U ZAMCI SEBIČNOG ŽIVOTA…

„Moramo sami sebima da postavimo ozbiljna pitanja: kako se brinemo za druge ljude, ali i kakav život vodimo i kakve navike imamo? Čega smo spremni da se odreknemo kako bismo naučili da delimo? Kada ćemo naučiti da kažemo „Dosta!“

Ilustracija: Bora*S

Kako možemo da preusmerimo našu pažnju s onoga što želimo ka onome što je našim bližnjima potrebno. Istina je da smo nekako skloni da zaboravimo siromaštvo i patnju drugih ljudi. I zato moramo da otkrijemo kakav je naš pogled na svet i ne smemo u njemu ostati zarobljeni. Trebalo bi da budemo prijemčivi za celovitu viziju.

Tragično, ali izgleda da smo uhvaćeni u zamku sebičnog života i zbog toga neprestano ignorišemo ograničenja same prirode sa kojom se nije moguće svađati, a ni praviti nagodbe.

Moramo ponovo da naučimo da smo svi na svetu zapravo povezani.

Zato što će nam na kraju biti suđeno istom merom onom blagošću koju smo pokazali prema drugim bićima u prirodi.“

Vaseljenski Patrijarh Vartolomej Prvi

---

 

MISLITI, BRZO I SPORO…

Danijel Kaneman: Misliti, brzo i sporo

U novoj Biblioteci, čitajte odlomak iz knjige Misliti, brzo i sporo Danijela Kanemana, čuvenog psihologa koji je 2002. godine dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju, iz oblasti bihevioralne ekonomije 

Tekst: Danijel Kaneman (odlomak iz knjige Misliti, brzo i sporo; Heliks, 2015)

Ako vam se sviđa politika koju vodi predsednik, verovatno vam se dopada i njegov glas i izgled. Tendencija da nam se sve kod neke osobe sviđa (ili ne sviđa) – uključujući i ono što nismo ni videli – poznata je kao halo efekat.

Psiholozi koriste ovaj termin već oko jednog veka, ali nije ušao u širu upotrebu u svakodnevnom rečniku. A to je šteta, zato što je to odličan naziv za jednu čestu pristrasnost koja igra veliku ulogu u oblikovanju našeg viđenja ljudi i situacija. Primenjujući taj efekat, Sistem 1 nam pruža jednostavniju i koherentniju sliku sveta nego što je realno slučaj.

HALO EFEKAT

Na žurci upoznajete izvesnu Džoan i smatrate je privlačnom osobom s kojom je lako komunicirati. A onda nju pomenu kao osobu od koje bi se mogao zatražiti dobrotvorni prilog. Šta vi znate o Džoaninoj darežljivosti? Tačan odgovor je: bukvalno ništa, jer nema mnogo razloga da verujemo kako su ljudi prijatni u razgovoru ujedno i velikodušni u davanju humanitarnih priloga.

Ali vama se Džoan dopada i kada pomislite na nju prizovete taj osećaj sviđanja. Takođe vam se sviđaju velikodušnost i velikodušni ljudi. Metodom asocijacije, predisponirani ste da verujete kako je Džoan velikodušna. I sada kada verujete da je velikodušna, verovatno vam se još više sviđa, jer ste ostalim njenim prijatnim osobinama dodali još jednu.

Realni dokazi o njenoj velikodušnosti u priči ne postoje, pa tu prazninu popunjava nagađanje u skladu s emocionalnom reakcijom koju u osobi izaziva. U drugim situacijama dokazi se postepeno gomilaju i interpretaciju oblikuje emocija vezana za prvi utisak.

U psihološkom eksperimentu koji ima status klasika za sva vremena, Solomon Aš je izložio opise dve osobe i tražio od ispitanika da komentarišu njihove ličnosti. Šta vi mislite o Alanu i Benu?

Alan: inteligentan – marljiv – impulsivan – kritičan – tvrdoglav – zavidljiv

Ben: zavidljiv – tvrdoglav – kritičan – impulsivan – marljiv – inteligentan

Ako ste poput većine ljudi, Alana ste videli u mnogo pozitivnijem svetlu nego Bena. Prve osobine na spisku menjaju smisao kasnije navedenih osobina. Tvrdoglavost inteligentne osobe će verovatno biti ocenjena kao opravdana i možda čak izazvati poštovanje, ali inteligencija kod zavidljive i tvrdoglave osobe čini da nam dotična deluje opasno. Halo efekat takođe predstavlja primer potiskivanja dvoznačnosti: kao i reč bank (banka i obala), i pridev tvrdoglav je dvosmislen i biće protumačen u skladu s datim kontekstom.

Postoji mnoštvo varijacija ovog eksperimenta. Učesnici jedne studije su prvo videli prva tri prideva koji opisuju Alana, a tek potom i druga tri, za koje su im rekli da opisuju drugu osobu. Rečeno im je da zamisle dve osobe pa su ih pitali da li je prihvatljivo da svih šest prideva posluže za opis jedne osobe. Većina je mislila da to nije moguće!

Redosled kojim vidimo nečije osobine često je slučajan. Međutim, redosled je važan: kad je na delu halo efekat, najozbiljniji su prvi utisci, ponekad u toj meri da su kasnije dobijene informacije manje-više beznačajne.

PROBLEM NEPRISTRASNE OCENE

Na početku svoje profesorske karijere ocenjivao sam pismene ispite na konvencionalan način. Uzeo bih rad jednog studenta i pročitao ga od početka do kraja, usput ocenjujući delove rada. Potom bih izračunao prosečnu ocenu i prešao na sledećeg studenta. Ali primetio sam da su mi ocene eseja zaprepašćujuće dosledne. Posumnjao sam da podležem halo efektu u ocenjivanju i da prva ocena koju upišem nesrazmerno upadljivo utiče na ukupnu ocenu.

Mehanizam nije složen: ukoliko za prvi odgovor dam visoku ocenu, biću popustljiviji ako kasnije naiđem na neodređenu ili dvosmislenu tvrdnju. To se čini razumnim.

Sigurno student koji je tako dobro odgovorio na prvo pitanje ne bi u drugom napravio glupu grešku! Ali ova metoda ocenjivanja ima jednu ozbiljnu manu. Ako bi student napisao dva rada, jedan odličan i jedan traljav, konačna ocena bi zavisila od toga koji ću pročitati prvi. Studentima sam govorio da su oba rada jednako važna, ali to nije bilo istina: prvi je mnogo više uticao na krajnju ocenu nego drugi. A to je neprihvatljivo.

Zato sam smislio novi način. Umesto da čitam odgovore jedan za drugim, prvo bih iščitao prve odgovore svih studenata, a potom druge odgovore svih studenata. Vodio bih računa da sve ocene zapisujem na unutrašnjoj strani poslednje strane eseja, kako (čak ni nesvesno) ne bih čitanju drugog odgovora prilazio s pristrasnošću.

Ubrzo nakon prelaska na novu metodu, došao sam do uznemirujućeg otkrića: znatno mi je opala samouverenost u sopstvene ocene. Razlog je to što bih često osetio sasvim novu vrstu nelagode.

Razočaran drugim odgovorom određenog studenta, a na putu da upišem ocenu, povremeno sam primećivao kako sam mu za prvi odgovor dao najvišu ocenu. Takođe sam uočio da zapadam u iskušenje da smanjim raskorak tako što ću promeniti ocenu koju još nisam upisao, kao i to da mi je bilo teško dosledno se držati jednostavnog pravila da tom iskušenju nikada ne podležem. Ocene koje sam davao jednom studentu često su se znatno razlikovale. Taj izostanak koherentnosti mi je ulivao nesigurnost i izazivao frustraciju.

Postao sam manje zadovoljan i samouveren u ocene koje dajem nego ranije, ali shvatio sam da je to dobar znak, pokazatelj da je novi način ocenjivanja bolji. Doslednost u kojoj sam pre uživao je lažna; davala mi je osećaj kognitivne lakoće i moj Sistem 2 je sa zadovoljstvom lenjo prihvatao konačnu ocenu. Podležući snažnom uticaju prvog odgovora u proceni narednih, štedeo sam sebe samoga disonantnosti otkrića da isti student može na neka pitanja da odgovori odlično a na neka loše.

Nelagoda zbog nekonzistentnosti koja je isplivala na površinu kada sam prešao na novi način, bila je realna: odražavala je i neadekvatnost stava da je bilo koji pojedinačni odgovor pokazatelj znanja studenta i nepouzdanost mog dotadašnjeg ocenjivanja.

DEKORELACIJA GREŠKE

Pri novom načinu na koji sam prešao da bih ukrotio halo efekat držao sam se opšteg principa dekorelacije greške! Da biste shvatili ovaj princip, zamislite da brojnim posmatračima pokažu tegle pune novčića i traže da procene koliko ih je u svakoj tegli. Kao što je objasnio Džejms Surovjecki u bestseleru Mudrost gomile (The Wisdom of Crowds), takvi zadaci pojedincima idu vrlo loše, ali zbirne procene pojedinaca izvanredno su tačne. Neki znatno precene broj novčića, neki ga potcene, ali kada se te pojedinačne procene saberu i izračuna prosek, obično se dobija prilično precizna procena.

Mehanizam je jednostavan: svi pojedinci vide iste tegle, odnosno procenjuju istu stvar. S druge strane, greške koje pojedinci prave su nezavisne jedne od drugih i (u odsustvu sistemske pristrasnosti) teže da se u proseku približe nuli. Dakle, ova čarolija smanjenja greške funkcioniše samo kada se radi o međusobno nezavisnim posmatranjima i greškama koje nisu u korelaciji. Ako posmatrače odlikuje ista vrsta pristrasnosti, izračunavanje proseka procena neće biti od pomoći. I ako se posmatračima dopusti da utiču jedni na druge, to će smanjiti veličinu uzorka i time i preciznost grupne procene.

Da bi se iz više izvora dobila najbolja informacija, uvek bi trebalo težiti tome da ti izvori budu nezavisni jedni od drugih. Ovo pravilo je deo poželjnog postupka procene. Ako postoji više svedoka nekog događaja, ne dozvoljava im se da pre svedočenja međusobno razgovaraju o događaju. Cilj je ne samo sprečiti dogovaranje svedoka koje su pozvale različite strane, već i sprečiti da nepristrasni svedoci utiču jedni na druge. Svedoci koji razmene iskustva teže pravljenju sličnih grešaka u svedočenju, umanjujući ukupnu vrednost informacija koje daju. Ukloniti izlišnosti iz izvora informacija uvek je dobra ideja.

Princip nezavisnosti rasuđivanja (i dekorelacije grešaka) može se direktno primeniti u vođenju sastanaka, a u toj aktivnosti menadžeri raznih organizacija provode dobar deo dana. Jednostavno i korisno pravilo glasi: pre razgovora o nečemu, od svih učesnika sastanka treba zatražiti da ukratko napišu svoje mišljenje. Tako ćete korisno upotrebiti raznovrsna znanja i mišljenja u okviru grupe. U otvorenim diskusijama, koje su standardna praksa, pridaje se prevelika važnost mišljenjima onih koji govore na početku sastanka i zvuče samouvereno, pa zato sledeći govornici ostaju u zasenku.

 Daniel Kaneman

Misliti, brzo i sporo

Prevod: Ana Imširović-Đorđević 

Heliks, 2015

Iako psiholog, Daniel Kaneman je jedan od osnivača moderne bihevioralne ekonomije, u kojoj se danas ukrštaju putanje mnogih naučnih disciplina.

U knjizi Misliti, brzo i sporo Kaneman opisuje dva ponekad suprotstavljena sistema koji deluju u našem mozgu: Sistem 1 je intuicija koja nam omogućava da u deliću sekunde donosimo procene i odluke; Sistem 2 je znatno sporije racionalno razmišljanje. Problemi nastaju ako intuitivno reagujemo onda kada bi trebalo da razmislimo.

Ova knjiga pokazuje u kojoj je meri ljudski um podložan greškama u zaključivanju i šta ta činjenica znači u ekonomiji, korporativnoj kulturi, medicini, politici i medijima. Misliti, brzo i sporo je popularno napisana knjiga, ali izgrađena na čvrsto utemeljenim saznanjima iz višedecenijskog predanog naučnog rada, i po tome spada u najvažnije tekstove o prirodi ljudskog mišljenja.

Danijel Kaneman (1934) jedan je od vodećih savremenih mislilaca i psihologa. Za svoja istraživanja iz oblasti bihevioralne ekonomije dobio je 2002. godine Nobelovu nagradu za ekonomiju. Njegov najvažniji doprinos je u opovrgavanju pretpostavke o ljudskoj racionalnosti kao o važnom činiocu moderne ekonomske teorije. Kamenam je takođe objavio radove iz oblasti kognitivne psihologije, teorije odlučivanja i rasuđivanja, kao i psihologije hedonizma. Njegova knjiga Misliti, brzo i sporo, izvorno objavljena 2011. godine, osvojila je više prestižnih nagrada za najbolje naučnopopularno štivo.

Izvor: elementarium.cpn.rs

_______________________________________________________________

LIČNE GRANICE …

Zašto je zdravo reći ne?

Granice nas štite i odvajaju. Zadržavaju nas unutra ili nas drže van. Lične granice nam pružaju osećaj sigurnosti kojim štitimo sebe, a time i druge.

Granice definišu određenu celinu i imaju zaštitnu funkciju. Istovremeno su tačke odvajanja i spajanja celine sa njenom okolinom. Isto važi i za lične granice.

Šta su lične granice?

Lične granice su ograničenja koja postavljamo sebi u vezi našeg ponašanja, mišljenja i naših osećanja kako bi zaštitili sebe od povređivanja. Na taj način kreiramo sebi prostor i okvir u kome se osećamo dobro i bezbedno, i u kojem možemo nesmetano da funkcionišemo. Pomoću ličnih granica definišemo ko smo (šta jesmo i šta nismo), šta volimo i prihvatamo, a šta ne volimo i ne prihvatamo.

Granica je jedan od važnih pojmova u Geštalt terapiji. Ona ima dve funkcije – da pomoću nje razlikujemo sebe od drugog i da se povezujemo sa drugim ljudima. Zato je važno da granica istovremeno bude i čvrsta i propustljiva – čvrsta da bismo zadržali svoju autonomiju, a propustljiva da bismo imali razmenu sa okolinom, smatra učenik utemeljivača geštalt terapije Frica Perlsa, Gari Jontef.

Lične granice su nam neophodne da bi zaštitili sebe. Ukoliko ne postavimo zdrave lične granice, imaćemo doživljaj da nemamo kontrolu nad sopstvenim životom i da zavisimo od postupaka drugih ljudi i spoljašnih okolnosti.

Lične granice i relacije sa drugim ljudima

Lične granice su osnovni koncept za zdrav razvoj. Mnogi naši postupci vezani su za zaštitu naših ličnih granica, ili ukazuju da ne vodimo računa o svojim granicama, bilo da smo toga svesni ili ne. Izbegavanje određenih ljudi i mesta ima funkciju zaštite naših ličnih granica. Kada prihvatamo nešto što ne želimo i što bismo radije odbili mi ne brinemo o svojim granicama.

Pomenuta ponašanja povezana su sa ličnim granicama. Menjamo svoje ponašanje i sužavamo svoj svet u nastojanju da se osetimo bezbedno, sigurno, voljeno ili prihvaćeno. Bez dobro definisanih ličnih granica imamo veoma malo dozvole da kažemo „ne“ i „ne želim“ u našim životima. Kada smatramo da ne možemo da kažemo „ne“ stavljamo sebe u poziciju da se prećutno saglasimo, da se krijemo ili reagujemo samodestruktivnim ponašanjem.

Samozaštita

Lične granice su nam neophodne da bi zaštitili sebe. Ukoliko ne postavimo zdrave lične granice, imaćemo doživljaj da nemamo kontrolu nad sopstvenim životom i da zavisimo od postupaka drugih ljudi i spoljašnih okolnosti.

Bol i njena uloga

Bol nam ukazuje da nešto nije u redu. Imamo izbora kako ćemo da reagujemo. Možemo da odaberemo da se na nju fokusiramo, i da postanemo svesni šta nas boli. Kada osvestimo šta nas boli i šta nije u redu, u poziciji smo da tražimo i pronađemo rešenje situacije koja u nama izaziva bol. Ukoliko odaberemo da je ignorišemo, bol nastavlja da raste. Bol ima funkciju privlačenja naše pažnje kao alarm koji se pojačava. Kada previše naraste i više ne možemo da je ignorišemo, tražimo načina da je isključimo. Ovo je tačka kada najčešće nastupa samodestruktivno ponašanje, uglavnom u formi kompulsivnih ili zavisničkih ponašanja koja umrtvljuju bol. Ovde spadaju poremećaji u vezi ishrane, samo-povređivanje, zloupotreba psihoaktivnih supstanci uključujući i alkohol, kockanje.

Bez dobro definisanih ličnih granica imamo veoma malo dozvole da kažemo „ne“ i „ne želim“ u našim životima. Kada smatramo da ne možemo da kažemo „ne“ stavljamo sebe u poziciju da se prećutno saglasimo, da se krijemo ili reagujemo samodestruktivnim ponašanjem.

Bol i lične granice

Uspostavljanje ličnih granica zahteva od nas da budemo svesni boli. Ako možemo da osećamo, možemo da postavimo i limite određenom iskustvu. Na taj način preuzimamo odgovornost za sebe i štitimo se na vreme. Bol se javlja kada su nam povređene lične granice. U našem jeziku postoje i jezički izrazi koji govore u prilog ovoj tvrdnji – „prešao je granicu dobrog ukusa/vaspitanja/ponašanja“, „prevazilazi sve granice tolerancije“ itd.

Rad na sebi i lične granice

Rad na sebi može da nam pomogne da refokusiramo našu pažnju, da postanemo svesni različitih alternativa i da dobijemo nove informacije. Jer bez novih informacija ostajemo zaglavljeni u starim odlukama. Jedan od oblika rada na sebi može da bude i psihoterapija. Psihoterapija može da bude prilika da otkrijemo svoje lične granice i da naučimo da ih čuvamo. Na taj način čuvamo i štitimo sebe, a time i druge. Jer samo onda kada naučimo da prepoznajemo i poštujemo svetinju svojih i tuđih granica, možemo iskreno da delimo i sarađujemo sa drugima. Svako svoj, a srećni zajedno.

Piše: Kristina Pota Radulović, magistar specijalista kliničke psihologije i geštalt terapeut

Izvor: gestalt.org.rs

______________________________________________________________

 

KRST…

 (…)A krst ima mnogo značenja.

Prvo, to je savršen simbol koji predstavlja prostorne i vremenske pojmove vasione: četiri strane sveta i vreme nasuprot večnosti!

Drugo, krst je simbol nade da će se sve četiri strane sveta okupti oko jednog sedišta u opštem bratstvu i ljubavi. On nagoveštava da će se u ime života sabrati oni koji nisu opterećeni ideološkim dogmama, koji nisu iskvareni u političkim borbama, koji nisu robovi materijalnih stvari, i koji nisu zagađeni rasnim, klasnim, nacionalnim, verskim i svim drugim predrasudama!

Treće, krst simbolizuje raskrsnicu svih odluka od životnog značaja i značenja: svaka naša odluka podseća na raspetog boga, a Hrist na krstu predstavlja posledice slobodnog izbora!

Đuro Šušnjić – ŽETVA ZNAČENJA (Čigoja, Beograd, 2005)

Izvor: srodstvopoizboru

________________________________________________________________________________

URADI KAKO OSEĆAŠ…

Nije tako retko da neko svoja osećanja povezuje sa svojim „pravim Ja”. Kada je takva osoba u dilemi, u unutrašnjem konfliktu, tako da treba da nešto odluči, ona daje prednost onom delu sebe koji nešto oseća. Dobronamerno savetuje druge: „Učini kako osećaš i nikada nećeš pogrešiti!” Istu takvu poruku možemo da pročitamo i u nekim knjigama koje se bave duhovnošću i ljudskim rastom i razvojem. Da li je takav savet uvek dobar – da li su osećanja zaista uvek izraz nekakvog našeg pravog Ja?

(Ilustracija S. Pečeničić)

Jedan od razloga za takvo uverenje je to što smo svi mi, u najranijem detinjstvu naučili da verujemo onome što u telu osećamo. Kada u telu osetimo neprijatnost to razumemo kao znak da nam nešto nedostaje.

Na primer, kada smo žedni znamo da nam nedostaje tečnosti, a kada smo gladni da nam nedostaje hrane. Da možemo da verujemo tome što osećamo potvrđuje to što kada se napojimo ili nahranimo, ne samo da nestaje neprijatnost, već nastupa prijatnost.

U telu ne osećamo samo senzacije ili osete, već i emocije, osećanja. Za razliku od oseta koji nastaju nadražajem nekog našeg čula, osećanja nisu telesne već su psihičke pojave.

Osećanja su rezultat naše procene da je neka situacija veoma važna, a njihova funkcija je da nas pripreme za datu situaciju.

Kako proces obrade informacija koji prethodi emociji može da bude tačan ili pogrešan, tako i rezultirajuća emocija nije uvek ispravna. Svi znamo da strah, na primer, može da bude opravdan i racionalan ili može da bude neopravdan i zbog toga iracionalan.

Brojni su filozofi koji su suprotstavljali razum i emocije, smatrajući da uvek treba postupati razumno. Emocionalno je bilo izjednačeno sa iracionalnim. Smatralo se da su emocije nešto što je iracionalno i tražen je način na koji bi razum mogao da zauzda i ukroti iracionalna osećanja.

Zastupnici ideje „Uradi kako osećaš” takođe suprotstavljaju razum i osećanja, ali, tako što daju prednost osećanjima. Kada razum govori jedno, a osećanja drugo, smatraju da uvek treba poslušati svoje emocije, naročito ako su one rezultat rada intuicije.

Emocionalno pismeni ljudi ne suprotstavljaju razum i osećanja jer znaju da je svako osećanje rezultat procene situacije i da ta procena može da bude razumna ili nerazumna. Zato preispituju svoja osećanja, proveravajući logiku procene na kojoj su zasnovana, a kako bi razlučili racionalna osećanja od neracionalnih.

Nije potrebno nabrajati primere iz kojih je jasno da će osoba koja uvek postupa u skladu sa tim kako se oseća sebe dovoditi u velike nevolje. Mi ljudi smo kompleksna bića i najbolje je kada se naše psihičke funkcije dogovaraju i sarađuju. Racionalna osećanja su ta koja treba slušati, a iracionalna treba ignorisati.

Izvor:politika.rs

________________________________________________________________________________

MESTO PO MERI ČOVEKA…

Grad u kome je plata 1.200 evra, kirija 15 evra, kriminala nema, a policija ne postoji

Marinaleda je gradić u Andaluziji na jugu Španije koji na površini od 25 kilometara kvadratnih broji oko 2.700 stanovnika.

Stanovnici Marinalede ne boje se da izraze svoja politička uverenja. Umesto bleštavih reklama i brendova – ulična umetnost u obliku grafita i murala sa porukama podrške i solidarnosti sa zemljama poput Kube i Venecuele.

Ulice nose nazive slavnih boraca za radnička prava kao što su Federiko Garsija Lorka i Pablo Neruda.

Dok se ostatak Španije bori sa domaćom oligarhijom i stranim bankama koje su preuzele zemlju, odluke u ovom gradiću donose se direktno demokratskim putem na nedeljnim sastancima koje obično posećuje oko 300-400 ljudi.

Dok je nezaposlenost u Španiji 27 odsto, u Marinaledi je ostvarena gotovo puna zaposlenost. Navala za useljenjem je tolika da je uvedena lista čekanja – a čeka se i po dve godine. Do sada je izgrađeno oko 350 kuća, au naredne dve godine trebalo bi da se izgradi oko još 250.

Prosečna mesečna plata za zaposlene iznosi 1.200 evra mesečno. Možda vam se ne čini puno, ali kad se pogleda cena stanovanja koja kod njih iznosi 15 evra mesečno, jasno je da se sa takvom platom može sasvim pristojno živeti.

Grad stanovnicima omogućava pristup besplatnom internetu. Fascinantan je i sportski sadržaj u ovom gradu sa jedva 2.000 stanovnika – dva fudbalska terena, košarkaški teren, teren za tenis, skvoš i odbojku, bazen. Svi su oni besplatno na raspolaganju stanovnicima (osim bazena za koji se plaća godišnja karta).

U ovom gradu ljudi sami sebi grade kuće, a jedan od njih je i David Gonzalez Molina. Nakon što je najmanje dve godine proveo kao registrovani građanin Marinalede, od lokalnih vlasti dobija materijal potreban za izgradnju kuće, a tek nakon što je izgradi, počeće da plaća 15 evra mesečno toj istoj vladi kako bi se refundirali troškovi korišćenog materijala. Naravno, budući da ne znaju svi da grade kuću, vlasti u pomoć šalju profesionalne građevinare i arhitekte koji pomažu u izgradnji.

Kuće se ne mogu prodati, čime se sprečava mogućnost da se tako profitira.

Jednom mesečno u gradu se obeležava tzv. „Crvena nedelja“, kada neko na plenumu iznese ideju o tome kako bi grad mogao postati još bolji ili lepši. Ukoliko ideja bude prihvaćena, volonteri obave taj posao. Nekad se radi o čišćenju ulica ili popravkama na kućama. Grad ima i svoju televiziju i radio-kanale, a nedavno je gošća u studiju bila i ćerka Čea Gevare.

Policija ovde ne postoji. – Prema španskom zakonu, mi bismo, prema broju stanovnika, trebalo da imamo između četiri i sedam policajaca. Ali mi ih ne želimo ovde. Jer baš zato što se sve zasniva na dobrovoljnoj bazi, jer se zajedno borimo i zajedno krojimo naše živote, postoji vrlo visok stepen koegzistencije – objašnjava gradonačelnik.

Izvor:ludimagazin.net

______________________________________________________________________________

Svet u kojem zivimo

______________________________________________________________________________

BEG U SLOBODU…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Iz Beograda pobegli u crnotravsku bajkovitu divljinu

Braća Branislav i Đorđe su ostavili studije i posao i prestoničke svetlosti i način života zamenili životom seljaka i to u brdovitoj Crnoj Travi, odakle su pobegli skoro svi njeni žitelji.

U selu Madžare na nadmosrkoj visini od 1200 metara vode bogato domaćinstvo i hrane se darovima prirode.

„Bio sam na drugoj godini Prvanog fakulteta kada sam shvatio da ne želim da budem deo sistema, da završim fakultet, da se laktam za posao, da dobijem neki ćošak od kancelarije, da mi ceo život naređuju. Spakavao sam stvari i došao ovde gde su mi živeli baba i deda“, prča Branisalv sa kosom u dredovima.

Bilo je to pre 10 godina. Četiri godine kasnije pridružio mu se i brat Đorđe, već afirmisani beogradski kuvar.

 „Slobodu sam hteo. Sabrao sam i oduzeo i izračunao da ne mogu više da živim u prepunom Beogradu, među ljudima koji stalno jure, među smrkuntim i nervoznim licima. Iz Madžare su stizale vesti o raju i ja sam želeo da živim u raju. I živim“, priča mlađi brat, koji retkim gostima nudi jaku šljivovicu i domaći kačkavalj.

Branislav i Đorđe gaje 13 krava zaboravljenih buša i jednog bika, kao i sve vrste živine, voće i povrće. Imaju plodne voćnjake, beru borovnice, pečurke i šipurke. Uzgajaju svoje salate, spanaće i začine. Kuvaju i mese bolje od mnogih domaćica, a od prodaje viška dolaze do novca.

„Ponekad im ukradem recept za neko jelo. Kad krenem kući, potrpaju mi torbe sa specijalitetima, kao da se vraćam iz bogatih rođaka sa sela – priča njihova majka Gordana, čija je prostrana kuća u Krnjači prazna bez sinova.

„Nisam bila za ovu varijantu jer sam se bojala da ne ostanu gladni u nedođiji, ali ispalo je drugačije, srećni, a meni smao unici nedostaju“, priča Gordana koja je došla u posetu.

Život u crnotravskom selu je težak. Do njiva i livada stiže se preko brda i dolova. Ovde zima stiže u jesen i završava se početkom leta. Ipak, momcima sa beogradskog asfalta je upravo tako nešto tebalo.

„Neograničena sloboda i duhovna i fizička. Tamo moraš da budeš deo tuđeg, ovde si deo svog koncepta na beskrajnom duhovnom prostranstvu“, obašnjava Branisalv.

Nisu pustinjaci, kako ih mnog meštani doživljavaju, pre svega zbog njihovih dugačkih kosa i želje da biraju svoje društvo, ali i devojke, koje ovde mogu da se izbroje ne prstima.

„Za nas se ne bi udala ni jedna Crnotravka. Kažu nam da smo bogati i da mnogo radimo a one vole lagodan život, beže u gradove“, primećuju braća Spasić iz Beograda.

Iz njihove kuće na malom proplanku čuje se samo rege muzika, a preko leta se okupi društvo rasejano po svetu. Tada muzički nadarena braća uzmu gitare i zabavljaju goste, uz rakiju koju peku ali ne piju, iz sireve, pogače, ali i meso koje takođe proizvode a ne jedu.

Autor: Milica IvanovićIBlic

jugmedia.info

ŽIVOTINJA STADA…

TAMOiOVDE________________________________________________________

 Kao „životinje stada“ ponaša se 95% ljudi

 „ Životinja  stada“ tim rečima je Niče izrazio protest protiv vladajućeg građanskog morala devetnaestog veka. 

  “ Danas u Evropi  čovek stada ima stav, kao da je on jedina dozvoljena vrsta ljudi, slave se njegove sposobnosti, osobine gde on pripitomljeno i pomirljivo koristi stadu, kao da su to istinske vrline…“

  Istraživački projekat naučnika sa univerziteta Leeds u Velikoj Britaniji  potvdjuje da se zaista kod većine ljudi  pojavljuje tendencija da se ponašaju kao predstavnici stada, što znači bez razmišljanja slede masu tako kao da ne umeju da misle za sebe.

  U odredjenim situacijama ova tendencija može biti od koristi, recimo kod planiranja pešačkih tokova u saobraćaju, inače ne daje previše optimističku sliku o čoveku.

  Studija je pokazala da je već  manjina od pet procenata dovoljna da odredi pravac u kojem će se ljudska masa zaputiti, ostalih 95% ih  slede a da i primete šta se dešava.

Prof. Krause i njegov pomoćnik Dier izveli su niz eksperimenata u kojima su dobrovoljci u grupama neorganizovano hodali kroz veliku halu. Pojedinci  su međutim primili uputstva kuda da se kreću. Učesnici nisu smeli međusobno da komuniciraju ni da svesno utiču na nekog.

U svim slučajevima se pokazalo da je ostatak sledio instruiranu osobu i samostalno formirao iza nje jednu zmijoliku strukturu .
„Svako od nas je bio u situaciji u kojoj je bio povčen od mase ljudi“ kaže prof. Krause „U našem projektu je najinteresantnije da su se učesnici jednako opredelili iako se nisu sporazumevali govorom ni gestovima. Uglavnom nisu ni primećivali da su vođeni od nekog drugog.“

To je već zabrinjavajuće samo po sebi.  Zar smo kao neke životinje iz stada da prepuštamo „obaveštenima“ da  nas vode, a da ne znamo uopšte šta se zbiva? 

Nažalost,  s obzirom  na to koliko ljudi bude povedeno  za prijateljima,  „informisanim izvorima“,  piramidalnim sistemima, religioznim ili političkim  šarlatanima  svih vrsta, nacionalnim vođama…. odgovor je potvrdan. Po svemu sudeći verujemo svemu ili tolerišemo slepo dokle god se nešto poklapa sa društvenim normama.

Svako može nešto učiniti da ne živi kao predstavnik  krda, već da sebi priušti ispunjen sopstveni život. Slede neke osnovne postavke koje čovek iz stada propušta kako  preporučuje Majk Bundrant

Ustanovite čvrsto, šta očekujete od sopstvenog života

U 25-godišnjoj praksi kao učitelj neurolingvističkog programiranja (NLP), hiljadama  ljudi je postavljeno  pitanje:  Šta vi  hoćete ? Uvek sam bio iznova iznenađen koliko malo ljudi ima odgovor.

Koji su vaši najvažniji ciljevi? U kom pravcu se upravljate? Kako želite da stojite za pet godina?
Najčešći odgovor bio je: Ne znam, videćemo.
Uglavnom je jedan od desetoro bio mogao dati odgovor kao:
Tri moja najvažnija cilja su trenutno….
Za pet godina će moj život izgledati drugačije, i to…
Najveće prepreke na mom putu su sledeće…
Da bi postigao svoj cilj moram razviti sledeće sposobnosti…

Niko ne može  da predvidi budućnost, ali u mnogim aspektima je bolje svesno se uputiti u jednu izabranu budućnost nego čekati „šta će da bude“. Ukoliko sami ne izaberete svoje ciljeve, svesno ili nesvesno će  to učiniti za vas porodica, prijatelji, zajednica i kultura.

Naučite da donosite svesne i obuhvatne odluke

Mnogi naši izbori nisu dobro promišljeni. Kod  loših ili impulsivnih odluka ili čak problematičnih uvek nedostaje neki aspekt. Donosimo nagle, impulsivne ili emocionalne odluke  a da ne razmislimo o drugim mogućnostima.

Ili se zapetljavamo u misaone konce bez izlaza u beskrajni  unutrašnji dijalog.

U svim slučajevima smo prepušteni tuđoj volji bez ikakve zaštite, jer nam nedostaje osnova za održive odluke. Ukoliko nismo u stanju da o odlukama raspravljamo ili ih analiziramo,  lako ćemo primiti nečiju tuđu procenu zdravo za gotovo.

 Ako naginjemo emotivnim izborima u opasnosti smo da budemo žrtva svakoga ko nam uzburka osećanja. Ako svoju misao ne dovedemo kraju sa osećajem samopouzdanja, radimo verovatno ono što i svi ostali da bi se oslobodili unutrašnjih  beskrajnih čvorova.
Neobično je da se u našim sistemima obrazovanja ne uči kako  da se postave ciljevi i donose odluke.

Jer to je ono što pomaže da se postavi čvrsta osnova ličnosti i karaktera i štiti nas zavisnosti od tuđih predstava i mišljenja.

Link: PsychCentral

Branka Mraz/kpv.rs

---

---

Satira Radoja Domanovića, napisana 1901. godine.

VOĐA

– Braćo i drugovi, saslušao sam sve govore pa vas molim da i vi mene čujete. Svi nam dogovori i razgovori ne vrede dokle god smo mi u ovom neplodnom kraju. Na ovoj prljuši i kamenu nije moglo rađati ni kad su bile kišne godine, a kamoli na ovakvu sušu kakvu valjda niko nikad nije zapamtio. Dokle ćemo se ovako sastajati i naprazno razgovarati? Stoka nam polipsa bez hrane, a još malo pa će nam i deca skapavati od gladi zajedno s nama. Mi moramo izabrati drugi način, bolji i pametniji. Ja mislim da je najbolje da mi ostavimo ovaj nerodni kraj pa da se krenemo u beli svet, da tražimo bolju i plodniju zemlju jer se ovako ne može živeti.

(Tako je govorio nekad, na nekom zboru, iznemoglim glasom jedan od stanovnika nekog neplodnog kraja. Gde i kad je ovo bilo, to se, mislim, ne tiče ni vas ni mene. Glavno je da vi meni verujete da je to bilo negde i nekad u nekom kraju, a to je dosta. Ono, doduše, nekad sam držao da sam celu ovu stvar ja sam odnekud izmislio, ali malo-pomalo oslobodih se te strašne zablude i sad tvrdo verujem da je sve ovo što ću sad pričati bilo i moralo biti negde i nekad, i da ja to nikad i ni na koji način nisam ni mogao izmisliti.)

Slušaoci bleda, ispijena lica, tupa, mutna, gotovo besvesnog pogleda, sa rukama pod pojasom, kao da oživeše na ove mudre reči. Svaki je već sebe zamišljao u kakvom čarobnom, rajskom predelu, gde se mučan i trudan rad plaća obilnom žetvom.

– Tako je, tako je… – zašuštaše iznemogli glasovi sa sviju strana.

– Je li b-l-i-z-u? – ču se razvučen šapat iz jednog ugla.

– Braćo! – otpoče opet jedan govoriti malo jačim glasom. – Mi moramo odmah poslušati ovaj predlog, jer ovako se više ne može. Radili smo i mučili smo se, pa sve uzalud. Odvajali smo i od usta svojih te sejali, ali naiđu bujice pa snesu i seme i zemlju sa vrleti, i ostane go kamen. Hoćemo li mi večito ovde ostati i raditi od jutra do mraka, pa opet biti i gladni i žedni, i goli i bosi?… Moramo poći i potražiti bolju, plodniju zemlju, gde će nam se mučan trud nagrađivati bogatim plodom.

– Da pođemo, odmah da pođemo, jer se ovde živeti ne može! – zašušta šapat, i masa pođe nekud ne misleći kuda.

– Stanite, braćo, kuda ćete? – i opet će onaj prvi govornik. – Moramo ići, ali se tako ne može. Mi moramo znati kuda idemo, inače možemo propasti gore mesto da se spasemo. Ja predlažem da izaberemo vođu, koga svi moramo slušati i koji će nas voditi pravim, najboljim i najprečim putem.

– Da izaberemo, odmah da izaberemo!… – ču se sa sviju strana.

Sad tek nastade prepirka, pravi haos. Svaki govori i niko nikog niti sluša, niti može čuti. Zatim se počeše odvajati u grupice; svaka šuška nešto za se, pa i grupice prskoše i uzeše se za ruke sve dva i dva, te jedan drugom govori i dokazuje, vuče jedan drugog za rukave i meće ruku na usta. Opet se sastanu svi, i opet svi govore.