ODRICALJKA
Biljno carstvo odriče se bilja,
putevi se odriču svog cilja.
Svog smisla se smisao odriče
odriču se reči svoje priče.
Kapi se odriču reke koju čine,
visine su pale u dubine.
Mrtvaci se odriču grobova,
a sanjari odriču se snova.
Na toj ludoj zemlji idem, vičem
ne pristajem, ja se ne odričem.
Brana Crnčević
Foto ilustracija: Bora*S
DUBINE
Između nas nisu daljine,
One se mere vrstama, miljama…
Ilustracija: Bora*S, ulje na kartonu
Između nas su blizine, blizine
koje se mere dubinama!
Dubinama koje sve ruše!
U dubinama se stapaju duše…
Dubinama Tišine do blizine,
— I do Jednine, do Jednine!
1941.
Arsenije A. Savin
Kada se čuje ime “Frojd” svi odmah pomisle na psihijatriju, psihologiju, terapiju i, najverovatnije, onaj čuveni psihoterapijski kauč, gde jadni pacijenti leže dok im psiholog čita misli i prodire u najdublje dubine duše.
Iako ta slika (mislimo na kauč i psihologa, ne na to da ovaj čita misli) možda donekle i liči na onu koja se mogla videti u Frojdovoj kancelariji početkom 20. veka (a ponegde je danas možemo videti), činjenica je da psihoanaliza jedna ozbiljna teorija, može se nazvati i pokret, koji je promenio psihologiju i srodne nauke, maltene iz korena.
Isto tako je i zauvek promenio i čovekovo shvatanje ljudske psihe i njegov pogled na neke stvari, u toj meri da je mnogim ljudima (pogotovo muškarcima) koji su se susreli po prvi put sa psihoanalizom, neprijatno da narednih par dana posle toga pozovu sopstvenu majku (videćemo kasnije zašto).
Ovo nije tipičan udžbenički tekst pa nećemo pisati o ovoj temi na način na koji se radi u njima, gde se, pre nego što se pređe na konkretnu diskusiju o temi, raspreda naširoko i naveliko o samom autoru teorije i njegovom životu, šta je jeo, pio i koji broj cipela je nosio. Ovakav način pisanja je posebno karakterističan za tekstove koji se bave psihoanalizom, jer je očigledno Frojd bio osoba o kojoj se ima svašta nešto reći.
Što se potreba ovog članka tiče, davaćemo samo važne informacije, to jest one koje se tiču psihoanalize kao teorije, bez ulaženja u to kada je, u minut, sat i dan, nešto palo Frojdu (ili nekom drugom autoru) na pamet.
Dakle, Frojd. Ko je on bio i šta je radio, ukratko? Prvo što će svi pretpostaviti je to da je Frojd bio psihijatar, psiholog, psihoterapeut ili nešto slično. Međutim, on nije bio ni jedno, ni drugo, ni treće. Možda je ovo treće postao kasnije, kada je već ozvaničio svoju teoriju i počeo od nje da zarađuje (tj. da prima klijente). Ali, pre prihvatanja psihoanalize u naučnim krugovima Frojd je bio običan lekar, tačnije neurolog. Poreklom je bio Austrijanac, a živeo je i radio krajem 19. i početkom 20. veka.
Ono što je dalje bitno za ovu diskusiju je to da je Frojd svoj rad nad ljudskom psihom počeo kod svog kolege i prijatelja, J. Brojera, koji je radio sa histeričnim pacijentima i pokušavao da ih “leči” metodom hipnoze. Ovaj hipnotički rad sa ljudima se pokazao kao validan i efikasan način da se osoba oslobodi od histerije.
Histerija je stari naziv za jednu vrsta psihološkog fenomena, gde dolazi do nekontrolisanog ispoljavanja emocija, a danas se uglavnom tako označavaju neuroze. U velikom broju slučajeva, kada se govorilo o histeriji mislilo se na psihosomatski poremećaj – na fizičku tegobu izazvanu nekakvim psihičkim problemom. E sada, kako su u stvari ova dvojica lekara lečila ljude od histerije, šta je tu zapravo bilo “lekovito” i zašto baš hipnoza?
Brojer je prvi i već ranije primetio da su neke somatske tegobe izazvane nekim psihičkim sadržajem. Bitna stvar ovde je uticaj jednog mehanizma, koji će zapravo ući u teoriju psihoanalize kao jedan od glavnih mehanizama funkcionisanja psihe, a to je potiskivanje. Ono što se dešava kod histeričnih (neurotičnih) osoba to je da osoba potisne neki emocionalni sadržaj – najčešće neku traumu ili neku neprihvatljivu misao.
Dalje, usled nemogućnosti svesne obrade ovog materijala (iz činjenice da je on potisnut, takoreći “gurnut pod tepih”), te i rešenja i oslobađanja tenzije, on mora negde da ode i da se ispolji. Najčešće se viđa situacija da se ovaj nepoželjan sadržaj, ta potisnuta energija, vrati kroz neku fizičku tegobu. Osoba, naravno, nije svesna da je nešto potisnula (proces potiskivanja je inače nesvestan i ne može se kontrolisati), te nema pojma da njen fizički problem ima bilo kakve veze sa nečim u dubini njenog uma. Brojerova ideja je bila da će fizička tegoba da se reši ukoliko se reši psihički problem, a on će se rešiti jedino ako ga osoba svesno obradi, ako ga se seti.
Baš zato je potrebno da se taj momenat pre potiskivanja, kada je osoba i dalje bila svesna tog sadržaja, vrati u njeno sećanje – a najbolji metod za to je hipnoza. Naravno, njegova ideja je bila dobra, jer su osobe posle hipnotičke seanse i prisećanja problema (npr. nekog traumatičnog događaja koji je potisnut) uglavnom se oslobađale fizičkih smetnji.
Da bi čitaocima bilo jasno o čemu ovde govorimo, navešćemo jedan primer iz prakse. Kod njih je došla neka devojka koja nije mogla da pije vodu – kad god krene da pije vodu počne da se guši i muka joj je. Kao da je bila nekako alergična na vodu, što je skoro pa nemoguće (ovaj poremećaj zapravo postoji ali je veoma, veoma redak). Terapeuti su pretpostavljali da je ovaj problem u stvari delo neke potisnute traume ili neprijatnog događaja, a ne stvarna alergija za vodu, za šta se ispostavilo da su u pravu.
Međutim, devojka nije uspevala da navede nijedan traumatičan / neprijatan događaj koji se desio i koji bi imao veze sa tim što ona ne može da pije vodu. Kada je hipnotički vraćena kroz sopstveno sećanje, devojka je spomenula jedan prizor koji je videla – psa koji liže čašu i pije vodu iz jedne od čaša koja se nalazila u kuhinji (iz tih čaša je i ona pila). Ovaj prizor je za nju bio toliko gadan, da ona na njega nije nikako odreagovala već ga je potisnula; ali se on vratio u formi “alergije” na vodu, mučnine, gušenja i odbojnosti prema pijenju vode.
U trenutku osvešćivanja sećanja, devojka je pala u afekt i postala užasno besna, što je u stvari predstavljalo njenu zakasnelu reakciju na prizor psa koji pije vodu, da bi trenutak kasnije uspešno mogla da pije vodu koju joj je ponudio terapeut. Od tog momenta, više nije imala odbojnost prema vodi – došlo je do osvešćivanja neprijatnog sadržaja i njegove obrade kroz emocionalno pražnjenje.
Dakle, jasno vam je kojom logikom ova priča ide – psihički sadržaji se moraju adekvatno i na vreme obrađivati, a ukoliko se ne obrade, onda to mora da se uradi u nekom trenutku kako se energija ne bi zadržavala i pravila problem. Upravo ovo zapažanje je inspirisalo čuveni Frojdov “hidraulički” model uma. Naime, Frojd je, na osnovu ovakvih i sličnih slučajeva, došao do teorije uma po kojoj se ovaj ponaša kao neka vrsta hidraulične mašine, gde su misli i čitav psihički sadržaj analogni vodi.
Zna se da, ukoliko imate jedan sud sa vodom, pa pritisnete vodu na jednom kraju, ona će izaći negde na drugom. Količina vode se neće izmeniti ukoliko primenite pritisak na jedan deo suda, već će samo vizuelno delovati kao da je tu ima manje, ali će je zato negde biti više. Tako, smatra Frojd, funkcioniše i ljudski um – postoji fiksna količina psihičke energije koju ne možete uništiti i ako je potisnete sa jedne strane, izaći će negde drugde. Dakle, ona se mora negde manifestovati, bilo u nekom drugom delu uma, bilo kroz fizičku energiju kao neka zdravstvena tegoba (psihomatska bolest).
Ovo je bio veliki pomak za Frojdovoa shvatanje i uspostavio korene psihoanalitičke misli. Iako je ovo krucijalna pretpostavka i važan temelj teorije ovo je samo mali deo onoga što je Frojd “otkrio”, a o tome ćemo u sledećem tekstu.
Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
FELJTON: Psihoanaliza (1)
Prethodni ćlanak: AUTIZAM
______________________________________________________________________________________
Da li je ljubav samo osećanje
Puno je toga napisano o ljubavi kao osećanju, ali malo o ljubavi kao sposobnosti. Erik From je, doduše, pisao o ljubavi kao “umeću” i pokušao da objasni iz čega se to umeće sastoji.
———————————————————————————————————————-
„„Je li ljubav umeće? Ako jeste, ona zahtijeva znanje i trud. Ili je ljubav ugodno osjećanje koje se rađa slučajno, nešto što čovjeka »obuzme« ako ima sreću?” , pita se From.
Dok većina ljudi veruje u ovo drugo, From, u svojoj knjizi “Umeće ljubavi” objašnjava ljubav kao veoma složeno umeće. Činjenica je da ljudi ne smatraju ljubav nevažnom. Oni su gladni ljubavi: iako gledaju bezbroj filmova o sretnim i nesretnim ljubavima, iako slušaju stotine tričavih pjesama o ljubavi — ipak će jedva ko pomisliti da bi išta trebalo naučiti o ljubavi.
To se čudno stanovište zasniva na više pretpostavki koje, ili pojedinačno ili kombinirano, teže da ga podrže. Većina ljudi shvata problem ljubavi ponajpre kao problem kako biti ljubljen, a tek onda kao problem voljenja, kao problem nečije sposobnosti da voli.
Zato je za njih problem: kako biti ljubljen, kako biti vredan ljubavi. U težnji za tim ciljem oni slijede nekoliko puteva. Jednim se naročito služe muškarci, a to je put koji im obećava uspjeh, moć i bogatstvo, koliko socijalna granica nečije pozicije dopušta. Drugi su put osobito izabrale žene, one se trude da budu privlačne, njegujući telo, uređujući odjeću itd.
Ostali se načini postizavanja privlačnosti, koje usvajaju i muškarci i žene, sastoje u razvijanju ugodnih manira, zanimljive konverzacije, u skromnosti, dobronamernosti, u nastojanju da se bude od koristi.
Mnogi od načina da postanemo vrijedni ljubavi isti su kao i načini kojima postižemo uspehe: „zadobiti prijatelje i uticajne ljude“. Zapravo, ono što većina ljudi u našoj kulturi podrazumeva pod — biti vredan ljubavi — u suštini znači „-biti popularan“ i „imati seksipila“.
* Pogrešne predstave o ljubavi
>>> Važnost objekta ljubavi nasuprot sposobnosti voljenja
Pošto smo usvojili stanovište da se nema šta učiti o ljubavi, druga premisa je pretpostavka da je problem ljubavi problem objekta, a ne problem sposobnosti. Ljudi vjeruju da je voleti lako, ali je teško naći pravi objekt ljubavi, ili pravu osobu koja bi nas volela. Za to stanovište postoji više razloga čije poreklo moramo tražiti u samom razvitku modernog društva. Jedan je razlog velika promena u izboru »objekta ljubavi« koja se zbila u dvadesetom veku.
U viktorijansko doba, kao i u mnogim tradicionalnim kulturama, ljubav većinom nije bila spontano lično iskustvo koje je moglo dovesti do braka. Naprotiv, brak je bio ugovaran prema konvenciji — ili između porodica partnera, ili pomoću bračnog pregovarača, ili bez tak vih posrednika. Brak je sklapan iz socijalnih motiva, a pretpostavljalo se da će se ljubav razviti pošto je brak već sklopljen.
U posljednjih nekoliko generacija ideja romantične ljubavi je postala gotovo univerzalna na Zapadu. U Sjedinjenim Državama, mada obziri konvencionalne prirode nisu potpuno odsutni, ljudi u velikoj meri traže »romantičnu ljubav«, lični doživljaj ljubavi, koji ih zatim treba da dovede do braka. Ta nova ideja slobode u ljubavi morala je znatno uvećati važnost objekta nasuprot važnosti funkcije.
>>> Tržišna orijentacija u ljubavi
S tim je faktorom usko vezana i druga karakteristična osobina savremene kulture.Čitava se naša kultura zasniva na apetitu za kupovanjem, na ideji uzajamno korisne razmjene. Sreća savremenog čoveka sastoji se u zadovoljstvu koje mu pruža gledanje izloga i kupovanje svega onoga što on sebi može priuštiti da kupi, bilo za gotovinu, bilo na otplatu. On (ili ona) promatra ljude na sličan način.
Za muškarca je privlačna devojka, a za ženu privlačan muškarac, nagrada koju traže. »Privlačan« obično znači zgodan omot osobina koje su popularne i tražene na tržištu personalnosti. Ono Što specifično čini ličnost privlačnom zavisi o modi vremena, u fizičkom kao i duhovnom smislu. Dvadesetih godina bila je privlačna djvojka koja puši i pije, koja je neuglađena i izazovna; danas moda više zahteva privrženost domu i povučenost. Pri kraju devetnaestog i na početku ovog veka muškarac je morao biti agresivan i ambiciozan — danas mora biti društven i tolerantan, kako bi imao privlačan »omot«.
Na svaki način, čovek se zaljubljuje u partnera takvih ljudskih kvaliteta kakve su dostupne njegovoj vlastitoj mogućnosti razmenjivanja. Spreman sam, dakle, za pogađanje: predmet mora biti poželjan sa stanovišta njegove socijalne vrednosti, a u isto vrijeme mora me želeti uzimajući u obzir sve moje otvorene i prikrivene osobine i mogućnosti. Tako se dve osobe zaljubljuju kad osjećaju da su našle najbolji raspoloživi predmet na tržištu, uvažavajući ograničenja vlastitih prometnih vrednosti.
Kao i pri kupovanju nekretnina, često prikrivene mogućnosti, koje se mogu razviti, igraju znatnu ulogu u tom pogađanju. Ne bi nas trebalo iznenaditi da u društvu, u kojem tržišna orijentacija prevladava i u kojem je materijalni uspjeh vrhunska vrednost, i ljudski ljubavni odnosi slede obrazac razmene koji vlada na tržištu roba i radne snage.
>>> O ljubavi se nema šta učiti
Treća greška koja vodi do pretpostavke da nema ničega što treba učiti o ljubavi leži u zbrci između početnog doživljaja »zaljubljivanja« i trajnog stanja »ljubavi« ili, bolje rečeno, »ostajanja« u ljubavi. Ako dvoje ljudi koji su bili stranci, kao što svi mi jesmo, iznenada dopuste da se zid između njih sruši, osete bliskost, sjedinjenost, taj trenutak sjedinjenja jedan je od najblaženijih, najuzbudljivijih doživljaja u životu. Taj doživljaj je još krasniji i čudesniji za osobe koje su bile osamljene, izolovane, neljubljene. To čudo iznenadne intimnosti često je olakšano ako je spojeno sa seksualnom privlačnošću i zadovoljenjem, ili njima podstaknuto. Međutim, ta vrsta ljubavi nije po samoj svojoj prirodi trajna.
Dva se bića dobro upoznaju, njihova intimnost gubi sve više svoj čudesni karakter, dok njihov antagonizam, njihovo razočaranje i uzajamna dosada ne ubiju i ono što je još preostalo od prvotnog uzbuđenja. Ipak, oni to sve ne znaju na početku: zapravo, oni uzimaju intenzitet zanesenosti, ono »ludovanje« jednoga za drugim, kao dokaz intenziteta njihove ljubavi, dok to može svedočiti samo o stupnju njihove prethodne usamljenosti.
To stanovište — da ništa nije lakše nego voleti — ostalo je i dalje pretežno shvatanje o ljubavi uprkos obilnim dokazima o suprotnom. Nema gotovo nijedne aktivnosti, ili pothvata, koji, kao ljubav, započinju s tako velikim nadama i očekivanjima, a koji se ipak tako redovno izjalovljuju. Kad bi to bio slučaj s bilo kojom drugom aktivnosti, ljudi bi bili radoznali koji su razlozi tom neuspehu i šta bi čovjek mogao uraditi da to poboljša — ili bi se naprosto odrekli svakog nastojanja. Budući da je to drugo nemoguće kad se radi o ljubavi,čini se da postoji samo jedan način da se prevlada neuspeh u ljubavi — da se istraže razlozi tom neuspehu i da se nastavi sa proučavanjem smisla ljubavi.
* Kako naučiti umeće ljubavi
Prvi korak u tom nastojanju je spoznaja da ljubav predstavlja sposobnost, umeće, baš kao što je život umeće; ako želimo saznati kako se voli, moramo i dalje nastojati u istom smislu kao što to moramo činiti kad želimo svladati bilo koje drugo umeće, recimo muziku, slikarstvo, drvodeljstvo, umeće medicine, ili inženjerstva.
>>> Koji su nužni stupnjevi u ovladavanju bilo kojim umećem?
Proces ovladavanja umećem može se prikladno podijeliti na dva dela: jedno, ovladavanje teorijom, i drugo, ovladavanje praksom. Ako želim ovladati umećem medicine, moram prvo poznavati činjenice o ljudskom telu i o različitim bolestima. Kad imam sve to teorijsko znanje, nisam nikako merodavan u ocjeni umeća medicine. Postaću majstor tog umeća tek posle velike prakse, dok se rezultati mog teorijskog znanja i moje prakse ne stope u jedno — u moju intuiciju, tu suštinu majstorstva u svakom umeću. Ali, i pored svladavanja teorije i prakse, postoji i treći faktor nužan da netko postane majstor u bilo kojem umeću — ovladavanje umećem mora biti naš najviši cilj.
Iskustva u radu sa klijentima u mojoj dugogodišnjoj praksi psihoterapeuta uverila su me da su, u krajnjoj analizi, svi psihološko emotivni problemi ljubavne prirode, da su povezani sa nekim nedostatkom sposobnosti voljenja sebe, drugih, rada, života…Frojd je govorio o tome da je silj psihoterapije da se osoba osposobni da voli i radi. Mislim da je to jedan te isti cilj. I sposobnost za rad je produkt ljubavi.
>>> Odakle ljubav i da li je stvarno aktivnost?
Igrom evolucije i svojim stalnim razvojem, čovjek postaje prva vrsta izbačena iz svoje povezanosti sa prirodom. Od životinjskih međuodnosa, vođenih pretežno instiktom, u njemu ostaje samo trag i ono što mu se dešava kroz život, nije više određeno sigurnim sponama prirode, već njegovim vlastitim snagama i borbom.
Svest o tome da za njega ništa nije predviđeno, da njegova egzistancija nije osigurana i uljuljkana u naručje prirode, vec zavisi od njega, svest da će taj život, ionako nesiguran, neizbežno završiti, a on tu neće moći ništa, svest da je sam u svom postojanju – u čoveku izaziva strah i usamljenost, koju From naziva „izolovanošću“. Ona izaziva stid, nelagodu i anksioznost, ako je ne uspijemo savladati, ona izaziva povlačenje iz stvarnog sveta, pri čemu on nestaje, što nije ništa drugo nego ludilo. Kroz istoriju, razvili su se različiti pokušaji savladavanja izolovanosti:
a) Orgijastička stanja – ulazak u stanje transa, prilikom rituala, u grupi ljudi. Tako osećamo povezanost sa grupom, sa drugim ljudima, a i ostatak sveta nestaje, pa se nemamo iz čega osećati izolovani. Odjek ovakvih rituala u modernim, zapadnim kulturama, jeste uživanje droge i alkohola, ili seksualni odnosi, podstaknuti samo željom da se doživi orgazam. Rezultat ovih stanja je intenzivan, kratkotrajan i snažno obuhvata i psihu i telo.
b) Komformizam – utapanje u grupi ljudi, potreba da ugušimo ili sakrijemo sve što nas čini posebnim, da bi smo bili deo nečega, da ne bismo bili sami. Gubi se individualnost, prihvata nametnuto mišljenje, a potreba da budemo drugačiji zadovoljava se nevažnim, sitnim detaljima.
c) Stvaralačka aktivnost – stvaranje kreativnog ili umetničkog dela sa kojim umetnik srasta, spaja se i prestaje biti izolovan.
Kako ovi načini sjedinjavanja, očito, nisu zadovoljavajući ni trajni, ljudskom rodu ostaje samo – ljubav, sila koja drži na okupu porodicu, društvo i sprečava plimu ludila. „Bez ljubavi, ljudski rod ne bi mogao opstati ni jedan dan.“ Ljubav nije sve ono što njome smatramo. Ponekad je to simbiotička povezanost, slična vezi majke i fetusa, u kojoj su oboje potrebni jedno drugome. Psihička simbioza ima dva oblika, sadistički – aktivan i mazohistički – pasivan.
Potčinjavanje drugih pod svoju kontrolu ili stavljanje sebe pod tuđu vlast – ništa od toga nije ljubav. Ona je aktivnost u kojoj pojedinac ne gubi, već zadržava ili čak pronalazi svoje ja. Iako je aktivnost, ona nije poput radnog vremena, provedenog u mukotrpnom radu za tuđe ciljeve, neusmjerenog na vlastito zadovoljstvo, izgrađivanje i pronalaženje, ali materijalno produktivnog. Ljubav ne proizvodi ništa, ali smo usmereni na to da dajemo, u nju ulažemo aktivno ucešće.
Davanje nije odricanje od svoga, već dokaz da u nama postoji život, da imamo šta da pružimo onoj osobi koju volimo. Davanje znači i dobijanje. „U činu davanju nešto je rođeno i obe osobe koje učestvuju u tom činu zahvalne su za život koji je za njih rođen.“
* Šta nam je to potrebno za ljubav?
Davanje koje znači primanje, nemoguće je bez iskrenosti i odsustva sebičnosti. Ljubav je moguća samo za zreo karakter, jer se on, kao takav, ne plaši dati sebe. Potrebne su još neke osobine.
a) Briga – nju najbolje pokazuje briga majke za dijete. Ljubav traži da nesebično i aktivno podstaknemo razvoj i rast osobe koju volimo. „Čovjek voli ono oko čega se trudi i trudi se oko onoga što voli.“
b) Odgovornost – u ljubavi imamo dovoljno energije da odgovorimo na potrebe osobe koju volimo, otkrivši ih sami ili vodjeni njenom sugestijom.
c) Poštovanje – znamo ko je zbilja objekat naše ljubavi, pružamo sve što imamo, dobro znajući sve mane voljene osobe, ne pridajući joj osobine koje bismo zeleli da je karakterišu.
d) Poznavanje – omogućava da zanemarimo svoju emotivnu reakciju i voljenu osobu vidimo kao što se ona vidi. Prodiremo u dubinu njene ličnosti i znamo kako joj pomoći. Na ovaj način pokušavamo otkriti tajnu ljudske prirode, jer ako se odreknemo kognitivnog puta, misli i destrukcije, nasilja i rastavljanja jedinke, što je samo uništava, ostaje nam samo put ljubavi. To sjedinjenje daje nam osećaj da smo postali jedno sa voljenom osobom i sa celim svijetom, da smo upoznali. No, ovom osećaju spajanja mora predhoditi kongitivno poznavanje psihičkih osobina osobe koju volimo.
* Koga mi volimo?
Ljubav je aktivnost usmerena na jednu osobu, ali tako da kroz nju učimo da volimo celi svet i sve ljude. Ljubav se ne meri objektom koji volimo, već umećem kojim ga volimo, njega i celi svet. Usmjerena je na različite objekte, i tako razlikujemo različite vrsta ljubavi:
a) Bratska ljubav – osnova svih vrsta ljubavi. Prema svakom ljudskom biću osećamo brigu, odgovornost, poštovanje i poznavanje. Ona povezuje ravnopravne ljude, vodjena je potrebom da se upozna, da se ne sudi površno, već da se prodre u dubinu tuđe tuge, straha, nemoći. Odlikuje se saosećanjem i željom da se pomogne.
b) Majčinska ljubav – javlja se u dva vida. Prvi je briga i odgovornost za telesni rast i razvoj, a drugi je ulevanje volje i ljubavi za životom. Razvija osećaj da je divno biti živ, ali je taj osećaj moguć samo ako i sama majka to oseća. Usmerena je ne samo na malo dete, već na dete koje raste, razvija se i osamostaljuje se, što je najteži trenutak za majku ako nije naučila da voli druge ljude. Nesebična je i bezuslovna, dobijamo je “besplatno”, samo zato što postojimo, i ne moramo se boriti za nju. Sa druge strane, postoji očeva ljubav, koja je uslovljena i koju moramo zaslužiti zadovoljavajući postavljene kriterijume.
c) Erotska ljubav – želja za potpunim sjedinjenjem i stapanjem sa drugim ljudskim bićem. Ova ljubav nije zaljubljenost, ni seksualno privlačenje, ni razgovor o intimnim stvarima, ni sloboda da se svađamo, ni zajednički pogled na život, ni sebičnost u dvoje. Ona je pomalo od toga svega, i odluka da ćemo živeti za tu osobu koju odlikuju osobine svojstvene samo njoj. Ljubav je i čin volje i individualna privlačnost.
d) Ljubav prema sebi – briga za sebe, kao posebnu ličnost, bez koje ne bismo imali hrabrosti otvoriti se i dati sebe. Razlikuje se od sebičnosti, jer sebičnst nije ljubav – samo prazna osoba pokušava da se utopi u samo za sebe omiljenim bogatstvima. Čovjek koji voli ljudska bića, sasvim prirodno, voli i sebe jer je i on ljudsko biće.
e) Ljubav prema Bogu – potreba za sjedinjenjem sa vrhovnom bićem, nečim što je veće od nas samih. Od stepena razvoja pojedinca zavisi da li će u predstavi Boga tražiti majku ili oca, ili ga prihvatiti kao univerzalni princip, kao način života kroz koji će težiti da postane deo pravde, samilosti i ljubavi.
Autor: Nebojša Jovanović
Izvor:danas.rs/07/07/2010
___________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________
ČUDO IZ DUBINA
Svetski okeani prepuni su čudnih stvorenja.
To je bio slučaj i kada je Stjuart Frejzer blizu Novog Zelanda izvukao potpuno providnu životinju nalik velikoj škampi. Naučnici navode da je reč o malo poznatom stvorenju „Salpa maxima„.
Ribar sa Novog Zelanda ostao je zbunjen kada je u vodi ugledao životinju nalik providnoj škampi.
„Dvoumio sam se da li da je izvučem iz vode. Ipak, radoznalost je prevladala pa sam životinju izvukao na čamac“, kaže Stjuart Frejzer.
Prema njegovim rečima, osećaj dok je držao bio je neverovatan.
„Prilično je čvrsta, pomalo kao stvrdnuti žele. Unutra je cela providna sem jednog narandžastog loptastog dela“, objašnjava Stjuart.
Prirodno, odmah je i fotografisao čudnog stvora, a svi lokalni ribari i prijatelji ostali su zbunjeni kada im je pokazao.
„Nemamo nikakvu ideju koja je ovo životinja, pošto nikada nismo videli ništa slično“, dodaje Novozelanđanin.
Međutim, Debora Kraknel, vođa istraživačkog odeljenja Nacionalnog morskog akvarijuma u Plimutu, kaže da ona veruje da je to stvorenje poznato kao Salpa maxima, o kojoj se vrlo malo zna.
Obično naseljava hladnija mora, ali se ponekad veće koncentracije ovih životinja mogu naći i u toplijim delovima okeana.
rts.rs (21. jan 2014)
_________________________________________________________________________________________
NOVA VRSTA BUBE S NARANDŽASTIM TUFNAMA I SREBRNOM KOSOM
Nova i pomalo čudna vrsta insekta pronađena je nedavno u prašumama Južne Amerike. Inače ona je samo jedan insekt od 60 novootkrivenih vrsta iz prašuma južnoistočnog Surinama….
Južni Surinam je poznat naučnicima kao jedno od poslednjih mesta na planeti gde postoje velika prostranstva netaknute tropskih šuma.
Za šestonogu bubu sa srebrnom „kosom“ naučnici smatraju da je ovo insekt poznat kao „nimfa“. Novootkrivena neobična buba je dugačka sedam milimetara, dok sa svojom srebrnom kosom podseća na popularnu lutku trol iz devedesetih godina.
Neobična buba je karakteristična je po tome što na zlatnom oklopu ima narandžaste pruge i tačkice, i srebrnu „kosu“.
Naučnici (biolozi) smatraju da se ovaj čudni insekt „uklapa“ tj pripada porodici nimfa: Dictyopharidae, Nogodinidae, Lophopidae, i Tropiduchidae.
Zanimljivostidana.com.
_________________________________________________________________________________________
NOVA VRSTA PTICE OTKRIVENA U PRESTONICI KAMBODŽE
Nova vrsta ptice otkrivena je juče u Kambodži – i to ne u udaljenoj prašumi, već u glavnom gradu te zemlje.
Prema izveštaju Društva za očuvanje sredine sa sedištem u Njujorku, „kambodžanska krojačica“, kako su nazvali vrstu, veličine je vrapca i naseljava nisko, vlažno šipražje Pnom Pena i drugih lokacija van grada.
Ptica je siva sa braonkastocrvenom kapicom i crnim vratom.
U saopštenju se navodi da je još samo jedna vrsta jedinstvena za Kambodžu, kambodžanski drozd, endemski za planinski masiv Kardamom.
Beta | Foto: AP | blic.rs/27. 06. 2013.
___________________________________________________________________________________________
OTKRIVENA NOVA VRSTA SISARA
Tim istraživača sa Smitsonijan instituta u Vašingtonu objavio je danas da je otkrio novu vrstu sisara nazvanu olingito.
Kako prenosi AP, reč je o prvoj novoj vrsti mesoždera otkrivenoj na Američkom kontinentu u poslednjih 35 godina.
Veličine rakuna, sa njuškom medveda, olingito živi u planinskim šumama Ekvadora i Kolumbije.
Ovaj mali sisar, težak u proseku oko jedan kilogram, aktivan je noću kada skače po krošnjama drveća u potrazi za hranom.
blic.rs/Tanjug 15. 08. 2013 /Foto: AP
_________________________________________________________________________________________
BIOLOZI OTKRILI NOVE VRSTE RIBA NA NOVOM ZELANDU
Grupa biologa došla je do fascinantnog otkrića tokom istraživanja mora oko obala Novog Zelanda kada su pronašli do sada nepoznate vrste riba.
Naučnici sa univerziteta Aberdin sa svojim „otkrićima“
Pomorski biolozi sa univerziteta u Aberdinu koji su vršili istraživanja na severu Novog Zelanda u blizini ostrva Kermadek otkrili su nekoliko novih vrsta riba.
Tokom sedam dana koliko je trajala njihova ekspedicija, načinili su oko 6.500 fotografija i uhvatili oko stotinu riba. Najveći broj novih vrsta koje su otkrili pripada rodu jegulja. Među otkrivenim vrstama je i takozvana „riba pacovka“ koja je poslednji put uhvaćena pre 100 godina i za koju se smatralo da je izumrla.
Neke vrste jegulja živele su na takvim dubinama da su gotovo sasvim prozirne usled nedostatka sunčeve svetlosti, dok su kod drugih oči zakržljale, takođe zbog života u mračnim morskim dubinama.
M.M. | blic.rs/18. 02. 2013.
___________________________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S
TAMOiOVDE__________________________________________________________________________
Bajkalsko jezero – sibirsko plavo oko
Bajkalsko jezero se nalazi u južnom Sibiru. Ima oblik polumeseca. Najdublje je na svetu i najveće u Evropi. Sa površinom od 31.500 kvadratnih kilometara predstavlja 20 odsto slatke vode u svetu (23.600 kubnih metara) neprocenjiv je prirodni resurs, ne samo Rusije, već čitave planete
Photo: Andrzej Barabasz (Chepry) / Wikimedia Commons
Bajkalsko jezero je sa dužinom od 636 kilometara, maksimalnom dubinom od 1.637 metara i 1.600 životinjskih i biljnih vrsta i odličan svedok istorije Zemlje. Zaštićeno je šumovitim planinama od kojih neke dostižu i više od 2.000 metara visine. Temperatura jezera, čije su vode besprekorno čiste i kristalno jasne je oko 10 stepeni Celzijusa
U maju, neposredno posle otapanja leda, Bajkal je proziran do 40 metara dubine. Poređenja radi, u drugim jezerima uglavnom se ne vidi ni do polovine te dubine. Najveći deo jezera zamrzne se tek u januaru i tada je sloj leda na nekim mestima debeo 1,5 metar. Okolni sibirski predeli zamrzavaju se mnogo pre Bajkala.
Od 2.700 vrsta ribe koje žive u jezeru Bajkal, više od 60 odsto njih ne postoji nigde na drugom mestu, poput golomjanke, velike ribe čije prozirno telo sadrži 50 odsto masnoća i može da podnese snažan pritisak na kilometar dubine. Druga endemska vrsta je slatkovodna foka. Ribari najradije love omul (slična šaranu), a prodaja njenog mesa, najčešće znači život za lokalno siromašno stanovništvo.
Bajkalsko jezero prima vode iz čak 336, što manjih što većih, reka od kojih je najveća Selenga.
Legenda kaže da je Bajkal starac sa 336 sinova i kćeri ali se samo jedno dete odmetnulo – u vidu jedine reke po imenu Angara, koja ističe iz jezera. Navodno je surovi, strogi Bajkal nameravao da uda ćerku za Irkuta, a ona se zaljubila u Jeniseja. Jednom, dok joj je otac spavao, iskrala se i pobegla sa svojim voljenim. Kad se Bajkal probudio i video da mu je ćerka otišla, pobesneo je. Orkanski vetar je dizao ogromne talase, lomio drveće, zveri su se razbežale, a ribe pobegle na dno jezera. Čak je odlomio stenu sa planine i bacio za odbeglom ćerkom. Stena je, navodno, pala na devojčino grlo. Umirujući Angara je plakala i molila da joj da malo vode i oprosti. Umesto vode dobila je očeve suze. Hiljadama godina od tada voda Angare pomešana sa suzama uliva se u Jenisej.
Bajkal je tmuran i strašan, a stena koju je bacio dobila je ime Šamanski kamen. Tu su se vekovima prinosile žrtve da se Bajkal ne bi naljutio, srušio stenu a voda poplavila svu zemlju!
Ako putnici žele bolje da upoznaju jezero koje ima i 27 ostrva, trebalo bi da plove najmanje mesec dana. Turističke brodske maršute obično traju pet-šest dana. Na obalama, neretko, videće medvede, lisice i srndaće. Na šumovitom vidikovcu uz Bajkal, odakle se pruža veličanstven pogled na jezero, na granama drveća vezane su mnogobrojne krpice i trake. Turisti koji su ih tu ostavili su, verovatno, poželeli da se jednog dana ponovo vrate na Bajkal.
Duboko jezero poznato i kao plavo sibirsko oko kao magnet privlači turiste iz celog sveta, a Rusi ga smatraju najvećim prirodnim čudom. Ime mu dolazi od tatarskog „bai-kul” što znači bogato vodom na jeziku naroda Kurikan koji je na ovom području živeo pre 1.300 godina.
Geolozi imaju zanimljive teorije o jezeru. Smatraju da je Bajkal u prošlosti bio jezero, danas je „more”, dok će u budućnosti biti okean!
b92/Slađana Raner/ Izvor: Politika
http://www.youtube.com/watch?v=iJlv9-Uy074
***
Grupa sibirskih perkusionista postala je pravi internet hit nakon što je objavila video na kom svira “bubnjeve od leda” na zamrznutom jezeru Bajkal.
Na minus 20 stepeni Celzijusa, ovi talentovani ljudi pronašli su inspiraciju u čitav metar debelom ledu.
“Osećala sam se kao da sviramo bubnjeve koje nam je ostavila priroda, sami pod suncem na zamrznutim vodama najneverovatnijeg jezera na svetu”, kaže arhitekta iz Irkutska Natalija Vlasevskaja (31) i organizator grupe perkusionista pod nazivom “Etnobit”.
Ovo jezero staro 25 miliona godina zamrzava se zimi i najstarije je i najdublje na svetu. Poslušajte za kakvu muziku je zaslužno.
B92
TAMOiOVDE_______________________________________________________
RADAR U OKU
Dosadašnja naučna saznanja pokazuju da životinje vide svet na drukčiji način od čoveka.
Mačije „dihromatsko“ viđenje sveta
Pas, na primer, ne vidi da je lopta crvena, a ako se kotrlja po zelenom travnjaku, onda je i ne primećuje.
Dokazano je da ova životinja ne vidi da su predmeti crveni i teško može da ih uoči na zelenoj pozadini. Isti je slučaj sa jelenima, konjima i pčelama, koji takođe ne mogu da raspoznaju crvenu boju.
Njihovi fotoreceptori, ćelije osetljive na svetlost, nisu u stanju da registruju dužinu svetlosnih talasa koja joj odgovara.
Naučnici su otkrili da životinje opažaju boje drugačije od ljudi i mogu da vide svetlosne zrake koji su nama potpuno nevidljivi. Teško je zamisliti njihove vizuelne sposobnosti. Pomislimo samo na ptice čije vidno polje, zahvaljujući očima postavljenim sa obe strane glave, pokriva ugao od gotovo 360 stepeni, ili neke pauke, koji raspolažu sa po četiri ili šest pari očiju, a svako ima specifičan zadatak pri opažanju ili fokusiranju plena.
Građa njihovih očiju takođe može biti potpuno različita, kao što je slučaj sa složenim očima insekata i ljuskara. Njihovi organi vida sastavljeni su od nekoliko stotina telašaca nazvanih homatidi, a svako od njih doprinosi formiranju takozvanog „mozaičkog“ viđenja, koje nije tako oštro kao naše, ali je savršeno prilagođeno potrebama insekata da u toku letenja uoče i najmanji pokret u okolini. Osim toga, da bi do krajnjih granica povećalo sposobnost uočavanja pokreta, oko mora da registruje slike koje se veoma brzo smenjuju. Kod složenih očiju, ovu sposobnost omogućuju izuzetno aktivni fotoreceptori. Tako neki insekti mogu da uoče 330 slika u sekundi, što je zaista zapanjujuće u odnosu na svega 50, koliko u istom vremenskom periodu registruje ljudsko oko.
Grupa naučnika sa Univerziteta u Lundu, u Švedskoj, dokazala je nedavno koliko je vizuelni svet životinja pun iznenađujućih otkrića. U toku jednog istraživanja posvećenog građi insekata, otkrili su da krila pčela, osa i muva nisu tako prozirna, kako nam se čini, nego sadrže čitav kaleidoskop boja sa metalnim prelivima. Mada to niko nije očekivao, ove krhke i lagane tvorevine, kad ih posmatramo na tamnoj pozadini, kriju u sebi bogatu paletu boja upotpunjenu karakterističnim šarama.
Još 1843. godine, francuski entomolog Klod Šarl Guro zapazio je prisustvo boja na krilima voćne mušice. Ali, učinilo mu se da one zavise od ugla pod kojim dopire svetlost i od ugla posmatranja, kao kod mehurova od sapunice. Švedski biolozi uspeli su da dokažu kako boje zavise od građe samog krila, tačnije od razlika u njegovoj debljini, budući da ono nije glatko nego isprekidano mnogobrojnim ispupčenjima.
Prema tumačenju Justejna Kjerandsena, iz laboratorije u Lundu, u dodiru sa krilom, jedan deo svetlosnih zraka se odbija. Neki pogađaju gornju površinu krila i ne prolaze kroz njega, dok drugi prodiru do donjeg sloja. Kad se vrate do posmatrača, ova dva odbijena zraka mogu da se sretnu, da međusobno reaguju i, zavisno od svoje talasne dužine, određenu boju učine vidljivom. Suprotno onome što se događa na površini mehura od sapunice, čija je struktura promenljiva, boje na krilima insekata su stabilne.
O ulozi ovih boja, naučnici kažu da najverovatnije služe za prepoznavanje jedinki iste vrste, a posebno onih suprotnog pola. Posmatranja su pokazala da ženke ovih insekata obično imaju deblja krila pa su, uprkos istim šarama, njihove boje drukčije nego kod mužjaka.
Odavno je poznato koliko su insekti oprašivačI osetljivi na ultraljubičaste zrake, i koliko je ta sposobnost uticala na procese njihove paralelne evolucije sa biljkama čiji cvetovi ove zrake mogu da odbijaju. Ultraljubičasti zraci imaju talasnu dužinu manju od 400 nanometara, pa nisu prisutni u nama vidljivom spektru koji obuhvata čitavu gamu boja između 400 i 700 nanometara.
Za nas su nevidljivi, čak i opasni, jer ljudske oči i koža nisu od njih zaštićeni, ali su značajna komponenta svetlosnog zračenja u ambijentu, a i razne životinjske vrste ih primenjuju. Pčele i golubovi koriste ih za orijentaciju kad je vreme oblačno. Mužjaci i ženke senica, čije žuto i plavo perje nama izgleda istovetno, mogu međusobno da se prepoznaju po različitim ultraljubičastim nijansama na glavi. Ultraljubičaste mrlje koriste i neke vrste tropskih ribica, kako bi tokom sezone parenja prepoznale jedinke suprotnog pola.
U arktičkim prostranstvima, gde je prisustvo ultraljubičastih zraka veće, a sneg pojačava njihovo odbijanje, ovo zračenje stvara čudesno obojen svet nedostupan našem oku. Britanski naučnik Glen Džeferi, nedavno je u „Dnevniku eksperimentalne biologije“ objavio svoje otkriće da oči irvasa nemaju zaštitu od ekstremnih ultraljubičastih zraka i da opažaju svetlosne zrake sa talasnom dužinom između 350 i 320 nanometara.
Ova sposobost omogućuje im da prepoznaju boje snega i drugih elemenata u okolini. Kad je upotrebio kameru koja registruje ultraljubičaste zrake, Džeferi je otkrio elemente koji apsorbuju ove zrake i izgledaju crni u kontrastu sa belinom snega. Tako irvasi na snegu mogu da vide tragove urina, koji otkrivaju prisustvo predatora, a pronalaze i lišajeve, glavni izvor hrane tokom zimskih meseci. Na isti način, oni vide i krzno životinja, što omogućava da izbegnu susret s vukovima.
Informacije se najjednostavnije i najbrže primaju i šalju pomoću čula vida. Čovek je aktivan danju, pa je njegovo oko osetljivije na boju nego na svetlost. Na našoj mrežnjači postoji oko 160 000 štapića po kvadratnom milimetru, dok mačka na istoj površini ima 460 000 ovih telašaca osetljivih na svetlost. Ali, u poređenju s mačkom, naše oko je mnogo osetljivije na boje, jer imamo „trihromatski“ vid. Kod nas postoje tri vrste konusnih fotoreceptora osetljivih na boju, jedna za crvenu, druga za zelenu i treća za plavu, a njihova različita stimulacija omogućuje nam da vidimo i sve druge kombinacije boja. Međutim, većina drugih sisara, podrazumevajući i mačke, ima „dihromatski“ vid i raspolaže samo sa dve vrste konusnih telašaca, od kojih je jedna osetljiva na kratke talase (plavu i ljubičastu svetlost), a druga na srednje (zelenu i žutu).
Tri dimenzije
Ljudsko vidno polje u proseku pokriva ugao od 190 stepeni, pri čemu središnjih 60 stepeni obuhvata zonu binokularnog vida. To znači da predmete koji se nađu u ovom vizuelnom konusu možemo istovremeno fokusirati sa oba oka, pa smo zato u stanju da ih sagledamo u tri dimenzije i procenimo njihovu visinu, dužinu i dubinu.
Mačija prednost
Kao sve životinje iz ove porodice i domaća mačka ima veoma razvijeno čulo vida. Njeno vidno polje je gotovo iste širine kao naše, ali je pojas binokularnog vida znatno širi i zahvata ugao od punih 99 stepeni. Ovo predstavlja značajnu prednost u odnosu na naše vizuelne sposobnosti i omogućuje joj da sa izvanrednom preciznošću procenjuje razdaljinu koja je deli od plena.
Slepe tačke konja
Konj spada u životinje sa najširim vidnom poljem. Mada postavljene sa strane, njegove oči su okrenute napred, što svakom oku omogućuje monokualrni vid od gotovo 190 stepeni sa strane i 180 stepeni u visinu. Pritom pojas binokularnog vida zahvata 65 stepeni. Zbog toga vidno polje konja ima dve slepe tačke, jednu frontalnu, između očiju i drugu u visini repa.
Četvorooka riba
Ova vrsta ribe, poznata pod latinskim nazivom Anableps, pliva ispod same površine vode, a njene oči, podeljene na dva dela, imaju dve mrežnjače, gornju i donju, koje joj omogućavaju da vidi iznad površine i ispod nje.
S. Jovičić/
Izvor_zov.rs
TAMOiOVDE 