DA LI IMATE MUŠKI ILI ŽENSKI MOZAK…

tamoiovde-logo

Da li imate muški ili ženski mozak (i da li je to uopšte važno)?

Zablude o ‘’muškom i ženskom mozgu’’ nikada ne zastarevaju, a nauka nastavlja da ih proučava – bilo da se radi o biologiji ili (iznenađujuće?) sociologiji.

transsexual-brain-scan-copyBBC serija ‘’Da li je vaš mozak muški ili ženski’’ bavila se upravo ovom dilemom, gde je, indikativno, muški deo para istraživača Majkl Mozli tvrdio da postoje razlike između muškog i ženskog mozga koje su nusprodukt hormona kojima smo izloženi još u materici, dok istraživačica Alis Roberts smatra da se razlika javlja usled neujednačenosti testova koji ovo mere. Istorijski gledano, veza između biologije i feminističke politike uvek je bila ambivalentna i turbulentna.

Naročito se danas sukobljavaju istraživanja neuronaučnika sa stanovištima koja izjednačavaju utvrđivanje razlika u funkcionisanju muškog i ženskog mozga sa – seksizmom. Reči koje se pripisuju Brunu Latouru su ‘’nauka je zapravo politika’’.

Mnoge feministkinje poput Rut Blejer su se uključivale u razmatranje takozvanih determinističkih – bioloških objašnjenja razlika među polovima. Rut Blejer je bila i feministkinja i neuropsiholog i stoga je neumorno ukazivala na mane i nedostatke neurobioloških istraživanja čiji nalazi su bile razlike među polovima. Od osamdesetih godina prošlog veka do danas ne prestaje ovaj sukob mišljenja i perspektiva. Skovan je i termin ‘’neuroseksizam’’ koji se odnosi upravo na mogućnost da se istraživanjima mozga ‘’naturalizuju’’ razlike među polovima.

Već smo pisali o pretpostavljenoj većoj sklonosti žena takozvanim poremećajima raspoloženja nego što je to slučaj sa muškarcima ovde i ovde. Da se podsetimo, prema podacima Nacionalnog Instituta za Mentalno zdravlje, žene imaju 60% više šansi da obole od nekog oblika anksioznog poremećaja.

Svakako, ovi poremećaji pogađaju više od 40 miliona ljudi na godišnjem nivou, prema podacima iste organizacije, tako da je i broj obolelih muškog pola značajan. Međutim, i kada ostavimo prevalence po strani, istraživanja pokazuju da žene kojima je dijagnostikovan posttraumatski stresni poremećaj imaju teže simptome, lošiji kvalitet života i uopšte gore prognoze nego muškarci sa istom dijagnozom. Interesantno je i da žene bolje reaguju na farmakoterapiju nego muškarci.

No ono što nas je pre svega podstaklo da se dublje pozabavimo ovom temom je anegdota koju je ispričao profesor Muhamed Milad, saradnik na predmetu psihijatrija na Harvardu i direktor programa Bihejvioralnih neuronauka u bolnici u Masačusetsu.

On je u intervjuu koji je sa njim uradila Rejčel Zimerman ispričao kako je pitao profesora kada je još bio učenik zašto se eksperimenti u laboratorijama vrše samo na muškim miševima, i kako mu je profesor odgovorio da su ženski glodari to jest glodarke ‘’komplikovane’’.

Pomalo drsko i pokroviteljski rečeno, složićemo se, naročito kada dolazi od muškarca – ali da li se njegovi stavovi mogu potkrepiti naukom?

Muhamed Milad za sebe inače tvrdi da se bavi proučavanjem ‘’kompleksne veze između pola, straha i anksioznosti’’ i izneo je zapažanje da niski nivoi estrogena igraju ulogu u načinu na koji se nosimo sa strahom i sposobnošću da strah razdvojimo od anksioznosti – to jest, da su žene posebno ranjive i sklone traumatskim reakcijama u onom delu ciklusa kada je estrogen nizak, te da nivo estrogena ima veze sa anksioznošću uopšte. U mozgu muškaraca ovaj hormon je stabilniji pa je stoga, nagađa profesor Milad, stabilnije i njihovo raspoloženje.

Naime, u eksperimentu na pacovima, koji je izvela grupa autora zajedno sa Miladom, dokazano je da je davanje fluoksetina kao selektivnog inhibitora serotonina umanjilo anksiozne reakcije to jest strah kod ženskih pacova, ali ne i kod muških, i da je efekat moderiran fazom ciklusa kod ženki. Zapravo je varijansa postojala uglavnom kod ženskih primeraka vrste dok su muški bili stabilni u smislu varijanse.

Druga grupa autora pronašla je da se ženski i muški primerci vrste razlikuju u sposobnosti za slabljenje reakcije straha. Naime, po njima ‘’gašenje’’ reakcije zahteva aktivaciju ventromedijalnog prefrontalnog korteksa i amigdale, a estrogen modulira aktivnost ovih moždanih regija.

Recimo, kod pacijenata koji boluju od posttraumatskog stresnog poremećaja umanjena je aktivnost ventromedijalnog korteksa kao i hipokampusa dok je aktivnost amigdale preterana. Iako je i ovo istraživanje izvršeno na (komplikovanim i nekomplikovanim) pacovima, preporuka autora je bila da se efekat nivoa estrogena razmotri u budućim neuroistraživanjima poremećaja raspoloženja kod žena.

The illustration shows the silhouette of a woman and man standing back-to-back to each other in Berlin, Germany, 8 January 2013. Photo: Jan-Philipp StrobelRazlika u odgovorima na strah to jest u reakciji suzbijanja, odnosno gašenja straha, pronađena je kod ljudi u jednom istraživanju čiji autori posebno ističu značaj estrogena i čak navode da u studijama u kojima ove razlike nisu pronađene, to je verovatno zato što nije uzimana u obzir faza menstrualnog ciklusa ili faktor uzimanja pilula za sprečavanje začeća kod žena.

Stoga se može zaključiti da nijedno od navedenih istraživanja ne može biti osnova za pouzdanije zaključke, kao i da im je (verovatno) potrebna replikacija, kao što je i Rejčel Zimerman navela prilikom intervjua sa Miladom. Takođe, potrebno je pažljivo zaključivanje da bismo shvatili kako razlike, ako i postoje, utiču na individualna ponašanja.

Međutim, ono što jeste dobro je da se sada uzimaju u obzir i razlike u funkcionisanju muškaraca i žena, ne u smislu diskriminacije bilo jednih bilo drugih – već u smislu toga da se funkcionisanje muškog organizma više ne uzima kao norma. Takođe, problem nisu istraživanja i nalazi istraživanja već problem nastaje kada se ovi nalazi navode bez uzimanja u obzir konteksta. Tada oni postaju oruđe predrasuda, naročito ako su paušalno interpretirani i ako se zasnivaju na dihotomijama muško-žensko.

Piše: Marica Stijepović

Reference:
Seedat, S. et al. (2005). Post-traumatic stress disorder in women: epidemiological and treatment issues. CNS drugs, 19(5), 411-27.
Lebron-Milad, K. et al. (2013). Sex differences and estrous cycle in female rats interact with the effects of fluoxetine treatment on fear excinction. Behav Brain Res., 15, 217-222.
Zeidan, M. A. et al. (2011). Estradiol modulates medial prefrontal cortex and amygdala activity during fear extinction in women and female rats. Biological Psychiatry, 70(10), 920-7.
Milad, R. M. et al. (2010). The influence of gonadal hormones on conditioned fear extinction in healthy humans. Neuroscience, 168(3), 652-658.

Izvor: psihobrlog.wordpress.com

_____________________________________________________________________________________

LAŽIIGRA: DANAS-SUTRA…

tamoiovde-logoSUTRA! SUTRA!

To glasno i raspevano „Sutra!“ diglo se sa mog kamenog sedišta i prenelo odjednom daleko, do drugog, davnašnjeg i šapatom kazanog „Sutra!“. I ne samo do njega. Sva mi je mladost, čini mi se, bila puna toga zvuka.

the_persistence_of_memory_1931_salvador_dali

Salvador Dali

Pred našim pustim i jednoličnim „danas“ stalno su bila zatvorena vrata na kojima je pisalo „sutra“.

A nije nas još ni nausnica bila ogarila kad su nam naši stariji i naši nastavnici stali da govore o važnosti i veličini onog što nas očekuje – sutra.

A govorili su to tako mrko i ozbiljno i, ne znam zašto, sa gorčinom i pretnjom u glasu, da smo se na kraju više plašili tih njihovih obećanja, nego što smo im se radovali.

Zbog toga slavnog i velikog „sutra“ tražili su strogo od nas da budemo vredni i poslušni, strpljivi i krotki.

„Jer, danas-sutra, vi ćete stupiti u život, a život…“ „Danas-sutra trebaće vam sve to.“ „Danas-sutra vi ćete stati na svoje noge“. I sve tako. Pa tako je otprilike i bilo kad smo „stupili“ u taj život. Sve tako nekako: danas-sutra! Laža i paralaža! Ni danas ni sutra!

Ništa od tog unapred zamišljenog i udžbenicima i katihizisom garantovanog života. A stvarni život dokopao te tako da si i zaboravio da imaš noge, i da nisi imao gde da staneš.

Slagalo „danas“ a izneverilo „sutra“. Ništa od svega toga! Nego svojom krvlju i svojim mozgom, svojim rukama trebalo je sve iznova stvarati, i „danas“ i „sutra“, sve skupa plaćati svojim naporima, lutanjima, strahovanjima i stidovima, da bi se nešto malo prava puta i svetla vidika najposle sagledalo, da bi prevaren, iskušavan i namučen čovek našao bar toliko dostojanstva, mira i slobode da može da predahne i da se, kao na oazi u bezimenoj pustinji vremena, malo odmori na onoj crtici koja vezuje i deli to nekadašnje roditeljsko i vaspitačko „danas-sutra“.

Trebalo je sve ispite ponovo polagati, raditi ono za što te nisu spremili i znati ono čemu te nisu učili, trebalo je krvavo braniti od sebe i od drugih svoje „danas“, izvojevati svako svoje neizvesno „sutra“, da bi se koliko-toliko živelo kao čovek među ljudima.
To mi je, valjda, za ceo život zagorčalo tu reč sa dva lica i njenu lažiigru: danas-sutra.

Ali kako da se čovek odbrani od takvih reči koje su za nas zauvek sagorele i potamnele, kojih smo se davno oslobodili, a koje mogu i danas da nam, bar za nekoliko trenutaka, zamrače i najsvetliji dan, kad ih ovako slučajno čujemo?

Ivo Andrić: Iz pripovetke Na stadionu
Izvor:kljucnekosti

___________________________________________________________________________

RUŠENJE MITOVA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________

 O IZUZETNIM SPOSOBNOSTIMA POJEDINIH  ŽIVOTINJA

Kad je reč o osobinama nekih životinja za koje se mislilo da su najbrže, najdugovečnije ili najopasnije, pokazalo se da mnoga verovanja nemaju naučnu podlogu i da smo često bili u zabludi.
Zahvaljujući naučnim saznanjima danas smo u stanju da ispravimo neke od ovih zabluda i da srušimo mitove o izuzetnim sposobnostima pojedinih životinja.
Danas znamo da je komarac za nas neuporedivo opasniji od tigra. Retki su tigrovi koji prilaze naseobinama i napadaju čoveka, a broj njihovih žrtava nije veći od nekoliko desetina godišnje. Pravi ubica ljudskog roda je sićušni insekt, čija težina jedva dostiže dva miligrama. Reč je o komarcu iz roda Anopheles, sposobnom da običnim ubodom zarazi malarijom 40 odsto stanovnika naše planete. Svetska zdravstvena organizacija svake godine zabeleži 300-500 miliona akutnih slučajeva ove bolesti od koje umre viče od milion osoba. Pritom su posebno ugroženi deca i trudnice.

Na sličan način srušen je i mit o gepardu kao najbržoj životinji na svetu, koja je u stanju da na kratkim razdaljinama dostigne brzinu od 112 kilometara na čas. Pokazalo se, međutim, da to nije ništa u poređenju sa sivim sokolom koji se iz visine obrušava na svoj plen brzinom od 300 kilometara na čas.
Isto tako, kao što smo dugo verovali, lav nije najglasniji među životinjama. Njegova rika se već na razdaljini od 10 kilometara više ne može čuti. Ali, zato, pesma grbavih kitova može da se čuje na razdaljini od nekoliko hiljada kilometara, s kraja na kraj Atlantika. Njihovo dozivanje na niskim frekvencijama od 20000-10000 herca, veoma se lako širi kroz vodu i dostupno je ljudskom uhu.

Kad je reč o životinjama sposobnim da pređu velike razdaljine, obično pomislimo na stada gnua koji su u stanju da prevale put od 3000 km, da bi iz nacionalnog parka Serengeti stigli do pašnjaka u parku Masai Mara, u Tanzaniji. To je, ipak, sasvim bezazlen poduhvat u poređenju sa razdaljinom od 40000 km, koju svake godine, pri odlasku i povratku, savlada arktička lasta, od obala Evrope blizu Severnog pola, gde se gnezdi, do Antarktika gde provodi zimu.
Za afričkog slona obično se mislilo da je u stanju da podigne najveši teret. Teška pet do šest tona, ova životinja može surlom da podigne 270 kg, i da na leđima ponese teret od jedne tone. Ali, pravi snagator je u stvari balegar, sposoban da podigne teret 850 puta veći od sopstvene težine.

Snežnog leoparda sa Himalaja smatraju šampionom u skokovima udalj. U stanju je da skoči preko 15 metara, što je 11 puta više od dužine njegovog tela. Ovaj rekord uspela je da obori obična buva, sićušan parazit koji se hrani krvlju životinja i nije teži od jednog miligrama. Bez krila, ali snabdevena dugačkim i snažnim nogama, buva može da ostvari skokove 220 puta duže od sopstvenog tela.
     
Šampion dugovečnosti
Kao pojam dugovečnosti obično spominjemo džinovsku kornjaču sa Galapagosa, dugačku 180 cm i tešku oko 300 kg, koja može da doživi starost od preko 200 godina. Zaista rekordan vek ako se izuzme jedna školjka koja živi u islandskim vodama. Reč je o primerku školjke Arctica islandica, starom 400 godina, koji su otkrili naučnici sa Bangor univerziteta, u Velsu. Nazvali su je Ming po čuvenoj kineskoj dinastiji koja je u vreme rođenja ove školjke bila na vlasti.

Čelični ugriz
Kao pirmer životinje sa najsnažnijim čeljustima uvek se spominje bela ajkula, čiji zagriz ima jačinu od 301 kg i u stanju je da čoveka preseče na pola. Ali, nisu to najjače “makaze” u životinjskom svetu. Čeljusti krokodila, sa jačinom zagriza od 1125 kg, četiri puta su snažnije.

S. Jovičić/ZoV

foto:free-images.org.uk