PROBUDI SE
Probudi se
nešto se dešava
nemoj reći da to nisi znao
i tvoja se sudbina rešava
moglo bi ti jednom biti žao.
Foto ilustracija Bora*S
Probudi se nešto se dešava
kajaće se ko ovo prespava.
Probudi se nešto se dešava
ne mogu ti jasno reći šta je
ni laž nije ni istina prava
al’ osetim dugo će da traje.
Probudi se nešto se dešava
u prostoru izvan naše volje
od ljubavi neko nas spasava
i govori da je tako bolje.
Probudi se nešto se dešava
kajaće se ko ovo prespava.
Duško Trifunović
Neuspeh
Ilija Sergejič Peplov i žena mu Kleopatra Petrovna stajali su kod vrata pa su žudno i željno osluškivali. Tamo iza vrata, u maloj sali, dešavala se, po svoj prilici, izjava ljubavi, a izjavljivali je njihova kći Natašenjka i učitelj građanske škole Ščupkin.
Foto ilustracija: Bora*S
Trza! – šaputao je Peplov, drhteći od nestrpljenja i tarući ruke. – Pazi sad, Petrovna, čim počnu da govore o osećanjima, odmah ikonu sa zida skidaj pa ćemo ući da ih blagoslovimo…
Zateći ćemo ih na samom delu… A blagoslov sa ikonom je svet i nenarušiv… Posle nam ne umače, pa makar nas i sudu tužio.
A tamo, iza vrata, vodio se ovakav razgovor:
Ostavite vi vaš karakter – govorio je Ščupkin, paleći šibicu o svoje karirane pantalone. – Nikakavih pisama ja vama pisao nisam!
Gle’te, molim vas! Mislite ja ne poznajem vaš rukopis! – kikotala se devojka, afektirano i potcikujući i svaki čas pogledajući u ogledalo. – Odmah sam poznala! I kako ste čudni! Vajni nastavnik krasnopisa, a pišete svračijim nogama! Pa kakav ste vi nastavnik pisanja, kad vi sami rđavo pišete?
Hm!… To ništa ne znači. U krasnopisu nije glavno rukopis, glavno je da se učenik ne zaboravlja. Nekog lenjirom po glavi mlatnem, nekog isteram da kleči… A i šta mi je opet rukopis! Ništavna stvar! Nekrasov je pisac bio, a sramota te pogledati kako je taj čovek pisao. U celokupnim delima iznesen je njegov rukopis.
Znam, al ono je Nekrasov, a ovo ste vi… (uzdah). Ja bih za pisca sa zadovoljstvom pošla. On bi mi stalno pesme za uspomenu pisao!
Pa pesme vam i ja mogu pisati, ako želite.
A o čemu vi možete pisati?
O ljubavi… o osećanjima… o vašim očima… Pamet da vam se pomeri kad pročitate… Kao kiša ćete plakati! A ako vam napišem poetične stihove, onda ćete mi, valjda, dozvoliti ručicu da vam poljubim?
Vrlo važno!… Možete ako ćete i sad da poljubite.
Ščupkin podskoči pa, izbečivši oči, prionu uz punačku ručicu koja je mirisala na sapun od jaja.
Skidaj ikonu – užurba se Peplov, munuvši rukom svoju ženu, pobledeo od uzbuđenja i zakopčavajući se.
Pa ni sekunde ne oklevajući, Peplov širom otvori vrata.
Deco… – promrmlja on, dižući ruke put neba i plačljivo žmirkajući. – Gospod će vas blagosloviti, deco moja… Živite… plodite se… množite se…
I… i ja vas blagosiljam… – prozbori majka, plačući od sreće. – Srećni bili, mili moji! O, ta vi mi jedino moje blago oduzimate! – obrati se ona Ščupkinu. – Pa volite moju kćer, čuvajte mi je…
Ščupkin zinu od iznenađenja i straha. Ulazak roditelja bio je tako iznenadan i smeo da nije mogao ni reči da progovori.
Ukebaše me! Sputaše me! – pomisli on, sav pretrnuo od straha. – Klopka se sklopila. Iz te kože nikud!
I on pokorno podmetnu glavu kao da bi da kaže: „Evo, uzmite je – pobeđen sam!“
Bla… blagosiljam… – nastavi tata, pa se i on zaplaka. – Natašenjka, dete moje… stani tu do njega… Daj ikonu, Petrovna…
Ali tu roditelj najednom prestade da plače, a lice mu se sve iskrivi od besa.
Krljo jedna! – reče on ženi ljutito. – Glupa glavo! Kakva ti je to ikona?
Ej, naopako i u zao čas!
Šta se desilo?
Nastavnik krasnopisa bojažljivo dižeoči i vide da je spasen: onako u žurbi mamica je zgrabila sa zida, umesto ikone, portret pisca Lažečnjikova. Starac Peplov i njegova supruga Kleopatra Petrovna, sa portretom u rukama, stajahu zbunjeni, ne znajući šta da rade i šta da kažu.
Nastavnik krasnopisa iskoristi zabunu pa – strugnu…
Anton Pavlovič Čehov
TAMOiOVDE 