SVI O SVEMU=NIKO (NIŠTA) NI O ČEMU…

ZAPIS O POVRŠNOSTI

Krenimo od opštih mesta: mediji nas svakodnevno preplavljuju nepotrebnim informacijama, društvene mreže su postale izvor otuđenja i besmisla…kako se odbraniti od informacija? Neprekidno ponavljanje ovih fraza  ne vodi nas nikuda.

foto: rangizzz/Shutterstock

Sa druge strane život u digitalnom svetu  postaje neizdrživ. Ponekad se čini da je to kakofonija, niko nikoga ne sluša, niti je važno šta ko govori. Logika je jasna: svi o svemu = niko (ništa) ni o čemu.

 Gomilanje informacija i stalno pristizanje novih, dokazano je, ometa stvaranje dugoročne memorije, ono što se u psihologiji naziva retrogradna inhibicija (kada novo učenje ometa ranije naučene sadržaje).

 Na društvenim mrežama se svakodnevno razbolimo, izlečimo, tu dobijamo  pravne, finansijske savete, i sve vrste life coachinga (uglavnom ne od kompetentnih nego od trenutno prisutnih). Ono što je zajedničko u toj  svakodnevnoj komunikaciji  je  površnost.

 U Rečniku srpskog jezika značenje reči površnost je ono što se ograničava na ono što je jednostavno, vidljivo.

 Naravno, kad detektujemo problem odmah, na prvu loptu, nađemo i rešenje (isto tako jednostavno). “Ostavite društvene mreže, ne čitajte novine, izađite napolje, popijte kafu i  porazgovarajte sa stvarnim ljudima”. Ta argumentacija koliko nam je brzina i dostupnost informacija pomogla, a koliko odmogla,  verovatno, je značajna , ali istovremeno je i glupa i besmislena i protivna civilizacijskom napretku. (Kad se pojavila železnica, možda, su ljudi mislili da im je oduzeta čar višednevnih, nekad i višemesečnih putovanja).

 Problem s površnošću je, naravno, mnogo složeniji. To je, pre svega, kulturološki problem. Savremena kultura i komunikacija opsednute su fenomenom sadašnjosti,  ništa što je bilo nas ne obavezuje, nema odgovornosti prema onome što dolazi. Odbacuje se sve što ima trajni karakter. Sve je instant i kratkotrajno. Svako duže bavljenje nečim  čini se glupo i nepotrebno.

 U knjizi Similakrumi i simulacija, Žan Bodrijar tvrdi da umesto da informacija proizvodi smisao, informacija guta svoje sopstvene sadržaje, pa i samu komunikaciju.

 Ako značenje reči površnost pokušamo da objasnimo sinonimima, to bi bilo ovako: neodgovornost, nebriga, polovičnost, plitkost, pojednostavljivanje, nehaj, ležernost, aljkavost, nesistematičnost …..(Pavle Ćosić, Rečnik sinonima)

 Zar nisu ovo, zapravo, sinonimi za naše propadanje i razlozi za  pogrešne izbore?

 Na kraju,  glupo je da jadikujemo, jer svi učestvujemo u kreiranju te kulture površnosti. Ono što možemo da učinimo je da informacijamo  damo smisao, jer samo tako će imati neki značaj.  Možda je svetu, stvarno, dovoljno 140 karaktera.

p.s.

Nemam više vremena za duge rečenice,
nemam kad da pregovaram,
otkucavam poruke kao telegrame.

Nemam vremena da raspirujem plamen,
sad zaprećem šake zgorela žara.
Nemam više vremena za hodočašća,
naglo se smanjuje putanja do ušća,
nemam kad da se osvrćem, da se vraćam.

Nemam više vremena za sitnice,
treba sad misliti na večno i neobuhvatno.
Nemam kad da razmišljam na raskrsnici,
mogu stići jedino kudgod u blizinu.

Nemam vremena da išta izučavam,
nemam vremena sad za analize,
za mene je voda sada samo voda
kao da sam je pila sa kladenca;
nemam kad da razlažem na sastojke nebo,
vidim ga onakvo kakvo ga vide deca.

Nemam više vremena za bogove tuđe,
ni svoga nisam dobro upoznala.
Nemam kad da usvajam zapovesti nove,
mnogo mi je i starih deset zapovesti.

Nemam više kad da se pridružujem
ni onima koji istinu dokazuju.
Nemam kad da se borim protiv hajkača.
Nemam kad da sanjam, da lagano koračam.

Desanka Maksimović

---

Autor: Marija Benke

Obrazovanje: profesor srpske književnosti i jezika; 
Zanimanje: od poezije do politike

Izvor: novipogledi.rs

---

 

GRAČANICA, SVA U SJAJU…

Gračanica

Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena,
kad bi se mogla na nebesa vazneti,
kao Bogorodice Mileševe i Sopoćana,
da druga ruka kraj tebe travu ne plevi,
da ti vrane ne hodaju po paperti.

Foto ilustracija: Bora*S

Ili tvoja zvona da bar ne tuku
kao srca predaka, Gračanice,
da bar svetitelji s tvog ikonostasa
nemaju naših neimara ruku,
ni anđeli Simonidino lice.

Da bar nisi toliko duboko
ukopana u tu zemlju i nas same
da se nismo privikli u tebe kleti,
Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena,
kad bi se mogla u visine uzneti.

Gračanice, da si nam bar jabuka,
da te možemo staviti u nedra
i zagrejati studenu od starosti,
da nam bar poljima oko tebe nisu
predaka davnih rasejane kosti.

Da te bar možemo podići na Taru,
u kalenićku portu te preneti,
zaboraviti likove na tvom oltaru.
Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena,
kad bi se mogla na nebesa vazneti.

Desanka Maksimović

---

MANASTIR GRAČANICA

Drevni manastir Gračanica, na Kosovu, na levoj obali reke Gračanke, zadužbina kralja Milutina, podignut je između 1315. i 1321. godine. Po narodnom predanju, kralj Milutin je zaspao pred bitku na reci Gračanki, pa mu se javio anđeo Gospodnji rekavši mu da će pobediti i da iz zahvalnosti Gospodu Bogu, za pomoć koja mu je pružena, treba da sagradi crkvu čiji će mu se oblik prikazati. Probudivši se, kralj je na nebu ugledao beli oblak koji je imao oblik crkve. Pošto zaista pobedi u tom boju, odmah pozva najbolje majstore – graditelje i naredi im da započnu gradnju nebesne crkve.

Manastir Gračanica

Od manastirskog kompleksa sačuvana je samo crkva, prvobitno posvećena Blagovestima Bogorodice (tako je pominje arhiepiskop Danilo II), ali se kasnije, kao manastirsko posvećenje, pominje praznik Uspenje Presvete Bogorodice.

Vizantijsko – srpski stil u srpskoj arhitekturi tokom srednjeg veka obuhvata period od kraja XIII veka do kraja XIV veka i geografski prostor Metohije, Kosova i severne Makedonije. Za vreme kralja Milutina razvijaju se centralne crkve tipa upisanog krsta koje imaju pet kubeta koje sa svih strana podupiru svodovi (Gračanica, Staro Nagoričino, Bogorodica Ljeviška …).

Gračaničko petokupolno zdanje, koje se svojim lukovima stepenasto penje u vis, uz harmoničnu igru složenih krovnih površina na kojima se smenjuju kubeta i polukružni svodovi, osnove dvostrukog upisanog krsta (kvadrat u kvadratu, crkva u crkvi), zamisao je kojoj je teško naći premca u svetu, kako na Istoku, tako i na Zapadu. Na žalost, istorija ne pamti ime genijalnog arhitekte ovog remek-dela. Predanje veli da su Gračanicu gradila tri brata, neimari sa Kosova: Đorđe, Dobrosav i Nikola. Pojedini istoričari umetnosti smatraju Nikolu za protomajstora, koji je građevinu osmislio, ali se to sa sigurnošću ne može tvrditi.

Crkva Uspenja Presvete Bogorodice

Gračanica je građena na temeljima vizantijske vasilike iz XI, a možda i IX ili čak VI veka. Sastoji se iz dva dela: prvi deo čini glavna crkva, sazidana izvorno kao jedna celina, a drugi deo – spoljašnja priprata, prizidana uz prvobitnu zapadnu fasadu crkve, u drugoj četvrtini XIV veka. Bila je otvorena sa tri strane i nad njom se, po svemu sudeći, uzdizala zvonara, oslonjena na dva para u zid napola ugrađenih jakih stubova (pilastara). Oni sada nose slepu kupolu. Otvori su, radi učvršćenja konstrukcije, zazidani u XVI veku.

Spoljašnja kompozicija masa sa naglašenom stepeničastom ritmikom penjanja u visinu tipično je raška. Gračanica je svakako delo genijalnog arhitekte, koji je savremenim sredstvima, tada aktuelnu internacionalnu temu, znao da obradi u duhu jedne nacionalne arhitekture koja je imala svoje posebne estetske ideale. Dinamika gračaničke unutrašnje i spoljašnje konstrukcije strana je vizantijskoj arhitekturi.

Oblici Gračanice imaju u sebi izrazito antiklasicističke vrednosti, koje bi se, možda anahronično, mogle nazvati romantičnim. Snažno isturena u visinu, bogato raščlanjena, i intenzivno obojena crveno – belim kontrastima opeke i maltera na tamburima kubeta, Gračanica veoma srećno sažima u sebi suprotne tendencije vizantijske i gotske arhitekture.

Unutrašnja arhitektura ponavlja vodeće ideje spoljašnje i čitava stremi u visinu, i ona je sva u oštrim kontrastima nemirne svetlosti i senke. Monumentalna je i dramatična atmosfera crkve, a vertikalizam unutrašnjeg prostora efektno je podvučen gradacijom svetlosti, koja raste u visinu.

Kraljica Simonida

Glavnina živopisa gračaničkog predstavlja najuspelije dostignuće Milutinove dvorske slikarske škole i delo je čuvenih solunskih živopisaca Mihaila i Jevtihija i skupine njihovih učenika.

Najstarije i najbolje freske su u unutrašnjoj priprati. One su iz vremena oko 1321. godine i odlično su očuvane.

U Gračanici je, prvi put u starom srpskom slikarstvu, naslikana uspravno u vidu uvis razgranate loze ustrojena loza Nemanjića, sa 16 portreta.

Na ulazu u crkvu nalaze se, jedan nasuprot drugom, portreti ktitora kralja Milutina i njegove žene Simonide.

Kralj Milutin

Pri kraju svoje vladavine, sazidavši arhitektonski dragulj, manastir Gračanicu, kralj Milutin je bogato obdario metosima, zemljom i ljudima, starajući se o njenom procvatu. Darovna povelja je u celosti ispisana na zidu crkve na koju se odnosi.

Ova povelja nalazi se u desnoj kapeli, pored oltara, ispod velike freske Proroka Ilije. Povelja je ispisana na belom zidu fresko tehnikom, meko-crnom bojom i raškom redakcijom srpskoslovenskog jezika.

Manastir Gračanica je opštežiteljni manastir u kome od kraja Drugog svetskog rata živi monaško sestrinstvo. Monaški život i služenje narodu uvek su, kroz istoriju, bile osnovne aktivnosti gračaničkih monaha i monahinja.

Uz svakodnevne molitve i bogosluženja, manastir Gračanica bio je i važan prosvetni centar za kosovsko-metohijske Srbe u vreme turskog ropstva, a u manastiru je još u prvoj polovini XVI veka postojala prva štamparija.

Pod svodovima ove drevne Milutinove zadužbine duhovno su se obrazovale generacije sveštenika i monaha koji su svojim duhovnim i prosvetiteljskim radom ostavili jak pečat na istoriju srpskog naroda sa ovih prostora.

Izvor: zaduzbine-nemanjica.rs

---

 

IŠLA JE SVOJIM PUTEM…

SVAKA TVOJA REČ

Na današnji dan, 16. maja 1898. rođena je velika poetesa Desanka Maksimović

Svaka tvoja reč, u meni je do pesme porasla svaka tvoja reč.

Svaki tvoj dodir,
u meni je do zagrljaja porastao
svaki tvoj dodir.

Naš slučajni susret,
u meni je do života porastao,
naš slučajni susret.

Sve što mi se zbog tebe dogodilo,
kao očarano živi u meni,
i čini se, neće proći,
sve što mi se zbog tebe dogodilo.

Desanka i Sergej

I volela bih
da te tek sada volim prvi put.

Volela bih da ne verujem
da će mi srce za tobom proći
kada budeš jednom otišao.

Desanka Maksimović

---

FotoPlus

Brankovina

Stara, Protina (levo) i Nova, Desankina škola (desno) u Brankovini

MOLITVA OČEVOM SRCU

Oče, pronađi me noćas u svetu zlome,
nagni se nad mene sa nebeskog šara.
U molitvi jedino čujem da srcu mome
tvoje, već večno srce odgovara.

Kako si otišao sa  zemlje, nije davno,
nisi ljudske patnje još zaboravio.
Nagni se noćas nad ovo carstvo tavno
gde si jednom i ti sa nama boravio.

Neka me srce tvoje ovu noć čuva,
ono jedino na nebu za mene mari.
Nagni se noćas nad krov tvoj stari,
gde sam ja, i bolovi i jesen i drva suva.

Kada se Bogu molim, on hladno ćuti;
bezbroj je na svetu onih koji ga mole;
a ti, znam, u svakoj malenoj minuti
slušaš samo šta šapćem ja na zemlji dole.

Grob Desanke Maksimović u Brankovini

NAŠA TAJNA 

O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo poznanik bio,
ili prijatelj drag; ni kakav je, 
ni da li je u našim snovima
i žudima dana ovih ostao trag.

Neću im reći da li iz osame, 
žeđi, umora, ni da li je 
ikada ma koje od nas drugo volelo; 
niti srce naše 
da li nas je radi nas 
ili radi drugih 
kadgod bolelo.

Neću im reći kakav je sklad
oči naše često spajao
u sazvežđe žedno; 
ni da li sam ja ili si ti bio rad 
da tako bude – 
ili nam je bilo svejedno.

Neću im reći da li je život 
ili od smrti strah 
spajao naše ruke; 
ni da li zvuke 
smeha voleli smo više 
od šuma suza.

Neću im reći ni jedan slog jedini, 
šta je moglo, ni da li je moglo nešto, 
da uplete i sjedini 
duše naše kroz čitav vek; 
ni da li je otrov ili lek 
ovo što je došlo
onome što je bilo.

Nikome neću reći kakva se
zbog tebe pesma događa 
u meni večito: 
da li opija toplo kao šume naše s proleća; 
ili tiha i tužna 
ćuti u meni rečito. 
O, nikome neću reći 
da li se radosna ili boleća 
pesma događa u meni.

Ja više volim da prećutane 
odemo ona i ja 
tamo gde istom svetlošću sja 
i zora i noć i dan; 
tako gde su podjednako tople 
i sreća i bol živa; 
tamo gde je od istog večnog tkiva 
i čovek i njegov san.

JEDNO UVERENJE

Moram ti lepe večeri neke
zenice tople gledati do dna,
pa ti na kapke providne, meke,
lagano, kao milovanje sna,
spustiti usne.

Moram ti jednom u dana jatu
od mrskog dana učiniti drag,
pa ti na srce, blago kao bratu
kad bih da bola otklonim trag,
spustiti ruku.

Moram, kad jednom opazim da me
s radošću sretaš poslednji put,
uz tihu pesmu na tvoje rame,
taj tako čudno primamljivi kut,
spustiti glavu.

Tako ćeš lepih jutara nekih
pružajuć drugoj zenica dna
reći: „O, gde su oni meki,
slični milošti lakoga sna
poljupci njeni?“

Tako ćeš često u noći jatu,
kada ti život ne bude drag,
reći: „O, gde je ona kao bratu
da mi sa srca zbriše bola trag
dodirom ruke?“

Tako ćeš, posle lutanja razna
osamljen kad se vidiš prvi put,
reći: „O, gde je ona mazna,
ramena moga na osamljen kut
da spusti glavu?“

---

---

Život i rad Desanke Maksimović

Srpska pesnikinja, Desanka Maksimović, rođena je 16. maja 1898. godine u selu Rabrovica kod Valjeva. Otac joj je radio u školi kao učitelj, a ubrzo po njenom rođenju je dobio premeštaj, pa se tako cela porodica preselila u Brankovinu.

Detinjstvo je provela u Brankovini, gimnaziju je završila u Valjevu, a Filozofski fakultet u Beogradu.

Desanka Maksimović

U avgustu 1933. godine udala se za glumca i pesnika, Sergeja Slastikova. Imali su skladan život, iako nisu imali biološku decu. Mnogi smatraju da je sav njen porod bio književni.

Radila je kao profesor srpskog jezika u nekoliko škola od 1923. do 1953. godine. Prvo je radila kao profesor u obrenovačkoj gimnaziji, zatim u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu, nakon čega je premeštena u učiteljsku školu u Dubrovniku, gde je provela godinu dana. Posle toga je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. Jedna od njenih najboljih učenica bila je Mira Alečković, koja je takođe postala pesnik, ali i Desankina prisna prijateljica.

Desanka je osvojila brojne književne nagrade, među kojima su Vukova nagrada, Njegoševa nagrada i nagrada AVNOJ-a (nagrada Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije). Izabrana je za počasnog građanina Valjeva.

1985. godine rekonstruisana je osnovna škola u Brankovini, koju je Desanka pohađala i u kojoj je njen otac radio kao nastavnik. Stanovnici Brankovine nazvali su je „Desankina škola“.

U Valjevu je, još za njenog života, podignuta njena statua, iako se pesnikinja tome protivila, a kada su je pitali kako se oseća kada vidi svoj spomenik, rekla je: „Skamenila sam se“.

Zbog svoje besmrtne poezije, Desanka Maksimović je 17. decembra 1959. godine postala vanredni član Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. godine i redovan član.

Umrla je 11. februara 1993. godine u Beogradu, a sahranjena je u Brankovini.

Nakon njene smrti, osnovana je fondacija „Desanka Maksimović“ koja dodeljuje nagradu za književnost pod nazivom „Desanka Maksimović“.

Desankina poezija

Prve ocene svoje poezije dali su joj drugovi iz srednje škole u Valjevu. Čitala im je svoje pesme, a oni su se oduševljavali i hrabrili je da nastavi s pisanjem. Glavni motivi njenih pesama su ljubav i patriotizam. Njene pesme su mladalačke i pune entuzijazma, a opet ozbiljne i osećajne. Kaže se da se u pesmama Desanke Maksimović najbolje vidi pevljivost srpskog jezika. Neke od njenih najboljih pesama su: Predosećanje, Strepnja, Prolećna pesma, Opomena, Na buri, Tražim pomilovanje, Pokošena livada, Prolećni sastanak, Đačko srce, itd.

Njena poeziju su kritičari odmah nazvali ženskom poezijom, a pod tim nazivom su podrazumevali poeziju koja je prvenstveno zasnovana na mlakim lirskim osećanjima, a kojoj nedostaje misaona dubina. Zbog toga njenoj poeziji nisu pridavali onoliki značaj koliki je zaista imala. Međutim, njena iskrena, sveža i snažna lirska osećanja u dubini kriju i duboke misli o svetu i čoveku, i zapravo su zasnovana na dubokoj i vešto sakrivenoj misaonosti.

U vreme kada se javila Desanka Maksimović, u srpskoj poeziji su dominirale modernističko-avangardne pesničke tendencije, kao što su ekspresionizam, nadrealizam, i sl. Ona se, međutim, nije priklonila nijednoj vladajućoj pesničkoj školi, već je išla svojim putem. Umešno i skladno je povezivala tradicionalno i moderno. Pošto nije išla za književnom modom, njena poezija je bila pristupačna za najširi krug čitalaca.

Iako njena poezija nije bila moderna, svakako je bila savremena, što znači da je Desanka pratila sve značajnije događaje i zbivanja svog vremena i svog naroda. Ona je uvek bila uz „male“ ljude iz naroda. Na primer, kada je čula da su nemački vojnici streljali đake jedne osnovne škole u Kragujevcu, Desanka je napisala pesmu pod nazivom “Krvava bajka” koja govori o svireposti okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek kada se rat završio.

Poznati srpski pesnik Stevan Raičković je ovako video Desanku Maksimović:

„Desanku Maksimović mnogi smatraju pesnikom ljubavi, mladosti i vedrine, pesnikom zemaljskih lepota i plodova. U njoj, čini se, pre treba videti velikog pesnika velikih strahova i velikih sumnji. Ona je možda najautentičniji pesnik Srbije. Ali je ona još autentičnija kada opeva neku zemlju koja i jeste i nije, koja i postoji i ne postoji, i za koju se ne zna da li je pesnikov zavičaj ili zemlja njegovog progonstva. Od kada je objavila svoje prve pesme 1920. godine u časopisu Misao ona neprekidno stvara, tako da spada u naše najplodnije pesnike. Objavila je oko 50 knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. „Kada su se stvarale ove pesme, izvirali su stihovi kao voda; kao da sam neku česmu otvorila. I sama sam se čudila kako su tekli glatko, neprestano… Dogodilo se ono najpoželjnije, oblik i sadržaj su sliveni, jedno drugo ističu i dopunjuju,“ rekla je jednom prilikom sama pesnikinja.“

Krvava bajka

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu,

umrla je mučeničkom smrću

četa đaka

u jednom danu.

Iste su godine

svi bili rođeni,

isto su im tekli školski dani,

na iste svečanosti

zajedno su vođeni,

od istih bolesti svi pelcovani

i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu

umrla je junačkom smrću

četa đaka

u istom danu.

A pedeset i pet minuta

pre smrtnog trena

sedela je u đačkoj klupi

četa malena

i iste zadatke teške

rešavala: koliko može

putnik ako ide peške…

i tako redom.

Misli su im bile pune

i po sveskama u školskoj torbi

besmislenih ležalo je bezbroj

petica i dvojki.

Pregršt istih snova

i istih tajni

rodoljubivih i ljubavnih

stiskali su u dnu džepova.

I činilo se svakom

da će dugo

da će vrlo dugo

trčati ispod svoda plava

dok sve zadatke na svetu

ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu

umrla je junačkom smrću

četa đaka

u istom danu.

Dečaka redovi celi

uzeli se za ruke

i sa školskog zadnjeg časa

na streljanje pošli mirno

kao da smrt nije ništa.

Drugova redovi celi

istog časa se uzneli

do večnog boravišta.

Izvor: srednjeskole.edukacija.rs

---

---

Priredio: Bora*S

TRAŽIM POMILOVANJE…

Tražim pomilovanje za zgužvane misli

Za one koji su se izgubili

i svoje srce stisli.

Grob Desanke Maksimović u Brankovini

Za one koji klecaju pod teretom svog bremena

I koji ne znaju da za sve treba vremena

Za one koji hoće da na prečac postignu mnogo.

 

Tražim pomilovanje za one koji beže od života

I koji su zaslepljeni idejom

Da postoji divota

Jedino izvan naše planete

Za one koji beže kao dete

Kad se pred njima ukaže problem

Kojem u oči treba pogledati.

 

Tražim pomilovanje za one koji sami sebe ne razumeju

Nije zato što ne umeju

Već zato što su se udaljili od sebe

I što njihovo srce težak teret grebe

Što su ga sami sebi natovarili.

 

Iz zbirke pesama „Tražim pomilovanje„  Desanke Maksimović

Foto ilustracija: Bora*S

---

 

 

ŽENE VREDNE PAMĆENJA…

Objavljena luksuzna monografija o izuzetnim Srpkinjama u 20. i 21. veku. U knjizi predstavljeno 100 dama koje su ostavile dubok trag u svom vremenu

Olivera Marković

Iz štampe je u izdanju Zepter book world ovih dana izašla luksuzna monografija „Izuzetne žene Srbije 20. i 21. veka“, autorki Nede Todorović i Radmile Stanković.

Reč je o prvoj knjizi u novoj ediciji kuće koja se nimalo slučajno zove „Druga strana istorije“. Jer, kako se ističe u uvodu, postoji i ona druga strana – često nenapisana, manje poznata, manje citirana, ponekad zabašurena…

Po izboru autorki, među koricama knjige našlo se sto biografija naših znamenitih žena tokom prošlog i početkom ovog stoleća, koje su ostavile dubok trag u svom vremenu, često uprkos (ili u inat) otporima i omalovažavanjima sredine u kojoj su ponikle.

Tandem Todorović – Stanković predstavio je u dvojezičnom izdanju (na srpskom i engleskom jeziku) mnoge priznate, ali i osporavane ličnosti iz gotovo svih oblasti: politike, društva, nauke, medicine, arhitekture, književnosti, pozorišta, filma, muzike, sporta, medija. Nisu zaboravljene ni dobrotvorke i prosvetiteljke, od krunisanih glava do onih u monaškoj rizi.

Sve žene predstavljene su kratkim tekstovima, mini-esejima, koji svedoče o poreklu, obrazovanju i, naravno, visokim ostvarenjima u oblastima kojima su posvetile svoj život.

Monografija počinje s Milicom Tomić (1859 – 1944), ćerkom Svetozara Miletića, političarkom, novinarkom, borcem za ženska prava, pa i pokretačem feminističkog časopisa „Žena“ početkom 20. veka. Iza ovog, nažalost, skoro zaboravljenog imena, sledi poznato, ali nikad dovoljno priznato – ratnice i žene s najviše odlikovanja u Srbiji, .

A onda dolazi dugi niz istaknutih žena iz najrazličitijih oblasti života. U onom političkom, svoje mesto našle su, između ostalih, Jovanka Broz, Sonja Marinković, Saša Božović, Latinka Perović i Vesna Pešić.

Mileva Marić Ajnštajn, Milunka Savić

Za poznavaoce naše književnosti nije nedoumica što su među znamenitim imenima iz ove oblasti Isidora Sekulić, Desanka Maksimović, Mira Alečković, Svetlana Velmar Janković ili Milena Marković, a za one koji prate pozorišni i filmski život – Žanka Stokić, Ljubinka Bobić, Ita Rina, Mira Stupica, Marija Crnobori, Olivera Marković, Vida Ognjenović ili Svetlana Bojković…

 ZADUŽILE NAUKU

S dužnim poštovanjem i pamćenjem, izdvojene u oblasti nauke su Draga Jočić, prva žena lekar u Srbiji, kao i prva žena arhitekta Jelisaveta Načić; fizičarka Mileva Marić Ajnštajn, filozof i prevodilac Anica Rebac Savić, lingvistkinja Milka Ivić, svetski poznato ime u transplantaciji matičnih ćelija Nada Basara.

STRUGAR | 10. jun 2016.

Izvor: novosti.rs

________________________________________________________________________________

DESANKA…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________

Na današnji dan, 16. мајa 1898. godine u Rabrovici kod Valjeva, rođena je Desanka Maksimović.

Velika srpska poetesa, književnica i akademik, kao dete učitelja, detinjstvo je provela u Brankovini.Tu je odrastala i učila prve razrede osnovne škole, a danas se u senovitom delu crkvenog dvorišta u ovom mestu nalazi njen grob.

Gimnaziju završava u Valjevu, a potom odlazi na studije u Beograd. Kao student dobija stipendiju francuske vlade i godinu dana provodi i školuje se u Parizu.

Prve Desankine pesme štampane su 1920. godine u časopisu “Misao”.

Skoro ceo radni vek provela je kao profesor gimnazije.

Umrla je u Beogradu, 11. februara 1993.godine.

---

***

“Desanku Maksimović mnogi smatraju pesnikom ljubavi, mladosti i vedrine. Pesnikom zemaljskih lepota i plodova. U njoj, čini se, pre treba videti velikog pesnika velikih strahova i velikih sumnji.

Ona je možda najautentičniji pesnik Srbije. Ali je ona još autentičnija kad opeva neku zemlju koja i jeste i nije; koja i postoji i ne postoji. I za koju se ne zna da li je pesnikov zavičaj ili zemlja njegovog progonstva.

Prve svoje pesme Desanka je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“ i od tada ona neprekidno stvara, tako da spada u nase najplodnije pesnike. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze.

„Kada su se stvarale ove pesme, izvirali su stihovi kao voda; kao da sam neku česmu otvorila. I sama sam se čudila kako su tekli glatko neprestano….Dogodilo se ono najpoželjnije, oblik i sadržaj su sliveni, jedno drugo ističu i dopunjuju.“ – kaže sama pesnikinja. „Po svojoj motivskoj raznovrsnosti i bogatoj lirskoj skali od najjednostavnijih tonova do dubokih i misaonih sazvučja, lirika Desanke Maksimović se ukazuje kao srećna mogućnost da poput večite pesničke senke prati svoga čitaoca od njegovih prvih koraka u život, pa nadalje…”

Stevan Raičković

---

Desankine pesme prevedene su na više svetskih jezika, a i sama je „prepevavala” sa slovenačkog,  bugarskog i ruskog jezika.

Uz nezaobilaznu prvu zbirku „Pesme”, posebno se ističu njene poetske knjige: ”Tražim pomilovanje”, „Vrt Detinjstva”, „Gozba na livadi”, „Zeleni vitez”, „Pesnik i zavičaj”, „Miris zemlje,” „Otadžbino, tu sam”,”Nemam više vremena”…

PREDOSEĆANJE

Poznala sam te kad sneg se topi,
topi, i duva vetar mlak.
Blizina proleća dušu mi opi,
opi, pa žudno udisah zrak.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te u zvonak dan,
dan pijan, svež i mek.
Činjaše mi se već davno znan,
znan kad te poznadoh tek.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te kad kopni led,
led, dok se budi proletnji dah;
kad dan je čas rumen, čas setan, bled,
kad sretno se i tužno u isti mah.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Desanka Maksimović

---

 

BALKANAC…

TAMOiOVDE________________________________________________

BALKANAC

Ne stidim se što sam,
kako vi velite,
varvarin sa Balkana,
tla prljavštine i bure.
Čujte sad,
i kod nas ima neke
vama nepoznate kulture.

Vi prvo ispitujete i sumnjate,
daleki ste i od rođenih sinova,
za trpezu svoju
ne posadite svakog tuđina;
vi možete da pijete
a da svakom ne pružite
čašu vina.

A kod nas su još stari običaji grubi:
mi puštamo svakog pod svoje sleme,
kod nas se još i s namernikom ljubi,
kod nas se podvizi zbog gostoljublja čine;
kod nas svaki čovek ima
čitavo pleme
prijatelja i rodbine.

Vi, doista, imate
nekoliko miliona Hristovih kipova,
na svakog čoveka po jednoga,
imaju ga drumovi i polja, apsane i škole;
a kod nas, kad ljudi veruju u Boga,
u sebi ga nose,
i tiho mu se,
skoro u snu, mole.

Vi, istina, za svaki kut života
imate sprava i mašina,
sve ste sračunali i sve znate;
izumi su vaši za divljenje;
a mi još imamo starinske alate,
ali sve je kod nas još zdravo
i prirodno kao glina:
i umiranje, i rađanje, i življenje.

Vi imate čitave zbirke
pravila i nauka o slobodi,
o svemu se kod vas piše i pripoveda;
ali mi i po nepisanim zakonima
slobodno živimo
i nekog prirodnog držimo se reda,
slično ognju, vetru, i vodi.

Kod vas je, zbilja, sve tačno propisano,
kako se jede, govori, oblači;
a mi, kad govorimo, vičemo
i mašemo rukama,
i čorbu glasno srčemo,
i u rukavicama smo kao na mukama.

Sve je kod nas zaista prosto:
obuću nosimo od svinjske kože,
puno je kod nas seljačkih
navika i stvari;
i kraljevski preci naši
doista su bili govedari.

Narod naš, zbilja, u gnevu može da kolje,
ruši i pali;
ali mi nismo oni što smišljeno tlače,
mi ne smatramo da je svet celi
naše polje;
mi ne bismo podneli
ni urođenik prašumski da zbog nas plače;
duša nam je prostrana,
iako smo brojem mali.

Desanka Maksimović

---

ZNATE LI KO JE…

TAMOiOVDE………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………

Ko je mlada i lepa devojka (levo) na ovoj fotografiji? 

Početkom oktobra 2011. godine, u Brankovini (ovde) je otvorena  (rekao bih- napokon),nova muzejska postavka “O Desanki, perom i slikom”, posvećena Desanki Maksimović,slavnoj srpskoj poetesi.

 Tako je eto, nakon 26 godina, koliko je proteklo od prve  postavke “Zavičaj pesniku”, otvorene još za života Desankinog, spomen-kompleks u Brankovini dobio atraktivnost, koja će privući mnogobrojne posetioce i poštovaoce stvaralaštva, ove po mnogo čemu izuzetne osobe.. 

Sve pohvale za Narodni muzej iz Valjeva, koji je  pripremio  muzejsku postavku, koristeći  inovativne pristupe prezentacije, poput  atraktivnog dizajna i upotrebljene najsavremenije tehnologije, kao što su hologramske projekcije.

Ovakvim pristupom uspeo je da mnogobrojnim posetiocima omogući što kvalitetniji doživljaj. Idejna autorka izložbe je Dragana Lazarević Ilić, dok je autor dizajna Slobodan Sekulić Bogdanović.

Na doduše relativno malom ali ambijentalno rekonstruisanom prostoru u školi u kojoj je devojčica Desanka stanovala i sticala prva znanja, izloženi su komadi nameštaja i  brojni lični predmeti.

Knjige, rukopisi, fotografije iz skoro svih perioda njenog života, omiljeni joj šeširi i odevnii predmeti, ali i krevet, stočić (kupila ga od honorara po izdavanju prve zbirke pesama, 1924.godine), pisaća mašina…

I naravno, ono što je za vreme moje posete izazvalo najveću pažnju prisutne grupe turista-trodimenzionalni hologram.

Uz svo uvažavanje tehnologije, moju pažnju su ipak najduže zadržale, na panoima izložene fotografije i prelepo, rekao bih čak izuzetno emotivno pričana priča o Desanki, njenom stvaralaštvu, životu, ljubavi prema otadžbini, Brankovini, prirodi, ljudima i naravno Sergeju.

A priču zlatoveze godinama sa istim žarom još jedna divna osoba.

Ona, izuzetna, gospođa Cana, profesor književnosti i stručni vodič u spomen- komleksu, ovde u Brankovini.

Bora S.

---

---

 

FotoPlus

KRVAVA BAJKA…

„ZAŠTO SU TVOJI MECI IŠLI KA MOJOJ DECI ? O NJIMA SANJAM I MAŠTAM- DECU NE MOGU DA PRAŠTAM! “ – Bora Đorđević

---

Nemačke okupacione snage su od 19. do 21. oktobra 1941. godine u Kragujevcu streljale više hiljada nedužnih građana. Streljani su seljaci, radnici, žene, deca…Među njima su bili i đaci i profesori kragujevačke Gimnazije. Najmlađa žrtva imala je tek 11 godina.

Doznavši detalje o ovom monstruoznom masakru  nad civilnim stanovništvom  u Kragujevcu, srpska poetesa Desanka Maksimović napisala  je  Bajku. Krvavu.

U znak sećanja na nevine žrtve: Bora*S

---

KRVAVA BAJKA

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu,

umrla je mučenickom smrću

četa đaka

u jednom danu.

TRAŽIM POMILOVANJE…

TRAŽIM POMILOVANJE

Za one koji ne umiru na vreme

Za duševno stanje kao od pre pola veka,

Foto ilustracija: Bora*S

za čoveka koji voli starinske ljubavne pesme,

za one koji se prohujalog drže,

koji pišu kako se pisati ne sme,

za ljude koji ne umeju da idu brže, koji zaostaju bar pola koraka,

za one koji ne umiru na vreme, koji boluju od osvrta i rastanaka,

za one koji ne pale i ne žare,

za stare podvige i slave stare,

za one čiji je zavičaj na obalama prošlosti osto,

za njihovo gorko sećanja zadovoljstvo,

za one koji ugašena sunca brane,

koji se sećaju snegova od lane, tražim pomilovanje.

Desanka Maksimović

---

MOJE VREME U BRANKOVINI…

TAMOiOVDE……………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………..

Divan septembarski dan. Odličan put Valjevo – Šabac. Na 11. kilometru od Valjeva, skretanjem levo, ulazim u Brankovinu. Znamenito  srpsko mesto.

Brankovina-jedinstvena ambijentalna, kulturna i istorijska celina. Neponovljiva, po „zračenju“ tišine, mira ,svežeg i opojnog vazduha koji struji niz dolinu reke, spuštajući se sa okolnih šumovitih brda… po osobama koje tamo  znam i danas želim da sretnem.

Na ulazu u dvorište škole isijava pojava i ličnost g-đe Cane, nekadašnjeg profesora a danas stručnog vodiča kompleksa u Brankovini. Njen širok osmeh i srdačnost, gospodstveno vladanje – teraju vas da je smesta zavolite . Kao i Brankovinu.

A Brankovina – rekoh, znamenito mesto.

Po istorijskim ličnostima, njihovim spomenicima i zadužbinama…

Brankovina je „izrodila“ jednu od najpoznatijih srpskih porodica, porodicu Nenadovića: Knez Aleksa, Vojvoda Jakov, Prota Mateja, putopisac i književnik Ljuba… Sve sami Nenadovići.

Ovde je Desanka odrastala, naučila da piše i čita, radovala se, tugovala, volela… I kad je otišla, redovno se vraćala.

I kad je poetesa-kraljica postala i kad je poslednje ovozemaljske korake hodala.

U bajkovitom Crkvenom dvorištu, sa desne strane reke, dominira crkva Svetih Arhanđela, zadužbina Prote Mateje, podignuta 1830.g.

Pored crkve sveti grobovi. I ne samo Nenadovića. Nešto dalje u najsenovitijem delu dvorišta, ispod ogromne krošnje drveta-Desankin grob. Nema spomenika, nema mermera, nema biste…

Humka, krst , cveće i klupa na kojoj je Desanka odmarala, naročito pred kraj svoga Života.

Jednostavnost i skromnost ushićuju.

Sa druge strane reke nekadašnje školsko dvorište.U dvorištu dve školske zgrade, koje su danas muzeji .

U staroj školi koja je podignuta 1836. godine, nalazi se izuzetna postavka koja svedoči o razvoju školstva u Srbiji u 19.veku.

Druga školska zgrada „Desankina škola“, datira s početka 20. veka i u njoj je kao dete učitelja živela i učila Desanka Maksimović. Muzejaska postavka je njoj i posvećena.

Pri dnu dvorišta orginalan srpski vajat.

Nastavak doživljavanja Brankovine- posle ispijanja kafe, hladne vode sa kockama šećera i druženja sa dragim osobama.

Tekst i foto : Bora*S

---

---