Da li imate muški ili ženski mozak (i da li je to uopšte važno)?
Zablude o ‘’muškom i ženskom mozgu’’ nikada ne zastarevaju, a nauka nastavlja da ih proučava – bilo da se radi o biologiji ili (iznenađujuće?) sociologiji.
BBC serija ‘’Da li je vaš mozak muški ili ženski’’ bavila se upravo ovom dilemom, gde je, indikativno, muški deo para istraživača Majkl Mozli tvrdio da postoje razlike između muškog i ženskog mozga koje su nusprodukt hormona kojima smo izloženi još u materici, dok istraživačica Alis Roberts smatra da se razlika javlja usled neujednačenosti testova koji ovo mere. Istorijski gledano, veza između biologije i feminističke politike uvek je bila ambivalentna i turbulentna.
Naročito se danas sukobljavaju istraživanja neuronaučnika sa stanovištima koja izjednačavaju utvrđivanje razlika u funkcionisanju muškog i ženskog mozga sa – seksizmom. Reči koje se pripisuju Brunu Latouru su ‘’nauka je zapravo politika’’.
Mnoge feministkinje poput Rut Blejer su se uključivale u razmatranje takozvanih determinističkih – bioloških objašnjenja razlika među polovima. Rut Blejer je bila i feministkinja i neuropsiholog i stoga je neumorno ukazivala na mane i nedostatke neurobioloških istraživanja čiji nalazi su bile razlike među polovima. Od osamdesetih godina prošlog veka do danas ne prestaje ovaj sukob mišljenja i perspektiva. Skovan je i termin ‘’neuroseksizam’’ koji se odnosi upravo na mogućnost da se istraživanjima mozga ‘’naturalizuju’’ razlike među polovima.
Već smo pisali o pretpostavljenoj većoj sklonosti žena takozvanim poremećajima raspoloženja nego što je to slučaj sa muškarcima ovde i ovde. Da se podsetimo, prema podacima Nacionalnog Instituta za Mentalno zdravlje, žene imaju 60% više šansi da obole od nekog oblika anksioznog poremećaja.
Svakako, ovi poremećaji pogađaju više od 40 miliona ljudi na godišnjem nivou, prema podacima iste organizacije, tako da je i broj obolelih muškog pola značajan. Međutim, i kada ostavimo prevalence po strani, istraživanja pokazuju da žene kojima je dijagnostikovan posttraumatski stresni poremećaj imaju teže simptome, lošiji kvalitet života i uopšte gore prognoze nego muškarci sa istom dijagnozom. Interesantno je i da žene bolje reaguju na farmakoterapiju nego muškarci.
No ono što nas je pre svega podstaklo da se dublje pozabavimo ovom temom je anegdota koju je ispričao profesor Muhamed Milad, saradnik na predmetu psihijatrija na Harvardu i direktor programa Bihejvioralnih neuronauka u bolnici u Masačusetsu.
On je u intervjuu koji je sa njim uradila Rejčel Zimerman ispričao kako je pitao profesora kada je još bio učenik zašto se eksperimenti u laboratorijama vrše samo na muškim miševima, i kako mu je profesor odgovorio da su ženski glodari to jest glodarke ‘’komplikovane’’.
Pomalo drsko i pokroviteljski rečeno, složićemo se, naročito kada dolazi od muškarca – ali da li se njegovi stavovi mogu potkrepiti naukom?
Muhamed Milad za sebe inače tvrdi da se bavi proučavanjem ‘’kompleksne veze između pola, straha i anksioznosti’’ i izneo je zapažanje da niski nivoi estrogena igraju ulogu u načinu na koji se nosimo sa strahom i sposobnošću da strah razdvojimo od anksioznosti – to jest, da su žene posebno ranjive i sklone traumatskim reakcijama u onom delu ciklusa kada je estrogen nizak, te da nivo estrogena ima veze sa anksioznošću uopšte. U mozgu muškaraca ovaj hormon je stabilniji pa je stoga, nagađa profesor Milad, stabilnije i njihovo raspoloženje.
Naime, u eksperimentu na pacovima, koji je izvela grupa autora zajedno sa Miladom, dokazano je da je davanje fluoksetina kao selektivnog inhibitora serotonina umanjilo anksiozne reakcije to jest strah kod ženskih pacova, ali ne i kod muških, i da je efekat moderiran fazom ciklusa kod ženki. Zapravo je varijansa postojala uglavnom kod ženskih primeraka vrste dok su muški bili stabilni u smislu varijanse.
Druga grupa autora pronašla je da se ženski i muški primerci vrste razlikuju u sposobnosti za slabljenje reakcije straha. Naime, po njima ‘’gašenje’’ reakcije zahteva aktivaciju ventromedijalnog prefrontalnog korteksa i amigdale, a estrogen modulira aktivnost ovih moždanih regija.
Recimo, kod pacijenata koji boluju od posttraumatskog stresnog poremećaja umanjena je aktivnost ventromedijalnog korteksa kao i hipokampusa dok je aktivnost amigdale preterana. Iako je i ovo istraživanje izvršeno na (komplikovanim i nekomplikovanim) pacovima, preporuka autora je bila da se efekat nivoa estrogena razmotri u budućim neuroistraživanjima poremećaja raspoloženja kod žena.
Razlika u odgovorima na strah to jest u reakciji suzbijanja, odnosno gašenja straha, pronađena je kod ljudi u jednom istraživanju čiji autori posebno ističu značaj estrogena i čak navode da u studijama u kojima ove razlike nisu pronađene, to je verovatno zato što nije uzimana u obzir faza menstrualnog ciklusa ili faktor uzimanja pilula za sprečavanje začeća kod žena.
Stoga se može zaključiti da nijedno od navedenih istraživanja ne može biti osnova za pouzdanije zaključke, kao i da im je (verovatno) potrebna replikacija, kao što je i Rejčel Zimerman navela prilikom intervjua sa Miladom. Takođe, potrebno je pažljivo zaključivanje da bismo shvatili kako razlike, ako i postoje, utiču na individualna ponašanja.
Međutim, ono što jeste dobro je da se sada uzimaju u obzir i razlike u funkcionisanju muškaraca i žena, ne u smislu diskriminacije bilo jednih bilo drugih – već u smislu toga da se funkcionisanje muškog organizma više ne uzima kao norma. Takođe, problem nisu istraživanja i nalazi istraživanja već problem nastaje kada se ovi nalazi navode bez uzimanja u obzir konteksta. Tada oni postaju oruđe predrasuda, naročito ako su paušalno interpretirani i ako se zasnivaju na dihotomijama muško-žensko.
Piše: Marica Stijepović
Reference:
Seedat, S. et al. (2005). Post-traumatic stress disorder in women: epidemiological and treatment issues. CNS drugs, 19(5), 411-27.
Lebron-Milad, K. et al. (2013). Sex differences and estrous cycle in female rats interact with the effects of fluoxetine treatment on fear excinction. Behav Brain Res., 15, 217-222.
Zeidan, M. A. et al. (2011). Estradiol modulates medial prefrontal cortex and amygdala activity during fear extinction in women and female rats. Biological Psychiatry, 70(10), 920-7.
Milad, R. M. et al. (2010). The influence of gonadal hormones on conditioned fear extinction in healthy humans. Neuroscience, 168(3), 652-658.
Izvor: psihobrlog.wordpress.com
TAMOiOVDE 