Može li slabašna svetlost da nadvlada tamu?
Ulje na platnu (340×420) Autor: Bora*S
SVETLA, SVETLOSTI…
Tag Archives: darkness
PUTOVANJE DO VERE I NADE…
ANDREJ TARKOVSKI – UZVIŠENOST SAVREMENOG ČOVEKA JE U PROTESTU
9. septembar 1970.
Pročitao sam Vonegatovu Kolevku za macu. Mračna knjiga. I veoma smelo napisana. Ipak, pesimizam nema mnogo veze sa umetnošću. Književnost je, kao i umetnost uopšte, religiozna. U svojoj najvišoj manifestaciji ona daje snagu, iznosi nadu pred lice savremenog, čudovišno surovog sveta koji je u svom besmislu došao do apsurda. Savremenoj umetnosti današnjice potrebna je katarza kojom bi očistila ljude pred nastupajućim katastrofama ili možda jednom katastrofom.
Neka je i nada i obmana, ona ipak daje mogućnost da se živi i voli ono lepo. Bez nade nema čoveka. Umetnost treba da prikaže sav onaj užas u kojem ljudi žive, ali samo ako postoji način da se na kraju stigne do Vere i Nade. U šta? Vere u to da je, bez obzira na sve, čovek ispunjen dobrom voljom i osećanjem sopstvene vrednosti. Čak i pred licem smrti. Nade u to da nikada neće izdati ideal – fatamorganu – svoju ljudsku misiju.
Čudno, kada se na osnovu jednog pokazatelja zajedništva ujedine u proizvodnji ili po geografskom principu, ljudi počinju da mrze i maltretiraju jedni druge. Zato što svako voli samo sebe. Zajednica je iluzija, koja će pre ili kasnije rezultirati pojavom zloslutnih oblaka u obliku pečuraka iznad tla.
Ljudska zajednica koja teži jednom jedinom cilju – da se najede, osuđena je na propast, raspad, antagonizam. „Ne samo od hleba!“ Čovek je stvoren kao spoj protivrečnih osobina. Istorija nam argumentovano pokazuje da njen razvoj zaista ide najnegativnijim putem.
Tačnije, čovek ili nema snage da upravlja njome ili, ako i upravlja, ume samo da je odgurne na najstrašniji i neželjeni put. Ne postoji nijedan primer koji bi dokazao suprotno. Ljudi nisu sposobni da upravljaju ljudima. Sposobni su samo da razaraju. A materijalizam će, ovako razuzdan i ciničan, dovršiti to razaranje.
Bez obzira na to što u duši svakoga čoveka živi Bog, sposobnost akumulacije večnog i dobrog, ljudi živući nepovezani u svojoj zajednici mogu samo da je unište. Jer se nisu ujedinili oko ideala, nego oko materijalne ideje. Čovečanstvo je požurilo da zaštiti svoje telo (možda zahvaljujući logičnom i nesvesnom postupku, koji je poslužio kao početak takozvanog progresa). A nije porazmislilo o tome kako da zaštiti dušu. Crkva (ne religija) to nije uspela da uradi.
Na putu istorije civilizacije duhovna polovina čoveka sve se više i više udaljava od one životne, materijalne, i sada u tami beskonačnog prostranstva mi jedva da vidimo svetlo voza koji odlazi – to zauvek i bespovratno nestaje druga polovina našega bića. Duh i telo, osećanje i razum nikada više neće moći ponovo da se sjedine. Prekasno je.
Za sada smo samo još uvek samo obogaljeni strašnom bolešću koja se zove nedostatak duhovnosti, ali ta bolest je smrtonosna. Čovečanstvo je učinilo sve da sebe uništi. Najpre moralno, a fizička smrt je samo rezultat toga.
Kako su ništavni, jadni, bespomoćni ljudi kada razmišljaju o „hlebu“ i samo o „hlebu“, ne shvatajući da ih taj način razmišljanja vodi u smrt. Jedino dostignuće čovekovog razuma bilo je spoznavanje principa dijalektike. I kada bi čovek bio dosledan. I kada ne bi bio sklon samoubistvu, on bi mnogo shvatio, rukovodeći se tim principom.
Svi mogu da se spasu, ali jedino spasavajući se pojedinačno, svako za sebe. Došlo je vreme ličnog herojstva. Pir u vreme kuge. Spasavajući sebe, čovek može da spase sve. U duhovnom smislu, naravno. Zajednički napori su jalovi. Mi smo ljudi i lišeni smo instinkta za očuvanje vrste, koji imaju mravi i pčele. Ali nam je zato data besmrtna duša, na koju je čovečanstvo pljunulo sa zluradošću. Instinkt nas neće spasiti.
Njegovo nepostojanje nas uništava. A na duhovne, moralne temelje smo pljunuli. Šta treba učiniti za spasenje? Pa sigurno ne treba verovati u vođe! Sada čovečanstvo može spasiti samo genije – ne prorok, ne, nego genije koji će formulisati novi moralni ideal. Ali, gde je on, taj Mesija?
Jedino što nam preostaje jeste da naučimo da umiremo dostojanstveno. Cinizam još nikoga nije spasio. On je sudbina malodušnih.
Istorija čovečanstva isuviše liči na neki čudovišni eksperiment nad ljudima, koji izvodi neko surovo biće nesposobno da oseti sažaljenje. Nešto poput vivisekcije. Hoće li nam to ikada biti objašnjeno?
Zar je moguće da je sudbina ljudi samo ciklus u beskonačnom prcesu, čiji smisao oni nisu u stanju da razumeju? Strašna je i sam pomisao na to. Pa čovek, bez obzira na sve, i na cinizam i na materijalizam, veruje u beskonačno, u besmrtnost. Recite mu da se na svetu neće roditi više nijedan čovek, i on će pucati sebi u čelo.
Čoveka su ubedili da je smrtan, ali kada se nađe pred opasnošću koja mu zaista oduzima pravo na besmrtnost, on će se braniti kao da njega lično tog trenutka neko hoće da ubije. Čovek je, jednostavno, moralno iskvaren. Tačnije, ljudi su postepno jedni druge iskvarili. A oni koji su razmišljali o duši tokom mnogo vekova, sve do dana današnjeg – fizički su uništavani, što se i danas događa. Jedino što može da nas spase jeste nova jeres, koja će uspeti da sruši sve ideološke institucije našeg nesrećnog varvarskog sveta.
Uzvišenost savremenog čoveka je u protestu. Slava onome ko iz protesta spaljuje samoga sebe pred nemom gomilom, i onima koji izlaze na trgove i protestvuje sa plakatima i parolama osuđujući sebe na represiju, i svima koji kažu „ne“ egoistima i karijeristima i bezbožnicima. Treba se uzdići iznad prava na život, u praksi, spoznati smrtnost našeg tela u ime budućnosti, u ime besmrtnosti…
Ako je čovečanstvo sposobno za to, onda još nije sve izgubljeno. Još uvek imamo šanse. Čovečanstvo je previše stradalo, i osećaj za patnju u njemu je postepeno atrofirao. To je opasno. Jer se čovečanstvo sada ne može spasiti krvlju i patnjom. Bože kakvo je ovo vreme u kojem živimo!
Odlomak iz dnevnika Andreja Tarkovskog „Martirologijum 1970 – 1986“ koji će obajaviti Akademska knjiga iz Novog Sada.
Objavljeno u kulturnom dodatku dnevnog lista „Politika“ 03. 06. 2017. godine.
Izvor: pulse.rs
VASILISA I MONAH…
Kad se iznenada pojavi pred putnikom, ukriven šumskom sklopu, mali manastir obraduje čovjeka toplom ciglenom bojom svojih krovova i niskih kubeta opkoljenih raskošnim orašjem. Sve je tu u običnim ljudskim srazmjerama, izraslo iz duše skromnog majstora neimara, dostupno i seljaku argatu, čiji orah, posađen za spas duše i na uveselenije poklonicima, već odavna nadrasta pozlaćene krstove svetinje. Svoji smo, dakle, i nećemo se zamjeriti, ako neko nekog slučajno pokrije svojom sjenkom.
„Невеста Господня“, autori Irina i Valerij Nagij
Tako je spolja, a već unutra, u tijesnoj manastirskoj crkvi, odozgo iz kupole, gleda te, ozbiljan i vječno budan, vizantijski Isus Pantokrator. E, sad mi reci, zašto li je on, dan i noć, zapeo da brine za naš spas, kad se i mi sami nismo baš naročito oko toga pretrgli? Zato li, valjda, posjetioci rijetko i dižu pogled put njegova lika, a kad kraj kraju dođe, nije baš ni pristojno u svetom hramu zijevati uvis kao kokoš kad vodu pije.
S ikonostasa i okolnih zidova potamnjeli sveci, tmurni i ćutljivi, osluškuju korake rijetkih posjetilaca. Oguglali kroz vjekove na sva čuda, oni više nit se boje, nit se raduju čemu. Davno su pomrli blaženi ktitori, osiromašili i razbjegli se priložnici svjatago hrama sego, a hristoljubivo je vojinstvo izginulo u bitkama protiv nevjernih agarjana. Ćuti, dakle, rabe božji, i trpi iskušenja kao pravedni Jov. Evo, ipak smo dočekali da zamre laki topot tatarske konjice i zveckanje krive dimiskije. Šta li nam se sprema u neizvjesnoj budućnosti?
Otac Simeon, prosijed i otežao kaluđer, već desetinama godina čuva opustjelu i zapuštenu svetu obitelj. Pomaže mu Zrikan, potrkuša, zvonar, a po nevolji i kuvar, mutav poput ovce. Čim prvi suton, Zrile već pobode nos u svoj kožuh i zahrče, a otac Simeon ostane sam u konaku da svodi zamršene račune od ovoga i onoga svijeta.
Minulih godina, dešavalo se, doluta u manastir onemoćao kaluđer. Dođe tu da umre, pa za dugih večeri, slabašnim glasom, priča domaćinu svoje zlehudo posno žitije, sve dokle ga tako, zagledana u prošlost, iznenada ne pozove Gospod. Onda se priča prekine, a otac Simeon, još mnogi suton kasnije, dočeka sjedeći na niskoj kamenoj ogradi tijesna manastirskog groblja. Ćuti on, ćuti samohrani gost potukač pod svježom humkom, a kad jednog dana ipak postane jasno da se nedovršena priča neće nastaviti, otac Simeon kreće spora koraka natrag u manastir. Zaputi se svojoj postojanoj utješiteljici, bezimenoj svetoj carici, koja ga tolike godine mimo gleda sa drvene ikone ispod niska crkvenog svoda.
— Presveta carice, zaštitnice, opet ostadosmo sami… Opet sami.
Ne govori joj o smrti svoga gosta, ona stoji, uzvišena i vječna, iznad svega toga. On joj se, u stvari, pomalo i pravda što je koji dan bila zanemarena, a sad, evo, opet smo sami, svoji i više nema nikog da ometa i kvari naše, tmurno usamljeničko drugovanje.
Prošlo je već nekoliko desetina godina od onoga dana kad je otac Simeon prvi put kročio preko praga ovog manastira, i prvi put se, licem u lice, susreo s posvećenom vladarkom s prastare ikone.
Bila je to jedna od onih, po grčkim uzorima rađenih, vasilisa, svetih carica, likom i stasom kao djevojčica, s kraljevskom krunom u zlatotkanoj odeždi. Videći je prvi put, mladi monah sažaljivo je uzdahnuo:
— A šta ćeš ti ovdje, jado moja, u ovoj našoj tami i divljini?
Požalio je tanjušnu krhku caricu i već prvom prilikom nabavio malo srebrno kandioce i upalio ga pred njenom ikonom. Otada je taj skromni žižak u crvenoj čašici redovno opsluživan, postojano svijetlio pred licem posvećene vasilise, toliko različite od ostalih strogih i mrkih svetitelja, čak i od zabrinute Bogomajke, nagnute nad golišavim mladencem.
Jedne večeri, vraćajući se kasno s nekog seoskog pogreba, kaljav, prozebao i malo pripit, otac Simeon obradova se vjernom žišku u tami, priđe ikoni i prozuklo upita:
— Bdiješ li, zlatolika, a? A ja, nedostojni, vidiš li kakav izlazim pred tvoje časno lice. Nevolja, velika nevolja, carice moja, vladarko.
Otada, redovno, kad god bi se vraćao odakle iz okolnih sela, s kakvog obreda ili svetkovine, tamni monah pokajnički je prilazio svojoj vasilisi i, malčice se povodeći, tmurno se žalio:
— Znam, presvjetla, opet ćeš okrenuti svoje lice od mene, mnogogrješnog raba tvojego. Na rakiještinu bazdim, na bijeli luk i takav se, evo, usuđujem da iziđem preda te. Praštaj, sveta carice, i pomeni me u molitvama svojim.
Odlazio je zatim u svoju mirnu ćeliju i tamo u zaupokojenoj tišini prestarjela konaka, polako zaboravljao sve napore, tegobe i pogubnu gungulu mirjanskog svjetovnog života. Na koncu, u razdvoju jave i sna, ostajao mu je u zamrloj svijesti samo onaj maleni žižak i nad njim sveta carica, neizmjenljiva vječita u svojoj čistoj neuništivoj ljepoti. Takva je ulazila u njegov san, blaga nezlobiva gospodarica, koja ne pamti i nigdje ne bilježi njegova ovozemaljska pregrešenija, voljnaja i nevoljnaja.
Jednog dana mirni manastir ispuni se nesvakodnenom larmom i trkom. Došli su istoričari umjetnosti, konzervatori i zaštitnici starina. Sve su znali, sve vidjeli kao na dlanu, čak i ono što se krilo pod naslagama počađala maltera. Oko zlatolike carice zagraja vašarski bučna gomila
— Ovo apsolutno mora na centralnu nacionalnu izložbu. Vidite li vi ovaj rad, ovaj čisti i profinjeni likovni izraz.
Otac Simeon se pobuni sa žestinom i njemu samom neočekivanom:
— Ne, ovo neće iz ove svete obitelji!
— Ali, dragi oče, pa ovo je pravo otkrovenje.
Otkrovenje?! Šta o nekom otkrovenju znaju ovi bučni svjetovnjaci koji ni jednu jedinu oblačnu jesenju noć nisu proveli pod ovim teškim svodovima? Šta za njih znači smirena vasilisa, koja zrači nezemaljskom vedrinom iznad ovoga nejakog žiška koji se uporno bori s tamom?
Jedno mršavo prozračno momče, svijetlih očiju, prihvati oca Simeona za ruku.
— Pustite, dragi oče, čuvaćemo je kao svoj život. Evo, ja vam riječ dajem, iz istog smo kraja, zemljaci.
Poslije nekoliko dana otac Simeon ispratio je kola sa svojom caricom. Potišten kao da prati pokojnika na njegov posljednji put: so svjatimi upokoj! A kad se uveče zaputio u svoju ćeliju, prolazeći kraj utuljena kandila, on tek tada konačno shvati zašto to ponekad u pustoj zimskoj noći tako očajno zavijaju vuci. Nije to samo od gladi. Samoća je strašnija od svega na svijetu, ali šta bi Gospod kazao da krštena duša počne da zavija?
Neočekivano, petnaestak dana kasnije, stiže ono tršavo momče s vasilisom, upakovanom u bezbroj zavoja i hartije kno da je ranjenik.
— Oče, vraćamo ti tvoju caricu, ona ne može bez manastira.
— Caricu?
— Jeste, dragi oče. Stoljećima navikla na ovaj manastir, izložena drvena ikona iznenada je počela da ,,radi“, da se nadima i potklobučuje. Da bi je spasili, morali smo, hitno da je vratimo na njezino staro mjesto. Kasnije ćemo vidjeti šta ćemo dalje, moraće na liječenje.
Te iste večeri, svečan i uzbuđen, otac Simeon ponovo je užegao kandilo pred ikonom svoje utješiteljice i prijekorno uzdahnuo:
— Eto ti, presveta, kako je to u ovome guravom svijetu. Ni petnaest dana nisi provela tamo, a već si počela gubiti svoj sveti lik. Šta li ćeš tek onda reći za mene, mnogogrešnog, koji nikad i ne vadim noge iz ovoga teškog zemaljskog blata!
Branko Ćopić, VASILISA I MONAH, (str. 133-136), BIGZ, Beograd, 1977
Izvor srodstvopoizboru.
TAJNE KRALJEVSKOG GRADA…
TAMOiOVDE_________________________________________________________________
Utvrđenje Karađorđevića na Drini
Priobalje Drine prepuno je tajni, pogotovo u zvorničkom kraju, gde su se, na granici Bosne i Srbije, preplitali važni putevi između istoka i zapada. Od Rimljana koji su imali utvrđenje u Malom Zvorniku, poznato po imenu „Ad Drinum“ sve do savremenog doba ovde su se gradila razna utvrđenja
Tajni kraljev grad napravljen u brdu
foto-r. jokic
Karađorđevići su, tridesetih godina prošlog veka, u strmoj, visokoj steni, na desnoj obali Drine, u Malom Zvorniku, izgradili podzemno utvrđenje. Vojni stratezi su uočili prednosti pećine sa mnogo hodnika i po naređenju kralja Aleksandra Karađorđevića, izgradili sklonište, kao kraljevo komandno mesto, za slučaj rata. Po rečima istoričara Zorana Ivanovića, gradnja ovog „tajnog“ grada počela je 1932. godine.
„U objektu su, na dužini od oko kilometar i po, hodnici, dvorane, sale za vrhovnu komandu, kralja, vladu Kraljevine Jugoslavije, generale, ordonanse, ađutante, stražu i gardu, te crkva i sobe za smeštaj svih koji žive u ovom objektu. Još se istražuje šta se sve nalazi u sedamdesetak odaja, a za sada se zna da su tuneli iskopani u obliku krsta i da se u ovom lavirintu nalaze ostaci kapele, oltarski prostor i kraljevska česma i bunar za vodu“, kaže Ivanović.
Ivanović dodaje da je glavni arhitekta bio Rus, stručnjak za kopanje rudnika. Objekat je urađen od čvrstog materijala, po tada najsavremenijim građevinskim i vojnim standardima, pa je u stanju da izdrži i najjače udare savremenog oružja.
Hodnici u tajnom gradu
foto-r.jokic
Podzemni bezimeni grad, bar se tako pretpostavlja, jer je njegov projekat nedostupan javnosti, ima najmanje dvanaest izlaza, na kojima se nalaze masivna gvozdena vrata. Ovi izlazi ujedno su služili i za ventilaciju. Temperatura u njemu je stalno ista – između četrnaest i šesnaest stepeni. Vlage skoro da i nema. Samo na jednom mestu, predviđenom za smeštaj konja, pokatkad se pojavi pokoja kap vode.
„Da su ga koristili u Drugom svetskom ratu, jer je namenski građen baš za velike svetske sukobe, stanovnici ovog veličanstvenog i prostranog podzemnog grada imali bi veoma povoljne uslove za život i rad“, priča Ivanović.
Prostorije su okrečene u belo, samo je u dvorskoj kapeli, pri vrhu, postavljena dekoracija. Podzemni grad je delo kralja Aleksandra Karađorđevića i negova gradnja je trajala sve do kraljeve pogibije u Marselju, u oktobru 1934. godine. Nakon toga sve je stalo, pa je omalterisana i privedena upotrebi samo polovina objekta. Ipak, u podzemnom gradu mogli su da se smeste kraljeva svita, vrhovna komanda i ratna ministarstva sa ukupno 3.000 do 5.000 ljudi.
Do pre nekoliko godina grad je bio nedostupan javnosti, iako se nalazi pored najprometnije zapadnosrbijanske magistrale. I danas su posetioci retki, a u delu koji nije izmalterisan već su se počeli pojavljivati stalaktiti. Protonamesnik Mileta Tovarović, sveštenik crkve u Malom Zvorniku, namerava da, uz pomoć ljudi dobre volje, malozvornički gradić pod zemljom pretvori u turističku destinaciju.
|
Poseta kralja Petra Posle tri dana kralj Petar je napustio Srbiju. I graditelj je nestao, samo je njegovo delo ostalo da svedoči o istoriji. |
Rade Jokić | Foto: R. Jokić blic.rs
___________________________________________________________________________
Prema informacijama s početka ove godine…
___________________________________________________________________________
Tajni grad u kom je Petar Drugi proveo poslednju noć u Srbiji spreman za renoviranje
Direktor turističke organizacije “Mali Zvornik” Vojislav Stamenković rekao je da će prva faza uređenja biti osvetljavanje svih prostorija što bi trebalo da se, nakon izbora najpovoljnijeg izvođača, završi do aprila.
On je naveo, da će elektrifikacija biti rađena po najsavremenijim standardima, koji odgovaraju takvoj vrsti objekta, sa specifičnim uslovima vlažnosti i temperature pod zemljom.
Stamenković je dodao da je opštinskim budžetom za tu namenu predviđeno oko 1,8 miliona dinara, a da će se za dalje uređenje kompleksa konkurisati kod domaćih i stranih fondova.
Plan je da posle infrastrukure bude sređeno desetak prostorija, među kojima i ona u kojoj je održana poslednja sednica jugoslavenske vlade u aprilu 1941. godine.
Odaje su korišćene samo jednom 1941.
Podzemni grad, odnosno “Kamena devojka” kako je glasio šifrovani naziv objekta, jedan je od najvećih građevinskih poduhvata u predratnoj Jugoslaviji.
Nalazi se u velikom kamenom brdu, kod starog železnog mosta na Drini, sa leve strane magistralnog puta Loznica-Ljubovija. Građen je po nalogu kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, u periodu od 1932. do 1934. godine, a predviđen je da bude kraljevo ratno komandno mesto.
Duž centralnog hodnika dugog oko 1.500 metara, nalazi se sedamdesetak različitih odaja, predviđenih za duži boravak većeg broja ljudi pod zemljom.
Ovaj objekat, međutim, do pre nekoliko godina bio je nedostupan javnosti, zbog čega se malo šta znalo o njemu zna.
Korišćen je samo jednom, aprila 1941. godine, kada je pre odlaska u izbeglištvo, svoju poslednju noć u Srbiji, proveo mladi Petar Drugi Karađorđević.
Turistička organizacija Mali Zvornik, planira da podzemni grad Karađorđevića, postane turistička atrakcija ne samo Podrinja, već i cele Srbije.
Beta| Foto: S. Pajić, Beta – Ilustracija |blic.rs
___________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S
BELA DAMA, CRNI KRALJ…
TAMOiOVDE_______________________________________________________
BALADA O ŠAHU
Šah. Nije li to dosadno u naše doba? Danas, kada kosmos uzmiče, kada stvarnost prevazilazi najneverovatnije, reklo bi se fantastične težnje Žila Verna, kada čovek prodire u najskrivenije tajne prirode, kada…
Šah! Nije li to dosadno? I stvarno, kakvu duhovnu radost mogu da pruže ljudima zamršena kretanja figura na 64 polja?
Gore navedene reči izrekao je Tigran Petrosjan, bivši šampion sveta u šahu.
Setio sam ih se pre neki dan, kada sam u novinama ugledao sledeću malu vest:„
Norveški šahista Magnus Karlsen osvojio je titulu prvaka sveta pošto je danas pobedio dugogodišnjeg šampiona Indijca Višvanatana Ananda.“
Da li je moguće? Tu, pre neki dan, završen je svetski šampionat u šahu!?
Nisam primetio! Da li je neko o tome govorio? Spominjao? Da li je, možda, prikazivana šahovska hronika, iz večeri u veče, u kojoj poznati, omiljeni velemajstor tumači poteze šampiona i njegovog izazivača, tu veličanstvenu borbu?
Priznajem, zauzet svakodnevnim brigama, okupiran raznim banalnim nevoljama i opterećen besmislenim strahovima, zaboravio sam na – šah.
Jedan od „večitih“ kandidata za titulu prvaka sveta, neumorni šahovski borac Viktor Korčnoj rekao je u Havani, na banketu povodom šahovske olimpijade: „Šah je nešto najinteresantnije od svega nerazumljivog na ovome svetu„.
Mladi šampion Karlsen ima tek 23 godine (isto toliko je imao i Mihail Talj, kada je 1960. godine osvojio titulu).
Kažu da je „genijalan“ – može li se reći nešto drugo? Velemajstor je postao sa 13 godina. Svetsko prevenstvo u ubrzanom šahu osvojio je 2009. godine. Prvo mesto na svetskog rejting-listi zauzeo je još 2010. godine – bio je, tada, najmlađi velemajstor kome je to pošlo za rukom (pre njega, bio je to Vladimir Kramnik). Njegove pojedine pobede na turnirima širom sveta bile su spektakularne. O Karlsenovoj nesumnjivoj izuzetnosti govori i okolnost je broj poena koje je zaradio na rejting-listi (2861) apsolutno najveći koji je ikada imao neki šahista!
Najavljujući meč za svetskog šampiona u „Politici“ Marjan Kovačević je rekao i ovo:
Jer, takav sudar jarkih, a krajnje različitih asova drevne igre i takva medijska podela Zapada i Istoka, nisu viđeni od „meča stoleća“ između Fišera i Spaskog, davne 1972. Sa jedne strane je neponovljiva karijera dugovečnog i svuda omiljenog šampiona iz kolevke šaha Višija Ananda, a sa druge neslućene mogućnosti genijalnog Norvežanina Magnusa Karlsena, apsolutnog rekordera po rejtingu i medijskoj popularnosti na Zapadu – odmah posle Roberta Fišera.
Duel vremešnog „tigra iz Madrasa“ čiji će zubi krajem godine da proslave 44 godine, sa dvostruko mlađim „šahovskim Mocartom“ kompjuterske ere, ima sve dimenzije arhetipske priče, propletene geopolitikom, filosofijom i slikom aktuelnog vremena.
Međutim, upravo članak u kojem se ovaj navod nalazi, obrazlaže kako je došlo do „medijskog posrnuća šaha“. Spominje se, čak, i „medijski ponor“ i „mrva medijskog prostora“ koja šahu pripada u našoj zemlji.
Gde? – u zemlji Bore Kostića, Gligorića i Ljubojevića, Ivkova i Matanovića, Milunke Lazarević i mnogih drugih.
U zemlji u kojoj je nastala publikacija „Šahovski informator“. Eto, tu se mogu ponovo vratiti rečima Tigrana Petrosjana, navedenim na početku.
Jesmo li zaboravili na šah? Ako jesmo, šta je tome razlog?
Nemački velemajstor Taraš rekao je i ovo: „Uvek sam sažaljevao čoveka koji ne zna igrati šah. Jer šah, kao ljubav, kao muzika, ima moć da čoveka učini srećnim.“
vladimir petrovic /blog.b92.net/01.12.2013/ Počasni gost autor: Nowhereman
ŠAH
Šah je igra na ploči za dva igrača .
Ploča je kvadratnog oblika, podeljena u 64 ( 8 × 8 ) polja, obojenih naizmenično svetlom i tamnom bojom (redovno se govori “ beli “ i “ crni „). Svaki igrač na početku igre ima 16 šahovskih figura, od toga 8 pešaka, po jedan par lovaca, skakača(konja) i topova, te kralja i kraljicu .
Honoré Daumier:Igrači šaha
Jedan igrač igra sa figurama bele, a drugi s figurama crne boje .
Igra sa ovakvom pločom i figurama postoji barem od 6. veka, ali pravila o kretanju figura menjala su se. Bitna promena, koja čini moderni šah sasvim drugačijom igrom od iranskog šatrandža, uvedena je oko 1470. godine u Italiji. Kasnije je bilo još modifikacija pravila (rokada, uzimanje “ an pasant „, promocija pešaka), pa su pravila konačno fiksirana tek u 19. veku .
Pravila igre
Igrači vuku naizmenično po jedan potez, prvi potez vuče igrač sa belim figurama. Cilj igre je matirati suparničkog kralja. Pravila savremenog šaha bitno se razlikuju od pravila iranskog šatrandža. Ploča i figure su jednaki, ali pravila o kretanju figura su drugačija.
Pravila kretanja figura
Pešak se kreće isključivo prema napred. Iz početne pozicije, na drugom redu, može ići napred za jedno ili za dva polja, a nakon toga samo za po jedno polje. Uzimati pak može samo ukoso na prvo polje prema napred. Dakle npr. beli pešak sa polja d4 može uzeti protivničku figuru na c5 ili na e5. Pešak dolaskom u zadnji ( osmi ) red biva promovisan u figuru po izboru igrača ( obično je to kraljica ) .
Kralj se može pokretati svim pravcima za jedno polje. Nikada ne sme doći na mesto koje napada bilo koja suparnička figura.
Kraljica ( naziva se i “ dama “ ) je najjača figura, kreće se neograničen broj slobodnih polja u svim pravcima : vertikalno, horizontalno i dijagonalno. Ne može preskakati figure.
Top ( naziva se i “ kula “ ) kreće se neograničen broj slobodnih polja vertikalno i horizontalno ( po linijama i redovima ). Ne može preskakati ostale figure .
Lovac ( susreće se nemački naziv “ laufer “ ) kreće se neograničen broj slobodnih polja po dijagonalama . Ne može preskakati druge figure. Zbog kretanja uvek po poljima iste boje lovci se mogu nazivati “ belopoljnim “ i “ crnopoljnim “ lovcem .
Skakač (naziva se i „konj“) je jedina figura koja može preskočiti drugu figuru, svoju ili protivničku. Kreće se u obliku slova L: dva polja pravo, zatim jedno polje levo ili desno , na bilo koju stranu. Dakle , ako stoji u centru table ima osam raspoloživih polja .
Mat je situacija kad je nakon našeg poslednjeg poteza suparnički kralj napadnut na takav način da se ne može odbraniti. Postoje tri načina odbrane od napada na kralja: uzeti napadačku figuru, postaviti neku svoju figuru na liniju napada ( ako nije napadnut od skakača ), uzmaknuti kraljem na polje koje nije pod napadom .
Ako niti jedna odbrana nije moguća, kralj je matiran . Nastavite čitanje
POMEŠANE KARTE…
TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________
PROSTOR SNA
Foto: nsprogram.org
Vidite li zemlju kako nam se seli,
S prnjama i celom svojom sirotinjom
Kako se seli-
Na sever i na zapad?
A tamo gde se sunce rađa, i na jugu,-
Nje više nema.
Vidite li planine i reke, sela i gradove
I ukopane zadužbine
Kako se pokreću,
Premeštajući svoje oblike i imena,
Čineći sve da se u korenu izmene,
Da zatru svoje poreklo i svoj rodoslov,
Krećući uzbrdo i uzvodno,-
Suprotno zakonima fizike?
Vidite li opšte preokretanje stvari?
Preokretanje povesnice i vraćanje na
prapočetak.
Pogledajte i na ljude,
I oni su kao izvrnuti džepovi:
Uskoro će možda početi-
Da hodaju na rukama
I da dube na glavi?!
Vidite li izvore kako nam sahnu,
Snaga biljaka i životinja
Kako kopni i korenje kako se suši
Do poslednjih žilica u humusu?
I kako suvi škriljac i go kamen
Osvaja i gore i polja?
Ljudi sa zavičajem u srcu i očima,
Kreću u nove pustolovine,
Sanjajući uzaludno izgubljene predele
Predaka i detinjstva.
Sanjajući senku senke,
Što ostade u daljinama,
I zaboravu.
Smeštena u prostor čistog sna,
I kolevka sa detetom nam ostade
Da gine
U zaboravu.
POMEŠANE KARTE
Foto: Bora*S/Pomešane karte
Šta učinismo za toliku kaznu?
Koji li korak, koji li mrak
Toliko pogrešan?
Koji li greh, koja li pokora
Zbog koje ispaštamo?
Jeste li bar vi mirni
U dubini svog mraka,
Rasuti po zemlji?
Ili vam se kosti prevrću?…
Jesu li izravnani računi
Između vidljivog i nevidljivog,
Između bivšeg i sadašnjeg?
Pomešala se imena i reči,
Pomešalo se crno i belo,
Dobro i zlo;
Pomešale su nam se
Karte.
Čiji glas se sad jače čuje?
U dubini godina
Razaznaje se samo plač deteta,
Neutešan.
Tanasije Mladenović (iz knjige pesama Pomešane karte)
MOJE VREME U CARSTVU TAME LAZAREVE PEĆINE……
TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________
Od stotinu izuzetno vrednih speleoloških objekata na ovom području, u speleološkom, hidrološkom i arheološkom pogledu, najznačajniji su: Lazareva pećina, pećina Vernjikica, Mandina, Vodena, Hajdučica i jama Stojkova ledenica.
Dodamo li sistem Lazarevog kanjona i Dubašničku krašku površ, sa mnogobrojnim vrtačama, ponorima, kamenim mostovima, nepreglednim pašnjacima, šumama i lovištima, imamo Ovde prirodni i turistički potencijal neprocenjive vrednosti.
Lazareva pećina je jedinstven prirodni fenomen, zaštićena kao prirodna i arheološka vrednost, sada već davne 1949. godine. Spada u grupu izvorskih speleoloških objekata. Sadšnji ulaz u pećinu je 7 metara iznad jakog kraškog vrela, koje se nalazi u koritu Lazareve reke, a zapravo je tok koji izlazi iz pećine, nekada kroz sadašnji ulaz.
Pećina se formirala u krečnjačkom humu „Pripor“, čija visina iznad samog ulaza iznosi 55 metara i koji sam po sebi predstavlja svojevrsnu atrakciju. Unutrašnjost pećine čine dva nivoa kanala: stariji, fosilni, suv i mlađi, rečno aktivan.
Ukupna dužina ispitanih kanala iznosi preko 8 kilometara. Za turističko razgledanje uređeno je oko 1.000 metara. Karakteristične i prostrane dvorane sa bogatim pećinskim nakitom impresivnih dimenzija, pozicioniraju ovu pećinu u sam vrh na balkanskom prostoru.
Lazareva pećina nije samo po ovim karakteristikama u samom vrhu speleoloških objekata. Ona je i jedno od najznačajnijih arheoločkih nalazišta u Srbiji. Potvrda za izrečeno su rezultati detaljnih arheoloških istraživanja izvršenih u periodu od 1963. do 1968. godine.
Istraživanja su otkrila tri kulturna horizonta. Najstariji pripada bakarnom dobu (pre 5.000 godina), kada se u pećini nalazio svojevrstan metalurški centar. Drugi horizont je iz bronzanog doba, a treći datira iz IV i V veka pre nove ere.
Mnogobrojni pronađeni predmeti iz pomenutih perioda čuvaju se u Muzeju rudarstva i metalurgije u Boru. No to je već tema koja zaslužuje mnogo više prostora i zasigurno će uskoro Ovde biti prezentovana.
Ispred ulaza u pećunu je prostrani plato, koji je na neki način polazna tačka za najmanje tri atraktivna pravca. Jedan vodi u grotlo Lazarevog kanjona, drugi uređenom stazom put pećine Vernjikice i fantastičnog vidikovcu na obodu kanjona, a treći preko atraktivnog visećeg mosta vodi na drugu obalu jezerceta i motela na samoj obali, koji iz potpuno neobjašnjivih i nerazumnih razloga nije u funciji već nekoliko godina.
Ali o tome ću posebno, prvom prilikom.
Autor: Bora Stanković
____________________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE 