SREĆA, TO JE IPAK SAMO JEDNA FIKCIJA…

tamoiovde-logo

O SREĆI

2

Oduvek su ljudi smatrali da su sreće, velike i nesrazmerne čoveku, božanskog porekla, a da su i velike nesreće samo kazne proviđenja.

Foto ilustracija Bora*S

Jedino su male sreće smatrane za delo čovekovo, a i male nesreće su smatrane samo čovekovim sopstvenim pogreškama. Jer u dnu svakog velikog slučaja leži jedno čudo, a nijedno pravo čudo nije čovek umeo da pripiše samom sebi.

– Ni nesreća ne ide na svakog čoveka, kao što bolest ne ide na svaku krv. Zatim, mada je vrlo malo ljudi istinski srećnih, isto je tako malo ljudi koji se smatraju istinski nesrećnim. Izgledalo bi kao da se ceo život i ne sastoji jedino od sreća i nesreća, nego kao da po sredini ima još jedno naročito stanje koje čoveka podiže iznad svih sreća i iznad svih nesreća.

Jer je nesumnjivo: nema nijedne velike sreće bez jedne velike obmane. Orijentalci idu za sudbinom, a zapadnjaci za idealom. Ali je svaki čovek, bez razlike, uveren da ne može izbeći svojoj sudbini, bilo da nju pripisuje samo slučaju, kao fataliste, ili volji božjoj, kao ljudi koji veruju u proviđenje.

Svaki čovek može da uvidi kako treba da se odrekne hiljadu malih sreća pa da dođe do jedne velike sreće. Kao da je srce čovekovo stvoreno za jedan veliki udarac; jer, neosporno, ima samo jedna velika sreća u životu.

Svaki čovek može naći jedan jedini svoj dan kada je odista osetio najvišu sreću koju čovek ikad može doživeti. – Za velike duhove i za velike duše nema sreće bez veličine; ali nema ni veličine bez svog sopstvenog dela. Svaka sreća bez našeg dela, to je samo veliko čudo, i to božje a ne čovekovo.

Je li ikad bilo silnijeg krika obične ljudske sreće nego krik Ksenofontovih vojnika: More! More! Ali naročito je li bilo potpunijeg usklika jedne više sreće nego uzvik Kolumbovih mornara: Zemlja! Zemlja!

Zlato i talenat ne mogu se smatrati srećama u čovekovom životu; jer je zlato često bilo povod za nesreće mnogih bogataša, za izvor mnogih njihovih zločina; a i čoveku je njegov talenat često učinio isto toliko zla koliko i dobra. Čak je bilo nekoliko velikih talenata u istoriji koji su bili prava nesreća za čovečanstvo.

Svakako, čovek nosi sve svoje u sebi, što je bila još i rimska ideja. Katon je ostavio ponosnim stoicima ovu sjajnu i gordu izreku: „Ono što nemaš, zajmi samom sebi„. Čovek i ne zna šta je prava sreća ni prava nesreća.

Svako o sreći ima različito mišljenje, prema dobima života, prema svojoj kulturi, ili prema svom staležu; a nesreće su opet toliko neizbrojne da nijedan čovek nije u stanju da ih zamisli sve ujedno. Čovek zna samo za dubinu i gorčinu nesreće koju je sam preboleo, ali niko ne zna nesreće ni bolesti koje drugi podnose.

Darvin je govorio da čovek ne bi imao nijedan dan zadovoljstva kad bi znao šta je smrt, toliko bi ideja smrti bila poražavajući užas za ljudsku pamet i srce. Moglo bi se reći i da čovek ne bi imao nijedan dan sreće kad bi znao za sve nesreće kakve postoje oko njega i od kojih pate drugi ljudi.

Za mene je najveća slika nesreće jedan čovek istovremeno star, bolestan i siromašan. Starost i bolest i sirotinja, ujedinjene, to su neosporno najveća i konačna katastrofa jedne ljudske sudbine.

Niko ne bi mogao klasifikovati sve nesreće. Ima zdravih ljudi koji su nesrećni zbog bolesti svojih bližnjih; a ima zatim ljudi odista večno ubogih i večno zapostavljenih, i ljudi koji slabo ili nikako ne ostvare u životu ono što hoće. Ima i ogroman broj sveta koji celog života radi samo za druge, bilo za tuđince ili za svoje, i to radi više nego što ima snage i zdravlja.

Postoje i večito bolesni, i večito proganjani. Postoje, najzad, i žrtve svojih sopstvenih poro- ka: preterane ambicije, ogorčene sujete, krvoločne zavisti, bezumne ljubomore, odvratne ćudi, i naravi svakom dosadne.

Dve ovakve nesreće u životu jednog čoveka, to je već čitav pakao na zemlji. Žena ima da, i pored svog eventualnog zla, podnese još i tiraniju muža; i još teže, tiraniju dece, čak kad su ta deca i najmudrija i najlepša.

Sve knjige na svetu trebalo bi da budu knjige utehe, toliko ima nesrećnih na zemlji.

Osim stvarnih nesrećnika, postoje i nesrećnici samo po temperamentu; a to su melanholici, koji su mnogobrojni. Stari su govorili da je melanholija osobina velikih duhova. Aristotel kaže da su Sokrat, Platon i Lisandar bili melanholici.

Jovan Dučić
Blago cara Radovana


 

RASPRAVA O BLAŽENOM ŽIVOTU…

tamoiovde-logo

Seneka – Otići ću sa svedočanstvom da sam voleo dobru savest i blagorodne težnje, i da ničiju slobodu nisam sobom ograničio, a najmanje svoju 

Dizajn korica knjige Rasprava o blaženom životu

“Ja ću približavanje smrti dočekati istim licem kakvim je posmatram i kod drugih. Ja ću se pokoravati naporima, ma koliki oni bili, i telo podupirati duhom. Ja ću bogatstvo, imao ga ili ne imao, jednako prezirati, ni žalosniji ako ono negde drugde bude nagomilano, ni srčaniji ako ono oko mene bude sjalo. Ja neću da se uzbuđujem ni kad sreća dolazi ni kad odlazi. Ja ću sve zemlje posmatrati kao da pripadaju meni, a moje kao da pripadaju svima.

Ja ću živeti u uverenju da sam rođen za druge, i zato ću majci prirodi biti zahvalan, jer kako bi se ona mogla bolje za me starati? Mene, jedinoga, poklonila je svima, a meni, jedinom, sve. Što god budem imao neću na prljav način čuvati ni rasipnički rasturivati. Verovaću da ništa ne posedujem više nego ono što mi je ljubazno poklonjeno.

Svoja dobročinstva neću odmeravati ni prema broju ni prema težini ni prema ikakvoj drugoj vrednosti, nego samo prema onoj koju im pridaje primalac; nikad mi neće biti mnogo ono što će primiti dostojan čovek. Ništa neću činiti radi mnenja, a sve ću po svome uverenju, i što god budem svesno delao, delaću kao da me posmatra ceo narod.

Cilj mome jedenju i pijenju biće zadovoljavanje prirodne potrebe, a ne punjenje i ispražnjavanje želuca. Biću predusretljiv prema prijateljima, blag i popustljiv prema neprijateljima. Odazivaću se molbama pre nego budem umoljen i pristojnim molbama izlaziću u susret; biću svestan da je moja otadžbina svet i da su njene starešine bogovi, i da ovi iznad mene i oko mene stoje kao sudije mojih dela i reči. I čim ili priroda zatraži moj život natrag ili ga moja odluka preda, otići ću sa svedočanstvom da sam voleo dobru savest i blagorodne težnje, i da ničiju slobodu nisam sobom ograničio, a najmanje svoju.“

Lucije Anej Seneka

Iz dela Rasprava o blaženom životu

Izvor teksta i dizajna korice: artnit.net


 

LJUBI DOK IMA…

tamoiovde-logo

POGLEDI

Nismo pažljivo slušali poglede. Ja se raspričao o zvezdama
i anđelima u njenoj kosi, o zelenim kajsijama mog detinjstva
i muzici njene kože. Zaćutao bih tek da trepnem i uzmem dah.
U toj tišini osetih njen srebrni dodir na mestu gde se sastaju vrat i rame…

Ilustracija: Ulje na keramici by Bora*S

Ne umem da ćutim. Rekoh kako sam posetio nebo
i sve njegovo, dalje nisam išao, da ne zalutam.
Rekoh da sam je sanjao, dok je nisam poznavao, kako hoda po kiši,
pre no što kapljice dotaknu tlo. Rekoh da ću te noći umreti, jer tako hoću,
ako zaplače onda neću.

Rekoh da je ništa ne sprečava da bude srećna,
jer sam zlim silama pripretio, rekoh da sve umem,
samo neću… i svašta bih još rekao, da me pogledom nije prekinula
i rekla: „Ljubi dok ima…“

Goran Tadić