NAJUTICAJNIJA AKADEMSKA DELA…

tamoiovde-logo

„O poreklu vrsta“ najuticajnije akademsko delo u istoriji

Knjiga Čarlsa Darvina, koja je pokrenula revoluciju u razumevanju evolutivnog razvoja organskog sveta, izabrana je za najuticajnije akademsko delo u istoriji, ispred „Komunističkog manifesta“ Karla Marksa.

Listu od 20 najuticajnijih akademskih dela sastavili su britanski bibliotekari i izdavači tokom proslave prve Nedelje akademske knjige. Onda je i javnost iz celog sveta pozvana da putem interneta da svoj glas.

darvinO poreklu vrsta je dobilo 26 odsto glasova, a na drugom mestu nalazi se Komunistički manifest Karla Marksa.

Profesor Endrju Preskot sa Univerziteta u Glozgovu rekao je da je Darvinova knjiga iz 1859. godine vrhunska demonstracija značaja akademskih dela.

„Darvin je napornim posmatranjem sveta oko nas, kao i dubinskim promatranjem, stvorio delo koja je promenila način na koji razmišljamo o svemu. Ne samo od prirodnom svetu, već o religiji, istoriji i društvu“, kaže Preskot.

Iza pomenutih dela u anketi se visoko našla Platonova Država i Šekspirova Sabrana dela.

Kritika zdravog razuma Imanuela Kanta koju je predložio Alan Steton, iz Asocijacije prodavaca knjiga, zauzela je peto mesto.

Steton ističe da je veoma važno, posebno u modernom dobu, što je Kantov kategorički imperativ dobro poznat i da se smatra važnim.

Predloženih 20 dela:

dela1. Kratka istorija vremena – Stiven Hoking
2. Odbrana prava žena – Meri Vulstonkraft
3. Kritika zdravog razuma – Imanuel Kant
4. 1984 – Džordž Orvel
5. O poreklu vrsta – Čarls Darvin
6. Orijentalizam – Edvard Said
7. Tiho proleće – Rejčel Karson
8. Komunistički manifest – Karl Marks
9. Sabrana dela – Vilijam Šekspir
10. Ženski evnuh – Džermejn Grir
11. Stvaranje engleske radničke klase – E. P. Tompson
12. Značenje relativnosti – Albert Ajnštajn
13. Goli majmun – Dezmond Moris
14. Vladalac – Nikolo Makijaveli
15. Država – Platon
16. Prava čoveka – Tomas Pejn
17. Drugi pol – Simon de Bovoar
18. Svrhe pismenosti – Ričard Hogart
19. Bogatstvo naroda – Adam Smit
20. Načini gledanja – Džon Berger

Izvor: RTS/Yahoo

________________________________________________________________________________________

DIZANJE RUKE…

tamoiovde-logo

Šta nam je zajedničko sa žabama i slonovima?

Ruka je veza između naših misli i sveta oko nas. Mi, ljudi, koristimo ruke da ložimo vatru, šijemo jorgane, upravljamo avionom, pišemo, kopamo, uklanjamo tumore i izvlačimo zeca iz šešira. Ljudski mozak, sa svojom neograničenom kreativnošću, možda i jeste ono što našu vrstu čini posebnom. Ali, da nije ruku, nijedna velika ideja koju smislimo ne bi bila ništa drugo do pusta želja.

images-2012-06-dizanje_ruke_aps_173986203

Ilustracije: Brajan Kristi

A to što možemo da koristimo ruke za toliko mnogo radnji, treba da zahvalimo njihovoj izvanrednoj građi, odnosno anatomiji. Ispod kože ruke su izuzetno složen splet različitih tkiva.

Devet različitih mišića kontroliše samo palac. Neki od njih su pričvršćeni za kosti šake, dok drugi vijugaju do gornjeg dela ruke. Ručni zglob je pokretljivi snop kostiju i ligamenata, prožet krvnim sudovima i nervima. Nervi imaju svoje završetke u vrhovima prstiju. Ruka ima veliki raspon snage, od najfinije do ogromne.

Časovničar koristi ruke da pod mikroskopom postavlja opruge na njihovo mesto, a igrač bejzbola koristi istu anatomiju da baci loptu brzinom od 160 km na sat.

Ljudska šaka je toliko izuzetna da je 1833. godine znameniti škotski hirurg ser Čarls Bel posvetio čitavu jednu knjigu, „Šaka: njen sklop i vitalne funkcije, kao dokaz uspešne kreacije”. U to vreme već je počela da kruži teorija evolucije, ali Bel je smatrao da već i sam pogled na ljudsku šaku demantuje takve gluposti. „Ona je poslednji i najbolji dokaz principa adaptacije, dokaz promišljene Božje kreacije”, zapisao je u svojoj knjizi.

Samo je jedan problem u Belovoj tvrdnji. On nije objasnio zašto i druge vrste imaju ruke. Nema nikakve sumnje šta je pet prstiju na kraju orangutanove ruke. Ali u drugim slučajevima treba se zagledati malo pažljivije. Krila slepog miša, recimo, na prvi pogled deluju kao kožne opne. Ali, ispod toga, slepi miš ima isto pet prstiju kao orangutan i čovek, a ručni zglob mu se takođe sastoji od brojnih kostiju povezanih sa dugim kostima ostatka ruke.

U svojoj knjizi „Poreklo vrsta” Čarls Darvin je istakao ovu neobičnu podudarnost. „Ima li išta zanimljivije”, pita se on, „od toga da ljudska šaka, predviđena za hvatanje, šaka krtice za kopanje, konjska noga, delfinovo peraje i krilo slepog miša imaju u osnovi istu građu?”

Darvin je za to imao jednostavan odgovor. Mi smo u srodstvu sa slepim miševima i svim drugim životinjama koje imaju ruke, a svi smo ih nasledili od nekog zajedničkog pretka.
Da bi istražili evoluciju ruku, naučnici tokom poslednjih 150 godina tragaju za fosilima na svim kontinentima. Porede anatomiju ruku savremenih životinja. Proučavaju gene odgovorne za građu ruku. I svaki put nailaze na potvrdu Darvinove tvrdnje.

Naše ruke počele su da evoluiraju pre najmanje 380 miliona godina i to počevši od peraja. Ali ne od pljosnatih, žbicastih peraja zlatne ribice, već od mišićavih, snažnih peraja izumrlih predaka današnje ribe dvodihalice. U tim podrepnim perajama bilo je nekoliko krupnih kostiju koje odgovaraju kostima naših ruku. Vremenom su potomci ovih životinja dobili i sitnije kosti koje odgovaraju našim zglobovima i prstima. Prsti su kasnije postali odvojeni da bi životinje mogle da se hvataju za podvodnu vegetaciju dok se probijaju kroz nju.

Prvobitne ruke su bile mnogo neobičnije od savremenih. Neke vrste su imale po sedam prstiju, a druge čak osam. Ali, u vreme kad su kičmenjaci počeli da se kreću po kopnu, pre oko 340 miliona godina, broj prstiju sveden je na pet. Naučnici još uvek ne znaju zašto nikada više nije vraćen prvobitni broj prstiju.
Ipak, među savremenim vrstama postoji velika raznolikost u obliku šake, počev od delfinovih peraja i orlovih krila do ruku lenjivca koje liče na kuke.

Pažljivim proučavanjem živih vrsta, naučnici su počeli da uviđaju molekularne promene koje su dovele do dramatično različitih varijacija. Shvatili su da su, i pored spoljnih razlika, sve ruke u suštini iste. Postoji čitava mreža raznih gena koji su odgovorni za građu šake, a sve šake su nastale varijacijama tih istih gena. Neki od njih oblikuju zglob, drugi produžavaju prste. Dovoljna je i najmanja promena u tim genima pa da prsti postanu duži, da neki od njih potpuno iščeznu ili da se nokti pretvore u kandže.

Otkriće ove molekularne podloge u evoluciji ruku omogućilo je naučnicima da dublje spoznaju Darvinovu genijalnu teoriju. Ma koliko krilo lešinara i lavlja šapa spolja izgledali različito, razlika među njima je minimalna – malo više jednog proteina tamo, malo manje drugog proteina ovamo. Darvin je mogao jedino po spoljnim obeležjima da uoči da sve ruke potiču od zajedničkog pretka, a današnji naučnici otkrivaju i unutrašnja obeležja na molekularnom nivou.

 Autor: Karl Zimer
Ilustracije: Brajan Kristi

Žabe su evoluirale u hiljade vrsta sa udovima prilagođenim za razne aktivnosti. Neke vrste koje žive u vodi dobile su plovne kožice da bi mogle da plivaju. Žabe gatalinke koriste duge prste sa širokim vrhovima za penjanje. One na vrhovima prstiju čak imaju i sićušne lepljive diskove koji prianjaju uz glatke površine, kao što je list, na primer.

 Ilustracije: Brajan Kristi 
Ilustracije: Brajan Kristi

Domaća mačka: Mačkama rastu uske, krive kandže. Ligamenti koji se protežu duž mačjih šapa služe da kandže stoje uvučene. Kad hvata plen, mačka se odbacuje stražnjim nogama i pruža prednje šape. Mišići duž prednjih šapa se tada zgrče i izbace kandže poput noža skakavca. Kandže se zarivaju u plen, a mačka prebacuje sopstvenu težinu na stražnje noge dok prednjim šapama prinosi plen ustima.

Pogledajte ostale slike: nationalgeographic.rs/reportaze/galerije/

Izvor: nationalgeographic.rs

__________________________________________________________________________________________

MREŠĆENJE ČOVEČIJE RIBICE, PRVI PUT NA OČIGLED LJUDI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

ČOVEČIJA RIBICA POBUDILA INTERESOVANJE NAUČNIKA I POSETILACA

 Čovečija ribica, endemski stanovnik Postojnske jame ovih dana je ponovo pobudila veliko interesovanje naučne javnosti u svetu: u zamračenom akvarijumu prvi put je na očigled ljudi snela jajašca.

thumb_cribica-250x190Jedna od stručnih saradnica Instituta za istraživanje krasa u Postojni je nekoliko dana ranije primetila da jedna životinjica koja se stisla uz zid akvarijuma, ima jako otekle ovarijume.

Biolog Slavko Polak je odmah upozorio zaposlene da se možda priprema nešto izvanredno, da će čovečija ribica omrestiti jajašca i da će iz njih izleći potomstvo – prvi put u dugoj istoriji na očigled ljudi i izvan mračnih prostora kraške jame.

Za sazrevanje jedanaest jajašca koliko ih je ribica omrestila, i za izleganje novog naraštaja čovečije ribice, treba da prođu tri meseca. Osoblje i svetska naučna javnost jedva čekaju taj trenutak.

Čovečija ribica u proseku živi 75, a neki pretpostavljaju i stotinu godina.

Plemić i istoričar Janez Vajkard Valvasor (1641–1693) je prvi opisao tu životinjicu jamskih dubina koju je Čarls Darvin 1859. godine uvrstio u knjigu „O poreklu vrsta“ pod nazivom Proteus anguinus.

Akvarijum u kojem živi „porodilja“ izdvojen je i pokriven kako bi buduća majka imalo što više mira i tame da bi izvela podmladak što iščekuju osoblje jame, brojni turisti i svetska nučna javnost.

Izvor :Beta/zelenasrbija.rs


 

FORMULA ZA PRODUŽENJE VRSTE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________

POSTOJI LI „EGOISTIČNI GEN“ KOJI DIKTIRA POTREBU ZA RAZMNOŽAVANJEM

Ne kaže se uzalud da su roditeljske obaveze najteži zanat na svetu.

10b

foto: ZOV

  Dok je sam čin stvaranja novog života sasvim prirodan, jednostavan i izaziva u nama osećanje prijatnosti, gajenje i vaspitavanje potomstva je neuporedivo teži poduhvat.
Neke ideje o tome kako da postanemo uzorni roditelji možemo preuzeti od životinja, za koje to predstavlja pitanje „fitnesa“, što ovom slučaju nema nikakve veze sa sportom.

U sociobiološkom smislu termin „fitness“ označava reproduktivni uspeh jedinke, to jest, njenu sposobnost da donese na svet što više mladunaca koji su i sami u stanju da daju zdravo potomstvo.

  Polna selekcija

Postoje mnogobrojne i veoma zanimljive postavke na ovu temu, a sve proističu iz Darvinove teorije o „polnoj selekciji“. Naime, Čarls Darvin je sredinom XIX veka, dok je proučavao mehanizme porekla vrsta, naslutio da je „uspeh nekih jedinki u odnosu na druge istog pola vezan za produženje vrste“. Podstaknuti ovom idejom evolucionisti i biolozi su godinama pokušavali da objasne zbog čega stvaramo decu i uprkos ogromnom utrošku energije dajemo sve od sebe da nam potomstvo što bolje napreduje.

   Jednostavnije rečeno: šta to podstiče kraljevskog pingvina da trpi nalete ledenog vetra koji duva brzinom preko 150 kilometara na čas, da podnosi temperature od – 40 stepeni C i gladuje puna dva meseca, samo da bi jaje na kome leži zaštitio od smrzavanja?
Prema tumačenju Ričarda Daukinsa, autora knjige „Egoistični gen“, potreba za razmnožavanjem je posledica genetske tiranije kojoj su izložena sva živa bića i podstiče ih da stvaraju potomstvo kako bi sopstvenim genima pružili mogućnost da se šire i umnožavaju. Drugim rečima, kada roditelj žrtvuje sopstveni život da spase život svoje dece, on u stvari to radi u interesu sopstvenih gena. Iz istog razloga, da bi osigurao širenje sopstvenih gena, lav ubija mladunce koji nisu njegovi. Za razliku od lava, bonobo majmuni štite sve mladunce iz porodične grupe u kojoj žive, jer je to u njihovom interesu i u interesu njihovih gena. Naime, kod ovih primata polni odnosi su veoma učestali i podrazumevaju promenu partnera, pa nijedan mužjak nije siguran koji su mladunci njegovi.

Bez obzira na teorije, postoje dve strategije koje životinje koriste u odgajanju potomstva. Ili, kao što je slučaj sa mnogim beskičmenjacima, ali i većinom riba i vodozemaca, donose na svet veliki broj mladunaca, a onda ne vode više brigu o njima i prepuštaju ih njihovoj sudbini; ili se ponašaju kao većina ptica i sisara koji imaju malo mladunaca, ali zato ulažu ogromne napore da ih zaštite i odgaje.

   Očigledno je da su obe taktike podjednako uspešne, jer svaka od njih predstavlja najefikasniji način koji su u toku evolucije usvojile pojedine vrste, kako bi najbolje obavile svoju roditeljsku dužnost, s obzirom na svoje sposobnosti i uslove u okruženju.

Pažljiv nadzor

Ženka kita doji svoje mladunče oko godinu dana i za to vreme ga ni za trenutak ne ispušta iz vida, kako bi bila sigurna da će se razviti u snažnu i zdravu jedinku. Mališan, dugačak oko pet metara i težak gotovo dve tone, nikada se ne odvaja od majke, da se mleko koje prska direktno iz bradavice na njenoj dojci ne bi rasipalo po vodi. Mladunče kita popije oko 400 litara mleka dnevno, što je dovoljno da se do vrha napune dve kade za kupanje. To mu omogućuje da za 11-12 meseci dostigne dužinu od 10 metara i postane dovoljno snažno da bi moglo da prati majku u potrazi za hranom i za vreme seoba. Tokom putovanja na koje kreću u proleće, ovi morski kolosi prelaze razdaljinu od oko 8400 km, da bi iz toplih voda Centralne Amerike, stigli u hladne vode Antarktika.

Ženka ježa je veoma brižna majka. Kada uveče izađe iz jazbine u potrazi za hranom, za njom kreću i svi mladunci, a da se ne bi izgubili idu u pravilnom poretku, jedno iza drugog. Ovako, u koloni, kao vagoni iza lokomotive, ježići u stopu slede svoju majku. Ako ona negde skrene i oni skrenu, ako se zaustavi i oni stanu, a ako ubrza hod, svim silama se trude da je stignu i idu s njom u korak.

Kao model uzorne mame može da posluži i ženka šimpanze koja nikada ne podigne ruku na svoje mladunče, ma koliko bilo neposlušno. Kada se razbesni njena najžešća reakcija je da počne da vrišti i gestikulira, a to je dovoljno da mladunčetu pokaže gde mu je mesto. Ovo je sasvim efikasan metod, jer su šimpanze socijalne životinje koje su navikle na život u porodičnim grupama od nekoliko desetina jedinki. Ženke okote samo jedno mladunče koje punih osam godina, dok se ne osamostali, uče svemu što će mu biti potrebno u životu: šta treba da jede, gde može da nađe najkvalitetniju hranu, kako da pripremi ležaj, koje biljke da upotrebi ako ga zaboli stomak, kako da se ponaša u društvu, kojim pravilima da se povinuje i kako da stekne poštovanje okoline.

24cyvpg

foto: TAMOiOVDE

Da bi uvek imala kontrolu nad svojim mladuncima, a obično ih ima sedmoro do devetoro, ženka labuda ih nosi na leđima, a kada ne može sve da ih smesti pomaže joj i mužjak. Tako ovi brižni roditelji mogu bezbedno da preplivaju jezero, zajedno sa celim leglom, i da usput ne izgube nijedno mladunče.

Različiti metodi

Sve životinje nisu baš tako posvećene brizi o mladuncima.   

Mravlja kraljica, čiji je zadatak da obnovi broj jedinki u koloniji, ima mnogo posla i nema vremena da vodi brigu o brojnom potomstvu. Pošto položi oko dva miliona jaja mesečno, prinuđena je da ih prepusti nadzoru dadilja, kako bi uspešno mogla da obavlja kontrolu nad kolonijom. Neke od dadilja su zadužene za brigu o jajašcima, dok se druge brinu o ishrani larvi. Ima i onih čiji je posao da muzu biljne vaši, koje u koloniji gaje specijalno za tu svrhu. Naime, ovi insekti luče slatku supstancu, medljiku, koja je veoma prijatnog ukusa i pomaže mladuncima da ojačaju.

Ajkula je tokom evolucije razvila sasvim posebnu strategiju razmnožavanja. Tokom parenja mužjak oplodi jaje tako što uvlači polni organ u genitalni otvor ženke. Kod mnogih vrsta ovih riba mladunci se razvijaju u majčinom telu, u nekoj vrsti materice, veoma sličnoj onoj kod sisara. Kada ima nekoliko embriona, događa se da oni najjači rastu na račun najslabijih, koje pojedu u majčinom stomaku. Kod drugih vrsta ajkula, kao što je krupnopegava mačka, jaja se jedno vreme razvijaju u telu ženke, a onda ih ona izbacuje i ostavlja u specijalnim kožastim vrećicama, na granama korala u tropskim lagunama.

  Kraljevski orao takođe ne bi mogao da posluži kao model uzornog roditelja, jer nema isti odnos prema svim mladuncima. Početkom proleća ženka polaže jaja, retko više od dva, ali nikada u isto vreme. Tako se prvo jaje otvori mnogo ranije od drugog, što predstavlja veliku prednost za krupnijeg orlića. U odnosu na mlađeg brata, prvorođeni je jači i napredniji i uspeva da dobije od roditelja veću pažnju i više hrane. Toliko se oseća nadmoćnim, da u vreme kad nema dovoljno hrane ne okleva da brata do krvi izubija udarcima kljuna, i onda pojede svu hranu pred ravnodušnim pogledom roditelja.

Majčinsko stradanje
Titula „super mame“ u životinjskom svetu pripada ženki džinovskog polipa, Enteroctopusdolfeini, koja je spremna da žrtvuje život za svoje mladunce. Odmah posle parenja ženka potraži neku pećinu, gde položi između 20000 i 100000 jajašaca, koja u grozdovima vise sa tavanice, i ne ostavja ih čak i kad treba da potraži nešto za jelo. Zatim ih neprestano nadzire, čisti i pretresa punih osam meseci, dok se iz njih ne izlegu mladunci. Tada majka mladunce blago zapljuskuje vodom i pomaže im da izađu na površinu, a onda ugine od iscrpljenosti.

Brižni otac
Kod morskih konjića primer idealnog roditelja je otac, koji preuzima svu brigu o svom potomstvu. Posle rituala parenja, ženka položi oplođena jajašca u neku vrstu torbe koju mužjak ima na dnu stomaka. Ovde mladunci nalaze sigurno utočište, čak i posle izleganja, jer ih otac nosi svuda sa sobom tokom prvih nedelja života.

Monstrum mladunče
Kukavica spada u najnemarnije roditelje u životinjskom svetu, pošto se uopšte ne muči da svije gnezdo, da leži na jajima i hrani mladunce, a uspeva u tome jer svoja jaja podmeće u gnezda drugih ptica. Kao pravi parazit, ženka kukavice brižljivo bira buduću porodicu za svoje mladunče, tako što se trudi da njeno jaje bude što sličnije ostalim jajima u gnezdu, a zatim odlazi u potragu za drugim partnerima sa kojima će se pariti.

   Čim se ispili iz jajeta, mladunče kukavice se otarasi drugih mladunaca iz gnezda, kako bi moglo da koristi svu hranu koju donose njegovi novi roditelji.

Decožder

Najdrastičniji primer loših roditelja su gupike, ribice živorotke koje žive u južnoameričkim rekama, a često ih srećemo i u našim akvarijumima. Mužjak koji je lepši i prepoznatljiv po šarenom repu, za vreme parenja položi spermu direktno u stomak ženke. Oplođena jajašca se razvijaju u majčinom telu, a mladunci se, posle nekoliko nedelja, rađaju već potpuno oformljeni. Dok se ženka porađa, budući otac joj se popne na leđa, ali ne zato da bi joj pružio podršku, nego da bi se prvi počastio sopstvenim mladuncima. Čak ni majka, ako joj se pruži prilika, neće propustiti ovako ukusan zalogaj.

S. Jovičić / www.zov.rs