ČUDESNI LAN – ČUVAR ZDRAVLJA…

tamoiovde-logo

Prevencija je najbitnija u očuvanju zdravlja, a laneno seme je moćan saveznik u prevenciji bolesti i u unapređenju zdravlja. Sve više je zastupljen u ishrani, a malo ko zna da lan zauzima deveto mesto na skali 100 najhranljivijih namirnica.

Lan (linum usitatissimum) je jednogodišnja ili dvogodišnja zeljasta biljka  visine od 30-80 cm. Plod je čaura sa mnogo semena. Lan se kosi ili čupa, a seme se odvaja mlaćenjem. Boja semena zavisi od vrste lana, a može biti smeđe ili zlatno žuto. Bez obzira koju boju seme ima, veoma je korisno i hranljivo.

Koristi lana bile su poznate još u Mesopotamiji, i već tada se koristio upravo zbog svojih semenki bogatih uljem, kao i zbog vlakana koja su se koristila u proizvodnji tekstila. Koristili su ga i stari Grci, Rimljani, a u Francuskoj je njegov uzgoj i upotreba bila i zakonom propisana.

Kao i sve semenke bogate mastima, i seme lana ima veliku energetsku vrednost. 100g semena lana sadrži 534 kcal na 100g namirnice i odličan je izvor biljnih vlakana.

Laneno seme je bogato zasićenim masnim kiselinama (oleinska) a jedan je od najboljih biljnih izvora omega-3 masnih kiselina (linoileinska, alfa-linoleinska i arahidonska). Redovno korišćenje malih količina lanenog semena u ishrani, utiče na regulaciju nivoa holesterola u krvi, kao i na odnos HDL i LDL holesterola. Omega-3 masne kiseline imaju i antiiflamatorno dejstvo, a kako ulje lana sadrži oko 55% alfa-linoleinske kiseline, odlično je u prevenciji bolesti srca i krvnih sudova.

Laneno seme sadrži i lignane, fitoestrogene koji imaju antioksidativno dejstvo i veliku ulogu u prevenciju karcinoma. Vitamin B17 (amigdalin).

Lan pomaže zdravlju debelog creva. Ima antikancerogena svojstva, a kao prirodni lubrikant i bogat izvor vlakana, smanjuje mogućnost pojave zatvora.

Lanena sluz je blago i neškodljivo sredstvo protiv zatvora, jer mehanički aktivira pokrete lenjih creva, često oboljenje mnogih ljudi. Vlažeći sluzokožu creva, ova sluz olakšava, ublažava i ubrzava čišćenje creva, ima laksantno dejstvo, jer unutrašnja površina creva postaje sluzavija. Zbog toga se lan sme davati svim osobama kao bezbolno i bezopasno laksantno sredstvo, čak i trudnicama.

Konzumacija lana može osnažiti imunitet. Jedna studija je pokazala da su upale respiratornog sistema ređe i manje ozbiljne kod dece školskog uzrasta koja uzimaju manje od kašičice lanenog ulja dnevno, nego kod dece koja ga uopšte ne uzimaju.

Lan sadrži masnoće koje su temelj za izgradnju mozga. To je posebno važno u razdoblju kada dečiji mozak najbrže raste – pre rođenja i u ranom djetinjstvu. Bilo bi dobro kada bi majke tokom trudnoće i dojenja uzimale jednu kašiku lanenog ulja dnevno.
Laneno seme je odličan izvor vitamina E. Pomaže zdravlju kože. Osobama koje imaju suvu kožu, ekcem ili preosetljivost na sunce, preporučuje se laneno ulje kao dodatak ishrani.

Sadrži i vitamine B kompleksa, i to riboflavin, niacin, tiamin, pantotensku kiselinu, vitamin B6 i folate. Minerale, kao što su mangan, kalijum, kalcijum, gvožđe, magnezijum, cink i selen.

Masnoće iz lana mogu doprineti gubitku viška kilograma.

Lan ima mnogo vrlina, ali ima i jednu manu: brzo postaje užeglo. Zdrave masnoće se po pravilu brzo kvare, sem maslinovog ulja. (Ulja sa dugim rokom trajanja su zapravo hidrogenizovane masti koje su, naravno, štetne.)

Laneno seme nam je dostupno tokom cele godine, i uglavnom ga možemo kupiti celo. Ako i nađete već mleveno laneno seme, ipak izaberite celo jer mleveno brzo užegne ako se ne čuva u odgovarajućim uslovima. Čuvajte ga na hladnom i suvom mestu, a ako sameljete veću količinu lanenog semena, obavezno ga držite u frižideru.

S bzirom da sadrži značajnu količinu biljnih vlakana i fitoestrogena, lan ne bi smeo da se koristi u ishrani u većim količinama. Naravno, slobodno možete dodati kašiku lana vašim pahuljicama, ili pojesti omiljenu lepinjicu za doručak.

Savetovalište za pravilnu ishranu ZZJZ „Timok“ Zaječar

Nenad Đorđević

Izvor: timocke.rs

______________________________________________________________

 

Advertisements

AKO NE POSADIM DRVO, NE MOGU ZASPATI OD MUKE…

tamoiovde-logo

Čuvar prirode: Od 12. godine svaki dan posadi po jedno drvo

I dok mnogi misle da svojim zalaganjem ne mogu napraviti nikakvu razliku u svetu u kojem žive, Abdul Samad Šeik, vozač rikše iz Bangladeša, živi je dokaz da mali doprinos može imati i te kakav značaj. Naime, od svoje 12. godine on svaki dan sadi po jedno drvo, što znači da je u proteklih 48  godina posadio više od 17.500 stabala.

Zamislite samo kako bi svet bio bolje mesto za život kada bi svaki čovek sledio njegov primer. Abdul Samad, u Bangladešu poznat i kao Drvo Samad, radi kao vozač rikše i dnevno zarađuje oko 1,25 dolara, što je jedva dovoljno da prehrani svoju porodicu.

Međutim, i uz taj skroman prihod, on sve ove godine uspeva da svaki dan kupi bar po jednu mladicu i posadi je negde u svom gradu Fardiupuru.

On smatra da je to njegova dužnost na ovom svetu i tvrdi da noću ne može zaspati ako taj dan nije posadio bar jedno drvo.

“Ako ne posadim drvo, ne mogu zaspati od muke. Ovo radim od svoje 12. godine i većinu stabala sam posadio na državnoj zemlji, gde sam siguran da ih niko ne sme dirati. Redovno ih obilazim, zalivam. Volim sva živa bića, volim i životinje, ali za drveće sam nekako posebno vezan“, kaže on.

Samad sa suprugom Jornom i četvoro dece živi u skromnoj drvenoj kolibi. Iako nekada nemaju novca da sastave do kraja meseca, on ne odustaje od sadnje drveća. Supruga mu često drži pridike zbog toga što i to malo novca troši na mlada stabla, ali on je jednostavno ne sluša.

“Njegovi prihodi su zaista minimalni, često nemamo da izdržimo celi mesec. Nekada mu zabranim da troši novac na sadnice, ali on me jednostavno ne sluša”, kaže Jorna. Ipak, deca imaju drugačije mišljenje. “Još nijednom mom ocu nisam rekao da ne sadi drveće, jer znam da čini dobru stvar i drago mi je što je istrajan i svaki dan posadi bar jedno”, kaže Kutub Udin (30), Abdulov sin.

I Abdulove komšije znaju za njegovu svakodnevnu naviku i kažu da to čini bukvalno celi život. Neka stabla koja je posadio u najranijem detinjstvu danas su već ogromna.

“Samad je primer za sve nas, on je izuzetan čovek. Njegov rad me zaista inspiriše. Nije samo stvar u drveću. Samad je izuzetan komšija, pomaže nam u svemu. Samo ga zamolite za nešto, on će dati sve od sebe da vam pomogne. On je tip ličnosti koji je neophodan u svakom društvu”, kaže komšija Sakandar.

Samad kaže da je drveće počeo da sadi jer mu je bog tako rekao. Za ovih 48 godina posadio je tačno 17.532 stabala.  Za svoje zasluge nedavno je i odlikovan. Naime, bangladeški mediji su mu dodelili nagradu od 100.000 taka (1.253 dolara) kako bi sebi i svojoj porodici izgradio bolji dom. U govoru povodom primanja nagrade Abdul je rekao da se on trudi da bude čuvar prirode te pozvao sve da slede njegov primer i štite okolinu. “Ja ne mogu sam, potrebna mi je pomoć i ostalih“, rekao je Abdul.

odditycentral.com

       Izvor: Živeti sa prirodom

________________________________________________________________  

ČUVAR CARSKOG DRUMA…

tamoiovde-logo

SELO VRMDŽA – LEPOTE SRBIJE

 Kada prođete kroz selo Trgovište, zađete u atar Vrmdže, jednog od starih i mnogoljudnijih sela sokobanjske opštine, na planini RTANJ, počnete da se penjete između mozaika zatalasanih njiva. Na brdu, iznad njiva i nekoliko kuća, među borovima se nazire Crkva svete Trojice. A kada asvaltnim putem stignete u selo ugledaćete, okruženu kućama, visoku stenu poput štita.

c48f224888efd83a470a9b3f11aa38d6_L

Foto:serbia.com

Prvi put se naselje Vrmdža pominje u pisanim dokumentima u 3. veku. U središtu sela dominira Latin – grad, rimsko utvrđenje za odbranu carskog druma koji je vodio za Bliski i Srednji Istok.

U 6. veku grad je dograđivan kako bi se Vizantija branila od najezde slovenskih plemena.
Grad se, kasnije, pominje u 14. veku kao utvrđeno stanište bogatih vlastelina, koji su, u to vreme, trgovali sa trgovcima iz Dubrovnika.

Vrmdža se pominje i u turskim knjigama poreskih obveznika.

Ostala su dva zida starog utvrđenja i mnoge tajne. Seljaci svedoče da su nalazili široke rimske cigle sa brojevima, delove kopalja, strelice, kovani bakarni novac, ljudske kosti.

vrmdza_seloSa Latinskog grada danas puca vidik na obrađene njive, na voćnjake, na reku sa vijugavim redom vrba i topola, na susedna sela, na vrmdžanske kuće sa crvenim krovovima i na moćnu planinu Rtanj.

Vrmdža – zvučna i čudna reč među imenima u „ličnim kartama“ naselja Istočne Srbije. A šta je zajedničko selu Vrmdža i Vrnjačkoj Banji, gradu koji narod zove Vrnjci? Zajedničko im je što njihova imena (Vrmdža i Vrnjci) kazuju da su to mesta sa mnogo izvora, reka i potoka, da su to mesta bogata vodom.

Naši ljudi, i danas, kažu da iz oblaka vrne kiša, da u bašte treba navrnuti vodu. Znamo da ljude uvek privlače mesta, za koja možemo reći da su izvori zdravlja, snage i lepote.

vrmdza_crkvaCrkva svete Trojice, sagrađena je od tvrdog materijala 1818, a doziđivana je 1892. godine. Milisav Marković iz Knjaževca živopisao je ikono stas vrmdžanskog Božjeg hrama 1894. godine, dve decenije pre nego što će izraditi ikonostas u Crkvi Preobraženja Gospodnjeg u Sokobanji.

U narodu postoji priča da crkva datira iz 13. veka, da je tri puta paljena, da je sadašnja sagrađena na starim temeljima na manastirskom imanju, da je bogomolju, u vreme zuluma drugovernika Turaka, spasao „ferman“ turskog starešine iz Sokobanje, izdat u znak zahvalnosti za ozdravljenje sina, obolelog od sumanutosti.

Dok posmatrate bele kuće među voćnjacima, reći će Vam da je selo udaljeno od Sokobanje desetak kilometara, da se nalazi na 500 metara nadmorske visine, da je podeljeno na mahale ili „male“, da ima oko 200 domaćinstava sa oko 800 stanovnika, koji se pretežno bave poljoprivredom. Reći će Vam da selo ima vodovodnu mrežu sa planinskih izvora, da ima uličnu rasvetu, da skoro svaka kuća poseduje telefonski priključak, ali da će i dobru čujnost imati i Vaš mobilni telefon.

Biće Vam zanimljiv govor Vrmdžana, taj karakteristični i prepoznatljivi glas u veoma starim prizrensko – timočkim govorima.

vrmdza_jezeroVrmaško jezero je, po kazivanju starih ljudi, nastalo posle strašne provale oblaka. Bujice su u udolinu sjurile gomile sena i njime zapušile duboku rupu u zemlji. Sada se voda u jezeru obnavlja sa malog nepresušnog izvora u blizini i od kiša i snegova. Jezero je okruženo nedirnutom prirodom i bogato je ribom.

Nedaleko od jezera , ispod brda, nalazi se Vrelo.Tu izvire Vrmaška (Pakle ška) reka. Ona ka selu teče kroz divnu klisuru. Na njoj je bilo mnogo vodenica, a neke i danas rade. Kroz selo protiče i druga rečica – Oravica.

Selo ima i nekoliko česama. Jedna od njih je, kažu, podignuta u doba Turaka. Šume iznad Vrmdže bogate su pečurkama, jagodama, kupinama, drenjinama, lekovitim biljem. Nadaleko je čuven rtanjski čaj.

Izvor:srbijuvolimo.rs

_____________________________________________________________________________________

ČUVAR DOBRIČINOG PRSTENA…

tamoiovde-logoProlaznost – Danilo Bata Stojković (1934–2002)

Ušavši u legendu još za života, kao Bubuleja, Ilija Čvorović, Laki Topalović ili Luka Laban, Bata Stojković je zapravo postavio međaše ne samo u pozorištu već i u istoriji i našem pamćenju

310269_Bata-1Kad je u subotu uveče, uoči samog početka prve reprize Skupa po Marinu Držiću (Teatar „Bojan Stupica“), gledalištu saopštena tužna vest da nas je napustio velikan jugoslovenskog i srpskog glumišta Danilo Bata Stojković, prepunim gledalištem odjeknuo je mukli huk koji se ne dâ opisati. A potom je krenula predstava, među najmaštovitijim i najvirtuoznijim u poslednjih desetak godina zahvaljujući mladom rediteljskom magu Jagošu Markoviću i usaglašenom naporu desetak vrsnih glumaca svih generacija.

Ako je Bata negde gore na nebu (zaslužio ga je, ali postojanje neba je van naše volje i pojedinačnih zasluga), eto dodatnih razloga za njegovu radost jer je njegov dobri duh dobio sjajne nastavljače i naslednike.

BUBULEJA, ČVOROVIĆ, LAKI… : Ušavši u legendu još za života, kao Bubuleja, Ilija Čvorović (Balkanski špijun), Laki Topalović (Maratonci), ili Luka Laban (Profesionalac), da pomenemo samo neke od njegovih glumačkih čarolija, Bata Stojković je zapravo postavio međaše u istoriji i našem pamćenju. Iako ophrvan teškim bolestima više od deset godina, Bata Stojković (11. avgust 1934 – 16. mart 2002) igrao je gotovo do poslednjeg daha, bežeći na scenu iz bolničke postelje na užas medicinskog osoblja.

Da nije bio nošen tom fantastičnom potrebom da sebi dokaže kako mu je scena nasušni životni prostor, možda bi i ranije bio prinuđen na predaju. A samo pre mesec dana (13. februar) utekao je lekarima da za mlade glumce Slovenskog narodnog gledališča odigra Kovačevićevog Profesionalca, mitsku predstavu o kojoj su oni samo čuli. Rizikovao je da mu se desi ono isto što i Molijeru na poslednjoj predstavi Uobraženog bolesnika, a gledaoci su predstavu gledali sa grčom u duši i sa suzama u očima.

Nešto ranije Stojković je u Ateljeu 212 odigrao 300. predstavu Korešpondencije (po Zlatnom runu Borislava Pekića, režija Arse Jovanovića) i to je bio oproštaj od scene na kojoj je ostvario niz nezaboravnih uloga. Otišavši iz zemnog života Bata je „srušio“ bolju polovinu beogradskog pozorišnog repertoara. Pozorište kao ustanova poznaje alternaciju (glumačku zamenu), ali ko bi se usudio da zameni Batu u ulozi Luke Labana?

Glumac koji je za svojih nepunih 68 godina ostvario osamdesetak pozorišnih uloga i pedesetak filmskih, uz veliki broj ostvarenja u TV-serijama golemog odjeka u najširoj javnosti, Stojković je radio i sagorevao kao da ima tri života, po uzoru na mitskog Balačka vojvodu. Ako je svojim pozorišnim vrhuncima uspeo da stane u red velikana poput Mire Stupice, Ljube Tadića i Branka Pleše, a u filmskom stvaralaštvu dosegao zaumnu meštriju takvih gorogana kao što su bili Pavle Vuisić i Mija Aleksić, Stojković je sa zapanjujućom lakoćom pomirio sve dileme o različitosti glumačkih zadataka u pozorištu i na filmu.

310269_profesionalac

„Profesionalac“

Retki su oni kojima je to pošlo za rukom u širem evropskom obzorju. Pada mi na pamet legendarni Mišel Simon (Vigoova Atlantida, Budi spasen iz vode Žana Renoara), španski vitez Francisko Rabal (Bunjuelov Nazaren, između ostalih), Šveđani Maks fon Sidov i Erland Juzefson, Englez Lorens Olivije i Italijan Vitorio Gasman. Kod Amerikanaca ovakvih parametara nema iz jednostavnog razloga što tamo rad na filmu ukida mogućnost da se neko kontinuirano bavi pozorištem.

GLUMAČKO IZRASTANJE: Oni koji prate Batu Stojkovića u hodu po zvezdanoj stazi poslednjih tridesetak godina teško mogu da poveruju kako je njegovo glumačko izrastanje (sentimentalno vaspitanje, da upotrebim tačan Floberov izraz) bilo prožeto teškoćama i ozbiljnim nedoumicama. Završivši studije na beogradskoj Pozorišnoj akademiji, Stojković je od 1956. do 1962. odigrao deset uloga na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, potom je prešao u stalni sastav Ateljea 212, u čijem ansamblu će ostati do kraja, s tim što će poslednjih petnaestak godina života i rada posvetiti kući Zvezdara-teatar, u kojem će s retkim izuzecima igrati u dramama svog omiljenog pisca, velikana novije srpske dramaturgije Dušana Kovačevića.

Posle niza zapaženih, ali i ne mnogo istaknutih ostvarenja u pozorištu Bata Stojković prvi put blista na filmu, u Izdajniku reditelja Kokana Rakonjca (god. proizvodnje 1964). U ulozi Korčagina, ilegalca koji pod mukama popušta i izdaje drugove, Stojković nagoveštava onaj niz manipulisanih likova, marginalnih sudbina koje stradaju pod žrvnjem velike istorije, u sudaru ideala i krvave životne drame koja bije ispod krupnih utopijskih projekata. Tačno na tom tragu se nalazi njegov Gvozden, poludeli povratnik iz rata, koji neprekidno uništava izdajnike i otpadnike, u izvrsnom filmu Miće Popovića Delije (1968). Naznakama ova dva lika Bata stiže do monodrame Putnik (1971), po tekstu Dragoslava Mihailovića i u režiji Aleksandra Mandića, koja mu donosi vrhunska priznanja kritike i gledališta, stavljajući ga konačno u najviši red jugoslovenskih glumaca.

Govoreći o umetnosti glume, Stojković čas poredi ovaj zanat sa automehaničarskim, hoteći da razbije visokoparnu patetiku koja se tradicionalno plete oko ove krhke umetnosti, a mnogo češće govori o pozorištu kao hramu koji zahteva posvećenost sa obe strane – iz gledališta kao i iz reda onih koji ga grade iznutra. Jednom je poručio pretencioznom tumaču pozorišta: „Ako otkriješ tajnu glume, ne govori nikome.“ A drugi put navodi Džejmsa Kegnija koji je na pitanje kako se glumi kazao: „Iskoračim levom nogom i kažem istinu.“

Retko je davao dugačke intervjue jer su ga često gnjavili nedoučeni novinari, ali kad je govorio, to je uvek bilo živo i krcato duhovitim i oštrim opservacijama koje se trajno urezuju u sećanje. Osvojio je sve najznačajnije nagrade na našem kulturnom prostoru (one nekadašnje Jugoslavije, sada to sve izgleda lakše), uključujući i Dobričin prsten, i nagradu „Pavle Vuisić“ za životno delo, da ne pominjemo nagradu sa pozorišnog festivala u Kvebeku za Havelovu Audijenciju.
Bata je umeo da kaže da je možda dobio više nego što je zaslužio, hvaleći i primećujući druge glumce. Više puta je isticao da je „junak njegovih dana“ – Dragan Nikolić, a kada smo negde pred njegovu smrt razgovarali o Draganu, a ja rekao nešto posebno lepo o ovom glumcu, Bata je bez ikakve prisenke humora uskliknuo: „Pa, čekaj, on mi je položajnik!“ Iako ga je bio glas da je osobenjak i težak za druženje, u stvarnosti je negovao prijateljstva i bio požrtvovan kad god mu se ukaže prilika.

Kad mu je 1990. predavan Dobričin prsten uz propratne govore od kojih je najefektniji bio iskaz njegovog „kućnog pisca“ Dušana Kovačevića (uporedio ga je sa rudarom, pa je zažalio što Bati ne može da uruči rudarski šlem), Stojković je rekao da se ne oseća dobitnikom, već samo kao neko ko je dobio tu čast da pričuva Dobričin prsten!

Igrao je u najboljim filmovima naših asova kao što su Slobodan Šijan, Goran Marković, Goran Paskaljević, Živko Nikolić i Emir Kusturica, između ostalih. Igrao je uvek uz druge značajne likove našeg glumišta, ali i uz mlade ljude koji su uz njega imali šta da nauče.

METAFORA POLITIČKE GERONTOKRATIJE: Ako je u pozorištu s velikim uspehom igrao po delima Nušića, Strindberga (za dramu Play Strindber dobio je Oktobarsku nagradu 1972), Antona Pavloviča Čehova, potom istočnih buntovnika kao što su sjajni Slavomir Mrožek i Vaclav Havel, posebna deonica pripada komadima i ulogama iz pera Nušića naših dana, Dušana Kovačevića. Šijanov film Ko to tamo peva (1980), u mnogim anketama proglašen za najbolji jugoslovenski film svih vremena, donosi lik smešnog osobenjaka koji se dugo pamti, dok u pozorištu i na filmu igra Iliju Čvorovića, naslednika Nušićevog „sreskog špijuna“, nezaboravnog junaka u kojem se odslikavaju arhetipske slike večnog doušništva na brdovitom Balkanu. Kao jedan od upečatljivih Topalovića, Bata naporedo s Mijom Aleksićem i Pavlom Vuisićem stvara moćnu metaforu političke gerontokratije na našim prostorima.

310269_48-balkan

„Balkanski špijun“

Ovaj dugi niz sjajnih likova sa obiljem naših etno-antropoloških crta koje jarkim satiričkim bojama nagoveštavaju surovu stvarnost najtvrdokornijih tipova unutar „nebeskog naroda“ završava sjajni Profesionalac u kojem Luka Laban, čovek sa misionarskom posvećenošću u praćenju „osumnjičenog“ pisca, obara gledalište toplinom i potresnom prisnošću prema svojoj žrtvi.

Iako je u svaki lik unosio svoju golemu energiju i identifikaciju koja je grabila gledalište za gušu, Bata Stojković je s nepogrešivim sluhom uspevao da odmeri udeo u satiričnoj crnoj komediji, burleski, farsi sa proračunatim, folklornim preterivanjima, uz otkrivanje tragične senke u likovima koji se, čineći istorijska zla, zapravo otkrivaju kao vrhunske žrtve i poraženi u neumitnom toku istorije.

TRAG LJUDSKOSTI: Ovaploćujući junake koji često u sebi nose ogromnu rušilačku energiju i samoubilačke strasti, iskorišćene i odbačene pošto su odigrali svoju mračnu ulogu na strani staljinističkih i drugih dogmatskih zala, Bata Stojković je uvek uspevao da u njima otkrije onaj trag ljudskosti koji gledalište nehotično prepoznaje kao svoje i nešto blisko. Kako je jednom otkrio: „možda sam i ja mogao da to budem, samo mi se dosad nije pružila prilika“. Ima li lepše odbrane sopstvenih junaka?

Pravde radi, moram da istaknem da je Stojković bio klica izuzetnog slikarskog projekta Miće Popovića Slikarstvo prizora, sa Batinim likom kao Gvozdenom koji nastavlja svoj život kao beskućnik i gastarbajter u Titovoj epohi (zabranjena izložba sredinom sedamdesetih, u Galeriji Kulturnog centra Beograda). Početkom devedesetih, u osvit raspada velike Jugoslavije, Stojković u nekoliko britkih intervjua govori o zločinačkom režimu današnjeg stanovnika Haga. Za vreme studentskih protesta marta 1991. mladi ljudi na rukama donose Batu, teško pokretljivog posle teške operacije noge, da im se obrati i podrži ih. Gotovo isto se dogodilo i u vreme građanskih protesta 1996–1997. godine. Uostalom, Bata tu nije bio nikakav izuzetak u svojoj profesiji.

Za razliku od većine iz spisateljskog i novinarskog esnafa, Pravoslavne crkve i SANU-a, kao i dobrog dela Univerziteta, glumački esnaf je, sa retkim izuzecima, bio na strani borbe za slobodu i odbacivanje lažne nacionalne retorike koja je u jezgru svih novijih kolektivnih nesreća. Prekidane su pozorišne predstave (svetinja za sve pozorišne profesionalce), šetalo se u kolonama, čitana su pisma solidarnosti sa premlaćivanim studentima i građanima. Glumci, zanat najstariji!

U filmovima, na video-trakama i u sećanju nekoliko današnjih generacija Danilo Bata Stojković je ostavio neizbrisiv trag i meru po kojoj će se izdvajati ono vrhunsko, kao i u svakoj autentičnoj umetnosti, bez ikakve sumnje.

screenshot1

 screenshot2

Milan Vlajčić
Izvor:vreme.rs

___________________________________________________________________________________

Danilo-Bata Stojković, srpski pozorišni i filmski glumac umro je na današnji dan, 16. marta 2002. godine.

___________________________________________________________________________________

KRALJ GLUME: tamoiovde.wordpress.com

Priredio: Bora*S