ISKUSTVA PROŠLOSTI – PORUKE BUDUĆNOSTI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Arheološka iskustva i antropološke poruke Dragoslava Srejovića

dsrejovic-iskustvaproslostiGodina 1931. zabeležena je u istoriji arheologije po nizu značajnih događaja: Artur Evans je otkrio kraljevski grob blizu Knososa; iskopavani su kraljevski grobovi u Uru; otkriveno je patricijsko blago u Pompejima; istraživani su Jerihon i Lemnos; nađeni su najstariji grčki mozaici u Korintu; nastavljena su iskopavanja u Ras Šamri, a u Kragujevcu je rođen Dragoslav Srejović.

Nekoliko Srejovićevih senzacionalnih otkrića prenele su skoro sve svetske agencije: Lepenski Vir, arhivolta sa natpisom Felix Romuliana, carski mauzoleji i 99 zlatnika na Maguri kod Gamzigrada, Galerijev porfirni portret, zlatni nakit u Šarkamenu. Krajem 1996. godine svetske agencije i arheološki časopisi objavili su tužnu vest: umro je Dragoslav Srejović.

Zašto je Srejović bio poznat i cenjen kao jedan od najvećih arheologa današnjice? Odgovor na to pitanje delom je sadržan i u ovoj knjizi. U Srejoviću su se skladno slili: radoznalost naučnika, oko istoričara umetnosti, dar istoričara, nadahnuće esejiste, intuicija pronalazača.

On je bio veliki arheolog ne samo zbog velikih otkrića, već isto tako i zbog manjih otkrića ali njihovih izvanrednih opisa i tumačenja. O svom doprinosu arheologiji Srejović je rekao: „Doprineo sam nauci čini mi se i na taj način što sam modernizovao praistorijsku arheologiju koja je u našoj sredini a i u svetu bila prevashodno komparativistička nauka. Pokušao sam da iza mrtvih predmeta vidim ljude i dinamične događaje. Na taj način sam anticipirao neku buduću arheologiju koja bi bila nekakva poetska antropologija. Mislim da će taj deo, koji je sadržan u mom opusu, ostati za budućnost, kao neka klica.
Kad se pitam šta najviše cenim u svom delu, mislim da je to deo kojim se približavam filozofiji istorije. Mislim da je to nešto čemu će težiti u budućnosti sve nauke. Ono što je egzaktno, ono što se može proveriti ogledom, daleko je od toga da bude istinito. Istine se nalaze iza stvari, a ne u stvarima“ (Flogiston, br. 2, 1995, str. 153).

Ime Dragoslava Srejovića mnogima je poznato po mezolitskim i kasnoantičkim otkrićima i studijama. Između Lepenskog Vira i Gamzigrada, dva vrhunca ljudske civilizacije, prošlo je više hiljada godina, i nemirnih i spokojnih, i stvaralačkih i rušilačkih, i bezimenih ljudi i velikih vladara. Radoznalost je Srejovića navodila i na neolitsku umetnost i religiju, eneolitske lokalitete, nalaze iz bronzanog i gvozdenog doba, a onda preko antike dovela do ranovizantijskog perioda. Kakva je to Arijadnina nit koja mu je pomagala da se snađe u lavirintu praistorijskih i ranoistorijskih epoha, u poharanom muzeju ljudske delatnosti i kreativnosti tokom više hiljada godina, u kome su se vreme i ljudsko zlo utrkivali ko će više i bolje uništiti ono što su generacije s mukom ili radošću stvarale? Odgovor nije nimalo jednostavan.

Počnimo od Srejovićevog porekla i detinjstva – od trgovačke, patrijarhalne porodice u kojoj se znao red, poštovao rad i nalazilo vreme za knjigu i druge duhovne vrednosti. A onda oktobar 1941. godine u Kragujevcu, koji će u Srejoviću, tada dečaku a kasnije kao zrelom čoveku, ostaviti duboki trag, antropološki bol i osećaj poraženog humanizma. Zatim dolazi bolest koja će, poput velike stene što reci menja tok, promeniti životni tok Srejovića. A sve to vreme – knjiga, muzika, bioskop, pozorište – želja da se nauči mnogo raznovrsnih stvari, da se shvati svet. Studije arheologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu kod čuvenog profesora Miloja Vasića još više će uticati na Srejovića da se potpuno i predano posveti nauci. I kao da je profesor predao štafetnu palicu arheologije svome učeniku. Može se slobodno reći da su upravo njih dvojica i obeležila srpsku arheologiju XX veka. Period od diplomiranja do postavljanja za asistenta (od 1954. do 1958. godine)
Srejović koristi za proširenje svog znanja, učestvuje u arheološkim iskopavanjima i objavljuje nekoliko zapaženih članaka sa različitom tematikom. Od 1958. godine počinje blistava arheološka karijera: veliki broj arheoloških lokaliteta od paleolita do kasne antike, studije i članci, senzacionalna otkrića, arheološke izložbe. Skoro svaka nova knjiga iz istorije, psihologije, filozofije, sociologije, istorije umetnosti, etnologije, religije, a posebno, razume se, iz književnosti, zaokupljala je njegovu pažnju i njegovo vreme.

Ni danas mi nije potpuno jasno kad je stizao sve to da pročita, apsorbuje i ugradi u svoju misao, a da nije propustio ni pozorišne i operske predstave, balet, filmove a ni značajne izložbe.

Tako je rasla Srejovićeva intelektualna i duhovna piramida koja je, nažalost, ostala nezavršena u odnosu na to kako je on zamislio. Posmatrao sam ga godinama izbliza, bio svedok i učesnik u mnogim situacijama, ali mi je ostalo čuđenje: kakva neverovatna lakoća velikana, kakva skromnost, kakva mudrost!
Srejović je celog života proučavao prošlost: „…tu prošlost koja ne umire, od koje se nikad nismo razdvajali i za koju nismo znali daje nosimo u sebi…“ (.Balkanski istočnici Milana Budimira, 1979, str. 21).

On nije tretirao arheologiju kao nauku o starinama već kao nauku o čoveku stvaraocu, pa se zbog toga i njegova interesovanja za čoveka pružaju u raznim pravcima.
Iskopavajući na velikom broju arheoloških lokaliteta, on je nailazio na brojne tragove minulih civilizacija i varvarskih najezdi, na stvaranje i razaranje, na smisao i besmisao. to mu je pomoglo da duboko razume šta je život i šta je pojedinac u ljudskoj populaciji i istoriji. Srejović nije bio nikada pesimista nego mudar čovek. Arheologija mu je podarila mudrost kojom je on neštedimice zračio oko sebe.
Široka kultura je omogućila Srejoviću da potpuno shvati arheologiju i arheološko vreme, a arheologija mu je uzvratila plemenitim darom da razume i ovlada svojim ovozemaljskim vremenom.
Govorio je da ne treba u životu sve videti ni saznati, a niti žaliti za tim – čovek mora da postavi svoje granice.

Najveće antropološke istine do kojih je Srejović decenijama dolazio, on nije izrekao, jer nije stigao. A one, koliko mije pričao, nisu prijatne ljudskom uhu. Međutim, zbog tih i takvih saznanja on nije bio mizantrop.
Naprotiv, smatrao je da je čovek jadno i slabo biće i da mu treba, kad god je to mogućno pomoći.
I kao što je umeo da u obilju arheoloških informacija odabere samo one važne, tako je i u svakodnevnom životu umeo da svet i ljude posmatra posebnom arheološkom optikom i tumači ono što se zbiva oko nas i sa nama. I zato se za njega može reći daje bio Felix Srejović.
U tekstu „Iskustva prošlosti – poruke budućnosti„, kojim se ova knjiga završava a koji ujedno predstavlja i jedan od poslednjih tekstova koji je Srejović napisao, stoji nimalo ružičasta prognoza budućnosti čovečanstva: „…čovek će ostati onakav kakav je danas, a kakav je bio i u prošlosti: biće nagona i instikta, u većoj ili manjoj meri divlje, spremno na sve kad je u pitanju njegova egzistencija. Nikada se neće ostvariti njegovi snovi o slobodi, pravdi i jednakosti, nikada neće postojati jedan stil života Jedan način mišljenja i ponašanja, vere ili ideologija podjednako dobrih za sve pojedince, zajednice, narode i čovečanstvo u celini… Na sreću, ljudi će, kao i do sada, voleti i mrzeti, rađati se i umirati, ratovati i miriti se. Pokazaće se kao što je prošlost mnogo puta potvrdila, da se svaki usrećitelj ljudi pre ili posle preobražava u njihovog najvećeg unesrećitelja, da su sve ideologije više porušile nego što su izgradile, da moramo nazadovati da bi smo napredovali i razarati da bi smo iznova gradili. To su poruke prošlosti za našu sutrašnjicu, a i za našu dalju budućnost„.
Iako je istorija bila učiteljica arheologiji, Srejović je jedan od retkih ljudi koji su iz arheologije prešli u istoriju. 

I sada je on istorijski arheolog čije će delo proučavati i arheolozi i istoričari.
 Vidojko Jović /Izvor: rastko.rs

_____________________________________________________________________________________________________

 

ČUDESNI ŽIVOT VOLFA MESINGA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Životna priča Volfa Grigorijeviča Mesinga, čoveka koji je najviše želeo da pomaže ljudima, a do kraja života nije uspeo da odgonetne tajnu svoje neobične sposobnosti da „čuje“ misli ljudi oko sebe i „vidi“ budućnost, zahtevala bi mnogo stranica, a da opet ne bude ispričana do kraja.

Volf-MesingOko njegovog imena još davno stvorena je legenda, a o onome što se krije iza nje svedoče oni koji su ga poznavali i tako otkrivaju jedinstvenu sudbinu čoveka koji je imao neverovatan dar i nosio ga kao najveći teret.

„Odlučio sam da napišem knjigu i stavim tačku na sve besmislene priče koje o meni kruže. Zovu me velikim vračom i slugom đavola, šarlatanom i prevarantom, običnim mađioničarem i hipnotizerom. Ja ne spadam ni u jedan od ovih pojmova. Ko sam ja? Ni sam ne znam. Ta sila koju je posedujem, i koja živi u meni, nije pod vlašću ni samog mene“, pisao je o sebi pri kraju burnog života.

Knjiga nikada nije objavljena, a rukopis je, osim delova, izgubljen.

Do četvrte godine bio je običan dečak, rođen 1.septembra 1899. godine u Gori Kalvariji, selu 25 kilometara jugoistočno od Varšave. Onda se teško razboleo, i kada se oporavio, počeo je da čita tuđe misli, vidi događaje koji su se odigravali daleko od njega i predviđa budućnost. Odjednom bi rekao da gori kuća u tom i tom selu, ili da će sutra uginuti krava, i to bi se pokazalo tačnim. Ljudi u selu su ga se bojali i nisu ga voleli. Neki meštani predlagali su čak da „malog čarobnjaka“ treba ubiti. Volfov otac hteo je da dečak uči za rabina, i kada ga nije mogao nagovoriti na to, unajmio je putujućeg glumca, starca bele brade i u beloj odeći, da kao utvara preplaši mališana i kaže mu da mora u školu. Predstava je uspela, dok Mesing u jednoj gostionici nije prepoznao čoveka, a onda napustio školu i pobegao od kuće u 12.godini. U Berlinu, na ulici je pao od gladi i bez znakova života odneli su ga u mrtvačnicu. Sutradan, pre sahrane, naišli su studenti anatomije koje je predvodio poznati profesor Abel, i utvrdili da je Volf u stanju katalepsije. Nakon što su ga povratili, profesor ga je odveo svojoj kući i počeo da proučava i razvija njegove sposobnosti.

Prevario Gestapo

Pošto je ovladao veštinom da svojom voljom danima bude u stanju obamrlosti i oživi, profesor Abel „ustupio“ je Volfa Mesinga jednom cirkuskom menadžeru za 3000 maraka, i za nekoliko meseci za mladića koji umire i vaskrsava znala je čitava Nemačka. Uskoro postaje poznat širom Evrope po tome da čita misli i proriče budućnost. Za njega se zainteresovao i Sigmund Frojd i pozvao ga da ga poseti. Tatjana Lungina, jedna od osoba koje su više od tri decenije bile bliske Volfu Mesingu, seća se:
„Susret se dogodio u Frojdovom stanu. Ko se za koga više zainteresovao, ne znam. Frojd je bio toliko zapanjen da je pozvao Alberta Ajnštajna, koji je bio u tom kraju, da se sam uveri. Ajnštajn je bio jednako zadivljen: on je fizičar, ali šta je ovo!? Na kraju je samo rekao da je to „prirodni fenomen!“, kaže Lungina.

Sledećih godina, Mesing je završio univerzitet i postao psiholog, ali je i dalje nastupao sa trupom. Postao je svetski poznat i bogat, pomoć od njega često traže političari. U Nemačkoj, uoči rata, Hitler, koji se i sam bavio okultizmom, morao je pre ili kasnije da se zainteresuje za njega. Kada je napadom na Poljsku počeo Drugi svetski rat, Volf Mesing na jednom nastupu, na pitanje kako će se sukob završiti, nije odoleo da ne kaže: „Pobediće Poljska, pobediće Sovjetski Savez“, i za njim je krenula potraga. Hitler mu ovo predviđanje nije mogao oprostiti i raspisao je za njegovo hapšenje nagradu od basnoslovnih 200.000 maraka! „Strah od smrti koji sam tada osetio, progoni me do danas“, sećao se kasnije Mesing. Krio se, menjao stanove i hotele, ali ga je Gestapo uhvatio. Izbili su mu zube, i kada je video da ga neće ostaviti živog, odlučio je da po prvi put izvede svoj „psihički eksperiment“ van scene: pozvao je stražare u svoju ćeliju da im pokaže kako on izvodi seansu, uradio je grupnu hipnozu i pred njih prosuo gomilu „dijamanata“. Dok su ih stražari kupili, on ih je zaključao u ćeliji i išetao iz zatvora. Sa svojom poternicom u džepu, uskoro se, krajem 1939. godine, našao blizu sovjetske granice. U zemlji u kojoj je moćni vođa kažnjavao svako drugačije mišljenje, po svakoj logici čoveka koji je znao da čita tuđe misli nije čekalo ništa dobro, ali on se ipak odlučio za SSSR. Staljin je znao za njega, i da bi proverio Volfove sposobnosti, naredio mu je da dođe u njegov kabinet, a obezbeđenju da ga ne pusti ni po koju cenu.

Mesing je ipak, za kratko vreme, ušao na njegova vrata i odmah mu rekao da zna šta misli i da on nije njegov neprijatelj niti će ikada uraditi bilo šta protiv njega! Staljin ga je pustio, uz napomenu da će se možda još neki put sresti, ali je Volf Mesing znao da ga vlast neće ostaviti na miru.
Sledeća provera je bila da pod budnim okom grupe agenata ode u banku i bez isprava i naloga podigne 100.000 rubalja. Blagajniku je dao prazno parče hartije i ovaj mu je isplatio novac. Onda ga je Mesing vratio, a čovek ga je pitao: „Vi želite da uložite novac?“. Hipnotizer je odgovorio: „Ne, ja ga vraćam, vi ste mi ga dali!“. Kada je shvatio da je prevaren, blagajnik je dobio srčani udar.
Staljin lično odobrava Mesingu javne „psihičke eksperimente“, i prvi je bio 20. marta 1940. godine u moskovskom Domu naučnika. Kao „prevodilac“, uvek je uz njega bio jedan major NKVD-a. Kada ga je Aleksej Poljakov, Volfov prijatelj iz detinjstva, kojem je spasao život kada je bio teško bolestan stavivši mu ruku na glavu i od tada su bili nerazdvojni, pitao šta misli o Staljinu, Mesing je lukavo odgovorio: „Staljin? To je pametnica!“.

Tajanstvena misija

Kada je Nemačka napala Sovjetski savez, 22. juna 1941. godine, oko šest sati uveče pred Mesingovu kuću stiglo je vozilo vlade. Odveli su ga u Kremlj, na sastanak čitavog rukovodstva zemlje. Staljin ga je pred svima pitao: „Kaži, kada i kako će se rat završiti?“. Volf je odgovorio: „U maju 1945. godine, Sovjetski savez će pobediti“. Na to je Berija povikao: „To nije moguće! Mi ćemo pobediti mnogo ranije! Ti si nemački špijun“. Ovakva kvalifikacija tada je značila smrtnu presudu, ali Staljin je imao druge planove sa vidovnjakom.
„U avgustu 1941. godine otišao sam da izvršim tajnu misiju sovjetske vlade u Novosibirsk, gde je bila škola za obaveštajce. Ali o tome verovatno nikada neću moći da pričam“, zapisao je mnogo kasnije Mesing. Poljakov tvrdi da mu je prijatelj rekao: „Umem da držim jezik za zubima, nezavisno da li je u pitanju čovek ili država“. U svakom slučaju, naredne dve godine, Volfa Mesinga niko nije video, niti je čuo za njega. Tek 1943. se ponovo pojavio na sceni sa svojim „eksperimentima“. Trijumfalno se vraća u Moskvu i dobija titulu profesora psihologije.
Te godine Mesing je, od novca zarađenog na nastupima, Crvenoj armiji kupio avion, i o tome je snimljen filmski žurnal. To je prvi i jedini snimak na kojem se on pojavljuje. Avion je preuzeo heroj SSSR-a, proslavljeni pilot Kovaljov, i u stotinu bitaka, čak i u bezizlaznim situacijama, ostao neokrznut, a oborio je 31 nemački avion! Bio je kao začaran. Na avionu je pisalo: „Mesing za pobedu“. Kovaljov je na ovom avionu leteo i posle rata, čak do svoje 60.godine.
Prilikom predaje aviona, pročitan je Staljinov pozdravni telegram, koji se završavao neobičnom porukom Mesingu: „Vaša želja će biti ispunjena“. To se odnosilo na Mesingov zahtev vođi da ga vlast ostavi na miru i omogući mu da se bavi psihičkim eksperimentima!
Staljin je ispunio obećanje. Pogotovo što je jednom prilikom, Staljinov sin Vasilij trebalo da putuje negde avionom, sa sovjetskim fudbalerima, a Staljin je u poslednji čas naredio sinu da krene vozom. Avion je pao i svi putnici su izginuli. Aleksej Poljakov, koji čuva Mesingovu arhivu, tvrdi da je to učinio na Mesingovo, telefonsko ili pismeno upozorenje.

Mesing i neprikosnoveni vođa sovjetske države susreli su se još jednom, u rezidenciji u Kuncevu, kada je počela hajka na lekare-Jevreje, Mesingove prijatelje, uz optužbu da su ubili neke visoke državne funkcionere i da su hteli da ubiju i Staljina. Mesing je zatražio prijem, a Staljin mu je rekao: „Znam zašto si došao, da moliš za svoje prijatelje, ali ti to neće pomoći. Vas sve čeka ista sudbina. Uostalom, ti predviđaš budućnost. Znaš li kada ćeš umreti?“ „Znam“, odgovorio je Mesing. „Posle vas, druže Staljin“. „Znači ti znaš kada ću ja da umrem?“ Pitao je Staljin. „Da, znam“, rekao je Mesing. Na tome se razgovor završio.

Rešio kubansku krizu?

Staljin je ubrzo umro, a Berija je krenuo u potragu za Mesingom, koji se krio. Kada je nesuđeni naslednik Josifa Visarionoviča uhapšen, a na čelo države došao Hruščov, posle nekog vremena novi lider obratio se Mesingu sa neobičnom molbom: da javno kaže kako mu se javio Staljinov duh i rekao da želi da bude iznet iz Kremlja i sahranjen kao običan čovek! Ovaj je to odbio, rekavši: „Sa svetom mrtvih ja ne razgovaram“. Posle toga, vlast je pet godina zaboravila na Mesinga, ali mu je Hruščov zabranio nastupe u velikim gradovima. Za vreme kubanske krize, u kuću Volfa Mesinga došlo je nekoliko visoko postavljenih generala iz Ministarstva odbrane. Pitanje je bilo: „Da li će biti rata?“ U stanju transa, Mesingu su stavili prazan papir na grudi, a on je napisao: „Biće mir“. Na pitanje Hruščova da li da pošalje nuklearne rakete Kubi, uputio mu je pismenu poruku sa samo tri reči: „Vi niste ratnik“. Hruščov je, doduše, poslao rakete, ali se posle povukao.
Na svojim putovanjima, Mesing je sreo Aidu Rapaport, i oženio se njome. Proveli su srećnih petnaest godina u braku, kažu da je bila jedina osoba u životu koju je prorok zaista slušao. Njena smrt, za koju je znao kada će se dogoditi, na duže vreme ga je slomila. Više nije nastupao, gotovo ni sa kim nije razgovarao. Svake nedelje išao je na njen grob, i izgledalo je da ga je veliki dar napustio. Još jednom, 1970. godine, do Mesingove kuće došao je vladin crni automobil – predsednik Brežnjev nije verovao u čuda, a Volf kao i obično nije hteo da kaže o čemu je bila reč. Samo je rekao da je „zahtev Brežnjeva bio lične prirode“. Posle nekoliko meseci, Brežnjevljeva kćerka Galina udala se za Jurija Čurbanova, mirnog i stabilnog čoveka, a Mesing je dobio novi stan u ulici Hercina.

Pred kraj života, Volf Mesing patio je od mnogih fobija – plašio se od mraka, da uđe u automobil ili lift. Godinu dana posle smrti Aide, sazvao je najbliže prijatelje i rekao da želi da njima posveti ostatak svog života, da im pomaže. Spreman je bio da ispuni bilo koje njihove zahteve. Bio je veoma tužan što nema svoju decu, zbog odluke koju je jednom doneo, da deca ne bi nasledila njegov dar. Ponovo nastupa, iako je prešao 70-tu. Želeo je da što više bude među ljudima, ali su ga oni istovremeno opterećivali, jer nije mogao da ne „čuje“ njihove misli. Kada je pukovnik Žukovski, njegov bliski prijatelj, doživeo težak srčani udar, a profesor Burakovski oklevao da ga operiše, uveren da će pacijent umreti na operacionom stolu, Mesing ga je pozvao hirurga i proderao se kroz slušalicu: „Radite operaciju, ne oklevajte! Sve će biti u redu!“. Žukovski je posle mesec dana izašao iz bolnice, Burakovski je dobio orden i zvanje dopisnog člana Akademije nauka, a Institut za kardiohirurgiju danas nosi njegovo ime!
Godine 1973. obraća se Ministarstvu zdravlja sa predlogom da oformi laboratoriju za proučavanje njegovog fenomena – od novca koji je on lično uložio. Ministarstvo prećutno odbija predlog. Mesing je govorio: „Doći će vreme kada će se setiti mene. Žao mi je što odlazim sa ovog sveta a nisu me odgonetnuli. Molio sam da svojim novcem napravim laboratoriju, želeo sam da znam šta se dešava sa mnom. Zašto osećam to?“

Nije uspeo da sazna. Umro je 8. novembra 1974. godine, a onda se ispostavilo da je bio jedan od retkih sovjetskih milionera – na knjižicama u raznim bankama ostavio je milion rubalja, što je bilo oko 20 miliona dolara! Kako nije imao naslednika, država je konfiskovala novac, a skromni nadgrobni spomenik napravili su mu prijatelji o svom trošku.

Miodrag Radojčin/ treceoko.novosti.rs

DA LI JE MOGUĆ OPSTANAK…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

ČUDESNE LIVADE TRANSILVANIJE

Zemljoradnici su u Transilvaniji stvorili čitav krajolik od cvetnih livada. Da li takvi prizori mogu da opstanu?

images-2013-07-cudesna_polja_transilvanije_aps_948431623

Snimila: Rina Efendi

Ne možete a da se ne smešite dok početkom leta šetate kroz travnate transilvanijske doline.

One odišu nekom vrstom mirisnog blagostanja, mahom stoga jer ove doline u sklopu Karpata, u samom srcu Rumunije, poseduju jedno od izuzetnih blaga kultivisane prirode: neke od najizdašnijih i botanički najraznovrsnijih livada u Evropi.

Na samo jednom kvadratnom metru može se naći i do 50 različitih vrsta bilja i cveća, a na nešto malo većoj površini i znatno više od toga. Ovaj cvetni raj obdelava priroda uz pomoć ljudskih ruku. Obilje opstaje na livadama jer se one kose svakog leta.

Ukoliko bi se zapustile, za tri do pet godina zarasle bi u šiprag. A sada, ovakva kakva jeste, Transilvanija је divotni svet simbioze čoveka i prirode. Miris livada postepeno jača tokom čitavog dana, a kad sunce zađe, sa brežuljaka dopre medni miris noćnih frajli koje oprašuju noćni leptiri.

Dok šetate, cveće vam se upliće oko nogu. Obronci su ljubičasti od žalfije i ružičasti od slatke deteline, i to bez hemijskih sredstava i veštačkog đubriva, koje ovi siromašni seljaci ne mogu da priušte, a uzgred i nemaju u njih poverenja. Žutilovke, jedna vrsta krupnijeg ljutića, niču na vlažnom tlu poput minijaturnih japanskih svetiljki. Mali jarkonarandžasti cvetovi runjike rastu izmešani sa kiselicom i orhidejama, zvončićima i žutim petlovim krestama. Pred vama iskrsavaju i beže zečevi. Na nekim mestima trava je grubo zgnječena i razmaknuta – tu su prošli medvedi u potrazi za mravinjacima i pečurkama.

Ukoliko idete u društvu Atile Šariga – snažnog i rečitog tridesetogodišnjeg seljaka iz Đimeša u Transilvaniji, to iskustvo se produbljuje. Šarig povremeno promrmlja: „Aha”, i zastane da bi iz trave uzbrao lekovitu biljku: kiselicu, zevalicu, gorčicu, majoran, majčinu dušicu, livadsku žalfiju, a koje će sve sušiti u svojoj kući ili ambaru, da bi od njih tokom zime pravio čajeve. „Jasno mi je da svojim radom oblikujem ovaj krajolik”, kaže.

Etnoekolozi Žolt Molnar i Danijel Babaji otkrili su da svi žitelji Đimeša stariji od 20 godina mogu da prepoznaju i imenuju u proseku preko 120 vrsti bilja. Čak i mala deca prepoznaju 45 do 50 odsto vrsta. „To je zbog toga jer još uvek zavise od biomase”, kaže Molnar.

Ljudi neguju ovaj svet uglavnom bez učešća mehanizacije jer su obronci suviše strmi, tako da su vremenom naučili gde šta uspeva. Molnar naglašava da nigde drugde ljudi ne poseduju tako veliki broj odrednica za staništa u svom lokalnom govoru: senovito, vlažno, šumovito, mahovinasto itd. „Svugde na svetu prosečno postoji od 25 do 40 ovakvih odrednica”, kaže.  Na jednom mestu je otkriveno maksimalnih 100.

Ovde u Đimešu ima ih najmanje 148.”

Autor: Adam Nikolson/nationalgeographic.rs

___________________________________________________________________________________________

LEVORUKI I LEVACI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________

Levoruke osobe, kojima se zbog te osobine pripisuju mnoge specifičnosti, poput bržeg razmišljanja i veće temperamentnosti, obeležavaju svoj dan – 13. avgust, ustanovljen 1976. godine.

560889935519244151819a703145416_origPretpostavlja se da levoruki čine oko 13 odsto svetskog stanovništva, a prema procenama stručnjaka, u poslednjih 100 godina broj ljudi koji više koriste levu ruku povećan je skoro četiri puta.

Da li je neko dešnjak ili levak, zavisi od razvijenosti ljudskog mozga. Tako je kod dešnjaka razvijenija leva polovina mozga, a ako je razvijenija desna strana mozga, onda je ta osoba levoruka.

Desna polovina mozga, koja „gospodari” levorukim osobama obrađuje informacije intuitivno, trenutno, sa puno emocija, kreativno, a teškoće u prostornoj orijentaciji u životu i na papiru česta su odlika levorukih.

Prema istraživanju naučnika, levoruki ljudi su temperamentniji, nestrpljivi i često rade a da ne promisle, i imaju potrebu za smenjivanje aktivnosti, jer teško izdržavaju prisilu.

Oni su u stanju da razmišljaju brže kada, na primer, igraju kompjuterske igre ili se bave nekim sportom, a uspostavljanje veza između leve i desne moždane hemisfere brže je kod levorukih, utvrdili su naučnici.

Među rezultatima uporednih istraživanja dešnjaka i levaka su i oni po kojima se levoruke osobe brže uplaše od onih koji više koriste desnu ruku.

Neke slavne osobe su bile levoruke, poput Leonarda da Vinčija, Mikelanđela, Betovena, Baha, Čarlija Čaplina, Pola Makartnija ili vojskovođe Cezar, Aleksandar Makedonski, Napoleon, kao i naučnici Ajnštajn, Maksvel…

Pored naučnika, koji se kontinuirano bave ispitivanjima psiholoških karakteristika levorukih, tom pojavom počele su da se bave i industrija i trgovina – prave se makaze za levoruke i mnogi drugi instrumenti.

Levoruki, koji nekako prevazilaze teškoće sa kojima se suočavaju kod kuće – sipanje kafe iz džezve, otvaranje konzerve ili sečenje makazama, najviše problema imaju na poslu gde su, neretko, suočeni sa aparatima pravljenim za dešnjake.

Odnos prema levorukim osobama različit je širom sveta, pa se nizak broj levorukih ljudi u Aziji povezuje s diskriminacijom prema njima. U Indiji je tabu koristiti levu ruku prilikom jela, dok se u mnogim muslimanskim zemljama ona koristi isključivo za obavljanje „prljavih” poslova.  (Tanjug)

KO TI JE KRIV KAD IMAŠ LEVU KRVNU GRUPU(ovde)

_____________________________________________________________________________________________________________________

Levoruki i šta sa njima

Ovaj tekst nije slučajno ispred Vas: ili ste Vi levoruki ili Vaše dete, ili neko Vama blizak.

Levorukih je sve više. Na sreću skoro niko ne pokušava da ih natera da pišu desnom rukom, već pokušavaju da razumeju kako to izgleda živeti u svetu „dešnjaka“.

Naučnici se bave razlozima nastanka, ispitivanjima psiholoških karakteristika, kako funkcioniše mozak i motorika. Sa druge strane čak i industrija i trgovina se uključuju: prave se makaze za levoruke, neki instrumenti .

U zabavnim tekstovima po časopisima navode se slavne osobe koje su levoruke. Obično taj spisak počinje sa Leonardom da Vinčijem, Mikelanđelom, Betovenom, Bahom, Čarli Čaplinom, Polom Makartnijem ili vojskovođama: Cezarom, Aleksandrom Makedonskim, Napoleonom… Ko voli naučnike ne zaobilazi Ajnštajna ili Maksvela.

Na taj spisak možemo dodati nama važne levoruke osobe, svoju decu.

Pitajući se kako je nastala tolika razlika u korist dešnjaka, naučnici su pokušavali da nađu odgovor upoređujući istraživanja koja su se bavila životinjama, ali i različitim podacima o broju levorukih osoba, zavisno od zemlje u kojoj su se rodili i odrasli .

Interesantna su istraživanja na životinjama. Papagaji stoje na jednoj nozi , a drugom prinose hranu u kljun. Oko 60% ovih ptica jede koristeći desnu nožicu, a 40% levu. Nešto slično je dobijeno praćenjem ponašanja miševa i kokošaka. Jasno je da se čovek po mnogim osobinama razlikuje od životinja.

Šta je sa ljudima ?

Levorukih ljudi je 8% muškaraca i skoro 6% žena anglosaksonskog područja, nešto više od 4 % japanaca i malo više od 2% japanki, i na primer samo 1,5% kineza piše i jede levom rukom (na osnovu podataka I.Makarjeva, 2003.Petrograd).

Očigledno levorukost – desnorukokost nije stvar samo motorike šake, funcionisanja mozga, već i tradicije, verovanja, vaspitnih postupaka.

Obično se postavlja pitanje šta je uzrok levorukosti ? Naučnici nemaju jedinstven odgovor. Većina će primetiti da sigurno ima nekog rođaka, prethodnika koji samo piše desnom rukom, a sve ostalo radi levom rukom ili su mu dosta snažne obe ruke. Ranije se događalo da se deca uporno, još dok su sasvim mala, davanjem kašike, češlja ili igračke u desnu ruku navežbavaju za korišćenjem desne ruke, čak i ako ona nije dominantna.

Levorukost – desnorukost se određuje još u prenatalnom periodu. Zna se da se u porodicama koje imaju bar jednog levorukog roditelja 10 do 12 puta češće rađaju levoruka deca.

Deca vrlo rano pokazuju svoju opredeljenost (da li su dešnjaci ili levaci) već u prvim godinama života. Istina ima i slučajeva da se uočava kod neke dece i kasnije, ali ređe posle četvrte, pete godine.

Prateći svakodnevni život i igru sopstvenog deteta može se proceniti koja mu je dominantna ruka. Većina životnih aktivnosti se obavlja korišćenjem obe ruke. Ali ipak obično jedna ruka pridržava predmet, a druga preciznije i veštije obavlja određene aktivnosti .

U igri i životu, ne skrećući pažnju deteta, možete proveriti :

Kojom rukom:
– crta?
– drži četkicu za zube?
– se češlja?
– deli karte?
– gađa loptom?
– stavlja kocke, kad pravi kulu…,
– gura autić,….
– oblači lutku….
– niže perle…
– briše gumicom…
– koju ruku prvu stavlja u rukav .. kad se oblači…?

Ako dete u 9 od 10 ovakvih situacija koristi levu ruku, može se pretpostaviti da je levoruk. Ima dece i odraslih koji ravnomerno koriste obe ruke, pa će se njima desiti da 4, 5 aktivnosti rade jednom, a druge drugom rukom.

Ukoliko je potrebno, pravo testiranje može obaviti specijalista.

Poznato je da mozak čoveka ima dve polovine koje nisu indentične. Ako je razvijenija leva polovina mozga, čovek je dešnjak, a ako je razvijenija desna strana mozga, on je levoruk. Razlika nije samo u tome što jedan piše desnom, a drugi levom rukom ili šutira loptu levom ili desnom nogom. Naše polovine mozga odgovorne su ne samo za suprotne strane tela, već i za karakter naših aktivnosti.

Leva polovina mozga obrađuje informacije, sistematično, postepeno: proverava sve moguće varijante. Zahvaljujući toj polovini mozga mi razumemo smisao reči, apstraktne pojmove, sposobni smo da svet koji nas okružuje klasifikujemo, planiramo svoje aktivnosti uključujući logičko zaključivanje i činjenice. Zato nam se često čini da dešnjaci zaključuju crno-belo, logično, racionalno. Organizovani su, završavaju jednu obavezu i prelaze na sledeće, prvo planiraju, pa onda su u akciji, teško im je da promene odluke. Nude stabilnost i strukturu .

Desna polovina mozga obrađuje informacije intuitivno, trenutno, sa puno emocija, kreativno. Pa se događa da levoruki trpaju stvari na gomilu. Idu od jednog zadatka do drugog, neke ostavljaju nezavršene. Odlažu do poslednjeg momenta , pre nego što počnu sa radom. Zaboravljaju da planiraju, već su odmah u akciji. Ponekad trenutno uočavaju bitne stvari u situaciji. Za njih je karakteristično da u situaciji vide neobično i neočekivano, da primete nešto što većina neće videti. Ali će ponekad videti problem u nečemu sasvim jednostavnom. Često će sve to rezultirati izrazitiom kreativnošću.

Ove sposobnosti koje podstiču kreativnost imaju i svoje drugo lice. levoruka deca koja imaju sklonost ka istraživanju i kreativnosti imaju drugačiji tok razvoja od tipičnih dešnjaka. Razvoj levorukih često ide skokovito, neravnomerno , pa neke sposobnosti su niže od prosečnih vršnjaka, a neke druge daleko više. Takav razvoj, koji nema ravan uspon, već više cik -cak i trud levorukog deteta da se razvija u svetu dešnjaka stvara posebno izazovnu situaciju razvoja.

Neke teškoće koje se navode dalje u tekstu mogu da se uopšte ne pojave ili da prođu gotovo neprimetno, jer neki levoruki razvijajući svoje sposobnosti kompenzuju druge, pa su često bolji matematičari, lako izvode zaključke, ali teže pamte, nemaju snažnu koncentraciju ili imaju teškoće u pisanju.

Običan čovek nema problema kad treba da odredi koja mu je desna ruka. Za levorukog to nije baš jednostavno. Teškoće u prostornoj orijentaciji u životu i na papiru česta su odlika levorukih.

Igre na kojoj ti je ruci sat, narukvica, navezen detalj na rukavu… mogu biti podrška u orijentaciji. Setite se samo kako je izgledalo kad ste na časovima vožnje automobila morali da koordinirate rad ruku, stopala, pratite saobraćaj i da izvršavate naloge skreni levo – desno… sa sličnim teškoćama se suočava mališan kada ulazi u svet grafičkih simbola, pisanja, slova.

Pisanje kao u ogledalu, kada slova i brojeve deca pišu naopako, je samo jedna faza razvoja pisanja levorukog deteta. Verovatnoća da se pojavi pisanje kao u ogledalu je preko 80% kod levoruke dece uzrasta 5 -7 godina. Poznato je da je Leonardo da Vinči pisao kao u ogledalu i s leva na desno. Za levoruko dete je sasvim svejedno odakle počinje čitanje ili pisanje od gore, dole, s leva ili desna. Oni ne rade tako da bi nekoga nervirali, već zato što im položaj ništa ne znači. Zato je potrebno vežbanje korišćenja sveske, papira i podsećanje na pravac korišćenja papira sa leve strane na desnu i od vrha stranice do dna. Naravno vežbanje grafo-motorike treba da bude zabavno i bez prisile. Iako je dominantna na primer leva ruka, i stoji jasna preporuka da ne treba prevežbavati ruku, ne znači da se leva ruka ne upotrebljava. Treba koristiti različite aktivnosti u kojima se vežba motorika obe šake i tela u celini.

Igre traženja tuđih grešaka su uvek interesantnije od traženja svojih. Zato obične kocke sa slovima ili slovarice mogu biti zabavna igra ako se postavi zadatak da od 10 postavljenih slova pronađu tri koja su okrenuta naopako. Podrazumeva se ravnopravnost odraslog i deteta u zadavanju i rešavanju.

U nastavku se nude primeri različitih aktivnosti, zadataka, igara prstima koji pored grafomotoričkih vežbi uključuju dečiju kreativnost i logičko zaključivanje.

Mali podsetnik za roditelje, vaspitače i učitelje:

– Odrasli ne treba da pokazuje ni pod kojim uslovima negativan odnos prema levorukosti.
– Nemojte prebacivati levorukog na desnorukost: To ozbiljno ugrožava dečije zdravlje. Obično se u takvim situacijama najbrže primeti početak mucanja takvog deteta!
– Vodeća ruka se odredi prirodno do 4-5 godina. I ma koliko niste zadovoljni kvalitetom kasnijeg crtanja ili pisanja ne sme se prevežbavati ruka!
– Potrebno je pažljivo praćenje levorukog deteta : uočavanje promena raspoloženja, znati uzroke njegove radosti, ali i tuga, razumeti njegove probleme i pomoći mu da ih prevaziđe.
– Levoruki su temperamentni, nestrpljivi i često rade, a da ne promisle.
– Često ne mogu da se usredsrede, pažnja im je kratkotrajna i imaju potrebu za smenjivanjem aktivnosti. Nije da neće da sede, već ne mogu! Teško izdržavaju prisilu.
– Teškoće koje ima levoruko dete mogu biti teškoće samog deteta čiji uzrok nije u levorukosti.
– Naučite dete da pravilno sedi za stolom. Koristi prostor sveske. Vodite računa da njemu svetlost treba da dopire sa desne strane.
– Kada započne pisanje nemojte očekivati da slova piše povezano. Neki levoruki pišu kao u ogledalu, započinju pisanje sa desnog kraja papira, odozdo na gore i slično. Oni moraju da vežbaju korišćenje papira s leva na desno.
– Ne terajte ih da čitaju, iako znaju slova, ako sami ne pokazuju interesovanje. Njima treba više vremena igranja na slovo na slovo, različitih vežbi, igara sa prepoznavanjem slova i njihovih elemenata.
– Vašem detetu je potrebna pažnja i poseban pristup ne zato što je levoruko, već zato što je svako dete stvarno jedinstvena i neponovljiva osoba.
– Od razmevanja, strpljenja, ljubavi, blagovremene podrške i pomoći odraslog roditelja i učitelja zavisiće uspešnost i zadovoljstvo svakog deteta.

Izvor:pedagog.rs/Vesna Janjević-Popović

Da. Levoruk . Ili pak, levak sam  ja?

Bora*S

DAROVI NAŠIH „ROĐAKA“…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________

IMA SAMO DVE GODINE, A  250.000 EVRA DUGA!

Dvogodišnjem Kevinu ne vredi da razbija kasicu-prasicu da bi platio svoje dugove. 

Kevin sa mamom te1

Kevin sa mamom Katažinom

 Mališan je postao najzaduženije dete u Poljskoj kada mu je daleki rođak ostavio nasledstvo sa 250.000 evra duga.

  Odlukom suda u Klučborku na jugu Poljske jedan dvogodišnji dečak postao je najzaduženije dete u Poljskoj pošto nije dozvoljeno da se odrekne nasledstva opterećenog sa 250.000 evra duga.

 

 Dvogodišnjem Kevinu Kokot-Baranu iz Namislova nasledstvo je ostavio daleki rođak, a sa njim i ogromne dugove te su roditelji želeli da se u ime sina odreknu nasledstva.


Kasica te 1

Nema dovoljno u kasici-prasici!

Ne želimo nasledstvo sa tako ogromnim dugovima. Našem sinu kucaće na vrata poverioci, sudski izvršitelj. U Kevinovo ime moramo da snosimo troškove advokata, da putujemo zbog suđenja“, rekla je za današnju Novu tribunu opolsku dečakova majka Katažina Kokot-Baran.

Majka najzaduženijeg deteta u Poljskoj otkrila je da tog dalekog rođaka mali Kevin nikada u životu nije video, a i ona ga je videla samo jednom, na svom venčanju.

 Sud u Klučborku obrazložio je da roditelji ne štite interese deteta kada preduzimaju pravne mere koje prelaze granice upravljanja imovinom njihovog deteta, a roditelji su se već žalili na tu presudu višem sudu u Opolu

rts.rs

_________________________________________________________________________________________________________________________

John-Callcott-Horsley

„Pregovaranje o dugu“, rad Džona Kalkota Horslija, 1870. godina.
http://www.slobodanjovanovic.org

 5-dug_8ZADUŽUJEMO SE BRZINOM OD 180 EVRA U SEKUNDI 

Država Srbija se u poslednjih godinu dana, kao po nekom sumanutom taksimetru, zaduživala 151 evro u sekundi.

Podaci o našem zaduživanju su zastrašujući, kaže za „Dnevnik” ekonomista dr Miroslav Zdravković.

NASTAVITE ČITANJE OVDE:

http://www.dnevnik.rs/ekonomija/zaduzujemo-se-brzinom-od-180-evra-u-sekundi

 

Priredio i (nas)lovio: Bora*S

 

UH, HOĆE ISTINA NAPOLJE PA HOĆE…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________

Kako da čovek postane sposoban lažljivac?

Skrušeno se raspitujem, kao krivac,

Jer ne verujem da iko može sav svet da smaže

Ako ne ume darovito da laže.

Neki je mudrac rekao da su nam reči date kako

   bismo sakrili misli, koje se lako traće,

Ali kad neko raspolaže samo istinitim rečima

   one mu ne skrivaju misli ni koliko bi mu

   ih prikrile pantalone ili gaće.

A gola istina je neefikasna koliko je i nepristojna,

   pa nema šta da traži

Pored blagoglagoljive, skupocenim krznom

   zaodevene laži.

Jedna od najdragocenijih sposobnosti, nema šta,

To je kad neko ume da kaže DA kad misli NE i

    NE kad misli DA.

Što je to divno biti beskrupulozan a krasnorečiv,

   imati makijavelistički staž.

I uvek držati pri ruci neku uverljivu laž!

Jer onda zakazana večera ili ugovor ili pakt ne

   predstavljaju okov što bridi,

Pošto lažljivci umeju da nađu logički izlaz

   ako im se nešto ne sviđa ili ako im se nešto

   drugo više od toga svidi;

A ne mislite valjda da ih savest peče zbog tih

 trica?

Ta ne, samo ih golica.

Treba mi verovati da sam iskren dok mi ovi redovi

   pod perom klize,

Jer, znate, bio je jednom jedan dečkić koga su

   poslali u apoteku da kupi nešto gorko čime

   bi mu premazali nokte kako bi prestao da

   ih grize,

A njega je bilo sramota pa je pokušao da slaže apotekara,

Ali za laganje nije imao dara

Te je rekao Poslala me mama da kupim nešto

   gorko za jednog mog druga što grize nokte,

   a apotekar se znalački nasmešio i upitao

   ga  A ko je taj tvoj drug, može li da se zna?

I dečkić, razoružan, reče Ja.

A to sam bio ja, odnosno ja sam bio on,

Pa sam kasnije trpeo slom kad god sam vrdanju

   bio sklon.

Baš zato što sam u tim stvarima tako nezgrapan,

   divim se svačijem veštom laviranju,

Te zato i neću nikada postići bogzna šta u

   društvenom plasiranju i politiziranju.

 O. Neš

___________________________________________________________________________________________________