PASTORALNI PEJZAŽI, OBIČAJI, JEDNOSTAVNA HRANA…

tamoiovde-logo

PET NAJLEPŠIH SELA U RUSIJI

Rusija ima šta da ponudi turistima koji su se uželeli pastoralnog pejzaža, seoskih običaja i jednostavne, ukusne hrane. „Ruska reč” je izabrala pet najlepših ruskih sela koje vredi posetiti.

 restoratsiyaVjatsko, Jaroslavska oblast

Od oktobra 2015. godine u Rusiji se zvanično održava izbor za najlepše selo. Prvi i zasad jedini pobednik na ovom konkursu je staro trgovačko selo Vjatsko u Jaroslavskoj oblasti (oko 300 kilometara od Moskve).

Zahvaljujući privatnim investitorima ovo nekada siromašno i depresivno selo 2007. godine je pretvoreno u kulturno-istorijski kompleks sa desetak muzeja, tri hotela, restoranom, bioskopsko-koncertnom dvoranom i potrebnom turističkom infrastrukturom.

Broj rekonstruisanih kamenih istorijskih objekata u Vjatskom veći je nego u većini drugih sela, zbog čega se ovo naselje pročulo kao „selo koje je htelo da postane grad”.

Međutim, najvažnije promene su doživeli njegovi stanovnici, od kojih je gotovo polovina sada angažovana na novim poslovima u muzejima. Vjatsko, u kojem živi oko 500 ljudi, godišnje poseti skoro 100 hiljada turista. Oni dolaze zbog malih crkvica, zanimljivih pejzaža i rekonstrukcije svakodnevnog života trgovaca u lokalnim muzejima.

ƒацан, село јцагат. «аиграевский район. Ѕур€ти€

Acagat, Republika Burjatija

Stepa, planine, jurte, stada kamila i stari budistički manastir – to je ono oko čega se vrti život potomaka plemena Gučit, koji naseljavaju burjatsko selo Acagat (70 kilometara od Ulan Udea, glavnog grada Burjatije).

Njihovi preci su bili nomadi. Na ove prostore su došli u 17. veku iz sibirske tajge i postavili stotinak jurti u Acagatskoj dolini, gde je vazduh leti prepun mirisa svete trave aja-ganga koji dugo ostaje u nozdrvama.

Umirujuća atmosfera acagatskog budističkog manastira sa 1.000 Budinih figurica predstavlja zanimljiv kontrast u odnosu na dinamičan turistički kompleks pod nazivom „Stepski nomad”.

Lokalni stanovnici gostima služe ručak sa tradicionalnim „buzama” (peljmeni kuvani na pari), čaj s mlekom od jaka i solju (kako ga piju stepski nomadi), lokalni kolač „boova” i votku. Takođe možete da gađate iz luka, jašete brze konje i učestvujete u egzotičnim obredima autohtonih stanovnika Burjatije.

1181286 10.07.2012 Жители села Эссо Быстринского района Камчатского края демонстрируют национальные корякские обряды на территории корякского стойбища "Чау-Чив". Алексей Куденко/РИА НовостиEso, Kamčatka

Već sama činjenica da se selo Eso nalazi u krateru ugašenog drevnog vulkana među izvorima tople vode, rekama koje nikada ne mrznu i planinskim vrhovima čini ovo mesto izuzetno privlačnim.

U ove krajeve, koji su danas na listi svetske baštine Uneska, u stara vremena su se doselili mali autohtoni narodi Kamčatke: Itelmeni, Evenke i Korjaci, koji i danas ovde žive. Eso je veoma zabačeno selo: 500 kilometara ga deli od kamčatske prestonice, grada Petropavlovska Kamčatskog, a 6.500 kilometara od Moskve.

Međutim, ako odlučite da posetite ovo mesto, nećete zažaliti. Tu možete iz prve ruke upoznati život starosedelaca, njihove ritualne pesme i ples koji uvodi u trans. Možete se okupati u termalnim bazenima pod otvorenim nebom, upoznati život vulkana i čak sresti medvede (ovaj kraj je njihova prirodna sredina, ali ne brinite, ovdašnji medvedi ne napadaju ljude).

Svakog proleća u selu Eso startuje glavni turistički događaj godine na Kamčatki. To su trke psećih zaprega „Beringija” trasom dugom hiljadu kilometara. Pominju se i u Ginisovoj knjizi rekorda.

_17B1077Selo umetnika Askat, Republika Altaj

Selo Askat je skriveno od civilizacije u Altajskim planinama i nalazi se 3.600 kilometara od Moskve. Svoju privlačnost ono duguje pre svega svojim stanovnicima.

Od 120 stanovnika 40 su umetnici koji svojim radovima i svojom veštinom ispunjavaju četiri umetničke galerije i centar za nacionalnu kulturu „Lukomorje”.

Turisti posećuju Askat kako bi nabavili proizvode ručne izrade lokalnih majstora: haljine i košulje sa drevnim magijskim vezom i keramičke okarine, koje ume da napravi samo nekoliko ljudi u Askatu.

Turisti takođe dolaze da meditiraju na obali tirkizne reke Katunj, da dožive stvaralačku atmosferu ovog jedinstvenog mesta i provedu noć lekovitog spavanja u kolibi od slame.

јрхсто€ние - 2012. ћа€кUmetničko selo Nikola-Lenivec, Kaluška oblast

Selu u Kaluškoj oblasti (220 kilometara od Moskve), koje je 90-ih godina prošlog veka gotovo izumrlo, novi život je udahnuo festival „Arhstojanije”.

Međunarodni festival lend-arta i pejzažne arhitekture ispunio je seoski pejzaž nadrealističkim objektima lend-arta, a njive na kojima se uzgaja krompir, rečicu Ugru i ovdašnje šume pretvorio je u mesto koje posećuju hiljade ljubitelja savremene umetnosti i onih stanovnika gradova koji žele da provedu vreme u prirodi, daleko od virtuelnog sveta.

Tamo gde su seljaci nekada napasali krave i uzgajali povrće sada su podignuti hoteli sa kapsulama, Staza Mebijusa, Lenji Zigurat, Kosmički Um i još stotinak umetničkih objekata koji su posetiocima dostupni tokom čitave godine. U jesen i zimu lend-art u selu Nikola-Lenivec u snežnom ruskom pejzažu izgleda kao prizor sa druge planete.
(Ruska reč)

Izvor: vesti-gazeta.com

________________________________________________________________________________

PALJENJE BADNJAKA I LOMLJENJE ČESNICE…

tamoiovde-logo

SREĆNI VAM BOŽIĆNI PRAZNICI! HRISTOS SE RODI!   Bora*S

_________________________________________________________________________________

Šta se radi na Badnje veče, a šta na Božić?

Za prvi veliki hrišćanski praznik u godini vezana su mnoga verovanja, ali i običaji koje valja ispoštovati.

Za najsrećniji hrišćanski praznik, rođenje Isusa Hrista, vezani su mnogi običaji.

475050_cesnica2-fonet_f

Fonet/D. A. Sutra se mesi česnica i obavezno u nju stavlja novčić

Badnji dan proslavlja se dan uoči Božića i predstavlja poslednji i najstrožiji dan božićnog posta, ali i veliku sreću jer prethodi danu Hristovog rođenja.

Glavno obeležje Badnjeg dana je badnjak, po kojem je ovaj praznik dobio ime. Ranije, na ovaj dan, domaćini su ranom zorom išli u šumu i sekli granu hrasta. Danas to nije slučaj, i u ovom urbanom dobu gotovo svi kupuju badnjake na pijaci.

Na Badnje veče, domaćin kuće sa sinovima unosi badnjak, slamu i pečenicu. Slama se posipa po čitavoj kući, a naročito tamo gde će se služiti večera, najčešće ispod stola.

Badnjak se polaže na ognjište, gde se pali i sveća. Tada članovi porodice jedni drugima čestitaju praznik, očitaju molitvu, nakon čega se pristupa posnoj večeri i uživa u porodičnom miru.

475052_cesnica4-fonet_f

Fonet/D. A. Ko nađe novčić tome će cele godine pare same dolaziti

Međutim, svake godine se ispred crkvi organizuje paljenje badnjaka. Tako se svake godine ispred hrama Svetog Save okupljaju stotine ljudi kako bi prisustvovali dočeku Božića, najradosnijeg praznika.

Inače, veruje se da do Badnjeg dana treba vratiti sve pozajmljeno i pomiriti se sa svima sa kojima ste bili u zavadi, kako bi cela naredna godina protekla u miru i slozi.

A sa novim danom dolazi nam Božić, najradosniji praznik koji se slavi tri dana. Jutro, kod svih vernika, počinje uz zvuk crkvenih zvona tada svi oblače najsvečaniju odeću i odlaze na crkvenu liturgiju.

U rano božićno jutro običaj je da domaćica mesi česnicu – pogaču u koju umesi novčić, odozgo se izbocka grančicom badnjaka i ispeče.

Kada je pečena, česnica se iznosi za sto, okreće se kao slavski kolač, preliva vinom i na kraju lomi na onoliko delova koliko ima ukućana. Veruje se da će onaj ko dobije deo česnice sa novčićem biti srećan tokom čitave godine. Nakon lomljenja, sledi čestitanje praznika i ručak, koji je prvi mrsni obrok nakon dugog posta.

Naravno, i ovaj praznik mnogi građani čekaju ispred hrama Svetog Save, gde lome veliku česnicu.

Takođe, na Božić, ujuru u kuću dolazi specijalni gost (koga izabere domaćin), koji se zove položajnik ili polažajnik. Običaj je da on džara vatru u ognjištu, a zatim posipa kuću žitom i parama sa željom da u njoj cele godine bude zdravlja, sreće i berićeta. Posle toga, položajnika domaćica daruje kolačima, a domaćin novcem, ili nekim poklonom.

Smatra se da položajnik cele naredne godine donosi sreću u kuću.

Izvor: vesti-online.com

___________________________________________________________________________________

SREĆAN BOŽIĆ Hristos se rodi!

Crkve koje se pridržavaju julijanskog kalendara Božić obeležavaju 7. januara. Božić po julijanskom kalendaru slave Srpska pravoslavna crkva, Jerusalimska patrijaršija, Kopti i neki manastiri na Svetoj gori u Grčkoj.

2e7e09f230b133d63e49896ae6be1ce9

Foto: Wikimedia / RAS Srbija

Prema Bibliji, Isus Hristos je Sin Božji, kojeg je rodila Devica Marija u gradu Vitlejemu.

Vernici Božić vide kao najradosniji hrišćanski praznik koji se obeležava tri dana. Božić je u Srbiji od jula 2001. godine i jednodnevni državni praznik.

Običaj je da se na današnji dan mesi kolač – česnica i u njega stavlja novčić, lomi se na delove, a onaj ko nađe novčić biće srećne ruke tokom cele godine.

4449a13f0bafea0bc044b91963c1e35b

Foto: D. Milenković / RAS Srbija

Božić je porodični praznik i obeležava se u kući i u crkvama. Pod kuće se po tradiciji posipao slamom da bi se dočarao skromni ambijent pećine u Vitlejemu u kojoj se, po Bibliji, rodio Hrist.

Ljudi se na Božić pozdravljaju sa „Hristos se rodi“, a odgovor je „Vaistinu se rodi“.

Svim vernicima koji danas slave rođenje Hristovo redakcija “Blica” želi Srećan Božić. Hristos se rodi!

Izvor: blic.rs/07. 01. 2016 | Foto: RAS Srbija

___________________________________________________________________________________

 

ŠUMSKI BOGOVI I ŽRTVENE ŽIVOTINJE…

tamoiovde-logo

Ovo je poslednji paganski narod u Evropi 

Marijci su poslednji paganski narod u Evropi, a njihova religija zasniva se na poštovanju sila prirode i verovanju da sve na svetu ima dušu. Oni ne idu u crkve, već se poklanjaju svojim bogovima u šumi prinoseći im žrtvu

2521776 11/02/2014 An old woman by a prayer / gift table in a sacred grove in the Novotoryalsky District., Image: 209808800, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Sputnik

Foto: Profimedia, Simbol religije Marijaca – poslednjeg paganskog naroda u Evropi

U središtu Rusije, na levoj obali reke Volge između Kazanja i Nižnjeg Novgoroda, žive Marijci ili Čeremisi.

Ovaj ugrofinski narod ima sopstveni vrlo mek i melodičan marijski jezik, kao i veoma neobičnu i staru religiju.

Marijci su poslednji paganski narod u Evropi, a njihova religija zasniva se na poštovanju sila prirode i verovanju da sve na svetu ima dušu. Oni ne idu u crkve, već se poklanjaju svojim bogovima u šumi prinoseći im žrtvu u vidu hrane ili životinja.

2521771 11/02/2014 An old woman by a prayer/gift table in a sacred grove in the Novotoryalsky District., Image: 209808655, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Sputnik

Foto: Profimedia, Marijci, poslednji paganski narod u Evropi

Marijaca ima jedva 700.000, od čega polovina živi na selu nazvanom kao i njihova autonomna pokrajina u sastavu Ruske Federacije – Mari El.

Otprilike ta ista polovina se oduprela pokrštavanju i rusifikaciji, te i dalje poštuje drevne običaje i učestvuje u žrtvenim ritualima. Postoji nekoliko svetih marijskih šumskih gajeva, a neki od njih su pod zaštitom države.

Ovi gajevi predstavljaju prave oaze netaknute prirode, a prema marijskom običaju u njima je zabranjeno seći drveće, pušiti, psovati, lagati, graditi ili čak brati bilo kakve plodove.

2521780 11/02/2014 Followers of Traditional Mari religion pray in a sacred grove in Novotoryalsky District., Image: 209804141, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Sputnik

Foto: Profimedia, Marijci, poslednji paganski narod u Evropi

Kod Marijaca ne postoji posebno versko obrazovanje. Vrhovni sveštenik, koji prema verovanju poseduje uvid u budućnost svog naroda i čovečanstva, preko sveštenstva prenosi svoje znanje o svetu bogova i tradiciji na mlađe naraštaje.

Sveštenici su jako važni članovi marijskog društva, naročito zbog toga što predstavljaju možda najviši autoritet kojem se ljudi obraćaju za pomoć i savet.

Ovi razgovori odvijaju se u privatnosti šume, najčešće pod zaklonom dima koji se diže sa ritualne lomače.

2521785 11/02/2014 Pagan priests congratulate those who came to a sacred grove in the Novotoryalsky District on the holiday., Image: 209804157, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Sputnik

Foto: Profimedia, Marijci, poslednji paganski narod u Evropi

U vreme žrtvenih svetkovina, Marijke obučene u slikovitu tradicionalnu nošnju ukrašenu srebrom postavljaju razne „drangulije“ na drvene žrtvene štandove u šumi, kojom se prostire miris palačinki, peciva i kvasa.

Muškarci su za to vreme obično zauzeti žrtvovanjem ovce ili bika čije se iznutrice poklanjaju vatri.

Meso, konjsko i ovčje, jede se samo na žrtvenim i verskim svečanostima. Od pića oni prave pivo, medovinu i rakiju od slada i raži poznatu kao „kumiška“.

Marijska molitva pred žrtvovanje traje od zore do popodneva i duža je od bilo koje hrišćanske službe. Tek kada se okonča molitva može da počne žrtvovanje koje će umilostiti bogove da čuju reči sveštenika i pruže mir i prosperitet marijskom narodu.

2521772 11/02/2014 An old woman by a prayer/gift table in a sacred grove in the Novotoryalsky District., Image: 209808668, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Sputnik

Foto: Profimedia, Marijci, poslednji paganski narod u Evropi

Najviše marijsko božanstvo predstavlja Jume, dobri nebeski bog čije ime znači „nebo“. Tu je još čitav niz duhova i božanstava (oko 70) kojima se u složenim ceremonijama prinose žrtve. Poznati su šumski duhovi Targeldeš i Ovda, sa nogama okrenutim unazad. Oni su nastali od duša ljudi poginulih u šumi. Postoje još bogovi groma, munje, vetra, oblaka, i drugih prirodnih sila i pojava.

Marijske porodice su patrijarhalno uređene, a nekoliko srodnih porodica obično naseljavaja jedno selo koje nosi ime po njima. Žene nisu potpuno ravnopravne, i ne mogu učestvovati u svim svetkovinama, a nekada čak mogu biti i ustupljene nekom rođaku dok je muž odsutan.

2521782 11/02/2014 Ritual meal after a prayer in a sacred grove in Novotoryalsky District., Image: 209804150, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Sputnik

Foto: Profimedia, Marijci, poslednji paganski narod u Evropi

Postoji i običaj da devojke sakrivene u kući trubljenjem u rogove najavljuju da je u kući udavača spremna za udaju. Svadbe su im veoma svečane, a svatovske povorke kreću se na kolima. U starija vremena kod Marijaca je bilo i otmica, a za devojku se davala otkupnina.

Uz svadbene, veoma su im zanimljivi i pogrebni običaji, od kojih neki podsjećaju i na slovenske. Mrtvaca skidaju s kreveta na slamu i čuva ga mrtvačka straža, dok se prilikom odlaska povorke na pragu kolje kokoška. Svoje mrtve Marijci odvode na sankama, čak i leti.

Mrtvi na drugi svet odlaze s darovima koji se sastoje iz hrane, oruđa, posuđa i svega što će im biti potrebno u zagrobnom životu.

Izvor: Newsweek.rs

__________________________________________________________________________________________

POZAJMICA RADA, ŠKOLA MORALA…

tamoiovde-logo

OBIČAJI:„Gradim kuću – dođi mi na mobu“

Srbi su u prošlosti veoma poštovali instituciju razmene rada i pomoći drugima. Jedan od vidova te pomoći bila je moba, zahvaljujući kojoj je svaki član zajednice mogao uspešno da obavi najvažnije praktične poslove i tako obezbedi opstanak svoje porodice.

mobari-1Etnološka nauka mobu objašnjava kao običaj udruživanja rada ili običaj racionalne raspodele ljudskog rada u srpskim seljačkim zajednicama koje su imale specifičnu ekonomsku organizaciju.

Moba se kod Srba pojavljuje nakon raspada seoske zadruge, koja je u prošlosti bila najvažnija društvena institucija. U seoske zadruge je bio uključen veliki broj porodica, koje su veoma dobro funkcionisale u okviru zajednice.

To znači da se brinulo da uvek bude dovoljno radnika za obavljanje svih vrsta poslova. Međutim, tokom vremena broj članova u zadrugama se smanjivao, a u 19. veku one potpuno nestaju. To je uticalo na razvoj različitih običajno-pravnih institucija razmene rada među kojima je moba bila najvažnija.

Moba- škola morala

Običaj sazivanja mobe danas je gotovo izgubljen, ali nekada je bio sastavni deo života srpske seoske zajednice. Moba je označavala okupljanje ljudi, pre svega, radnika i onih koji radnike opslužuju radi obavljanja važnog zajedničkog posla. Najčešće je to bio neki poljoprivredni posao, koji jedno domaćinstvo, samo, ne bi moglo da završi u ograničenom vremenskom roku. Bez organizovanja mobe nisu se mogli obaviti žetva, zatim kosidba, orezivanje vinograda, branje kukuruza, kao i teški poslovi prevlačenja tereta i zidanje kuće.

Takva organizacija zajedničkog rada iako se zasnivala na dobrovoljnosti, bila je uslovljena i određenim etičkim normama. Proizašla iz praktičnih potreba pojedinca, ali i hrišćanskog odnosa prema bližnjem, moba je bila i jedna vrsta škole morala. Rad se davao i uzvraćao i uvek se znalo da onaj ko je pozvan da radi može da računa da će mu ta usluga biti uzvraćena.

U klasičnoj mobi jasno se znala uloga svakog učesnika, a podela rada je izvršena i po polu i po uzrastu.U takvim zajedničkim poduhvatima su učestvovala i deca, koja su pomagala oko manjih poslova, kao što je nošenje vode ili prenošenje lakšeg tereta, ali i najstariji članovi zajednice. Stari nisu mogli da rade teške poslove, ali su pomagali svojim savetima i predlozima.

Za neke poslove, koji su bili veoma teški, kao obrađivanje vinograda, seljani su unapred utvrđivali redosled obavljanja određenih radova. Takva vrsta planiranja, po principu „danas se kopa vinograd u jednoj porodici, a sutra kod nekog drugog“, veoma podseća na još jednu važnu instituciju udruživanja rada u seoskim srpskim zajednicama u prošlosti, poznatu kao „pozajmica”.

imagesMobe su imale širu socijalnu ulogu, jer iako su se ljudi okupljali prvenstveno zbog rada, u takvim prilikama su se i družili, zabavljali uz pesmu i igru, tu su se mogli sresti momak i devojka, a organizovana su i razna nadmetanja, kao nadmetanje kosača. Obaveza organizatora mobe je bila da obezbedi hranu i vodu, a ponekad je domaćin pozivao i nekog muzikanta. Glavni obrok se služo na njivi, ali i u kući domaćina.

Moba je bila veoma važna prilikom zidanja kuće. Naime, u prošlosti, kada se gradio stari tip kuće poznat kao „dinarska brvnara“ ili bondručni tip kuće, koju je svaki domaćin podizao, sazivala se moba da bi se taj posao lakše i brže obavio. Međutim, od 50-tih godina prošlog veka, kada je izgradnja kuće podrazumevala angažovanje obučenog majstora-zidara, mobe su organizovane da bi se pripremio materijal za gradnju.

U tom periodu moba više nema onu formu koju je imala ranije i vremenom će, posebno sa pojavom mehanizacije u selima, izgubiti svoj prvobitni značaj.

Pored klasične mobe u srpskom seoskom društvu u prošlosti postojale su „milosrdne mobe“, koje su sazivane da se pomogne najsiromašnijim ljudima u selu ili porodicama koje je zadesila nesreća, kao što je smrt najsposobnijeg člana domaćinstva.

Ta vrsta pomoći se zasnivala na ljudskoj dobroti, bez obaveze uzvraćanja, ali je bila i u tesnoj vezi sa još jednim principom seljačkih društava, po kome se nisu dozvoljavala velika odstupanja, ni u siromaštvu, kao ni u bogatstvu.

Pozajmica rada – korektno poslovanje

Jedan od važnih načina međusobnog pomaganja kod Srba bio je običaj pod nazivom „pozajmica rada“. Ova vrsta razmene rada odvijala se sa strogo utvrđenim reciprocitetom u uzvraćanju usluge. Pri pozajmici se poštovalo pravilo: kada se rad daje i kada se uzima, koje vrste rada se uzimaju i koje se uzvraćaju. Rad se merio prema težini i strogo se poštovalo pravilo da se težak posao, kao što je kosidba, ne uzvraća lakšim, na primer, branjem kukuruza ili skupljanjem šljiva.

Koliko se vodilo računa o tome da se pravilno uzvrati rad, govori podatak da je početkom 20. veka, započelo zapisivanje vrste rada koji je pozajmljen. U okolini Valjeva je, u tom periodu, za obavljanje nekog posla utvđena mera izražena u jednoj nadnici. Tako se tačno znalo koliko je nadnica vredeo određeni posao. Ovo utvrđivanje je bilo veoma važno za egzistencijalno održanje jedne porodice, jer niko nije smeo da da, ali ni da uzme neodgovarajuću količinu rada od drugih. S druge strane, takva strogost je obezbeđivala stabilne odnose u seoskom društvu, kao i da nijedna porodica ne bude previše opterećena. Reč je, dakle, o vrlo korektnom poslovnom odnosu.

U okviru razmene rada, postojao je i običaj formiranja radnih koalicija, praktikovan, na primer, u selima oko Pirota. Radne koalicije su podrazumevale razmenu rada između jedne porodice sa tačno određenim brojem drugih porodica. Zbog osetljivosti poljoprivredne proizvodnje insistiralo se u tom slučaju na tačno utvrđenom broju radnika.

Zanimljivo je, kako je jedno tradicionalno i ne mnogo pismeno srpsko društvo vodilo računa o stvarima koje danas spadaju u domen menadžmenta. Seoska društva su imala velike potrebe za saradnjom, koja se uspostavljala i u krajevima gde je stočarstvo dominiralo nad ratarstvom. U ovim područjima naročito je bila razvijena institucija „bačije“. Reč je o vrlo kompleksnom sistemu udruživanja stada koje ide na ispašu, ali osim toga „bačije“ su podrazumevale i razvijen sistem raspodele svega što se od stoke dobije, pre svega mleka i proizvoda od mleka do vune.

Žetelice-i-žetva-običajiPriča o običaju udruživanja rada kod Srba ne bi bila potpuna ako ne bismo pomenuli „prela“.

Ova lepa i romanitična kućna okupljanja ljudi naročito su karakteristična za zimski period, kada nema mnogo rada u polju i kada se većina poslova obavlja u kući. Tada se rade sitni tzv. ženski poslovi, kao predenje vune, pletenje, tkanje, vez.

Prela su imala izražen zabavni karakter i u njima su podjednako učestvovali i muškarci i žene. Žene su radile svoj posao, a muškarci su se najčešće okupljali radi zabave.

Danas moba u svom prvobitnom smislu ne postoji. Njeni recidivi možda bi se mogli naći u prilikama kada se obratimo prijateljima za pomoć, na primer oko selidbe ili nekog drugog posla i kada to zapamtimo da bi im jednom uzvratili.
Olivera Milovanović ( СВЕВЛАД)
Izvor: srpskaistorija.com

________________________________________________________________________________________

Na postavljenom putokazu ka „Gradim kuću – dođi mi na mobu“, zahvalan sam Donni Petrović.

Bora*S

________________________________________________________________________________________

 

VREME VENČANJA…

tamoiovde-logo

Jesen – vreme venčanja u Srbiji

Po starom srpskom običaju, jesen je vreme svadbi. Većina parova u Srbiji upravo ovih dana pred matičarom i crkvenim oltarom izgovara svoje „da“. Sve više njih vraća se tradiciji i žele da im ovaj veliki dan protekne što je svečanije moguće.
Foto:Igor Markov http://www.markovigor.com/

Foto: Igor Markov /www.markovigor.com/

Odakle potiču svadbeni običaji i šta se očekuje od mlade i mladoženje na venčanju jedna je od najvećih briga budućih supružnika. Ali ne samo njih, već i rodbine koja dobija određene zadatke u skladu sa običajima.

Šta kažu stari svadbeni običaji?

Mlada bi trebala na dan venčanja da pogleda mladoženju kroz verenički prsten, a to će joj doneti njegovu večnu ljubav. Stari uglavnom preporučuju ovaj običaj mladencima, jer će tako nov bračni par imati dug i srećan život.

Na dan svadbe, mladoženja odlazi po mladu, gde se ona “otkupljuje” novcem i dukatima. Nekada su te svote novca bile basnoslovne, ali je knez Aleksandar Karađorđević 1846. izdao naredbu koja je glasila: “Iskanje i davanje novca i zlata za devojku ukida se kao običaj protivan dostojanstvu čovečijem.” Time je ovaj običaj ukinut, a danas su od ovog običaja ostale samo šale u vidu simboličnog otkupa mlade.

Još jedan zanimljiv običaj vezan je za jabuku koja se postavi na vrh drveta ispred mladine kuće, pa dok se ona ne obori, mladoženja ne može da uđe u mladinu kuću. Nakon toga, svatovi se okite ruzmarinom i svi zajedno idu na venčanje u opštinu i crkvu.

Naziv “venčanje” potiče od običaja da se mladencima stavljaju venci na glavu tokom ove ceremonije. Venac na glavi simbolizuje čedan život mladenaca do venčanja i blagoslov crkve za mladence. Potom se budućim supružnicima vezuju ruke belom maramicom, što je simbol njihove sloge, povezanosti, vernosti i ljubavi.

Reči koje se izgovore tokom venčanja prepune su simbolike, kao npr: blagoslovi Bože brak ovaj, podaj im život miran, dugovečnost, međusobnu ljubav, decu dobru, složnost duše i tela, udostaj ih da vide decu dece svoje, sačuvaj beskprekornom postelju njihovu, daj im nebesku rosu odozgo i izobilje zemaljsko, ispuni domove njihove pšenicom, vinom i uljem, i svakim dobrom da bi davali i onima koji nemaju.

Posle ceremonije venčanja mlada baca bidermajer preko ramena koji hvataju neudate devojke. Veruje se da će ona devojka koja ga uhvati biti sledeća koja će se udati. Na vratima crkve, kumovi bacaju novac po svatovima, a to je simbol blagostanja koje čeka mladence u zajedničkom životu. Nakon toga, počinje veselje koje zna da potraje i po nekoliko dana.

No, običaji vezani za svadbu se ne završavaju ovim slavljem. Rodbina i prijatelji takođe imaju svoje uloge u ovom činu. Jedan od običaja je da tast i tašta stavljaju dukat u čašu crnog vina, pa kad mladoženja popije vino može da uzme dukat. Sečenje svadbene torte, koju zajedno obavljaju i mlada i mladoženja je takodje veoma stara tradicija koja simbolizuje zajedništvo mladog para.

I naravno, kada se sve završi i mladenci krenu kući mladoženja će mladu preneti preko praga. To je paganski običaj starih Slovena po kome se smatra da duhovi predaka žive u pragu svake kuće, pa da ih mlada ne bi gazila kada prvi put ulazi u kuću, mladoženja je prenosi preko praga poštujući tako svoje pretke.

Izvor: srbijuvolimo.rs

________________________________________________________________________________________

Preporučujem: POSLEDICE IZBORA

DA BUDE ZDRAVLJA, PLODA I RODA…

tamoiovde-logo

Đurđevdan

Đurđevdan je hrišćanski i narodni praznik koji se proslavlja 6. maja (23. aprila po starom kalendaru), čime se obeležava uspomena na Svetog Đorđa. Proslavljaju ga i katolici i pravoslavci 23. aprila, svako po svom kalendaru, kao Dan Svetog Georgija.

Kod Srba je on poprimio i neke druge osobine, mešajući se sa predhrišćanskim kultovima Balkana, pa se zato i praznik Svetog Georgija kod Srba ne slavi isto kao u drugim hrišćanskim zemljama.

Poreklo praznika

220px-Orthodox_Bulgarian_icon_of_St._George_fighting_the_dragon

Sveti Đorđe ubija aždaju (pravoslavna ikona)

Đurđevdan je praznik sa jako puno narodnih običaja vezanih za njega, i magijskih radnji za zaštitu, zdravlje i plodnost, koje se tog dana obavljaju.

Običaji i verovanja srpskog naroda vezana za Đurđevdan su u narodu svakako postojali i pre nego što je primio hrišćanstvo.

Sveti Đorđe je svojim praznikom svakako zauzeo mesto starog srpskog božanstva plodnosti Jarila i njegovog praznika.

Crkva na ovaj dan obeležava pogubljenje Svetog Georgija, koje se desilo 23. aprila 303. godine.[1]

Narodni praznik
Đurđevdan se smatra za granicu između zime i leta, praznik vezan za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnost stoke i dobre useve. Za malo koji praznik kod Srba je vezano toliko običaja i verovanja, pa i magijskih radnji.

Glavni običaji su:
• pletenje venaca od bilja
• umivanje biljem
• kupanje na reci

Uveče, uoči Đurđevdana, neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama kao i ulazne vratnice i kapije. Ovo se čini da bi godina i dom bili „berićetni“ – „Da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru“. Ponegde je običaj da ovo kićenje zelenilom vrše na sam Đurđevdan pre zore.

Takođe, opletu se venčići od „đurđevskog cveća“: đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana.[2]
Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama – „da bi se sačuvali od grada“ (slično krstovima od badnjaka za Božić).

Uoči Đurđevdana, domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, a onda odmah spušta: dren, pa za njim zdravac, i na kraju grabež i crveno jaje, čuvarkuću koja je ostala od Uskrsa[3]; to se zatim stavi pod ružu u bašti da prenoći.[4]
Ujutru se svi redom umivaju vodom: deca – „da budu zdrava kao dren“, devojke – „da se momci grabe oko njih“, stariji – „da budu zdravi“, domaćin – „da mu kuća bude dobro čuvana“, itd. Svaki prema svojim potrebama i željama.[4]

Veliku važnost ima i kupanje na reci, pre sunca (ponekad se u reku bacaju venci od raznog cveća, ili se sipa mleko).[5] Da bi bili zdravi i jaki, ljudi su se kitili cvećem i biljem, opasivali se vrbovim i drenovim prućem. Ponegde se mladež ljuljala na drenovom drvetu, „da bi bila zdrava kao dren“, a devojke su se valjale po zelenom žitu, „da bi im kosa rasla kao žito“.[6] Posebnoj je za ove običaje značajno bilje (poput selena, koprive, vrbe, drena, zelene pšenice itd.), kojim se ljudi i žene kite, ili „pričešćuju“ ili potapaju u vodu, u kojoj će se kupati, ili se po njima valjaju, ili (ako je drvo) ljuljaju, itd.[5]

Đurđevdanski uranak

220px-Ražanj

Jagnje na ražnju

Narod na Đurđevdan, rano pre zore, odlazi u prirodu zajednički na „đurđevdanski uranak“, na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke. Za ovo se pripremi jelo i piće; obavezno se pripremi jagnje na ražnju a oni koji su za to zaduženi, odu mnogo ranije na zakazano mesto i otpočnu sa pripremama tako da se ražanj već uveliko okreće kad ostali dođu. Pesma, igra i veselje traju često i do podne.[2]

Na đurđevdanskim urancima se mladi opasuju vrbovim prućem „da budu napredni kao vrba“, kite zdravcem „da budu zdravi kao zdravac“, koprivom „da kopriva opeče bolesti sa njim“, i selenom „da im duša miriše kao selen“.[4]

Trpeza
Oko Timoka svaki domaćin na Đurđevdan dotera pred crkvu po jedno muško jagnje, i tu mu na svaki rog prilepi po voštanu svećicu, pa sveštenik posle liturgije izađe među jaganjce, zapale se jaganjcima sveće na rogovima, očita im se molitva i blagoslove ih za trpezu.[7]

Oranje brazde oko sela
Zemljoradnici su oko sela oboravali brazdu koja je činila magijski krug u koji zle sile nisu mogle da prodru.[6]

Stočarski praznik
Ovaj praznik naročito poštuju stočari. Ovog dana se stoka isteruje u planine na letnje paše. Tada se kolje prvo jagnje čijom su se krvlju, radi zdravlja, ukućani mazali po čelu i obrazima.[6] Sakramentalna žrtva jagnjeta, s kojim se „pričešćuju“ sva deca, je ujedno i najvažniji od običaja za taj dan.[5]

Razna verovanja
Pre Đurđevdana ne treba selena brati ili mirisati, a na Đurđevdan svako uzme po jedan stručak te omiriše i zadene se za pojas, a devojke i mlade za đerdan.[7]
Na Đurđevdan ne valja spavati, „da ne bi bolela glava“, a ako je neko spavao „onda na Markovdan da spava na tom istom mestu“.[8]
Smatra se da na Đurđevdan deluju veštice i druge zle sile, zbog čega su seljaci palili velike vatre „da bi zaštitili sebe i selo“.[6]

Vračanja za plodnost

Običaji vezani za Đurđevdan se vrše pre izlaska sunca, i to često na reci, što svakako ima svoj magijski značaj. Međutim, najveći broj običaja spada u čistu magiju, kod čega onaj, koji ih vrši, nema u vidu nikakvog određenog demona ni božanstvo.[5]
Žene i devojke donesu uveče kući „omaje“ tj. vode sa kola vodeničnoga, „da se od njih svako zlo i prljavština otrese i otpadne“, kao omaja od kola, i stave u nju različitog bilja a naročito selena, da prenoći, pa se ujutru njom kupaju u gradini pored selena i pored ostalog cveća.[7]

Zarad plodnosti svoje stoke, da bi oduzele mleko tuđoj stoci, noću neke žene vračaju (retko muškarci), koje su gole i jašu na vratilu (obilaze oko tuđih torova).[5] Sve to pokazuje, da je običaj veoma star.
Na sličan način privlači se i poljska plodnost. Sa velikom revnošću praktikuju se i ljubavna vračanja i gatanja. Vrste gatanja i predmeti, po kojima se gata, vrlo su mnogobrojni (po hlebu, koprivama, kukavici, svinjama, rosi itd).[5]

Verovalo se da ako je na Đurđevdan vedro – „da će biti plodna godina“, a ako na ovaj praznik i sutradan bude padala kiša – „da će leto biti sušno“. Kaže se u Srbiji da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.[8]

Praznik Svetog Đorđa
Sveti Đorđe se na ikonama predstavlja na konju, u vojvodskom odelu, sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. Nešto dalje od njega stoji jedna žena u gospodskom odelu. Aždaja na ikonii predstavlja mnogobožačku silu koja je „proždirala“ brojne nevine hrišćane. Sveti Đorđe ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac „neznaboštvu“.

Pod pobedom koju je Sveti Đorđe odneo nad aždajom, verovatno se misli na prekid progona hrišćana, deset godina posle njegove smrti, i proglašenje hrišćanstva zvaničnom religijom Rimskog carstva od strane cara Konstantina. Žena na ikoni je možda i sama sveta Aleksandra, žena koja se tradicionalno poistovećuje sa Priskom, suprugom cara Dioklecijana, i veruje se da predstavlja simbolično mladu hrišćansku crkvu.[6]
Po broju svečara, Đurđevdan je na drugom mestu u Srbiji (posle Nikoljdana).

Istorija
U vreme srpskog ropstva pod Turcima, Turci su bili odredili da im se godišnji porez plaća u dva dela: na Đurđevdan i na Mitrovdan.

Nekada su ovog dana hajduci napuštali svoja mesta zimovanja, svoje jatake, i odlazili u šumu na zakazano mesto da ponovo otpočnu sa hajdukovanjem. U narodu je ostalo sećanje na tadašnje hajdukovanje, pa je ostala i izreka „Đurđev danak – hajdučki sastanak, Mitrov danak – hajdučki rastanak“.

Reference

• Vladika Nikolaj Prolog za 23. april, Pristupljeno 4. 5. 2013.
• • Milan Vuković, 1985., str. 112
• • Randelj, 2006. i Milan Vuković, 1985., str. 112
• • Milan Vuković, 1985., str. 113
• • Veselin Čajkanović
• • Mirjana Kandić, 2003.
• • Vuk Karadžić, 1867., str. 28
• Vuk Karadžić, 1867., str. 29

Literatura
Krvna žrtva: transformacije jednog rituala. Balkanološki institut. Beograd, 2008. ISBN 978-86-7179-065-9
Mirjana Kandić: Sveti velikomučenik Georgije – Đurđevdan i Đurđic, Srpske slave i običaji, 1. deo, Smederevska sedmica br. 234, od 15. 1. 2002. [1]
Vuk Karadžić: Život i običaji naroda srpskoga, Beč, 1867.
Vladika Nikolaj Velimirović: Ohridski Prolog [2]
Srpska pravoslavna crkva Crkveni kalendar
Veselin Čajkanović: Đurđevdan, u Narodna enciklopedija, od grupe autora, 1927.
Đorđe Randelj: Svetačnik: slave i verski običaji kod Srba, Ljubitelji knjige, Novi Sad, 2006.
Milan Vuković: Narodni običaji, verovanja i poslovice kod Srba, Beograd, 1985.
Izvor: sr.wikipedia.org/sr 

________________________________________________________________________________________

TAMOiOVDE – FotoPlus

Pročitaj i: DAN CVEĆA I LJUBAVI- ĐURĐEVDAN…

________________________________________________________________________________________

Priredio: Boras*S

 

 

 

 

 

________________________________________________________________________________________