BALKANAC…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________

BALKANAC

Ne stidim se što sam,
kako vi velite,
varvarin sa Balkana,
tla prljavštine i bure.
Čujte sad,
i kod nas ima neke
vama nepoznate kulture.

Vi prvo ispitujete i sumnjate,
daleki ste i od rođenih sinova,
za trpezu svoju
ne posadite svakog tuđina;
vi možete da pijete
a da svakom ne pružite
čašu vina.

A kod nas su još stari običaji grubi:
mi puštamo svakog pod svoje sleme,
kod nas se još i s namernikom ljubi,
kod nas se podvizi zbog gostoljublja čine;
kod nas svaki čovek ima
čitavo pleme
prijatelja i rodbine.

Vi, doista, imate
nekoliko miliona Hristovih kipova,
na svakog čoveka po jednoga,
imaju ga drumovi i polja, apsane i škole;
a kod nas, kad ljudi veruju u Boga,
u sebi ga nose,
i tiho mu se,
skoro u snu, mole.

Vi, istina, za svaki kut života
imate sprava i mašina,
sve ste sračunali i sve znate;
izumi su vaši za divljenje;
a mi još imamo starinske alate,
ali sve je kod nas još zdravo
i prirodno kao glina:
i umiranje, i rađanje, i življenje.

Vi imate čitave zbirke
pravila i nauka o slobodi,
o svemu se kod vas piše i pripoveda;
ali mi i po nepisanim zakonima
slobodno živimo
i nekog prirodnog držimo se reda,
slično ognju, vetru, i vodi.

Kod vas je, zbilja, sve tačno propisano,
kako se jede, govori, oblači;
a mi, kad govorimo, vičemo
i mašemo rukama,
i čorbu glasno srčemo,
i u rukavicama smo kao na mukama.

Sve je kod nas zaista prosto:
obuću nosimo od svinjske kože,
puno je kod nas seljačkih
navika i stvari;
i kraljevski preci naši
doista su bili govedari.

Narod naš, zbilja, u gnevu može da kolje,
ruši i pali;
ali mi nismo oni što smišljeno tlače,
mi ne smatramo da je svet celi
naše polje;
mi ne bismo podneli
ni urođenik prašumski da zbog nas plače;
duša nam je prostrana,
iako smo brojem mali.

Desanka Maksimović

ZNATE LI KO JE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Ko je mlada i lepa devojka (levo) na ovoj fotografiji? 

Početkom oktobra 2011. godine, u Brankovini (ovde) je otvorena  (rekao bih- napokon),nova muzejska postavka “O Desanki, perom i slikom”, posvećena Desanki Maksimović,slavnoj srpskoj poetesi.

 Tako je eto, nakon 26 godina, koliko je proteklo od prve  postavke “Zavičaj pesniku”, otvorene još za života Desankinog, spomen-kompleks u Brankovini dobio atraktivnost, koja će privući mnogobrojne posetioce i poštovaoce stvaralaštva, ove po mnogo čemu izuzetne osobe.. 

Sve pohvale za Narodni muzej iz Valjeva, koji je  pripremio  muzejsku postavku, koristeći  inovativne pristupe prezentacije, poput  atraktivnog dizajna i upotrebljene najsavremenije tehnologije, kao što su hologramske projekcije.

Ovakvim pristupom uspeo je da mnogobrojnim posetiocima omogući što kvalitetniji doživljaj. Idejna autorka izložbe je Dragana Lazarević Ilić, dok je autor dizajna Slobodan Sekulić Bogdanović.

Na doduše relativno malom ali ambijentalno rekonstruisanom prostoru u školi u kojoj je devojčica Desanka stanovala i sticala prva znanja, izloženi su komadi nameštaja i  brojni lični predmeti.

Knjige, rukopisi, fotografije iz skoro svih perioda njenog života, omiljeni joj šeširi i odevnii predmeti, ali i krevet, stočić (kupila ga od honorara po izdavanju prve zbirke pesama, 1924.godine), pisaća mašina…

I naravno, ono što je za vreme moje posete izazvalo najveću pažnju prisutne grupe turista-trodimenzionalni hologram.

Uz svo uvažavanje tehnologije, moju pažnju su ipak najduže zadržale, na panoima izložene fotografije i prelepo, rekao bih čak izuzetno emotivno pričana priča o Desanki, njenom stvaralaštvu, životu, ljubavi prema otadžbini, Brankovini, prirodi, ljudima i naravno Sergeju.

A priču zlatoveze godinama sa istim žarom još jedna divna osoba.

Ona, izuzetna, gospođa Cana, profesor književnosti i stručni vodič u spomen- komleksu, ovde u Brankovini.

Bora S.

________________________________________________________________________________________

FotoPlus tamoiovde-logo


KRVAVA BAJKA…

tamoiovde-logo

„ZAŠTO SU TVOJI MECI IŠLI KA MOJOJ DECI ? O NJIMA SANJAM I MAŠTAM- DECU NE MOGU DA PRAŠTAM! “ – Bora Đorđević


Nemačke okupacione snage su od 19. do 21. oktobra 1941. godine u Kragujevcu streljale više hiljada nedužnih građana. Streljani su seljaci, radnici, žene, deca…Među njima su bili i đaci i profesori kragujevačke Gimnazije. Najmlađa žrtva imala je tek 11 godina.

Doznavši detalje o ovom monstruoznom masakru  nad civilnim stanovništvom  u Kragujevcu, srpska poetesa Desanka Maksimović napisala  je  Bajku. Krvavu.

U znak sećanja na nevine žrtve: Bora*S


KRVAVA BAJKA

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu,

umrla je mučenickom smrću

četa đaka

u jednom danu.

Nastavite sa čitanjem

TRAŽIM POMILOVANJE…

tamoiovde-logo

TRAŽIM POMILOVANJE

Za one koji ne umiru na vreme

Za duševno stanje kao od pre pola veka,

Foto ilustracija: Bora*S

za čoveka koji voli starinske ljubavne pesme,

za one koji se prohujalog drže,

koji pišu kako se pisati ne sme,

za ljude koji ne umeju da idu brže, koji zaostaju bar pola koraka,

za one koji ne umiru na vreme, koji boluju od osvrta i rastanaka,

za one koji ne pale i ne žare,

za stare podvige i slave stare,

za one čiji je zavičaj na obalama prošlosti osto,

za njihovo gorko sećanja zadovoljstvo,

za one koji ugašena sunca brane,

koji se sećaju snegova od lane, tražim pomilovanje.

Desanka Maksimović


MOJE VREME U BRANKOVINI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________

Divan septembarski dan. Odličan put Valjevo – Šabac. Na 11. kilometru od Valjeva, skretanjem levo, ulazim u Brankovinu. Znamenito  srpsko mesto.

Brankovina-jedinstvena ambijentalna, kulturna i istorijska celina. Neponovljiva, po „zračenju“ tišine, mira ,svežeg i opojnog vazduha koji struji niz dolinu reke, spuštajući se sa okolnih šumovitih brda… po osobama koje tamo  znam i danas želim da sretnem.

Na ulazu u dvorište škole isijava pojava i ličnost g-đe Cane, nekadašnjeg profesora a danas stručnog vodiča kompleksa u Brankovini. Njen širok osmeh i srdačnost, gospodstveno vladanje – teraju vas da je smesta zavolite . Kao i Brankovinu.

A Brankovina – rekoh, znamenito mesto.

Po istorijskim ličnostima, njihovim spomenicima i zadužbinama…

Brankovina je „izrodila“ jednu od najpoznatijih srpskih porodica, porodicu Nenadovića: Knez Aleksa, Vojvoda Jakov, Prota Mateja, putopisac i književnik Ljuba… Sve sami Nenadovići.

Ovde je Desanka odrastala, naučila da piše i čita, radovala se, tugovala, volela… I kad je otišla, redovno se vraćala.

I kad je poetesa-kraljica postala i kad je poslednje ovozemaljske korake hodala.

U bajkovitom Crkvenom dvorištu, sa desne strane reke, dominira crkva Svetih Arhanđela, zadužbina Prote Mateje, podignuta 1830.g.

Pored crkve sveti grobovi. I ne samo Nenadovića. Nešto dalje u najsenovitijem delu dvorišta, ispod ogromne krošnje drveta-Desankin grob. Nema spomenika, nema mermera, nema biste…

Humka, krst , cveće i klupa na kojoj je Desanka odmarala, naročito pred kraj svoga Života.

Jednostavnost i skromnost ushićuju.

Sa druge strane reke nekadašnje školsko dvorište.U dvorištu dve školske zgrade, koje su danas muzeji .

U staroj školi koja je podignuta 1836. godine, nalazi se izuzetna postavka koja svedoči o razvoju školstva u Srbiji u 19.veku.

Druga školska zgrada „Desankina škola“, datira s početka 20. veka i u njoj je kao dete učitelja živela i učila Desanka Maksimović. Muzejaska postavka je njoj i posvećena.

Pri dnu dvorišta orginalan srpski vajat.

Nastavak doživljavanja Brankovine- posle ispijanja kafe, hladne vode sa kockama šećera i druženja sa dragim osobama.

Tekst i foto : Bora*S