zaspala sam tiho, mirno, devojačkim snom,

a u snu mi doš’o dragi, mio srcu mom.

Pružio mi vrele usne, da ih ljubim ja,

a u nedra ruke pruža da se poigra.

 

 Pusti mene, mlado momče, da ja mirno spim.

Iskopneću, poludeću, ne igraj se s tim!

Zaspala sam tiho, mirno,  buran beše san,

na grud’ma mi pršte jelek slabo izatkan.“

  Radmila Dimić

LEPOTE JELEKA

JELEK je deo narodne nošnje koji je zastupljen u nekoliko zemalja Balkana kao odevni predmet sve do kraja 40-ih dvadesetog veka kada se počinju nositi kostimi koji dolaze iz grada.

Na prostorima Srpske teritorije, jelek je imao veliku zastupljenost, jer je nošen u svim oblastima, počev od Vojvodine pa sve do juga, tj. Vranja, Kosova.

Kroj je bio autentičan za svaku oblast i razlikovao se po šarama, vezu, obliku, materijalu i ostalim detaljima. Obično su se koristili materijala kao što su pliš, sukno i čoja, na koju bi se dodavali razni vezovi, traćice, ukrasi kako bi izgledali lepše, bogatije i zadržali svoju autentičnost.

Ukrasi koji su se kačili na jelek su se nazivali gajtani, a njihov broj na jeleku je pokazivao iz koliko je bogate porodice momak ili devojka.

Jeleke nisu nosile samo žene i devojke već i muškarci ali ukrašene sa manje ukrasa i detalja.

MOŽE I PREKO KOŽE…

Lidija Kocić, predstavnica Srbije na takmičenju za Mis univerzum 2010. u Las Vegasu, prilikom predstavljanja kandidatkinja, pojavila se u stilizovanoj srpskoj narodnoj nošnji u kojoj je izazvala veliku pažnju prisutnih.

Kao i većina drugih nacionalnih kostima i srpska nošnja je za ovu priliku prilagođena, tako da naša devojka u njoj izgleda što privlačnije.

Ono što je najprepoznatljivije – jelek, dukati, crni pliš i zlatni vez – iskorišćeni su na najbolji način.

izvor:vikipedija/vesti online/

priredio: Bora*S

__________________________________________________________________________________________________________

 

O NADI I RELJI, LJUBAVI I MOSTU…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

tamoiovde-logo

Pišući prethodni članak o Mostu ljubavi u Vrnjačkoj banji, nisam imao saznanja o priči koja sledi. Promaklo mi. Bio je obojen priličnom dozom sarkazma.

Boraveći ovih dana Tamo, bio sam radoznao. I dođoh do ove priče. Istinite.

U osvit Prvog svetskog rata, dok još rat ni slutili nisu, zavoleli su se učiteljica Nada i srpski oficir Relja.

Zavoleli se i jedno drugom obećali.

Bila je to ljubav o kojoj su svi pričali, koja je plenila pažnju svih Vrnjčana.

Ali, došao je rat sa svim užasima koje sobom nosi. Relja odlazi u Grčku na ratište.

Odlazi da se više nikad ne vrati, zbog prelepe Grkinje u koju se zaljubljuje te raskida zaruke sa Nadom.

O njegovoj daljoj sudbi legenda ne kazuje ništa, ali zato Nadinu sudbinu zna svaki Banjčanin.

Zbog prevelike tuge ona svakim danom kopni i naposletku umire, mlada i nesrećna.

Devojke, potrešene Nadinom sudbinom, u želji da sačuvaju svoju ljubav, na katance ispisuju svoja imena i svojih dragana i vezuju za ogradu mosta koji je bio omiljeno sastajalište Nade i Relje, a ključeve simbolično bacaju u reku.

Došli su novi ratovi i nova stradanja. Priča je bila zaboravljena, a običaj devojaka da „vezuju“ svoju ljubav se izobičajio.

Sve dok Desanka Maksimović, po pričanju starih meštana, u jednoj od mnogih poseta Vrnjačkoj Banji nije saznala za ovu tragičnu priču i inspirisana njome napisala jednu od svojih najlepših ljubavnih pesama: Molitva za ljubav.

Iako smo skloni zaboravu ova priča ipak nije zaboravljena; a da bi produžili njen život mladi parovi su nastavili tradiciju „vezivanja“ svoje ljubavi, a most nazvali Most ljubavi.

 Evo i Desankine-

MOLITVE  ZA LJUBAV

Brzo kao kratkovečne cveća liske

i ova ljubav staće da se kruni i drobi;

žedan je zaborava taman vir.

O, Bože, drugi ti se mole za sreću i mir,

a ja; sačuvaj u srcu mom, zarobi,

jučerašnjeg dana nestali pram.

 

Zaklopi dušu moju sad ko zlatnu

škrinju, načini je ljubavi hram.

O, duša moja duša ne moli za sreću za se-

sve dosadašnje radosti nek se snište-

ali pobožno ona od tebe ište

da dan se ovaj od strašnog brodolama spase.

 

Bez pomoći tvoje povenuće sve brzo

kao bulka u zrelome žitu i lanu.

O, Bože, ne molim za sreću, za radost, za slast.

Da bol ovaj ne umre, mene je strah

da oganj sveti što u meni planu,

ne sagori iznenadno u prah,

ne razbukti se prekonoć u strast.

Izvor: Nedavno, lično na licu mesta.

Bora*S

______________________________________________________________________________________________________

ĐURĐEVDAN-DAN CVEĆA I LJUBAVI…

tamoiovde-logo

NA DAN CVEĆA I LJUBAVI

Najveći prolećni i svakako jedan od najomiljenijih narodnih praznika je – Đurđevdan.

Uziman je za kalendarski međaš koji datumski polovi godinu na dva dela, od Đurđevdana do Mitrovdana, a običaji kojima je propraćen su veoma raznovrsni, bogati i živopisni. Po veselosti se ističu praznični uranak, pletenje venaca, hvatanje maje i prva muža.

Svuda gde Srbi žive svet je, pogotovu mladež, odlazio na uranak, dočekujući zoru u veselju i viteškom odmeravanju. Bilo je za prekor ako neko dočeka đurđevdansko jutro u postelji. Budnost i hitrost se tražila i zbog tzv. predavanja sna, pa se zato na Đurđevdan niko nije odazivao na nečiji poziv. Verovalo se da će takvome, ako se odazove, onaj ko ga poziva „predati“ pospanost, tromost i lenjost, što će ga pratiti do sledećeg Đurđevdana.

Pletenje đurđevdanskih venaca kojima su kićeni izvori, vratnice, dvorišni ulazi, kuće i privredne zgrade, pogotovu za stoku, takođe je rasprostranjeno u svim srpskim predelima. Takav običaj održao se do danas.
Hvatanje maje – donošenje vode od bistrih kapi, uhvaćenih sa vodeničkog vitla u kojoj su se umivale i kupale devojke, verujući da će tako steći i očuvati lepotu lica, počelo je da se gubi sredinom dvadesetog veka. Običaj prve muže stoke, naročito u stočarskim krajevima, očuvan je do našeg vremena.

Poznati etnolog Mile Nedeljković je zabeležio da je Đurđevdan u privrednom pogledu značio početak nove poslovne godine. O tom prazniku su sklapane pogodbe za poslove u narednoj godini, pogađalo se sa momcima i slugama o uslovima najma, određivalo o udelu stočara u zajedničkoj ispaši i muži stada, izmirivane su poreske i druge obaveze.

Vradžbine su, u suštini, produkt ljudske mašte, a najčešće se vezuju za neki praznik, jer samo tako mogu da budu uspešne. Mladi Đurđevdan, prolećni cvetovi, probuđeni biljni sokovi i bujanje prirode je kao stvoreno za sprovođenje običaja vračanja i metanisanja.
U mnogim srpskim krajevima, čak i u ratno vreme, organizovani su đurđevdanski uranci, zatim pletenje venaca i njima kićenje kapija, zgrada, bunara, kao i odnošenje napravljenog krstića i na njemu venčića po njivama i vinogradima. Vence pletu devojke i mlađe žene, a momci i mladi ljudi ih nose u polje. Uveče je na svaku zgradu nabacivan ili kačen venčić, a na kapiji, da ga ne bi ukrali, stavljao se izjutra, pre sunca, kada se išlo rano na bunar po đurđevdansku vodu.

Na bunar je stavljen venac, a onda bi svaki sud sa vodom ukrašavali vrbovim prutom, a kad vodu donesu kući u jedan sud iz koga će se umivati ukućani potapani su cvetovi zdravca, đurđevka, đula i jorgovana. Sve ove biljke su upletene u vence, a dodavane su grane graba, trave hvatanac i mlečike, kojima je pridavana magijska moć.

Ženskom svetu je preporučivano da pre sunca protrči i orosi se u mladom žitu i da rosom umije lice. Onda će joj, vele, lice biti mlado kao rosa. Momci su na uranak odlazili još s večeri. Bilo je više uranačkih četa i one su sa frulama, dvojnicama, sviralama, kasnije i sa harmonikama, prolazili kroz sela.

Za Đurđevdan je proglašeno strogo primirje i nije smelo da dođe do bilo kakve zamerke među ljudima, jer bi to bio greh. Postojao je običaj da se na nekoliko raskrsnica peku jaganjci i pojede vruće pečenje. Pre sunca su se muškarci vraćali kući, a prolaskom kroz selo, tamo gde ima devojaka, skidan je i odnošen venac sa kapije, što se često čini i danas. Negde je i kapija odnošena malo dalje od kuće. To je značilo da će devojci na jesen trebati venčić kao nevesti, a da je kapija otvorena da bi mogli da dođu prosci. Oko sikadanja kapije bivalo je svađa, zamerki, pa i traženje pravde preko suda.

LEKOVITA ROSA
U Rusiji je đurđevdanska rosa smatrana čudotvornom i lekovitom, pa su rano na Đurđevdan progonili stoku kroz polja da se njima okvasi. Tom prilikom je stoka terana vrbovom granom, osvećenom na Cveti, da bi bila zdrava i množila se.
Đurđevdan je kod svih evropskih naroda važan praznik. U Italiji je nekada praznovan kao dan stočara, a danas je postao uglavnom dan mlekara, koji tada počinju novu trgovačku godinu, produžujući stare i sklapajući nove ugovore.

RADI ZDRAVLJA
U okolini Niša, uoči Đurđevdana je u neki sud sipana voda, pa su u nju stavljani crveno uskršnje jaje, dren, zdravac, kopirva, vrba i čuvarkuća, a sve to radi zdravlja ukućana. Tom vodom što je prenoćila s jajetom i biljem, ujutru se umivaju ukućani. Uskršnje jaje se vraća da čuva kuću do sledećeg Uskrsa, posle čega se zakopa ispod voćke koja dotle nije davala ploda, da bi rađala sledeće godine.

KAKO SE OŽENITI
Postoji verovanje da ako se momak ne ženi, a vreme mu je i već odmiče, treba u tajnosti da skine đurđevdanski venac sa neke devojačke kapije. Venac treba da potopi u vodu da stoji tri dana, pa tom vodom da se umije i da popije bar jedan gutljaj. Oženiće se do sledećeg Đurđevdana.

OBREDNE REČI
Prilikom branja biljaka za vence, izgovaraju se obredne rečenice. Žutocvetni đurđevak se bere s blagoslovom: „Oj, đurđevče, Đurđev venče, zdrav bi ko te brao i u vence upletao“. Onda: „Beli đule mirisavi, za kapu ga diko stavi“, „Berem travu vatanac, vatajte se devojke (ili momci) za mene“, „Na grabu sam – grabite me, grlite me, ljubite me“. Mlečika se bere kao simbol, da porodilje imaju obilno i zdravo mleko, a mladićima da poraste muškost. Drenove grančice radi zdravlja, a resnate grane vrbe radi muške dece.

Piše: Zorica Golubović -“ Treće oko“

Foto: elfwood.com/politikin zabavnik

____________________________________________________________________________________________

Pročitaj: DA BUDE ZDRAVLJA, PLODA I RODA…