PREPOZNAVANJE POZNATOG…

tamoiovde-logo

Savršenstvo vatre

Znam da ja nisam u svemu samo čovek.
I sad sam upotrebljen tek uz put.
Nevolja je u tome što ne znam da prepoznam
Gde sam udešen tako neverovatno nesrećno
Da upetljavam sebe u pretakanje večnosti u večnost

Foto ilustracija Bora*S

I svemu pristajem da sam posuda,
Da sam ram koji obmanjuju da je ikona,
Da sam ikona koju varaju da je boja
Da sam boja kojoj pretskazuju da je smisao,
I da sam smisao koji, na kraju ne zna šta je.
Da li ste odgonetnuli to volšebno, to složeno,
Što nazivamo u sebi: prepoznavanje poznatog?

Ako te uprlja blato i otruje gorčina
Oni to sigurno čine iz njima časnih pobuda.
Moralni zakon vode je:da udavi.
A vatre : da sagori sve što joj je u zagraljaju.
Blatu je umetnost da blati. Gorčini da je žešća.
Oni u tome vide čistotu dobrih običaja.
Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost.
Sve ima etiku sopstvene prirode.
Tvoje je s kim si, kud prolaziš i šta gutaš,
I zato, sve što ti je strano posmatraj
Blagonaklono. Jer i tvoje je rasuđivanje,
Jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol.


Miroslav Antić


Napomena: Naslov objave nije i naslov ove pesme.


 

LJUBAV JE DETE SLOBODE…

tamoiovde-logo

VOLJENJE

Voljenje ima dva značenja, zavisno o tome da li se upotrebljava u kontekstu modusa imanja ili modusa bivanja.

Da li je moguće imati ljubav? Kada bi odgovor bio pozitivan, ljubav bi bila stvar, supstancija koju je moguće imati, posedovati. Ali nema stvari kao što je »ljubav«. »Ljubav« je apstrakcija, možda boginja ili otuđeno biće, premda niko nikada tu boginju nije video.

Ilustracija: Bora*S

 U stvarnosti postoji samo čin voljenja. Voljenje je produktivna delatnost.

 Ona implicira brigu, poznavanje, reagovanje, afirmisanje, uživanje prema osobi,slici, ideji. Ona znači oživljavanje, povećanje njegove / njene životnosti. To je proces samoobnavljanja i samouvećavanja.

U modusu imanja doživljaj ljubavi znači ograničavanje, zatvaranje ili upravljanje predmetom »ljubavi«. Ona je bremenita opasnošću od ugušivanja, ona je umrtvljujuće, zagušljiva, ubojita, neživotodavna.

Ono što ljudi nazivaju ljubavlju obično je zloupotreba reči da bi se sakrila stvarnost njihova nevoljenja.

Još uvek ostaje sasvim otvoreno pitanje koliko roditelji vole svoju decu. Lloid de Mause je izneo da je u protekla dva milenijuma u ​​istoriji Zapada bilo toliko izvještaja o okrutnosti nanesenoj deci – u rasponu od fizičkog do psihičkog mučenja, nebrige, čiste posesivnosti i sadizma – i to toliko potresnih, da čovek mora poverovati kako su roditelji koji vole svoju decu izuzetak, a ne pravilo.

Isto se može reći i za brak. Bez obzira na to da li je brak zasnovan na ljubavi ili, kao tradicionalni brakovi prošlosti, na društvenoj konvenciji i običajima, izgleda da su izuzetak supružnici koji se istinski vole.

Društvena konvencija, običaj, uzajamni ekonomski interes, zajednički interes za decu, uzajamna zavisnost te uzajamna mržnja ili strah svesno se doživljavaju kao ljubav – sve do časa kada jedan ili oba partnera ne shvate da se ne vole i da se nikada nisu voleli.

Danas se u tom pogledu može zapaziti izvestan napredak: Ljudi su postali realniji i trezveniji i mnogi znaju da seksualna privlačnost ne znači ljubav ili da uzajamno prijateljski odnos, makar i suzdržljiv, predstavlja izražavanje voljenja. Taj novi stav doprineo većem poštenju, premda i češćoj zameni partnera.

Zamena partnera ne vodi nužno učestalijem voljenju, a novi partneri mogu se voleti jednako malo kao i stari. Promenu od »zaljubljenosti« do iluzije o »imanju« ljubavi često je moguće konkretno pratiti kod parova koji se nisu »zaljubili«. Za vreme udvaranja nijedna osoba nije još sigurna u drugu, ali svaka nastoji pobediti. Obe osobe su žive, privlačne, zanimljive, čak i lepe – utoliko što životnost uvek polepšava lice. Ni jedna osoba još nema drugu i zbog toga je energija svake od njih upravljena na bivanje tj. na davanje drugom i stimulisanje drugog.

 Činom venčanja situacija se često bitno menja. Bračni ugovor daje svakom partneru pravo na isključivi posed tela, osećaja i briga drugog partnera. Niko više ne mora pobediti, jer ljubav je postala nešto što se ima, vlasništvo. Oba partnera se prestaju truditi da budu privlačni i da pobuđuju ljubav pa stoga postaju dosadni i zbog toga njihove lepote nestaje. Postaju razočarani i zbunjeni.

 Zar to više nisu iste osobe? Nisu li na početku počinili neku grešku? Svako obično uzrok promene traži u drugom i oseća se prevarenim. Pri tome ni jedan od partnera ne vidi da oni više nisu osobe kakve su bile u svojoj zaljubljenosti, kako ih je greška da je moguće imati ljubav dovela do toga da prestanu voleti.

 I sada, umesto da se uzajamno vole, orijentišu se na to da zajednički poseduju ono što imaju: novac, društveni položaj, dom, decu. Na taj način se, u nekim slučajevima, brak podstaknut ljubavlju počinje pretvarati u prijateljsko vlasništvo, u korporaciju u kojoj se dva egoizma stapaju u jedan: egoizam »porodice«. Kada par ne može preboleti žudnju za obnovom pređašnjeg osećaja ljubavi, jedan od članova para počinje da neguje iluziju da će novi partner (ili partneri) zadovoljiti tu težnju. Počinju osećati da je ljubav jedino što žele. No ljubav za njih nije izraz njihovog bivanja već boginja kojoj se žele podrediti.

Stoga oni nužno doživljavaju neuspeh jer »ljubav je dete slobode« (kao što kaže jedna stara francuska pesma) a poklonik božice ljubavi na kraju postaje tako pasivan da biva dosadan te gubi poslednje ostatke svoje nekadašnje privlačnosti. Ovaj opis nikako ne želi reći da brak ne može biti najbolje rešenje za dvoje ljudi koji se međusobno vole. Poteškoća ne leži u braku već u posesivnoj, egzistencijalnoj strukturi oba partnera i, u krajnjem sledu uzroka, društva u kojem žive.

Zagovornici modernog oblika zajedničkog života, kao što je grupni život, menjanje partnera, grupni seks itd. pokušavaju, koliko ja razumem stvari, samo izbeći problem koje imaju u ljubavi, lečeći dosadu uvek novim podsticajima i željom da imaju više »ljubavnika« umesto da budu sposobni voleti samo jednog. 

( Erih From: Imati ili biti )


 

MI SMO KOLO…

tamoiovde-logo

KOLO JE IGRA U KRUG, LANAC MEĐUSOBNO POVEZANIH IGRAČA.

KOLO JE KRUG KOJI IDE UOKOLO-NAOKOLO.

KOLO JE MAGIJSKA RADNJA, ZATVARANJE KRUGA KAO SREDSTVO ZAŠTITE OD SVEGA ŠTO BI ZAJEDNICI MOGLO NANETI ZLO.

KOLO JE NAJČEŠĆI  I NAJRASPROSTRANJENIJI OBLIK IGRE KOD NAŠEG NARODA.

KOLO JE IME NAŠEG NACIONALNOG ANSAMBLA.


ANSAMBL NARODNIH  IGARA I PESAMA SRBIJE „KOLO“

Ansambl KOLO osnovala je vlada NR Srbije 15. maja 1948. godine. Već sedamdeset godina, KOLO na visokom umetničkom  nivou čuva, neguje i prezentuje našu tradicionalnu umetnost, kroz igru, pesmu, muziku i običaje.

U stvaranju umetničkog repertoara, učestvovali su naši najeminentniji koreografi, kompozitori, kao i mnogobrojni stručni saradnici / etnomuzikolozi, etnolozi, baletski umetnici… / koji su izgradili prepoznatljiv umetnički stil, izražen pre svega u raznolikosti scenskih i muzičkih oblika.

Ansambl KOLO je jedinstven ambasador kulture koji je gostovao na svim kontinentima, u najprestižnijim koncertnim salama, kao što su Metropoliten i Karnegi Hol  u Njujorku, Palata Šajo u Parizu, Rojal Festival Hol u Londonu, Baljšoj Teatar u Moskvi, Opera u Kelnu, Teatar Feniče u Veneciji, Opera u Sidneju, Nacionalni umetnički centar u Pekingu….

Više od šezdeset vrhunskih umetnika, igrača koji su istovremeno i pevači, kao i petnaest muzičara, prezentuju raznovrsnu i bogatu srpsku tradicionalnu umetnost.

Ansambl je stekao izvanrednu reputaciju u zemlji i inostranstvu i  nosilac je prestižnih  domaćih i međunarodnih nagrada i priznanja za visoki doprinos u kulturi. Direktor  Ansambla KOLO je Vladimir Dekić.

KOLO 70 GODINA

Slavimo sedamdeset godina. Sedamdeset godina u kojima se sve oko nas menjalo. Menjao se način na koji ljudi žive svoje živote, tehnologija je napredovala neverovatnom brzinom, ceo svet se transformisao. Više puta.

Ali tokom svega toga, mi smo očuvali ono što je najvrednije. Očuvali smo naše nasleđe, našu tradiciju, našu kulturu. I ne samo to. Mi je ponovo otkrivamo. To je suština našeg postojanja. Ne da budemo samo muzej naše kulturne baštine u kome će ljudi moći da se podsete istorije. Ne, naša misija i naša vizija su mnogo veće i šire od toga.

Mi smo tu da bismo spojili sve to što se menja i sve to što treba da ostane isto. Mi smo veza između prošlosti i budućnosti. Mi smo tu da budemo i čuvar našeg nasleđa i ledolomac naše kulture.

Zbog svega ovoga smo pred vama ovde. Predstavljamo vam sve što smo postigli, sa namerom da to bude samo prolog svega što ćemo postići.

70 godina postojanja je veliki uspeh. Ali to je tek početak. Mi smo okrenuti onome što dolazi, i idemo mu u susret, uvek svesni da ono što smo očuvali ima smisla samo ako od njega možemo da stvorimo nešto novo, nešto što će komunicirati sa ljudima na nivou koji prevazilazi razlike u godinama, poreklu ili nacionalnoj pripadnosti.

Izvor:centarzakulturubor

_________________________________________________________________________________________

________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

SIMBOLIKA „ĐURĐEVDANSKOG VENČIĆA“…

tamoiovde-logo

Venci se svijaju od raznog cveća i zimzelenog bilja, i najčešće su okrugli da bi nosili magijsku moć kruga, ili lučnog oblika, kao slavoluci i svadbeni venci na kapijama, ispod kojih se prolazi.

Đurđevdan je jedan od najlepših i najomiljenijih praznika, koji razdvaja leto od zime, predstavlja dobar dan za početak novih poslova, a u narodu je praćen raznovrsnim, bogatim i živopisnim običajima. Gotovo svi običaji su vezani za buđenje proleća, posvećeni su mladosti i ljubavi i praćeni prazničnim urankom, umivanjem biljnom vodom, kupanjem u rekama i pletenjem venaca od cveća.

Mladi odlaze na uranak još u zoru i dan dočekuju viteškim odmeravanjem, plivanjem i pletenjem venčića od đurđevdanskog cveća. Venčići se puštaju niz vodu ili se njima kite izvori, vrata kuća, štala, bunara, dvorišne kapije, ili se venčići odnose u njive, da bi bile plodne i zaštićene od nevremena.

Pletenje đurđevdanskih venaca rasprostranjeno je u svim krajevim, a taj običaj se i do danas održao. Cveće se bere na „Biljani (biljni) petak uoči Đurđevdana, pa se stave na skriveno mesto da tu dočekaju Đurđevdan. Vence pletu devojke i mlađe žene, pevajući u polju, jer pesma pojačava simboličko dejstvo bilja, a momci i mladi ljudi ih nose u polje. Na svaku zgradu u dvorištu, nabacivani su ili kačeni venčići, a na kapiju se postavljao „izjutra“, rano pre sunca, kada se išlo na bunar po vodu, da momci devojkama iz kuće, sa venčićem ne ukradu srce.

Uoči Đurđevdana domaćica kuće bi u jedan sud potopila crveno uskršnje jaje, dren, zdravac, đurđevak, čuvarkuću, đul, jorgovan, koprivu, bršljan i miloduh, pa se tom vodom koja je prenoćila ispod ružinog grma u dvorištu, ukućani ujutru umivaju. Simbolika biljaka je da porodica bude složna, zdrava kao dren, da snahe budu privržene porodici i da se momci grabe za devojke iz te kuće. Potom se i te biljke upletu u venčiće od vrbovog i grabovog pruća trave hvatanac i mlečike, a Uskršnje jaje se vraća da čuva kuću do sledećeg Uskrsa.

Venčići se poput krune, nose na glavi da bi njihova moć, i upleteno bilje doprinelo sreći zdravlju, napretku, ljubavi i venčanju, onoga ko nosi venčić!

Autor teksta: Jasmina Marković Milenković
Foto: Jovan Živanović

Izvor: gtokg.org.rs

____________________________________________________________

FotoPlus- Đurđevdan u Gamzigradu

VELIKA GOSPOJINA…

tamoiovde-logo

Srpska pravoslavna crkva danas praznuje dan Uspenja presvete Bogorodice ili Veliku Gospojinu, kako se taj praznik naziva u narodu. To je jedan od 12 najvećih hrišćanskih praznika, posvećen danu kada se Bogorodica „preselila na nebo” i za njega je vezan veliki broj narodnih običaja i verovanja.

Danas se u pravoslavnim crkvama koje koriste stari kalendar obeležava praznik Velika Gospojina. Zvanični naziv praznika je Uspenje Presvete Bogorodice.

Beograd, grad posvećen Bogorodici

Srbi veoma poštuju Bogorodicu. Legenda kaže da je despot Stefan Lazarević, obnavljajući Beograd u 15 veku, napisao: „Došavši, nađoh najkrasnije mesto od davnina, preveliki grad Beograd, koji je po slučaju razrušen i zapusteo. Sazdah njega i posvetih ga Presvetoj Bogorodici.“ Zbog ovoga, brojne crkve i manastiru u Srbiji posvećeni su Bogorodici, a širom zemlje mnoge porodice slave današnji praznik kao svoju krsnu slavu. Održavaju se vašari i narodni sabori, a jedan od onih s najdužom tradicijom je u Beogradu, kod ženskog manastira u Rakovici.

Kako Velikoj Gospojini prethodi dvonedeljni post, danas se vernici, posebno žene, pričešćuju.

U Srbiji se veruje da je Bogorodica zaštitnica svih živih bića, ali posebno porodilja i majki. Zato na današnji dan dame ne bi trebalo ništa da rade već da dan posvete poštovanju Bogorodice.

Za praznik Uspenja Presvete Bogorodice nije dobro išta raditi rukama, ili započinjati nov posao.
Do današnjeg dana treba završtiti sve letnje poslove u polju, a tek od Male Gospojine treba početi sa novim, jesenjim radovima.

Ikona Presvete Bogorodice treba da se nalazi u kući svoj hrišćana. U nekim krajevima Srbije još se i danas veruje da boja sastrugana sa ove ikone, ako se popije pomešana sa vodom na današnji dan, može da izleči mnoge ženske bolesti.
Takođe, veruje se da bilje i trave ubrane na Veliku Gospojinu imaju izuzetno lekovita svojstva. Beru se borovnice i lekovite trave, a veruje da se će one doneti zdravlje i blagostanje svima u domu.

Presveta Bogorodica je, prema verovanju Srba, zaštitnica bolesnih, pa su za Veliku Gospojinu u Srbiji mnogi bolesnici odvođeni na izvore lekovite vode da se umiju.

U prošlosti su održavana bdenija u hramovima, ili nad izvorima vode i tada su izgovarane molitve za ozdravljenje od kostobolje i očnih bolesti.

Šta je bilo sa Bogorodicom nakon Isusovog vaskrsnuća?

Predanje kaže da je Bogorodica živela 60 godina, prema nekim izvorima 72, da je nadživela svoga sina i kao svedok mnogih slavnih događanja, nastavila njegovu misiju.
Sveto pismo ne daje saznanja o kraju zemaljskog života Bogorodice. Po predanju i spisima, koji nemaju sveti karakter, smatra se da je majka božija do kraja života, posle smrti i vaskrsenja Hristovog, živela u Jerusalimu, okružena pažnjom apostola i prve hrišćanske zajednice.

Velika Gospojina uspomena je na smrt Bogorodice i, prema jevanđeljskom predanju, dan kada se ona vaznela na nebo i „predala svoj duh u ruke Spasitelja“.

Telegraf

Izvor: Od knjige do duše

_____________________________________________________________

LEGENDE O VILAMA…

 tamoiovde-logo

Legende o vilama iz našeg kraja – Miloš Lukić

Vilin lug – Crna trava

U jugoistočnoj Srbiji, u maloj kotlini gde se reka Čemernica uliva u Vlasinu, nalazi se naselje sa oko 400 stanovnika. Danas se to naselje zove Crna Trava.

Legenda kaže da se nekada mesto na kome se sada nalazi Crna Trava zvalo Vilin Lug i tada tu nije bilo naselja. Iz okolnih mahala ljudi nisu smeli da zalaze u carstvo vila. Samo su čobani prolazili tuda čuvajući stoku, ali i tada su se trudili da što pre prođu kroz kotlinu.

Uoči Kosovskog boja, kada se vojksa skupljala iz cele Srbije, jedna divizija je putovala duž Vlasine naišla je na kotlinu sa mekom zelenom travom i bistrom brzom rekom. Neznajući za ime i prirodu mesta vojvoda koji je komandovao vojskom naredio je da se tu ulogore i prenoće.

Vojska se probudila preporođena, odmorna i puna neke energije koju niko nije razumeo. I konji su poigravali i kopali kopitama meku zemlju nestrpljivi da krenu dalje.

Pri izlasku iz kotline divizija se srela sa malom vojskom. Kada ih je vojvoda prekorio da idu pogrešnim putem na boj, oni su mu sa čuđenjem ispričali da se boj već odavno završio i da su oni ustvari preživeli ranjenici i da se vraćaju svojim kućama sa bojnog polja.

Čuvši to, vojvoda se okrenuo prema kotlini i prokleo je bujnu i meku travu što ih je tako opojila i uspavala da su propustili boj, nazvavši je Crnom Travom.

Dubočke kraljice

Nekada je u Istočnoj Srbiji, u okolini sela Duboka bio običaj da se na dan praznika Duhovi okupljaju devojke da igraju i pevaju po kućama u selu za dobrobit porodice i celog sela. Grupu čine tri ili četiri devojaka i isto toliko momaka i nazivaju se kraljice i kraljevi.

Postojalo je samo jedno pravilo. Dve grupe nisu smele da se sretnu taj dan inače će se desiti nešto strašno.

Upravo se to i dogodilo. Kad su dve grupe krenule da se vraćaju svojim kućama, srele su se ispred Dubočke pećine. Kako nijedna grupa nije htela da se pomeri da propusti drugu, izbio je veliki sukob i jedna od kraljica je pala smrtno ranjena. Poslednjim dahom na samrti je proklela sve da će od sada na taj dan neka devojka da umre u kraju.

Da bi umilostili pokojnu Kraljicu iznedrio se običaj u kome mlada devojka zvana Rusalja igrala i padala u trans. Dok je u transu ona komunicira sa svetom mrtvih i moli Duhove za blagostanje svih.

Dok je Rusalja na zemlji u transu oko nje igraju momci i devojke držeći zapaljene sveće, duge noževe, svežanj pelina i bele rade, kao i venac od belog luka da bi je odbranili i sačuvali od nečastivih sila. Takođe je veoma važno da Rusalju uz igru prati muzika gajdaša, jer je muzika vodi kroz trans i vraća nazad do sveta živih.

Od tada se svake godine okupljaju ljudi ispred Dubočke pećine, biraju Rusalju koja će da umiri i umilostivi mrtvu Kraljicu i ostale Duhove i koja će doneti blagostanje celom kraju.

Koreograf Borivoje Talevski je za Nacionalni ansambl KOLO je uradio i stilizovanu koreografiju na tu temu, koju možete pogledati ovde.

Izvor: ljubiteljifantastike


 

DUNAV U SRBIJI–588 UTISAKA…

tamoiovde-logo

Nagrada TOS-u za film o Dunavu na prestižnom filmskom festivalu u Berlinu

Sajam turizma u Berlinu tradicionalno je prilika da se održi izrazito cenjeni internacionalni festival turističkog filma „Das goldene Stadttor“. Na ovogodišnjem festivalu priznanje za turistički film otišlo je u ruke Turističke organizacije Srbije.

nragrada-e1457698865436Film TOS-a pod nazivom „Dunav u Srbiji – 588 utisaka“ na ovom prestižnom filmskom takmičenju osvojio je “srebrnu zvezdu“, tačnije drugo mesto.

Priznanje je dobijeno u konkurenciji preko 1500 filmova iz 42 zemlje sveta u kategoriji „Turistički film“, po odluci međunarodnog žirija sastavljenog od poznatih stručnjaka iz oblasti filmske industrije, marketinga i turizma.

Berlinski Međunarodni filmski festival „Das goldene Stadttor“ već 15 godina jedan je od vodećih svetskih međunarodnih festivala turističkog filma i multimedije, posvećenih priznanju turističkih produkcija.

TamoiOvde-ScreenshotDUNAV

foto: Screenshot

Turistička organizacija Srbije za ovogodišnju glavnu temu promocije turizma naše zemlje izdvojila je Dunav i vodeno bogatstvo naše zemlje.

Film o Dunavu deo je ove promotivne kampanje TOS-a i prikazuje lepote ovog evropskog koridora na svom toku kroz Srbiju.

Snimanjem ovog filma su kroz kameru „uhvaćeni“ čarobni detalji reke koja spaja 10 zemalja i preko 100 miliona ljudi, prikazuje raznolikost predela i istorijskih lokaliteta, kao i turističke adute jedne od najvećih i nesumnjivo najlepših reka u Evropi i to na njenom 588 kilometara dugom toku kroz Srbiju.

Dunav-Screenshot-TamoiOvde

foto: Screenshot

Putovanje Dunavom je kao poseta muzeju evropske istorije, ispunjena „izložbama“ prirodnih dragocenosti i retkosti, dubokim slojevima kulturnog nasleđa, šarolikim životnim stilovima, živopisnim kulturama, događajima i turističkim sadržajima atrakcijama.

Dunav je svedok vremena, on je stalan i stalno se menja, Dunav je nit koja spaja!

Film TOS-a „Dunav u Srbiji – 588 utisaka

Izvor: srbija.travel

__________________________________________________________________________________

PASTORALNI PEJZAŽI, OBIČAJI, JEDNOSTAVNA HRANA…

tamoiovde-logo

PET NAJLEPŠIH SELA U RUSIJI

Rusija ima šta da ponudi turistima koji su se uželeli pastoralnog pejzaža, seoskih običaja i jednostavne, ukusne hrane. „Ruska reč” je izabrala pet najlepših ruskih sela koje vredi posetiti.

 restoratsiyaVjatsko, Jaroslavska oblast

Od oktobra 2015. godine u Rusiji se zvanično održava izbor za najlepše selo. Prvi i zasad jedini pobednik na ovom konkursu je staro trgovačko selo Vjatsko u Jaroslavskoj oblasti (oko 300 kilometara od Moskve).

Zahvaljujući privatnim investitorima ovo nekada siromašno i depresivno selo 2007. godine je pretvoreno u kulturno-istorijski kompleks sa desetak muzeja, tri hotela, restoranom, bioskopsko-koncertnom dvoranom i potrebnom turističkom infrastrukturom.

Broj rekonstruisanih kamenih istorijskih objekata u Vjatskom veći je nego u većini drugih sela, zbog čega se ovo naselje pročulo kao „selo koje je htelo da postane grad”.

Međutim, najvažnije promene su doživeli njegovi stanovnici, od kojih je gotovo polovina sada angažovana na novim poslovima u muzejima. Vjatsko, u kojem živi oko 500 ljudi, godišnje poseti skoro 100 hiljada turista. Oni dolaze zbog malih crkvica, zanimljivih pejzaža i rekonstrukcije svakodnevnog života trgovaca u lokalnim muzejima.

ƒацан, село јцагат. «аиграевский район. Ѕур€ти€

Acagat, Republika Burjatija

Stepa, planine, jurte, stada kamila i stari budistički manastir – to je ono oko čega se vrti život potomaka plemena Gučit, koji naseljavaju burjatsko selo Acagat (70 kilometara od Ulan Udea, glavnog grada Burjatije).

Njihovi preci su bili nomadi. Na ove prostore su došli u 17. veku iz sibirske tajge i postavili stotinak jurti u Acagatskoj dolini, gde je vazduh leti prepun mirisa svete trave aja-ganga koji dugo ostaje u nozdrvama.

Umirujuća atmosfera acagatskog budističkog manastira sa 1.000 Budinih figurica predstavlja zanimljiv kontrast u odnosu na dinamičan turistički kompleks pod nazivom „Stepski nomad”.

Lokalni stanovnici gostima služe ručak sa tradicionalnim „buzama” (peljmeni kuvani na pari), čaj s mlekom od jaka i solju (kako ga piju stepski nomadi), lokalni kolač „boova” i votku. Takođe možete da gađate iz luka, jašete brze konje i učestvujete u egzotičnim obredima autohtonih stanovnika Burjatije.

1181286 10.07.2012 Жители села Эссо Быстринского района Камчатского края демонстрируют национальные корякские обряды на территории корякского стойбища "Чау-Чив". Алексей Куденко/РИА НовостиEso, Kamčatka

Već sama činjenica da se selo Eso nalazi u krateru ugašenog drevnog vulkana među izvorima tople vode, rekama koje nikada ne mrznu i planinskim vrhovima čini ovo mesto izuzetno privlačnim.

U ove krajeve, koji su danas na listi svetske baštine Uneska, u stara vremena su se doselili mali autohtoni narodi Kamčatke: Itelmeni, Evenke i Korjaci, koji i danas ovde žive. Eso je veoma zabačeno selo: 500 kilometara ga deli od kamčatske prestonice, grada Petropavlovska Kamčatskog, a 6.500 kilometara od Moskve.

Međutim, ako odlučite da posetite ovo mesto, nećete zažaliti. Tu možete iz prve ruke upoznati život starosedelaca, njihove ritualne pesme i ples koji uvodi u trans. Možete se okupati u termalnim bazenima pod otvorenim nebom, upoznati život vulkana i čak sresti medvede (ovaj kraj je njihova prirodna sredina, ali ne brinite, ovdašnji medvedi ne napadaju ljude).

Svakog proleća u selu Eso startuje glavni turistički događaj godine na Kamčatki. To su trke psećih zaprega „Beringija” trasom dugom hiljadu kilometara. Pominju se i u Ginisovoj knjizi rekorda.

_17B1077Selo umetnika Askat, Republika Altaj

Selo Askat je skriveno od civilizacije u Altajskim planinama i nalazi se 3.600 kilometara od Moskve. Svoju privlačnost ono duguje pre svega svojim stanovnicima.

Od 120 stanovnika 40 su umetnici koji svojim radovima i svojom veštinom ispunjavaju četiri umetničke galerije i centar za nacionalnu kulturu „Lukomorje”.

Turisti posećuju Askat kako bi nabavili proizvode ručne izrade lokalnih majstora: haljine i košulje sa drevnim magijskim vezom i keramičke okarine, koje ume da napravi samo nekoliko ljudi u Askatu.

Turisti takođe dolaze da meditiraju na obali tirkizne reke Katunj, da dožive stvaralačku atmosferu ovog jedinstvenog mesta i provedu noć lekovitog spavanja u kolibi od slame.

јрхсто€ние - 2012. ћа€кUmetničko selo Nikola-Lenivec, Kaluška oblast

Selu u Kaluškoj oblasti (220 kilometara od Moskve), koje je 90-ih godina prošlog veka gotovo izumrlo, novi život je udahnuo festival „Arhstojanije”.

Međunarodni festival lend-arta i pejzažne arhitekture ispunio je seoski pejzaž nadrealističkim objektima lend-arta, a njive na kojima se uzgaja krompir, rečicu Ugru i ovdašnje šume pretvorio je u mesto koje posećuju hiljade ljubitelja savremene umetnosti i onih stanovnika gradova koji žele da provedu vreme u prirodi, daleko od virtuelnog sveta.

Tamo gde su seljaci nekada napasali krave i uzgajali povrće sada su podignuti hoteli sa kapsulama, Staza Mebijusa, Lenji Zigurat, Kosmički Um i još stotinak umetničkih objekata koji su posetiocima dostupni tokom čitave godine. U jesen i zimu lend-art u selu Nikola-Lenivec u snežnom ruskom pejzažu izgleda kao prizor sa druge planete.
(Ruska reč)

Izvor: vesti-gazeta.com

________________________________________________________________________________

PALJENJE BADNJAKA I LOMLJENJE ČESNICE…

tamoiovde-logo

SREĆNI VAM BOŽIĆNI PRAZNICI! HRISTOS SE RODI!   Bora*S

_________________________________________________________________________________

Šta se radi na Badnje veče, a šta na Božić?

Za prvi veliki hrišćanski praznik u godini vezana su mnoga verovanja, ali i običaji koje valja ispoštovati.

Za najsrećniji hrišćanski praznik, rođenje Isusa Hrista, vezani su mnogi običaji.

475050_cesnica2-fonet_f

Fonet/D. A. Sutra se mesi česnica i obavezno u nju stavlja novčić

Badnji dan proslavlja se dan uoči Božića i predstavlja poslednji i najstrožiji dan božićnog posta, ali i veliku sreću jer prethodi danu Hristovog rođenja.

Glavno obeležje Badnjeg dana je badnjak, po kojem je ovaj praznik dobio ime. Ranije, na ovaj dan, domaćini su ranom zorom išli u šumu i sekli granu hrasta. Danas to nije slučaj, i u ovom urbanom dobu gotovo svi kupuju badnjake na pijaci.

Na Badnje veče, domaćin kuće sa sinovima unosi badnjak, slamu i pečenicu. Slama se posipa po čitavoj kući, a naročito tamo gde će se služiti večera, najčešće ispod stola.

Badnjak se polaže na ognjište, gde se pali i sveća. Tada članovi porodice jedni drugima čestitaju praznik, očitaju molitvu, nakon čega se pristupa posnoj večeri i uživa u porodičnom miru.

475052_cesnica4-fonet_f

Fonet/D. A. Ko nađe novčić tome će cele godine pare same dolaziti

Međutim, svake godine se ispred crkvi organizuje paljenje badnjaka. Tako se svake godine ispred hrama Svetog Save okupljaju stotine ljudi kako bi prisustvovali dočeku Božića, najradosnijeg praznika.

Inače, veruje se da do Badnjeg dana treba vratiti sve pozajmljeno i pomiriti se sa svima sa kojima ste bili u zavadi, kako bi cela naredna godina protekla u miru i slozi.

A sa novim danom dolazi nam Božić, najradosniji praznik koji se slavi tri dana. Jutro, kod svih vernika, počinje uz zvuk crkvenih zvona tada svi oblače najsvečaniju odeću i odlaze na crkvenu liturgiju.

U rano božićno jutro običaj je da domaćica mesi česnicu – pogaču u koju umesi novčić, odozgo se izbocka grančicom badnjaka i ispeče.

Kada je pečena, česnica se iznosi za sto, okreće se kao slavski kolač, preliva vinom i na kraju lomi na onoliko delova koliko ima ukućana. Veruje se da će onaj ko dobije deo česnice sa novčićem biti srećan tokom čitave godine. Nakon lomljenja, sledi čestitanje praznika i ručak, koji je prvi mrsni obrok nakon dugog posta.

Naravno, i ovaj praznik mnogi građani čekaju ispred hrama Svetog Save, gde lome veliku česnicu.

Takođe, na Božić, ujuru u kuću dolazi specijalni gost (koga izabere domaćin), koji se zove položajnik ili polažajnik. Običaj je da on džara vatru u ognjištu, a zatim posipa kuću žitom i parama sa željom da u njoj cele godine bude zdravlja, sreće i berićeta. Posle toga, položajnika domaćica daruje kolačima, a domaćin novcem, ili nekim poklonom.

Smatra se da položajnik cele naredne godine donosi sreću u kuću.

Izvor: vesti-online.com

___________________________________________________________________________________

SREĆAN BOŽIĆ Hristos se rodi!

Crkve koje se pridržavaju julijanskog kalendara Božić obeležavaju 7. januara. Božić po julijanskom kalendaru slave Srpska pravoslavna crkva, Jerusalimska patrijaršija, Kopti i neki manastiri na Svetoj gori u Grčkoj.

2e7e09f230b133d63e49896ae6be1ce9

Foto: Wikimedia / RAS Srbija

Prema Bibliji, Isus Hristos je Sin Božji, kojeg je rodila Devica Marija u gradu Vitlejemu.

Vernici Božić vide kao najradosniji hrišćanski praznik koji se obeležava tri dana. Božić je u Srbiji od jula 2001. godine i jednodnevni državni praznik.

Običaj je da se na današnji dan mesi kolač – česnica i u njega stavlja novčić, lomi se na delove, a onaj ko nađe novčić biće srećne ruke tokom cele godine.

4449a13f0bafea0bc044b91963c1e35b

Foto: D. Milenković / RAS Srbija

Božić je porodični praznik i obeležava se u kući i u crkvama. Pod kuće se po tradiciji posipao slamom da bi se dočarao skromni ambijent pećine u Vitlejemu u kojoj se, po Bibliji, rodio Hrist.

Ljudi se na Božić pozdravljaju sa „Hristos se rodi“, a odgovor je „Vaistinu se rodi“.

Svim vernicima koji danas slave rođenje Hristovo redakcija “Blica” želi Srećan Božić. Hristos se rodi!

Izvor: blic.rs/07. 01. 2016 | Foto: RAS Srbija

___________________________________________________________________________________

 

ŠUMSKI BOGOVI I ŽRTVENE ŽIVOTINJE…

tamoiovde-logo

Ovo je poslednji paganski narod u Evropi 

Marijci su poslednji paganski narod u Evropi, a njihova religija zasniva se na poštovanju sila prirode i verovanju da sve na svetu ima dušu. Oni ne idu u crkve, već se poklanjaju svojim bogovima u šumi prinoseći im žrtvu

2521776 11/02/2014 An old woman by a prayer / gift table in a sacred grove in the Novotoryalsky District., Image: 209808800, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Sputnik

Foto: Profimedia, Simbol religije Marijaca – poslednjeg paganskog naroda u Evropi

U središtu Rusije, na levoj obali reke Volge između Kazanja i Nižnjeg Novgoroda, žive Marijci ili Čeremisi.

Ovaj ugrofinski narod ima sopstveni vrlo mek i melodičan marijski jezik, kao i veoma neobičnu i staru religiju.

Marijci su poslednji paganski narod u Evropi, a njihova religija zasniva se na poštovanju sila prirode i verovanju da sve na svetu ima dušu. Oni ne idu u crkve, već se poklanjaju svojim bogovima u šumi prinoseći im žrtvu u vidu hrane ili životinja.

2521771 11/02/2014 An old woman by a prayer/gift table in a sacred grove in the Novotoryalsky District., Image: 209808655, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Sputnik

Foto: Profimedia, Marijci, poslednji paganski narod u Evropi

Marijaca ima jedva 700.000, od čega polovina živi na selu nazvanom kao i njihova autonomna pokrajina u sastavu Ruske Federacije – Mari El.

Otprilike ta ista polovina se oduprela pokrštavanju i rusifikaciji, te i dalje poštuje drevne običaje i učestvuje u žrtvenim ritualima. Postoji nekoliko svetih marijskih šumskih gajeva, a neki od njih su pod zaštitom države.

Ovi gajevi predstavljaju prave oaze netaknute prirode, a prema marijskom običaju u njima je zabranjeno seći drveće, pušiti, psovati, lagati, graditi ili čak brati bilo kakve plodove.

2521780 11/02/2014 Followers of Traditional Mari religion pray in a sacred grove in Novotoryalsky District., Image: 209804141, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Sputnik

Foto: Profimedia, Marijci, poslednji paganski narod u Evropi

Kod Marijaca ne postoji posebno versko obrazovanje. Vrhovni sveštenik, koji prema verovanju poseduje uvid u budućnost svog naroda i čovečanstva, preko sveštenstva prenosi svoje znanje o svetu bogova i tradiciji na mlađe naraštaje.

Sveštenici su jako važni članovi marijskog društva, naročito zbog toga što predstavljaju možda najviši autoritet kojem se ljudi obraćaju za pomoć i savet.

Ovi razgovori odvijaju se u privatnosti šume, najčešće pod zaklonom dima koji se diže sa ritualne lomače.

2521785 11/02/2014 Pagan priests congratulate those who came to a sacred grove in the Novotoryalsky District on the holiday., Image: 209804157, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Sputnik

Foto: Profimedia, Marijci, poslednji paganski narod u Evropi

U vreme žrtvenih svetkovina, Marijke obučene u slikovitu tradicionalnu nošnju ukrašenu srebrom postavljaju razne „drangulije“ na drvene žrtvene štandove u šumi, kojom se prostire miris palačinki, peciva i kvasa.

Muškarci su za to vreme obično zauzeti žrtvovanjem ovce ili bika čije se iznutrice poklanjaju vatri.

Meso, konjsko i ovčje, jede se samo na žrtvenim i verskim svečanostima. Od pića oni prave pivo, medovinu i rakiju od slada i raži poznatu kao „kumiška“.

Marijska molitva pred žrtvovanje traje od zore do popodneva i duža je od bilo koje hrišćanske službe. Tek kada se okonča molitva može da počne žrtvovanje koje će umilostiti bogove da čuju reči sveštenika i pruže mir i prosperitet marijskom narodu.

2521772 11/02/2014 An old woman by a prayer/gift table in a sacred grove in the Novotoryalsky District., Image: 209808668, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Sputnik

Foto: Profimedia, Marijci, poslednji paganski narod u Evropi

Najviše marijsko božanstvo predstavlja Jume, dobri nebeski bog čije ime znači „nebo“. Tu je još čitav niz duhova i božanstava (oko 70) kojima se u složenim ceremonijama prinose žrtve. Poznati su šumski duhovi Targeldeš i Ovda, sa nogama okrenutim unazad. Oni su nastali od duša ljudi poginulih u šumi. Postoje još bogovi groma, munje, vetra, oblaka, i drugih prirodnih sila i pojava.

Marijske porodice su patrijarhalno uređene, a nekoliko srodnih porodica obično naseljavaja jedno selo koje nosi ime po njima. Žene nisu potpuno ravnopravne, i ne mogu učestvovati u svim svetkovinama, a nekada čak mogu biti i ustupljene nekom rođaku dok je muž odsutan.

2521782 11/02/2014 Ritual meal after a prayer in a sacred grove in Novotoryalsky District., Image: 209804150, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Sputnik

Foto: Profimedia, Marijci, poslednji paganski narod u Evropi

Postoji i običaj da devojke sakrivene u kući trubljenjem u rogove najavljuju da je u kući udavača spremna za udaju. Svadbe su im veoma svečane, a svatovske povorke kreću se na kolima. U starija vremena kod Marijaca je bilo i otmica, a za devojku se davala otkupnina.

Uz svadbene, veoma su im zanimljivi i pogrebni običaji, od kojih neki podsjećaju i na slovenske. Mrtvaca skidaju s kreveta na slamu i čuva ga mrtvačka straža, dok se prilikom odlaska povorke na pragu kolje kokoška. Svoje mrtve Marijci odvode na sankama, čak i leti.

Mrtvi na drugi svet odlaze s darovima koji se sastoje iz hrane, oruđa, posuđa i svega što će im biti potrebno u zagrobnom životu.

Izvor: Newsweek.rs

__________________________________________________________________________________________

POZAJMICA RADA, ŠKOLA MORALA…

tamoiovde-logo

OBIČAJI:„Gradim kuću – dođi mi na mobu“

Srbi su u prošlosti veoma poštovali instituciju razmene rada i pomoći drugima. Jedan od vidova te pomoći bila je moba, zahvaljujući kojoj je svaki član zajednice mogao uspešno da obavi najvažnije praktične poslove i tako obezbedi opstanak svoje porodice.

mobari-1Etnološka nauka mobu objašnjava kao običaj udruživanja rada ili običaj racionalne raspodele ljudskog rada u srpskim seljačkim zajednicama koje su imale specifičnu ekonomsku organizaciju.

Moba se kod Srba pojavljuje nakon raspada seoske zadruge, koja je u prošlosti bila najvažnija društvena institucija. U seoske zadruge je bio uključen veliki broj porodica, koje su veoma dobro funkcionisale u okviru zajednice.

To znači da se brinulo da uvek bude dovoljno radnika za obavljanje svih vrsta poslova. Međutim, tokom vremena broj članova u zadrugama se smanjivao, a u 19. veku one potpuno nestaju. To je uticalo na razvoj različitih običajno-pravnih institucija razmene rada među kojima je moba bila najvažnija.

Moba- škola morala

Običaj sazivanja mobe danas je gotovo izgubljen, ali nekada je bio sastavni deo života srpske seoske zajednice. Moba je označavala okupljanje ljudi, pre svega, radnika i onih koji radnike opslužuju radi obavljanja važnog zajedničkog posla. Najčešće je to bio neki poljoprivredni posao, koji jedno domaćinstvo, samo, ne bi moglo da završi u ograničenom vremenskom roku. Bez organizovanja mobe nisu se mogli obaviti žetva, zatim kosidba, orezivanje vinograda, branje kukuruza, kao i teški poslovi prevlačenja tereta i zidanje kuće.

Takva organizacija zajedničkog rada iako se zasnivala na dobrovoljnosti, bila je uslovljena i određenim etičkim normama. Proizašla iz praktičnih potreba pojedinca, ali i hrišćanskog odnosa prema bližnjem, moba je bila i jedna vrsta škole morala. Rad se davao i uzvraćao i uvek se znalo da onaj ko je pozvan da radi može da računa da će mu ta usluga biti uzvraćena.

U klasičnoj mobi jasno se znala uloga svakog učesnika, a podela rada je izvršena i po polu i po uzrastu.U takvim zajedničkim poduhvatima su učestvovala i deca, koja su pomagala oko manjih poslova, kao što je nošenje vode ili prenošenje lakšeg tereta, ali i najstariji članovi zajednice. Stari nisu mogli da rade teške poslove, ali su pomagali svojim savetima i predlozima.

Za neke poslove, koji su bili veoma teški, kao obrađivanje vinograda, seljani su unapred utvrđivali redosled obavljanja određenih radova. Takva vrsta planiranja, po principu „danas se kopa vinograd u jednoj porodici, a sutra kod nekog drugog“, veoma podseća na još jednu važnu instituciju udruživanja rada u seoskim srpskim zajednicama u prošlosti, poznatu kao „pozajmica”.

imagesMobe su imale širu socijalnu ulogu, jer iako su se ljudi okupljali prvenstveno zbog rada, u takvim prilikama su se i družili, zabavljali uz pesmu i igru, tu su se mogli sresti momak i devojka, a organizovana su i razna nadmetanja, kao nadmetanje kosača. Obaveza organizatora mobe je bila da obezbedi hranu i vodu, a ponekad je domaćin pozivao i nekog muzikanta. Glavni obrok se služo na njivi, ali i u kući domaćina.

Moba je bila veoma važna prilikom zidanja kuće. Naime, u prošlosti, kada se gradio stari tip kuće poznat kao „dinarska brvnara“ ili bondručni tip kuće, koju je svaki domaćin podizao, sazivala se moba da bi se taj posao lakše i brže obavio. Međutim, od 50-tih godina prošlog veka, kada je izgradnja kuće podrazumevala angažovanje obučenog majstora-zidara, mobe su organizovane da bi se pripremio materijal za gradnju.

U tom periodu moba više nema onu formu koju je imala ranije i vremenom će, posebno sa pojavom mehanizacije u selima, izgubiti svoj prvobitni značaj.

Pored klasične mobe u srpskom seoskom društvu u prošlosti postojale su „milosrdne mobe“, koje su sazivane da se pomogne najsiromašnijim ljudima u selu ili porodicama koje je zadesila nesreća, kao što je smrt najsposobnijeg člana domaćinstva.

Ta vrsta pomoći se zasnivala na ljudskoj dobroti, bez obaveze uzvraćanja, ali je bila i u tesnoj vezi sa još jednim principom seljačkih društava, po kome se nisu dozvoljavala velika odstupanja, ni u siromaštvu, kao ni u bogatstvu.

Pozajmica rada – korektno poslovanje

Jedan od važnih načina međusobnog pomaganja kod Srba bio je običaj pod nazivom „pozajmica rada“. Ova vrsta razmene rada odvijala se sa strogo utvrđenim reciprocitetom u uzvraćanju usluge. Pri pozajmici se poštovalo pravilo: kada se rad daje i kada se uzima, koje vrste rada se uzimaju i koje se uzvraćaju. Rad se merio prema težini i strogo se poštovalo pravilo da se težak posao, kao što je kosidba, ne uzvraća lakšim, na primer, branjem kukuruza ili skupljanjem šljiva.

Koliko se vodilo računa o tome da se pravilno uzvrati rad, govori podatak da je početkom 20. veka, započelo zapisivanje vrste rada koji je pozajmljen. U okolini Valjeva je, u tom periodu, za obavljanje nekog posla utvđena mera izražena u jednoj nadnici. Tako se tačno znalo koliko je nadnica vredeo određeni posao. Ovo utvrđivanje je bilo veoma važno za egzistencijalno održanje jedne porodice, jer niko nije smeo da da, ali ni da uzme neodgovarajuću količinu rada od drugih. S druge strane, takva strogost je obezbeđivala stabilne odnose u seoskom društvu, kao i da nijedna porodica ne bude previše opterećena. Reč je, dakle, o vrlo korektnom poslovnom odnosu.

U okviru razmene rada, postojao je i običaj formiranja radnih koalicija, praktikovan, na primer, u selima oko Pirota. Radne koalicije su podrazumevale razmenu rada između jedne porodice sa tačno određenim brojem drugih porodica. Zbog osetljivosti poljoprivredne proizvodnje insistiralo se u tom slučaju na tačno utvrđenom broju radnika.

Zanimljivo je, kako je jedno tradicionalno i ne mnogo pismeno srpsko društvo vodilo računa o stvarima koje danas spadaju u domen menadžmenta. Seoska društva su imala velike potrebe za saradnjom, koja se uspostavljala i u krajevima gde je stočarstvo dominiralo nad ratarstvom. U ovim područjima naročito je bila razvijena institucija „bačije“. Reč je o vrlo kompleksnom sistemu udruživanja stada koje ide na ispašu, ali osim toga „bačije“ su podrazumevale i razvijen sistem raspodele svega što se od stoke dobije, pre svega mleka i proizvoda od mleka do vune.

Žetelice-i-žetva-običajiPriča o običaju udruživanja rada kod Srba ne bi bila potpuna ako ne bismo pomenuli „prela“.

Ova lepa i romanitična kućna okupljanja ljudi naročito su karakteristična za zimski period, kada nema mnogo rada u polju i kada se većina poslova obavlja u kući. Tada se rade sitni tzv. ženski poslovi, kao predenje vune, pletenje, tkanje, vez.

Prela su imala izražen zabavni karakter i u njima su podjednako učestvovali i muškarci i žene. Žene su radile svoj posao, a muškarci su se najčešće okupljali radi zabave.

Danas moba u svom prvobitnom smislu ne postoji. Njeni recidivi možda bi se mogli naći u prilikama kada se obratimo prijateljima za pomoć, na primer oko selidbe ili nekog drugog posla i kada to zapamtimo da bi im jednom uzvratili.
Olivera Milovanović ( СВЕВЛАД)
Izvor: srpskaistorija.com

________________________________________________________________________________________

Na postavljenom putokazu ka „Gradim kuću – dođi mi na mobu“, zahvalan sam Donni Petrović.

Bora*S

________________________________________________________________________________________

 

VREME VENČANJA…

tamoiovde-logo

Jesen – vreme venčanja u Srbiji

Po starom srpskom običaju, jesen je vreme svadbi. Većina parova u Srbiji upravo ovih dana pred matičarom i crkvenim oltarom izgovara svoje „da“. Sve više njih vraća se tradiciji i žele da im ovaj veliki dan protekne što je svečanije moguće.

Foto:Igor Markov http://www.markovigor.com/

Foto: Igor Markov /www.markovigor.com/

Odakle potiču svadbeni običaji i šta se očekuje od mlade i mladoženje na venčanju jedna je od najvećih briga budućih supružnika. Ali ne samo njih, već i rodbine koja dobija određene zadatke u skladu sa običajima.

Šta kažu stari svadbeni običaji?

Mlada bi trebala na dan venčanja da pogleda mladoženju kroz verenički prsten, a to će joj doneti njegovu večnu ljubav. Stari uglavnom preporučuju ovaj običaj mladencima, jer će tako nov bračni par imati dug i srećan život.

Na dan svadbe, mladoženja odlazi po mladu, gde se ona “otkupljuje” novcem i dukatima. Nekada su te svote novca bile basnoslovne, ali je knez Aleksandar Karađorđević 1846. izdao naredbu koja je glasila: “Iskanje i davanje novca i zlata za devojku ukida se kao običaj protivan dostojanstvu čovečijem.” Time je ovaj običaj ukinut, a danas su od ovog običaja ostale samo šale u vidu simboličnog otkupa mlade.

Još jedan zanimljiv običaj vezan je za jabuku koja se postavi na vrh drveta ispred mladine kuće, pa dok se ona ne obori, mladoženja ne može da uđe u mladinu kuću. Nakon toga, svatovi se okite ruzmarinom i svi zajedno idu na venčanje u opštinu i crkvu.

Naziv “venčanje” potiče od običaja da se mladencima stavljaju venci na glavu tokom ove ceremonije. Venac na glavi simbolizuje čedan život mladenaca do venčanja i blagoslov crkve za mladence. Potom se budućim supružnicima vezuju ruke belom maramicom, što je simbol njihove sloge, povezanosti, vernosti i ljubavi.

Reči koje se izgovore tokom venčanja prepune su simbolike, kao npr: blagoslovi Bože brak ovaj, podaj im život miran, dugovečnost, međusobnu ljubav, decu dobru, složnost duše i tela, udostaj ih da vide decu dece svoje, sačuvaj beskprekornom postelju njihovu, daj im nebesku rosu odozgo i izobilje zemaljsko, ispuni domove njihove pšenicom, vinom i uljem, i svakim dobrom da bi davali i onima koji nemaju.

Posle ceremonije venčanja mlada baca bidermajer preko ramena koji hvataju neudate devojke. Veruje se da će ona devojka koja ga uhvati biti sledeća koja će se udati. Na vratima crkve, kumovi bacaju novac po svatovima, a to je simbol blagostanja koje čeka mladence u zajedničkom životu. Nakon toga, počinje veselje koje zna da potraje i po nekoliko dana.

No, običaji vezani za svadbu se ne završavaju ovim slavljem. Rodbina i prijatelji takođe imaju svoje uloge u ovom činu. Jedan od običaja je da tast i tašta stavljaju dukat u čašu crnog vina, pa kad mladoženja popije vino može da uzme dukat. Sečenje svadbene torte, koju zajedno obavljaju i mlada i mladoženja je takodje veoma stara tradicija koja simbolizuje zajedništvo mladog para.

I naravno, kada se sve završi i mladenci krenu kući mladoženja će mladu preneti preko praga. To je paganski običaj starih Slovena po kome se smatra da duhovi predaka žive u pragu svake kuće, pa da ih mlada ne bi gazila kada prvi put ulazi u kuću, mladoženja je prenosi preko praga poštujući tako svoje pretke.

Izvor: srbijuvolimo.rs

________________________________________________________________________________________

Preporučujem: POSLEDICE IZBORA

DA BUDE ZDRAVLJA, PLODA I RODA…

tamoiovde-logo

Đurđevdan

Đurđevdan je hrišćanski i narodni praznik koji se proslavlja 6. maja (23. aprila po starom kalendaru), čime se obeležava uspomena na Svetog Đorđa. Proslavljaju ga i katolici i pravoslavci 23. aprila, svako po svom kalendaru, kao Dan Svetog Georgija.

Kod Srba je on poprimio i neke druge osobine, mešajući se sa predhrišćanskim kultovima Balkana, pa se zato i praznik Svetog Georgija kod Srba ne slavi isto kao u drugim hrišćanskim zemljama.

Poreklo praznika

220px-Orthodox_Bulgarian_icon_of_St._George_fighting_the_dragon

Sveti Đorđe ubija aždaju (pravoslavna ikona)

Đurđevdan je praznik sa jako puno narodnih običaja vezanih za njega, i magijskih radnji za zaštitu, zdravlje i plodnost, koje se tog dana obavljaju.

Običaji i verovanja srpskog naroda vezana za Đurđevdan su u narodu svakako postojali i pre nego što je primio hrišćanstvo.

Sveti Đorđe je svojim praznikom svakako zauzeo mesto starog srpskog božanstva plodnosti Jarila i njegovog praznika.

Crkva na ovaj dan obeležava pogubljenje Svetog Georgija, koje se desilo 23. aprila 303. godine.[1]

Narodni praznik
Đurđevdan se smatra za granicu između zime i leta, praznik vezan za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnost stoke i dobre useve. Za malo koji praznik kod Srba je vezano toliko običaja i verovanja, pa i magijskih radnji.

Glavni običaji su:
• pletenje venaca od bilja
• umivanje biljem
• kupanje na reci

Uveče, uoči Đurđevdana, neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama kao i ulazne vratnice i kapije. Ovo se čini da bi godina i dom bili „berićetni“ – „Da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru“. Ponegde je običaj da ovo kićenje zelenilom vrše na sam Đurđevdan pre zore.

Takođe, opletu se venčići od „đurđevskog cveća“: đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana.[2]
Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama – „da bi se sačuvali od grada“ (slično krstovima od badnjaka za Božić).

Uoči Đurđevdana, domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, a onda odmah spušta: dren, pa za njim zdravac, i na kraju grabež i crveno jaje, čuvarkuću koja je ostala od Uskrsa[3]; to se zatim stavi pod ružu u bašti da prenoći.[4]
Ujutru se svi redom umivaju vodom: deca – „da budu zdrava kao dren“, devojke – „da se momci grabe oko njih“, stariji – „da budu zdravi“, domaćin – „da mu kuća bude dobro čuvana“, itd. Svaki prema svojim potrebama i željama.[4]

Veliku važnost ima i kupanje na reci, pre sunca (ponekad se u reku bacaju venci od raznog cveća, ili se sipa mleko).[5] Da bi bili zdravi i jaki, ljudi su se kitili cvećem i biljem, opasivali se vrbovim i drenovim prućem. Ponegde se mladež ljuljala na drenovom drvetu, „da bi bila zdrava kao dren“, a devojke su se valjale po zelenom žitu, „da bi im kosa rasla kao žito“.[6] Posebnoj je za ove običaje značajno bilje (poput selena, koprive, vrbe, drena, zelene pšenice itd.), kojim se ljudi i žene kite, ili „pričešćuju“ ili potapaju u vodu, u kojoj će se kupati, ili se po njima valjaju, ili (ako je drvo) ljuljaju, itd.[5]

Đurđevdanski uranak

220px-Ražanj

Jagnje na ražnju

Narod na Đurđevdan, rano pre zore, odlazi u prirodu zajednički na „đurđevdanski uranak“, na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke. Za ovo se pripremi jelo i piće; obavezno se pripremi jagnje na ražnju a oni koji su za to zaduženi, odu mnogo ranije na zakazano mesto i otpočnu sa pripremama tako da se ražanj već uveliko okreće kad ostali dođu. Pesma, igra i veselje traju često i do podne.[2]

Na đurđevdanskim urancima se mladi opasuju vrbovim prućem „da budu napredni kao vrba“, kite zdravcem „da budu zdravi kao zdravac“, koprivom „da kopriva opeče bolesti sa njim“, i selenom „da im duša miriše kao selen“.[4]

Trpeza
Oko Timoka svaki domaćin na Đurđevdan dotera pred crkvu po jedno muško jagnje, i tu mu na svaki rog prilepi po voštanu svećicu, pa sveštenik posle liturgije izađe među jaganjce, zapale se jaganjcima sveće na rogovima, očita im se molitva i blagoslove ih za trpezu.[7]

Oranje brazde oko sela
Zemljoradnici su oko sela oboravali brazdu koja je činila magijski krug u koji zle sile nisu mogle da prodru.[6]

Stočarski praznik
Ovaj praznik naročito poštuju stočari. Ovog dana se stoka isteruje u planine na letnje paše. Tada se kolje prvo jagnje čijom su se krvlju, radi zdravlja, ukućani mazali po čelu i obrazima.[6] Sakramentalna žrtva jagnjeta, s kojim se „pričešćuju“ sva deca, je ujedno i najvažniji od običaja za taj dan.[5]

Razna verovanja
Pre Đurđevdana ne treba selena brati ili mirisati, a na Đurđevdan svako uzme po jedan stručak te omiriše i zadene se za pojas, a devojke i mlade za đerdan.[7]
Na Đurđevdan ne valja spavati, „da ne bi bolela glava“, a ako je neko spavao „onda na Markovdan da spava na tom istom mestu“.[8]
Smatra se da na Đurđevdan deluju veštice i druge zle sile, zbog čega su seljaci palili velike vatre „da bi zaštitili sebe i selo“.[6]

Vračanja za plodnost

Običaji vezani za Đurđevdan se vrše pre izlaska sunca, i to često na reci, što svakako ima svoj magijski značaj. Međutim, najveći broj običaja spada u čistu magiju, kod čega onaj, koji ih vrši, nema u vidu nikakvog određenog demona ni božanstvo.[5]
Žene i devojke donesu uveče kući „omaje“ tj. vode sa kola vodeničnoga, „da se od njih svako zlo i prljavština otrese i otpadne“, kao omaja od kola, i stave u nju različitog bilja a naročito selena, da prenoći, pa se ujutru njom kupaju u gradini pored selena i pored ostalog cveća.[7]

Zarad plodnosti svoje stoke, da bi oduzele mleko tuđoj stoci, noću neke žene vračaju (retko muškarci), koje su gole i jašu na vratilu (obilaze oko tuđih torova).[5] Sve to pokazuje, da je običaj veoma star.
Na sličan način privlači se i poljska plodnost. Sa velikom revnošću praktikuju se i ljubavna vračanja i gatanja. Vrste gatanja i predmeti, po kojima se gata, vrlo su mnogobrojni (po hlebu, koprivama, kukavici, svinjama, rosi itd).[5]

Verovalo se da ako je na Đurđevdan vedro – „da će biti plodna godina“, a ako na ovaj praznik i sutradan bude padala kiša – „da će leto biti sušno“. Kaže se u Srbiji da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.[8]

Praznik Svetog Đorđa
Sveti Đorđe se na ikonama predstavlja na konju, u vojvodskom odelu, sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. Nešto dalje od njega stoji jedna žena u gospodskom odelu. Aždaja na ikonii predstavlja mnogobožačku silu koja je „proždirala“ brojne nevine hrišćane. Sveti Đorđe ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac „neznaboštvu“.

Pod pobedom koju je Sveti Đorđe odneo nad aždajom, verovatno se misli na prekid progona hrišćana, deset godina posle njegove smrti, i proglašenje hrišćanstva zvaničnom religijom Rimskog carstva od strane cara Konstantina. Žena na ikoni je možda i sama sveta Aleksandra, žena koja se tradicionalno poistovećuje sa Priskom, suprugom cara Dioklecijana, i veruje se da predstavlja simbolično mladu hrišćansku crkvu.[6]
Po broju svečara, Đurđevdan je na drugom mestu u Srbiji (posle Nikoljdana).

Istorija
U vreme srpskog ropstva pod Turcima, Turci su bili odredili da im se godišnji porez plaća u dva dela: na Đurđevdan i na Mitrovdan.

Nekada su ovog dana hajduci napuštali svoja mesta zimovanja, svoje jatake, i odlazili u šumu na zakazano mesto da ponovo otpočnu sa hajdukovanjem. U narodu je ostalo sećanje na tadašnje hajdukovanje, pa je ostala i izreka „Đurđev danak – hajdučki sastanak, Mitrov danak – hajdučki rastanak“.

Reference

• Vladika Nikolaj Prolog za 23. april, Pristupljeno 4. 5. 2013.
• • Milan Vuković, 1985., str. 112
• • Randelj, 2006. i Milan Vuković, 1985., str. 112
• • Milan Vuković, 1985., str. 113
• • Veselin Čajkanović
• • Mirjana Kandić, 2003.
• • Vuk Karadžić, 1867., str. 28
• Vuk Karadžić, 1867., str. 29

Literatura
Krvna žrtva: transformacije jednog rituala. Balkanološki institut. Beograd, 2008. ISBN 978-86-7179-065-9
Mirjana Kandić: Sveti velikomučenik Georgije – Đurđevdan i Đurđic, Srpske slave i običaji, 1. deo, Smederevska sedmica br. 234, od 15. 1. 2002. [1]
Vuk Karadžić: Život i običaji naroda srpskoga, Beč, 1867.
Vladika Nikolaj Velimirović: Ohridski Prolog [2]
Srpska pravoslavna crkva Crkveni kalendar
Veselin Čajkanović: Đurđevdan, u Narodna enciklopedija, od grupe autora, 1927.
Đorđe Randelj: Svetačnik: slave i verski običaji kod Srba, Ljubitelji knjige, Novi Sad, 2006.
Milan Vuković: Narodni običaji, verovanja i poslovice kod Srba, Beograd, 1985.
Izvor: sr.wikipedia.org/sr 

________________________________________________________________________________________

TAMOiOVDE – FotoPlus

Pročitaj i: DAN CVEĆA I LJUBAVI- ĐURĐEVDAN…

________________________________________________________________________________________

Priredio: Boras*S

 

 

 

 

 

________________________________________________________________________________________

KORAK NA I KORAK SA LUDOG KAMENA….

tamoiovde-logo

Ovo možda niste znali o… braku

Korak na ludi kamen

Kao i svaka društvena pojava, brak je jedna od neiscrpnih naučnih tema. Svoj stav o braku imaju i biolozi, i psiholozi, i sociolozi, i ekonomisti i pravnici, ali i obični smrtnici 

10-1• Kulturološki koreni, nasleđa i verski običaji oblikovali su brak tokom hiljada godina. Najranija zajednica veoma se razlikovala od današnje. Naši preci bivali su zajedno zarad zaštite i opstanka. Neki istoričari veruju da su prvi brakovi u stvari bila grupna venčanja, odnosno međusobno povezivanje plemena, a mnogo kasnije muškarci i žene bivali su zajedno u parovima.

• Stari obredi venčanja veoma se razlikuju. Svaki narod ima neke jedinstvene običaje. Tako, recimo, u Grčkoj bračni par za vreme obreda u pravoslavnoj crkvi nosi venčane krune vezane crvenom trakom, jevrejski par na dan venčanja ne jede i ne pije, dok se u Japanu obred završava tako što mladenci ispiju tri gutljaja sakea.

• Venčani prsten ili burma najstarije je obeležje braka. Običaj potiče iz drevnog Egipta. Pošto je za narod pored Nila krug bio simbol večnosti, zalog za trajnu ljubav i neraskidiv zajednički život oblikovan je u prsten. Egipćani su ga nosili na domalom prstu leve ruke jer su verovali da vena na ruci tog prsta ide pravo do srca. 

Gotovo svaka civilizacija od Egipta naovamo koristila je prsten kao simbol bračnog dogovora. I stari Grci su ga smatrali simbolom neraskidive ljubavi, dok su Rimljani bili manje romantični. Iako su i oni venčano prstenje, iskovano od gvožđa, nosili na domalom prstu leve ruke, ono nije bilo simbol ljubavi za ceo život već pravo svojine muža nad ženom.

Tokom istorije pravio se od upletene trave i kože, klesao iz kamena, topio i oblikovao od raznih metala, nosio se na obe ruke, i na srednjem i domalom prstu. Od 13. veka postao je sastavni deo hrišćanskih venčanja, a od 19. veka zlatan. Ustalio se na domalom prstu jer je sveštenik tokom obreda izgovarajući reči „u ime Oca, Sina i Svetoga duha” uz svaku svetost dodirnuo po jedan prst ruke – prvo palac, potom kažiprst, pa srednji prst, da bi uz izgovoreno „amin” stavio prsten na domali prst. Neki narodi, poput Amerikanaca, Meksikanaca, Italijana, Brazilaca nose ga na levoj ruci, dok ga drugi, naročito pravoslavci, nose na desnoj.

• Venčanica ili venčana haljina upriličena je danu koji treba da se pamti. Najčešće je bela ili neke svetle boje, raskošnog kroja. U prošlosti nije izgledala tako. Mlade su se odevale skromno, u najlepšu haljinu koju su već imale. U srednjem veku na Starom kontinentu u modi su bile venčanice zelene boje, u vreme Marije Stjuart (1542–1587) bile su ljubičaste. Belu venčanicu uvela je britanska kraljica Viktorija (1819–1901). Kad je na venčanju 1840. godine stala uz princa Alberta u skladnoj beloj haljini, izgledala je baš onako kako dolikuje jednoj kraljici. I posle više od veka i po tako kraljevski i carski želi da izgleda svaka mlada.

• Veo koji nevesta nosi na glavi nije samo modni detalj već trag prošlosti. Ima dvojako simbolično značenje. Nekada se verovalo da veo na licu štiti mladu od zlih duhova i daje magičnu snagu venčanim poklonima, a simbolično obeležava potčinjenost i pokornost mužu.

• Buket cveća takođe je deo nasleđa. U rimsko doba buketić ili venčić bio je napravljen od lekovitih biljka koje su terale zle sile i uroke, kasnije od raznog cveća koje je simbolizovalo plodnost. Cveće i danas ima posebno značenje u mnogim kulturama. Tako na Havajima mladenci za sreću i blagostanje nose venčiće.

• Ni automobilske sirene kojima se najavljuje prolazak svadbene povorke nije ništa drugo do zamena za zaštitna zvona, klepetuše, udaraljke kojima su se u raznim krajevima sveta u davna vremena od mladenaca terali zli duhovi.

• Svadbena torta, ma kako izgledalo da je savremeni dodatak veselju, takođe je običaj iz starih vremena. Potiče iz drevne Grčke gde su mladenci sekli kolač od meda i susama kao zalog za „sladak” bračni život, bez trzavica i razmirica. 

• Brakovi mogu da budu endogamni, ako se sklapaju između članova iste porodice, i egzogamni, ako su sklopljeni između pripadnika različitih porodica. Monogamija je brak jednog muškarca i jedne žene, bigamija jednog muškarca s dve žene ili jedne žene s dvojicom muškaraca, a poligamija kad jedna osoba sklapa bračnu vezu s više supružnika. Levirat je brak žene s bratom pokojnog muža, a sororat brak muškarca sa sestrom pokojne žene.

10-02 • I dužina braka prati se od davnina. Pored svih običaja koji prate venčanje, treba pregrmeti mnoge nesuglasice i prilagoditi se brojnim razlikama i opstati zajedno. Zato nijedna godina zajedničkog života nije beznačajna, a neke od njih smatraju se pravim malim jubilejima, pa su počasno nazvane svadbama i treba ih proslaviti. 

Naziv svake od njih ima simbolično značenje. Tako se prva godina braka naziva papirna svadba. Zajednički život dvoje ljudi još je neuhodan i lako može da se „pocepa”.

Druga godina nešto je čvršća pa se naziva pamučna. Treća godina je kožna, a četvrta svilena. Peta godina u braku s decom je drvena, a bez dece volujska svadba. Deseta godina braka je cvetna svadba, dvadeseta godina porcelanska. Dvadeset pet godina braka zavređuje i prvo dragoceno poređenje. To je srebrna svadba. Biserna je posle trideset godina. Četrdeset godina zajedničkog života zavređuje naziv rubinska svadba. Pedeset godina, ili pola veka braka, zlata je vredno pa je i jubilej nazvan zlatna svadba. Dijamantska svadba je ona posle šezdeset godina, milosna posle sedamdeset godina. Dugovečnost braka od osamdeset godina je hrastova svadba, a od sto godina nebeska svadba.

• Najduži brak za koji se zna, sklopljen 1853. godine između gospođe i gospodina Nariman iz Indije, trajao je 86 godina, do smrti supruga. Narimani su bili između hrastove i nebeske svadbe.

• Najviše brakova iza sebe ima evangelistički pastor Glin Volf (1908–1997) koji se ženio 29 puta.

• Najskuplja svadba na svetu šaha Mohameda bin Rašida al Maktouma i njegove izabranice Salame koštala je sto miliona dolara. Na njihovo venčanje 1981. godine u Dubai bilo je pozvano 20.000 gostiju.

• Venčanje najstarijeg para obavljeno je 2002. godine u jednom staračkom domu u Francuskoj. Sudbonosno da rekli su Madlen Fransino, stara 94, i Fransoa Fernandez, star 96 godina.

• Ipak, podaci kazuju da se u razvijenim zemljama više od polovine sklopljenih brakova, čak 51,9 odsto, okonča razvodom, a na „ludi kamen” muškarci ne staju pre tridesete godine. Najviše brakova sklopi se i poništi u Sjedinjenim Američkim Državama. U Belgiji je najmanje svadbi, a u Južnoafričkoj Republici najmanje razvoda.

• I burma, najstarije obeležje braka, sve ređe se viđa na rukama bračnih drugova. Stalno ili povremeno nosi ga oko 74 odsto žena i 60 odsto muškaraca. Često se posuđuju za sam čin venčanja a u slučaju drugog ili trećeg braka uopšte se ne kupuju. U zlatarskoj industriji iz godine u godinu beleži se pad potražnje venčanog prstenja.

Autor: S. D.

_______________________________________________________________________________

… i o razvodu

Korak sa ludog kamena

11-1U staroj Atini razvod uopšte nije bio neuobičajena pojava.

Muž je mogao bez nekog naročitog objašnjenja da otera ženu, odnosno da je vrati njenoj porodici, ali je pri tom morao da se odrekne i miraza koji je dobio prilikom sklapanja braka. Na ovaj način žena je ostajala finansijski obezbeđena i mogla je da se nada novoj udaji.

Veliki atinski državnik Perikle razveo se od supruge, čak se postarao i da joj nađe novog muža, a on sam počeo je da živi s ljubavnicom Aspazijom. I žena je, ukoliko je to htela, mogla da okonča bračnu vezu. Trebalo je samo da napusti muževljev dom, nakon čega bi usledilo zvanično izjašnjavanje pred sudijom i razvod bi bio okončan. Žene su ovo radile uz obaveznu podršku muških članova porodice, koja bi ih primila nazad nakon razlaza.

Ukoliko bi se žena osmelila da sama uđe u ovaj postupak, nailazila bi na oštru osudu okoline. Brak je mogao da okonča i nevestin otac. Tako se dogodilo s atinskim tiraninom Pizistratom. Kako bi zadobio Megaklovu političku podršku, Pizistrat se oženio njegovom kćerkom. Ali, pošto nije želeo da potomstvo s novom ženom ugrozi interese njegovih sinova iz prethodnog braka, odbijao je da vrši bračne dužnosti. Saznavši za ovo, Megakle je uzeo natrag svoju kćer, a nesrećni Pizistrat je po drugi put proteran iz Atine.

Ei foras, mulier! Ženo, izađi napolje!

Ova jednostavna rečenica, kao i oduzimanje ključeva koje je dobila kao gospodarica kuće, bilo je dovoljno da se Rimljanin reši supruge. Pater familias, kao neprikosnoveni gospodar svega što se nalazi u njegovom domu, mogao je i da otera ženu ukoliko je baš želeo, ali ne bez posledica. U ranoj rimskoj republici, svetu strogih moralnih načela, gde se porodica smatrala temeljom društva, razvod je izazivao pravi skandal.

Cenzori su 307. godine pre naše ere izbacili jednog Rimljanina iz Senata zato što se razveo od supruge, a da se prethodno nije posavetovao s plemenskom skupštinom. Vek kasnije, senator Spurije Karvilije Ruga zapanjio je sugrađane kad je oterao ženu i to zbog toga što nisu imali dece. 

Ali, s nestankom republike i pretvaranjem Rima u najbogatiju i najmoćniju državu na svetu, olabavile su stege koje su vekovima čuvale rimsku porodicu na okupu. Uskoro će muškarac moći da se rastane od žene bez ikakvog straha od osude okoline, nudeći kao povod za razvod niz sitničavih i podlih zamerki. Možda je žena izašla napolje nepokrivene glave ili je uhvaćena u razgovoru s čovekom na lošem glasu ili je posmatrala trke u cirkusu bez izričite dozvole supruga. Iako se ispostavilo da nije počinila preljubu, Cezar je oterao svoju ženu Pompeju obrazlažući svoj postupak rečima: „Cezarova žena mora da bude van sumnje.”

Najjednostavnije je bilo ne reći ništa, jer su se brakovi sklapali i rasturali iz viših, najčešće finansijskih i društvenih interesa. U želji da popravi finansije, čuveni govornik Ciceron razveo se od majke svoje dece nakon trideset godina braka, i oženio mladom i bogatom Publilijom. Ali ni Ciceronova Terencija nije ostala usamljena – udavala se još dva puta. Do kraja republike i žena je počela da uživa istu slobodu. Bilo je dovoljno da se požali muškim članovima svoje porodice i oni bi okončali brak odvodeći je kući. Ukoliko je bila bez zaštitnika, žena se oslanjala na sopstveno pravo da napusti muža. 

Hrišćanski brakovi

U prvim vekovima hrišćanstva razvod je bio legalan. Kodeks cara Justinijana iz 542. godine odobrava ga, naravno uz određena ograničenja. S konačnim raspadom Rimskog carstva došlo je i do opadanja morala. Vanbračne zajednice, otmice, sklapanje braka bez pristanka nevestinih roditelja, otvoreno neverstvo, postajali su sve češći.

Primer je Karlo Veliki (742–814) koji je imao pet žena i sedam ljubavnica. 
Tek početkom 13. veka hrišćanska crkva odredila je stav prema braku, proglasivši ga neraskidivom, svetom zajednicom. Razvod više nije bio dozvoljen. Jedina mogućnost da se okonča zajednički život bila je da se brak poništi, a to je bilo u crkvenoj nadležnosti. Samo muškarac je mogao da zahteva poništenje ukoliko bi se otkrilo da su supružnici u bliskom srodstvu, ukoliko bi žena počinila preljubu ili se zaklela na čednost.

Nakon stupanja na presto, Henri VIII oženio se španskom princezom Katarinom Aragonskom, s kojom je imao više dece, ali je preživela jedino kćerka Marija. Zabrinut što nema muškog potomka, 1527. godine zatražio je od pape Klementa VIII poništenje braka. Papa je odbio. Kad je 1533. njegova ljubavnica Ana Bolen zatrudnela, Henri je rešio da preuzme stvari u svoje ruke. Kenterberijski nadbiskup venčao je Henrija i Anu Bolen, proglasivši prethodni brak nevažećim. Papa ga je isključio iz crkve, ali je Parlament odobrio ovaj postupak i proglasio kralja jedinim poglavarom engleske crkve. 

Razvod danas

Iako ima dosta vremena kako je crkva prekinula upravljanje porodičnim životom i ova nadležnost prešla u ruke države, nisu svuda zakoni o razvodu podjednako slobodni. Na Malti je razvod do prošlog meseca bio zabranjen. U Francuskoj, s druge strane, uopšte više nije neophodno da se izlazi pred sudiju. Dovoljan je samo odlazak kod notara i potpis. U Velikoj Britaniji moguće je razvesti se preko interneta! Treba se samo registrovati na sajtu i platiti 87 funti za troškove.

Autor: M. B

Izvor:politikin-zabavnik.rs (broj: 3097/2011)

_____________________________________________________________________________

OBIČAJI I SIMBOLIKA SLAVLJENJA BADNJEG DANA…

tamoiovde-logo
Badnji dan najavljuje veliki hrišćanski praznik Božić. Tog dana badnjak unosimo u naše domove, a porodica se okuplja uz posnu trpezu. Oni koji su se sa nekim tokom godine zavadili, na Badnji dan praštaju i mire se.

STARO POREKLO OBIČAJA

12692_bozic foto 01 Miroslav Petrovic_if

Prema hrišćanskoj tradiciji, običaj sečenja badnjaka se vezuje za to što su vitlejemski pastiri, na znak Zvezde da se rodio Hristos Spasitelj, nasekli granja i poneli ga u pećinu da nalože vatru i ogreju Hrista i njegovu majku. Badnjak, dakle, predstavlja ono drvo koje je Josif založio u hladnoj pećini, kada se Hristos rodio

Mnogi običaji vezani za Badnji dan sasvim su paganski, a crkva im je kasnije dala hrišćansko obeležje. Običaje oko Badnjeg dana su Srbi nasledili od svojih predaka i još uvek ih održavaju.

Za badnjak se seče grana hrasta, koji je kod Slovena oduvek bio sveto drvo. Vezuje se za slovensko božanstvo Svetovida.

Badnji dan je pun rituala i simbolike, živopisnih radnji i svi su oni povezani sa porodičnim kultom i kultom ognjišta.

Narodni običaji oko Badnjeg dana su veoma stari i do danas se mnogo običaja izgubilo ili zaboravilo. U različitim krajevima, običaji se razlikuju u nekim elementima, a danas su prilagođeni životu u gradu.

Loženje badnjaka je u vezi sa ognjem i ognjištem. To je središnji element simbolike rađanja novog sunca jer je i Badnji dan odmah posle kratkodnevnice. Mladi hrast je spaljivanjem davan ognju radi nove godine, a pregršti varnica bacanih u nebo su najavljivale mnogo roda i prinosa.

Već u ranu zoru, pucanjem iz pušaka i prangija, objavljuje se odlazak u šumu po badnjak. Badnjak seku isključivo muškarci, najčešće domaćin i najstariji sin, u rano jutro, pre izlaska sunca.

Pre sečenja se drvetu nazove „dobro jutro“, čestita mu se praznik i moli se da donese zdravlje i sreću porodici. Zatim se drvo posipa žitom, a u nekim krajevima mu se daruje kolač posebno umešen za tu priliku. Drvo se ne sme dodirnuti golim rukama, pa onaj koji ga seče navlači rukavice.

Drvo se uvek zasecalo sa istočne strane jer je trebalo da padne na istok. Onaj ko je sekao badnjak, trudio se „da se drvo ne muči“ tj. da se obori iz jednog udarca ili najviše sa tri. Ako drvo ne padne ni posle trećeg udarca, mora se kidati rukama jer više udaraca nije dozvoljeno.
Kada domaćin donese badnjak, ostavlja ga pored ulaznih vrata, a tek sa prvim mrakom se badnjak unosi u kuću i stavlja, prema običaju, na ognjište.

Posle donošenja badnjaka kolje se pečenica (ponegde se kolje ili „utuče“ na Tucindan). Obično je to prase, retko jagnje (u vreme Božića nema jaganjaca), a ponegde ćurka ili guska. Pečenica je žrtva za novo leto, a ponegde se zove i veselica ili božićnjar. To je ostatak starog kulta prinošenja žrtve za rađanje novog Boga.

12689_bozic foto 01 Emil Conkic_if

HRIŠĆANSKI SMISAO – Božić se praznuje kao uspomena na dan rođenja Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, Spasitelja sveta. Badnji dan je poslednji dan četrdesetodnevnog posta i to je uvod u jedan od najvećih hrišćanskih praznika – Božić. Običaji i praznovanje počinju Badnjim danom, a sve se svodi na jedan cilj – umoliti Boga da sačuva i uveća porodicu i imanje domaćina. Prema hrišćanskoj tradiciji, običaj sečenja badnjaka se vezuje za to što su vitlejemski pastiri, na znak Zvezde da se rodio Hristos Spasitelj, nasekli granja i poneli ga u pećinu da nalože vatru i ogreju Hrista i njegovu majku. Badnjak, dakle, predstavlja ono drvo koje je Josif založio u hladnoj pećini, kada se Hristos rodio. Badnjak, dalje, nagoveštava i drvo Krsta Hristovog. Kada odabere odgovarajuće drvo, domaćin se okrene istoku, tri puta se prekrsti, pomene Boga, svoju slavu i sutrašnji praznik, uzima sekiru u ruke i seče badnjak. Posipanje žitom na Badnji dan i Božić podseća nas na žito koje je Majka Božija, kada joj se rodio sin, bacala životinjama u štali da stoka ne bi grizla slamu na kojoj je Hrist ležao. Slama u domu se tumači kao sećanje na to da se Isus Hrist rodio na slami, čime je badnjedanska slama simbol jasli u Vitlejemskoj pećini. Kađenje doma je simbol smirne i tamjana koji su donošeni kao darovi novorođenom Isusu. Orasi u slami u uglovima kuće simbolišu vlast Božju na sve četiri strane sveta. Kada se unesu pečenica, badnjak i slama, ukućani svi zajedno stanu na molitvu, otpevajući tropar „Roždestvo tvoje…“, pomole se Bogu, pročitaju molitve koje znaju, čestitaju jedni drugima praznik i Badnje veče i sednu za trpezu. Pogača koja se lomi simboliše reči Isusove „Ja sam hleb živi“, a vino krv njegovu. Riba je simbol Sina Božjeg, so božanske sile, a med sladosti večnog života pod okriljem Boga. Sveća koja se pali za Badnji dan i Božić predstavlja svetlost Božiju i simboliše Isusove reči „Ja sam svetlost svetu“. Paljenje badnjaka označava završetak Badnjeg dana i uvod u Božić.

UNOŠENJE BADNJAKA I SLAME

U toku dana, domaćica u jedno sito stavi sve vrste žitarica, suvih šljiva, oraha i jabuka i to sve stoji u vrhu stola gde se večera.

Ponegde sito stave pod sto, a ponegde kod ognjišta. Tim žitom posipaju se badnjak, slama i polažajnik.

Pred veče domaćin unosi badnjak i slamu u kuću. Kuca na vrata, a kada ukućani pitaju „Ko je?“ odgovara „Badnjak vam dolazi u kuću“. Potom mu domaćica otvara i obraćajući se badnjaku govori „Dobro veče badnjače!“. Domaćin stupajući desnom nogom preko praga unosi badnjak u kuću i pozdravlja ukućane rečima „Srećno vam Badnje veče“, na šta ga ukućani otpozdravljaju sa „Bog ti dobro dao i sreće imao“, dok ga domaćica dočekuje sipajući po njemu žito iz sita.

Noseći badnjak domaćin obilazi kuću kvocajući kao kvočka, a domaćica i sva deca idu za njim pijučući kao pilići. Domaćin obilazi sve uglove doma bacajući po jedan orah u svaki ugao, što se smatra žrtvom precima. Ostali orasi i lešnici se ostavljaju i u slami ispod stola i najčešće se jedu sa medom. Orahe koji su u uglovima niko ne uzima.

Po unošenju badnjaka, domaćin ili domaćica, unosi slamu i raznosi je po celoj kući, a posebno na mesto gde će biti postavljena večera. Pri tome onaj ko nosi slamu kvoca, a ostali pijuču. Preko slame se postavlja stolnjak jer se, prema starom običaju, služi i jede na podu. Stolice su iznete iz kuće i sedi se na slami.

Posle Božića se ova slama nosi u obor, štalu ili ambar, a njome su naši stari i obavijali voćke da bi bolje rodile.

PALJENJE BADNJAKA

Badnjak se celiva, maže medom i stavlja na ognjište. Kada je badnjak stavljen na ognjište, prema njemu se moralo ponašati kao prema živom biću − kitili su ga zelenim granama, ljubili, ali i prelivali vinom, posipali žitom…

Običaj nalaganja badnjaka na vatru veoma je star. Deca „džaraju“ vatru, odnosno grančicama raspaljuju vatru izazivajući pregršt varnica i iskri govoreći „koliko iskrica toliko parica, pilića, košnica…“ nabrajajući svu stoku i živež čije se blagostanje priželjkuje.
Negde se uz badnjak u kuću unosi i pečenica i govori „Dobro veče, čestiti vi i badnje veče“, a ukućani odgovaraju „Dobro veče, čestiti vi i vaša pečenica“.
Po završetku, domaćin okadi ceo dom i večeru, zapali sveću i pristupa se badnjoj večeri.

BADNJAČKI KOLAČ

Božićni kolač, poznat pod različitim nazivima, domaćica je mesila rano ujutru na Badnji dan, a nekad mu je pripisivana posebna moć.
Negde se na Badnje veče mesi česnica, badnjački kolač, bez kvasca sa orasima i namazana medom.

12690_bozic foto 01 Vladislav Mitic_if

Badnja večera je posna, ali bogata. Prethodi joj četrdesetodnevni post i svako jelo koje se iznese na trpezu ima simboličko značenje. Treba da obiluje jelom i pićem da bi i nova godina bila rodna i puna izobilja

BADNJA VEČERA
Badnja večera je posna, ali bogata. Prethodi joj četrdesetodnevni post i svako jelo koje se iznese na trpezu ima simboličko značenje.

Treba da obiluje jelom i pićem da bi i nova godina bila rodna i puna izobilja. Nekim jelima se pridavao poseban, magijski značaj, zato su ona i obavezna: med, beli luk (koji ima amajlijsko značenje), pasulj, kupus, riba, voće (orasi, lešnici, jabuke, suve šljive).

Večera protiče u miru i tišini.

Slama koja se unosi u kuću, obedovanje na podu i raznošenje oraha po kući su deo kulta mrtvih. To veče se u kući očekuju „domaći“ ili „domaći pokojnici“ ili „domaći duhovi“. Svi preci su sa ukućanima, zato je večera tiha da ih ne bi oterali i zato se tri dana sa trpeze ne prikuplja nego samo donosi, pa se čak i ne čisti po kući.

BDENJE
Na Badnje veče, noć pred Božić peče se pečenica za sutrašnji praznik.
Tokom noći se pazilo kad će badnjak da pregori. Nekada su svi ukućani ostajali budni dok badnjak ne pregori, a kasnije je samo jedan muškarac ostajao da bdi.

OPRAŠTANJE

Prema običaju, onaj ko se tokom godine sa nekim zavadio, na Badnji dan sa njim treba da se pomiri.

12688_bozic foto 01 Beta_hf

Deca obilaze domove U Vojvodini se deca okupljaju predveče, pre večere, prazne đačke torbe i idu u korinđanje. Ovaj običaj je veoma sličan koledarskim običajima kod drugih naroda. Mali korinđaši obilaze domove u komšiluku i pevaju (korinđaju) pesmice kojima najavljuju radostan dolazak Božića, a od domaćina očekuju da ih daruje. Domaćini kuće daruju decu jabukama, slatkišima, kolačima, suvim voćem, orasima…

SAVREMENO OBELEŽAVANJE BADNJEG DANA

U današnjim, urbanim uslovima se proslava Badnjeg dana izvodi u donekle promenjenom i prilagođenom obliku.

U nemogućnosti seče badnjaka u šumi i spaljivanja na ognjištu sačuvane su neke druge osobenosti ovog dana, a to je posna ali bogata trpeza, kupljeni badnjak u obliku par hrastovih grančica i nešto slame (negde se doda i grana drena) uvezanih crvenom vrpcom.

Posvećenost ognjištu se ogleda u okupljanju cele porodice za trpezom.

Ranije se večeralo na slami na kućnom podu, pa se zato i danas, ispod stola za kojim se večera, stavi malo slame i grančica badnjaka.
Spaljivanje badnjaka se obavlja, uglavnom, paljenjem par listova hrasta u pogodnom prostoru. U novije vreme se širom Srbije javilo kolektivno nalaganje badnjaka ispred crkve, odnošenjem u crkvenu portu ili ispred manastira, gde se kućni badnjak spaljuje na velikom badnjaku.

Autor: Žena | Foto: Miroslav Petrović, Emil Čonkić, Vladislav Mitić, BETA
Izvor:zena.blic.rs

______________________________________________________________________________________

 

POSLEDICE IZBORA…

tamoiovde-logoStari srpski običaji: povoljni dani i meseci za venčanje

Ako se udate u januaru, on će biti zaljubljen i iskren, mesec junskih ruža garantuje obilazak sveta, dok tmurni novembar stavlja sreću na čekanje…

mlada

Foto: Freedigital

Različiti narodi imaju različita verovanja koja se prenose sa kolena na koleno, pa su tako i u Srbiji ostala neka davna verovanja kada je reč o izboru datuma venčanja.

Svaki mesec imao je svoje značenje, te se po tome određivala povoljnost.

Na primer, ako se venčate u julu, vaš bračni drug i vi svakodnevno ćete raditi.

Septembar, koji je od davnina poznat kao najpovoljniji mesec za venčanja, mladencima donosi bogat i dobar život…

Pročitajte narodna verovanja za svaki mesec u godini, kao i to šta on mladencima donosi.
Udaj se kada je godina nova, on će biti zaljubljen, dobar i iskren.
Kada se februarske ptice spajaju, nemoj se venčavati već se plaši svoje sudbine.
Ako se udaš kada martovski vetar duva, užitak i suze, imaćeš oba.
Udaj se u aprilu kada možeš, užitak za nju, užitak za njega.
Udaj se u mesecu maju i sigurno ćeš upropastiti dan.
Udaj se kada junske ruže rastu, kopna i mora ćeš obići.
Ono dvoje što se u julu venčaju, moraće da rade za dnevni hleb.
Ko se u avgustu venča, proći će kroz velike promene u životu.
Udaj se septembra u crkvi i život će ti biti bogat i dobar.
Ako se venčaš u oktobru, ljubav će rasti ali će bogatstvo pasti.
Ako se udaš u tamnom novembru, uživanje će doći, zapamti.
Kada decembarski sneg padne brzo, udaj se i iskrena ljubav će trajati.

Osim za mesec, određivao se i povoljan dan u nedelji za stupanje u bračnu zajednicu.

Postojala je čak i pesma po kojoj se planirao dan venčanja:

Ponedeljak za bogatstvo,
Utorak za zdravlje,
Sreda najbolja od svih,
Četvrtak za gubitke,
Petak za krstove,
Subota najgora od svih.

Izvor:prva.rs ( lisa)

___________________________________________________________________________________

OBIČAJI ZA VELIKO VESELJE…

tamoiovde-logoŠumadijska svadba

Ovi običaji u Šumadiji imaju malih razlika u pojedinim delovima ali suštinski su veoma slični. Budući mladenci su zajedno sa svojim porodicama ugovarali vreme svadbenih veselja, načešće je to bivalo u jesen, u septembru i oktobru, a razlog zašto je najčešće birana jesen kao vreme svadbi je taj što u to vreme ima najviše poljoprivrednih proizvoda koji su potrebni: kupus, paradajz, paprika itd.

Drugi razlog su najverovatnije optimalni klimatski uslovi ( podsećanje da u to vreme nije bilo hladnjača).

b1905ba663a06a651aac60b6e5a0025b_XLSvadbena veselja su se najčešće odigravala pod šatorima a ređe u velikim prostorijama (salama). Počinjala su u ranim jutarnjim časovima, kada se okupljala najbliža mladoženjina rodbina i starešine.

Stašine je zajedničko ime za: kuma, starog svata, vojvodu i budućeg devera. Pre polaska po mladu obavljala se ceremonija pijenja u slavu mladoženjki, kićenje fijakera – automobila i kratak doručak. Nakon toga je stari svat pozivao sve prisutne da se krene po mladu, formirao je kolonu automobila (nekad čeza i fijakera).

Na čelu kolone je barjaktar –vojvoda ( muž rođene sestre mladoženjine ili najbliže ako nema rođene).

Za to vreme se kod mladine kuće već okupila najbliža njena rodbina i počelo je vesenje u njenoj kući. Mlada je u svojoj sobi sa frizerom najboljim drugaricama i rođakama. Ispred vrata su dva najsrodija brata koji imaju ulogu stražara.
Dolazak kolone svatova je obično bučan, propraćen muzikom i sirenama automobila.

Po pristizanju kod mladine kuće prvo se gađa jabuka koja je okačena na visokoj motki i pričvršćena na kapiju. Jabuku gađa barjaktar. Da bi mu naudili tj. da bi potrošio što više metaka umesto jabuke korste se razne gumene loptice koje se uvijaju u crveni papir a umesto kanapa za kačenje koriste žicu. Ulaska svatovima nema dok jabuka ne bude oborena. Mladoženjini momci (budući dever i još jedan od mladoženjine braće) koriste se raznoraznim trikovima kako bi ukrali mladu . Ulazak kroz prozor ili prolaz pored nespremnih čuvara, samo su neke od metoda kojima se ovi snalažljivi momci koriste.

Ukoliko nijedna metoda krađe mlade ne uspe, sledi nagodba. Mladoženja sa svojom braćom pregovara sa mladinom braćom oko cene za mladu. Ima tu raznoraznih pretnji i ucena a argument mladoženjinih je najčešće “da je druga već spremna“. Pucnji iz puške najavljuju postignuti dogovor i mladina braća izvode mladu. Predaju je deveru koji je njen pratilac svo vreme trajanja svadbenog veselja. Mlada kao znak poštovanja svom deveru daruje deverski peškir od belog platna sa vezom koji je neko iz njene familije ili ona sama izvezla . Peškir mu kači o desno rame. Na peškir se najčešće kače bele pletene rukavice. Za to vreme svatovi sede za stolom bivaju posluženi brzim ručkom (na čačkalicu) .

Formira se nova kolona u kojoj je i mladina rodbina i odlazi se na ceremoniju venčanja.

U povratku na par kilometara ispred kuće vojvoda, beži koloni i priprema sledeću spletku. U korito, koje je obavezan sastojak njegovog poklona (simbolizuje rađanje u kući ) naliva vodu i postavlja ga sa unutrašnje strane kapije, sa buklijom u ruci dočekuje kolonu. Pruža im preko kapije zdravicu koju prvo pije Starojko dok on ispija zdravicu tri puta, prisutni u glas kliču “Stari svat boga moli amn amin“ .

Isto se ponavlja za kuma i devera. Mlada za to vreme prebacuje sito preko kuće ukoliko prebaci sitom kuću smatra se da će brak biti uspešan.Vovoda dozvoljava ulaz jednom po jednom od svatova a kao kaznu što su zakasnili tj. što stigli mnogo posle njega kao vođe kolone plaćaju ulaz ubacuju po neku novčanicu u korito sa vodom.

Buduća svekrva ulazi u kuću prva i seda na stolicu. Mladoženja prenosi mladu preko praga spušta je majci u krilo. Odmah po spuštanju mlade u krilo žene iz komšiluka prosipaju bokal vode i uz gromoglasni smeh brukaju svekrvu “uneredila se“.

Najavljuje se pucanjem iz vatrenog oružja tri puta. Muzika svira doček a prethodno ustali gosti odpozdravljaju gromoglasnim aplauzom. Mladenci odlaze i sedaju na svoje mesto između kuma i starog svata.
Pije se u slavu i zdravlje mladenaca uz pesmu “Koj za slave vino pije pomogo mu Gospod Bog“. Nakon toga pristupa se lomljenju kumovske i deverske pogače i prstenovanju snaje.

Dever na prostretom ćilimu neposredno isred kuma i starog svata obuva mladi nove bele cipele i poklanja prsten uz reči “Oprosti kume i star svate da prstenuje dever snaju“ reči ponavlja tri puta okrećući prsten oko sasatavljenih ruku i ispruženih prstiju.
Dok se obavlja prstenovanje vojvoda pronosi niz sofru na probu kumosku i deversku pogaču. Slavlje se prekida još jednom kada se po završenom svadbenom ručku pristupa ceremoniji iznošenja i sečenja mladine torte.

Veselje se nastavlja do zore.

Drugi svadbeni dan počinje u znaku vojvode, koji uspavanu atmosferu koristi da napravi što veću zbrku pa obuću koju nađe ispred vrata raznosi po komšiluku a komšijsku donosi kući mladenaca. Penje se na krov odakle galamom uz par pripremljenih pomoćnika budi ukućane. Da bi sišao sa krova i razmrsio zamršeno, traži da mu mlada (šurnjaja) uz merdevine donese na dar košulju a često traži i više. A ako bi neko pokušao da krene uz merdevine sem mlade gađao bi crepom. Najčešće se udovoljava njegovim željama i mlada iznosi dar i uz poljubac predaje vojvodi.

Po obavljenom doručku vojvoda opet predvodi kolonu pešaka u kojoj su obavezno neko od muzičara mladenci, dever i komšiluk. Kreće se u pozivanje zvanica iz mesta tj. bliže okoline. Posluženje je obavezno u svakoj kući. Najčešći dar prilikom poziva za drugi dan svadbe je nešto od živine, kokoške, ćurke guske, kače se za noge o jedno drvo koje nose dva momka koje vojvoda odredi. Kao zahvalnost za dar odsvira se kolo koje u dvorištu pozvanog odigra.

Neretko se domaćin uz prozivke prisutnih lati novčanika pa okiti muziku. Kada obiđu desetak do petnaest kuća vraćaju se i vrše dalje pripreme za drugi dan svadbenog veselja. Po završenom ručku kad krenu kući svako od starešina dobija darove za svakog člana svoje porodice obavijene u bele čaršafe tzv. bokče.

Obavezno ih ispraća neko od muzike uz pesmu.
Izvor:srbijuvolimo.rs



 

SVAKA SLIKA IMA PRIČU…

tamoiovde-logo

Najslavniji carinik na svetu

Anri Ruso prišao je Pikasu i rekao: „Nas dvojica smo dva najveća umetnika našeg doba – Vi u egipatskom, a ja u modernom stilu”

ruso2

Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika”, izdanje Matice srpske i Matice hrvatske, objavljen 1967. godine, značenje prideva „naivan” objašnjava na sledeći način: „koji suviše olako poveruje, prostodušan, bezazlen, neiskusan”, ilustrujući to rečenicom iz romana „Plava gospođa” Milice Janković: „Mlada devojka koja je… bila naivna kao dete nikada nije posumnjala u svoju prijateljicu.” Zatim, da sve bude jasnije, kao primer se navodi i rečenica iz pripovetke „Ili jesmo ili nismo” Slavka Kolara: „On je i sad… osjetio… respekt, zanos naivnog seljačeta.”

Drugom značenju reči posvećena je mnogo manja pažnja. Jedva jedan red teksta glasi: „odr. (što znači: određeni vid prideva) (o slikarima, slikarstvu) samouk (obično seljak).” Teško da je moguće izreći nešto površnije i nepreciznije o naivnom slikarstvu.
Sasvim je sigurno da nisu svi samouki slikari i naivni slikari. Dovoljno je setiti se Vinsenta van Goga ili Pola Gogena ili Ogistena Lesaža, s kojim su čitaoci „Zabavnika” nedavno imali priliku da se „upoznaju”. Ili velikog britanskog umetnika Fransisa Bejkona koji je obrazovanje završio sa sedamnaest godina, napustivši školu u Čeltnamu.

U potrazi za time šta naivno slikarstvo zaista jeste, veliku pomoć pruža „Rečnik umetnosti i umetnika” u čijem je priređivanju učestvovao i slavni Herbert Rid. Ova dragocena knjiga nam govori da su naivni umetnici obično samouki, da je njihova tehnika, prema akademskim standardima, nezgrapna i da je njihovo stvaralaštvo ponekad naivno u pogledu pristupa i izraza. Ali da se dela velikih naivnih umetnika odlikuju ogromnom snagom i maštovitošću.

rusoport

„Ja: portret-pejzaž”

  Zaposlenje postalo nadimak

Da život ume da bude smešniji i od nečije razigrane mašte pokazuje slučaj Anrija Rusoa. Ovaj francuski slikar je bez izuzetka prvo ime koje se pominje kad se govori o naivnoj umetnosti. Ruso je, 1907. godine, izveden pred sud zbog prevare i falsifikovanja. Razlozi za to nisu u potpunosti jasni. Verzija koja slikara prikazuje u najboljem svetlu govori kako je izvesni prevarant po imenu Luj Suvaže ispričao Rusou potresnu priču o tome kako je u nekoj banci obmanut i kako je ostao bez novca.

Ruso je poverovao u laž koja mu je rečena i, duboko ganut, pomogao je Suvažeu da krivotvori dokumenta. Tako je, u to je bio ubeđen, bar delimično zadovoljio pravdu. Svog „saučesnika” Suvaže je nagradio samo delićem ukradenog novca. A naivni umetnik potrošio je taj novac učestvujući u dobrotvornoj lutriji od koje je zarada upotrebljena za lečenje dece obolele od tuberkuloze.

Da li je sve bilo baš tako ne zna se. Ali, poznato je da se Rusoova odbrana zasnivala na tome da je stari slikar naivan, da suviše olako poveruje, da je prostodušan, bezazlen i da je kao takav postao žrtva prevejanog kriminalca. Ključni dokaz za tvrdnje odbrane bile su Rusoove slike!

san

„San”, poslednja Carinikova slika, naslikana i izlagana na Salonu nezavisnih 1910. godine.

Anri Ruso rođen je 1844. godine u Lavalu, gradiću udaljenom od Pariza oko trista kilometara. Njegov otac bio je skromni zanatlija, limar, i s teškom mukom je uspevao da izdržava porodicu. Mladi Anri se zaposlio kod nekakvog advokata u Nantu.

Učio je s namerom da i sam postane advokat. A onda je sve napustio prijavivši se u vojsku, koju je pre toga uspeo da izbegne. Razlog za takvu promenu, najverovatnije, nije baš bio častan – stupanjem u službu Francuske kao vojnik, devetnaestogodišnji Anri Ruso pokušao je da izbegne suđenje za sitnu krađu kojom je oštetio svog poslodavca. Ipak je, tokom 1864. godine, zbog tog prestupa proveo mesec dana u zatvoru. Okončavši pet godina vojničkog života, preselio se u Pariz.

Od 1871. godine Ruso je radio u carinskoj ispostavi u Parizu. Carinik je bio dvadeset dve godine. Slikar – oko trideset. U istoriju je ušao kao slikar – Carinik Ruso. Za veliko „C”, kojim je zaposlenje pretvoreno u nadimak, zasluge snosi Alfred Žari, tvorac grotesknog komada „Kralj Ibi”, dobro poznatog i na našim prostorima.

krotitelj

„Krotitelj zmija” – najpoznatija Rusoova slika

Tigar u oluji

Anri Ruso počeo je da slika oko 1880. godine. Njegovi radovi nisu mogli da prođu izbor pariskog Salona, ograničen na strogi akademizam, ali je Ruso, željan da postane slavan slikar, iskoristio nastanak alternativnog Salona nezavisnih da javno prikaže svoje slike. Od 1886, pa sve do smrti, 1910. godine, Ruso je na Salonu nezavisnih učestvovao dvadeset i tri puta!

Njegove slike kod većine su nailazile na podsmeh. Ipak, nekolicina mladih umetnika u njegovim delima je videla iskrenost, originalnost i snagu, i bila oduševljena stvaralaštvom samoukog umetnika. O njegovoj slici „Tigar u tropskoj oluji (iznenađen!)”, prikazanoj 1891. godine, tada dvadesetšestogodišnji švajcarski umetnik Feliks Valoton napisao je:
Njegov tigar koji se sprema da iznenadi svoju žrtvu je nešto što se mora videti. Alfa i omega slike je zbunjenost koju izaziva. Kad se nađete pred tolikom slikarskom veštinom, ali i dečijom naivnošću, prestajete da budete sigurni čak i u najdublje ukorenjena ubeđenja i počinjete da ih preispitujete.

zena

„Portret žene”

Iako je šesnaest godina „kasnio” za Valotonom, i iako su u međuvremenu Carinikova dela posedovali ili bar dobro poznavali i pisac Alfred Žari, pesnik Gijom Apoliner, slikar Rober Delone, pronicljivi kolekcionar Ambroz Volar… najveći poštovalac Anrija Rusoa i njegove umetnosti nesumnjivo je bio Pablo Pikaso. On je 1906. ili 1907. godine slučajno naišao na „Portret žene”, Rusoovu sliku nastalu 1895. godine. Kupio ju je za pet franaka. Otprilike toliko koštalo je i čisto slikarsko platno iste veličine.

Gde god je Pikaso živeo, tu se nalazio i „Portret žene”, punih šezdeset i pet godina, sve do njegove smrti 1973! Danas se ova slika koja prikazuje nepoznatu, neprivlačnu ženu u veličini nešto manjoj od prirodne, i prepuna je tačno islikanih detalja, čuva u Pikasovom muzeju u Parizu.
Pikaso, strastveni južnjak, vrlo brzo se zbližio s čudnim umetnikom čija ga je slika očarala. Ta bliskost, temperament i duhovitost španskog, i neposrednost i otvorenost francuskog slikara, ali i atmosfera koja je postojala među umetnicima u Parizu s početka 20. veka, doveli su do događaja koji je postao legendaran i koji se prepričava i tumači više od jednog veka.

Pripreme za banket

egipatskistil

Pikasov „egipatski stil” – „Gospođice iz Avinjona”

Sve je počelo Pikasovom zamisli da priredi banket u čast Anrija Rusoa. Pozvao je tridesetak svojih i Rusoovih prijatelja u atelje na Monmartru, u ulici Ravinjan broj 13, u bloku prizemnih zgrada koji je pesnik, pisac i slikar Maks Žakob podrugljivo nazvao „Čamac za pranje veša”. Pikaso je prostor u kome je i živeo i radio delio s Fernandom Olivije, umetnicom i modelom.

Zamislio je da događaj počne oko osam sati, večerom za pozvane, a da se sat pre ponoći vrata otvore i za sve koji bi u kasnu noć bili privučeni ugođajem koji će veselo društvo zasigurno napraviti. Plan je bio i da Gijom Apoliner, tada dvadesetosmogodišnji pisac i pesnik, predstavi Carinika.

Žorž Brak, francuski slikar koji se, zajedno s Pikasom, smatra osnivačem kubizma, Andre Salmon, Parižanin, pesnik i likovni kritičar, Huan Gris, slikar, i Maks Žakob rešili su da iskoriste poslednje tople dane te 1908. godine, i već tokom rane večeri svratili su na aperitiv u kafanu pored „Čamca za pranje veša”. Otprilike u isto vreme Pikaso je shvatio da će hrana koju je naručio u obližnjem skromnom restoranu stići s dva dana zakašnjenja, jer je on sam pogrešio oko datuma. Nije bilo drugog izlaza sem da smisli nešto što ne košta mnogo, a može brzo da se pripremi.

Fernanda Olivije našla je rešenje u tome da spremi špansko jelo s pirinčem, pilećim mesom i plodovima mora, poznato kao „valensijanski pirinač”. U pomoć joj je pritekla Gertruda Stajn, američka avangardna književnica, koja je već pet godina živela u Parizu. Kad je shvatila u kakvim se nevoljama domaćini nalaze, nije joj bilo teško da otrči do prodavnice i vrati se sa sirevima, maslinama, sardinama… Kad je društvo počelo da se okuplja, posledice Pikasove greške nisu mogle ni da se primete.

Gijom Apoliner, čiji je zadatak bio ne samo da predstavi Anrija Rusoa već i da ga dovede na banket, to je učinio s malim zakašnjenjem, tek tolikim da Carinik i on budu poslednji koji se pridružuju veselom društvu i da njihov ulazak bude nalik izlasku glumaca ili muzičara na binu.

pikaso

Pablo Pikaso ispred „Portreta žene”

Setni zvuci violine

Kad je zakoračio u prostoriju, šezdesetčetvorogodišnjeg samoukog slikara sačekala je razdragana gomila u kojoj su bili Pablo Pikaso i Fernanda Olivije, Žorž Brak, Andre Deren, Moris Vlamenk, Španci Huan Gris i Ramon Pićot, Andre Salmon i njegov kolega Moris Rejnal, Maks Žakob, mlada slikarka i dizajnerka Mari Lorensan, Gertruda Stajn, njen brat Leo i njena družbenica Elis Toklas, pesnik Moris Kremnic…

Glavno mesto zauzimao je „Portret žene” na kome je stajala lenta s natpisom „Honneur à Rousseau” – „U čast Rusou”. Oko Carinikovog dela nalazile su se nove Pikasove slike, a među njima i čuvena „Gospođice iz Avinjona”.

Ostalo je zabeleženo da se Ruso, koji je i nastupio poput glumca ili muzičara, stupivši na „scenu” s beretkom na glavi i violinom u rukama, ozario kad je video šta mu je priređeno i da je njegovo dobro raspoloženje potrajalo čitave noći.
Uvod je pripao dvojici ljudi od pera – Morisu Kremnicu i Gijomu Apolineru koji su pročitali stihove posvećene starom naivcu. Apolinerova pesma govorila je o Rusou vojniku i njegovom boravku u Meksiku. Neistinu o svom životu u egzotičnim predelima daleke Amerike Carinik se uvek trudio da prikaže kao istinu, te noći s posebnim žarom. Nakon pročitanih stihova, počasni gost je, na radost svih, zasvirao violinu. Pošto je izveo kompoziciju koju je sam napisao i posvetio pokojnoj supruzi Klemons, prostorijom se prolomio poklik: „Živeo Ruso!”

Anri Ruso je, nesumnjivo uživajući i u događaju i u vinu, prišao Pikasu i saopštio mu nešto u šta je iskreno verovao. Rekao je: „Nas dvojica smo dva najveća umetnika našeg doba – Vi u egipatskom, a ja u modernom stilu.” Govoreći o „egipatskom stilu” Ruso je mislio na delove afričke umetnosti koje su Pikaso i drugi umetnici koristili u svojim slikarskim ogledima iz kojih se izrodio kubizam. „Moderan stil” bio je samo njegov. Iako danas Rusoova rečenica može da zvuči nadmeno, treba uzeti u obzir da je stari Francuz to kazao dvadesetsedmogodišnjem Špancu koji je tek pokušavao da se izbori za mesto među mnoštvom umetnika koji su početkom 20. veka bili privučeni sjajem Pariza.

Carinikovo zapažanje o veličini Pikasa govori o tome koliko je bilo dobro njegovo prosuđivanje. Samouveren stav o sebi samome bio je proizvod i atmosfere te za njega velike noći, ali i njegove prostodušnosti i naivnosti. Ono što je izgovorio danas je neizostavni deo svake priče o slavnom naivcu.

     paletazelenaAnri Ruso nije poživeo ni cele dve godine posle banketa. Umro je 2. septembra 1910. godine. Već 1911. štampana je prva monografija o njemu, a godinu nakon toga priređena je velika izložba njegovih slika. Poput mnogih umetnika, i Carinik je živeo prekratko da dočeka slavu.

Činjenica je da je Anri Ruso znatno uticao na umetnost 20. veka. Teško je odmeriti koliko, jer ne postoji ni vaga, ni sat, ni bilo šta drugo čime bi umetnost mogla da se izmeri. Ali nisu retki poznavaoci i proučavaoci umetnosti koji veruju da bez Rusoa ne bi bilo ni Pikasa.

Često se postavlja pitanje da li je želja Pabla Pikasa i Gijoma Apolinera bila da se narugaju Cariniku ili je banket bio izraz iskrenog uvažavanja. Iako ima i onih sklonih da veruju u prvo, i iako se nikako ne može poreći postojanje želje za dobrom zabavom i smehom, Pikaso je, i izrečenim i učinjenim, celog života dokazivao poštovanje prema Rusou. Kao dokaz njegove dobronamernosti sačuvan je prelep, poetičan opis Rusoovog slikarstva – „slikao je kao što ptica peva”.


KAKO JE SLIKAO
Ruso je priznao da se držao saveta dvojice akademskih slikara, Feliksa Ogista Klemona i Žan-Leona Žeroma. Slikao je u slojevima. Počinjao bi oslikavanjem neba da bi sliku potom popunjavao detaljima i završio je sa životinjama, uglavnom tropskim, prašumskim, i ljudima u prvom planu. Najpre je slikao jednom bojom u njenim nijansama, a onda bi prelazio na drugu boju. Nažalost, zbog teškog materijalnog stanja, bio je prisiljen da koristi boje lošijeg kvaliteta pa je na nekim slikama boja ispucala.

Svaku sliku radio je dugo i pažljivo. „Tigar u tropskoj oluji”, nastala 1891. godine, urađena je neobičnom tehnikom. Kiša je dočarana tankim, svetlosivim potezima četkice duž platna s lakom. Za tu sliku stigla je prva važna pohvala od mladog umetnika Feliksa Valontona koji je rekao da je prikaz tigra koji je iznenadio plen azbuka slikarstva.

Po narudžbini je 1907. godine uradio sliku „Krotitelj zmija”. Naručila ju je baronica Delonaj. Slikom „San” iz 1910. godine dočarao je prašumu koristeći oko pedeset nijansi zelene boje. Iako je lišće slikao onakvim kakvim ga je video u botaničkoj bašti, prilagođavao ga je umetničkim potrebama i nadahnuću. Prašuma, tako draga Rusou, može da se vidi i na slici „Gladni lav baca se na antilopu”
S. D.
Autor: Vladimir Ranković
Izvor: politikin-zabavnik.rs (broj: 3082)

____________________________________________________________________________________________

Na današnji dan, 2. septembra 1910. godine, umro je francuski slikar samouk Anri Ruso, zvani „Carinik“, rodonačelnik naivnog slikarstva. Pažnju likovnih kritičara skrenuo je jednostavnošću slikarske strukture i specifičnom osećajnošću. Presudno je uticao na stvaranje škola „naivnih slikara“ u zemljama Evrope i Amerike.

Dela: „Svadba“, „Šetnja“, „San“, „Zavodnica zmije“, „Usnula ciganka“.

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

HAREM PREMA – GUBERU…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________

Nastavci: 1. Imperija svetog cara  2. Tatari čuvari kapija  3. Trgovci lažnim zlatom  4. Brat bratu ne veruje 5. Harem prema – guberu!

IMPERIJA SVETOG CARA

Carstvo čini 15 regija sa oko 200 miliona podanika. Naseljene kineske reke predstavljaju male gradove

feljton----kina-izlozba_620x0  Carska palata u Pekingu

 U Kineskom carstvu nalazi se 15 velikih provincija, takvih da bi se, budući da svaka ima toliko veliki broj gradova i ljudi lako mogle nazvati kraljevstvima, jer pored 155 stonih gradova koji spadaju u prvi rang i u kojima se nalaze rezidencije, postoji još 1.312 velikih i važnih gradova drugog i trećeg ranga. Ti su gradovi, zbog velikog broja stanovnika i svega ostalog, toliko ukrašeni i opremljeni za uživanje, da bi svaki u svojoj oblasti mogli da budu glavni i prestoni, da i ne pominjemo manje gradove i sela koji su okruženi zidovima i kojih je toliko da ih je skoro teško pobrojati, budući da ih je, kako kažu, oko 3.000. Samo, većina tih gradova je zapuštena i razorena, mada se još mogu videti ostaci građevina i znaci koji ukazuju na to da je reč o gradu.

Rečene provincije su sledeće: Peking Beiđing koji leži na severnom kraju i koji se naziva prestonicom, gde se nalazi kineski dvor; Ksansi Šansi, Ksensi Šensi, Ksantung Šandung, Honan Hunan, Sukven Sečuan, Hukvang Hunan, Kjamsi Đijangsi, Nanking Nanđing ili Kjamnan Đijangnan, u kome se ranije nalazila carska rezidencija u južnim provincijama, Zekjang Džeđang, Foken Fuđijen, Kvantung Gvandung, Kvansi Gansu, Guangsi, Junan Junan, Kvenkeju Guičou. Tu spada i Korejsko poluostrvo, koje je kraljevstvo pod vlašću kineskog cara ili carstva. I mada nema tačnih izveštaja o broju gradova tog kraljevstva, ipak pouzdano znamo da tamo u izobilju ima zlatne i srebrne rude, polja na kojima se mogu gajiti pirinač, pšenica, pamuk, svila i sve ono što je potrebno za opstanak ljudi.

Svi njihovi gradovi izgrađeni su sa trougaonom ili četvorougaonom osnovom. Zidovi tih gradova izgrađeni su od pečene opeke ili na suncu sušenog ćerpiča, sa četvorougaonim kulama, po starinskim običajima. Nijedan od tih gradova ne bi mogao da izdrži klasičnu, osmodnevnu opsadu po savremenim evropskim standardima. I mada u njima postoje mnogoljudni garnizoni, ponajviše u onima koji se nazivaju vojnim tvrđavama, a njih je veliki broj, pored pomenutih gradova, ipak se kineska vojska smatra veoma slabom, uživa mali ugled i bila bi lako uništena.

_________________________________________________________________________________

DVA DELA PEKINGA

Pekin Beiping ili Peking (nije tačno poznato da li je cela provincija dobila ime po tom gradu, ili je pak sam grad nazvan po imenu provincije), ranije se zvao Šuntjen Šuntien. Leži na 40 stepeni geografske visine, bez pet minuta i na 144 stepena geografske dužine. Leži usred stepe među planinama i podeljen je na dva dela, prvi se zove Tatarski, a drugi Kineski grad.

_________________________________________________________________________________

U glavnom gradu svake provincije stoluje po jedan namesnik koji se menja po nahođenju svetog kineskog cara bogdikana. Međutim, priča se da za tri godine, što je obično vreme posle koga se obavlja redovna smena, jedan namesnik, bez uzimanja iz državne kase, može da zaradi pola miliona srebrnih talira iako nema određenu platu. Međutim, kada se docnije s tolikim bogatstvom vraća na dvor, često se događa da zbog mržnje drugih ministara ili zbog škrtosti i lakomosti samog vladara, to njegovo bogatstvo bude oduzeto i on padne u siromaštvo.

Mada su o prihodima svetog kineskog cara i o broju njegovih podanika mnogi istoričari različito pisali, ipak niko nije napisao da on ima manje od 200 miliona duša, uključujući tu carsku porodicu i sve bonze budističke monahe, to jest one koji služe njihovim idolima. I danas je to verovatno tačno, zato što su svi gradovi i sela i ostala nastanjena mesta prepuni ljudi.

Priča se, a o tome su mnogi i pisali, da jedna trećina Kineza, ponajviše onih koji žive u provincijama koje leže na južnoj strani, stanuje na brodovima koji plove po rekama i tako u tim toplim krajevima putuju i približavaju se gradu, koji je izgrađen na nevelikoj udaljenosti od reke ili jezera, pa to izgleda kao drugi veliki grad od svih tih brodova, a između tih brodskih naselja može se ploviti po pet ili šest sati. Oni na tim brodovima imaju svoje stanove, onakve kakvi bi bili izgrađeni i na kopnu, a na nekim rekama ima i do 50.000 takvih brodova. Rečju, čini se da su sve reke u tim krajevima naseljene.

Na isti taj neujednačeni način oni koji opisuju kinesku državu pišu i o prihodima svetog kineskog cara. Međutim, po opštem mišljenju, njegovi godišnji prihodi iznose 200 miliona unci srebra ili srebrnih talira. To deluje sasvim verovatno, jer svi njegovi podanici moraju da plaćaju dažbine, ne samo po glavi, niti od zemlje (svejedno da li se zemlja obrađuje ili ne obrađuje), već sve manufakture, kojih ima bezbroj, plaćaju još i taksu od po pet procenata za svaku rečenu radionicu. Priča se da se u gradu Nankingu Nanđingu samo od proizvodnje papira i pamučnog platna, pored drugih prihoda, ubere taksi u vrednosti od milion talira u zlatu.

Ovde je ukratko opisano stanje u tom prostranom carstvu i to na osnovu vesti dobijenih od lica kojima se potpuno može verovati i na osnovu onoga u šta smo sami mogli da se osvedočimo. Međutim, ako kogod poželi da sazna nešto više i temeljnije o svemu tome, može pročitati one autore koji su o toj državi naširoko pisali, makar i uz laskanje.

 2. TATARI ČUVARI KAPIJA

Pored dvorca jezero puno ribe, ogromni vrtovi i vinogradi. U privatne carske odaje mogu samo čuvari žena

feljton-Peking_620x0                                                                                    Jezero pored dvorca

KUĆE s dvorištima u Pekingu su prizemne i mada uglednici imaju velike palate, sve su one ipak izgrađene unutar dvorišta, tako da se sa ulice, sem velikih kapija i sa strane podignutih malih kuća u kojima živi njihova domaća služinčad, trgovci, majstori ili dućandžije, ništa drugo ne može ni videti. Ima dvorišta koja su uzdignuta za tri ili četiri stepenice i odvojena raznim praznim prostorima za pomoćne zgrade i senicima, dok se na bočnim stranama nalaze različite građevine podignute u pravoj liniji. U prvim građevinama žive sluge, u drugima rodbina, pa onda sama gospoda, a u ostalima njihove žene.

Dvorišta su tako raskošno natkrivena i ukrašena, da po lepoti raznih figura i kvalitetom opeke prevazilaze sva ostala. Jedino što tavani nisu od čvrste građe, već su opleteni trskom i oblepljeni papirom, obično belim ali i raznobojnim, što predstavlja opasnost za one koji tu žive, jer u vreme kad se digne oluja tavani podsećaju na jedra, pa opeka može da padne ili da se odlomi.

U svakoj njihovoj gostinskoj sobi jedan od četiri zida napravljen je od drvene rešetke koja je odozgo do dole oblepljena belim papirom, zato što tu nema prozora sem okanaca kroz koja prodire svetlost, pa su zato primorani da koriste ovakve zidove. Isto tako, u svakoj njihovoj gostinskoj sobi uza zid (po turskom običaju) na zidu stoji izbočina nalik na policu, napravljena od ćerpiča i oblepljena krečom ili glinom, ispod koje su, zbog hladnoće zimi, napravljene peći, pa tu onda prostru rogozinu ili sukno i tu sede i spavaju.

Carski dvorac izgrađen je usred velikog Tatarskog grada na južnoj strani i opasan je dvostrukim kamenim zidovima kvadratne osnove. Spoljni ili prvi zid izgrađen je od ćerpiča, visok je 16 pedalja, dok u dužinu s južne i severne strane ima dve italijanske milje, a širina na istočnoj i zapadnoj strani iznosi po jednu milju, tako da ukupna dužina celog tog zida oko dvorca iznosi šest italijanskih milja ili devet ruskih vrsta.

Taj zid sa svake strane na sredini ima jednu kapiju, a svaka od tih kapija ima po dva bočna kapidžika, tako da na svakoj strani zida postoje po troja vrata, među kojima su ona srednja, koja su najveća, uvek zatvorena i otvaraju se isključivo radi prolaska cara, dok su druga dva kapidžika od jutra do večeri stalno otvorena i kroz njih prolaze svi oni koji izlaze iz dvorca ili ulaze u njega. Kraj svake kapije stražu čuva po 40 mandžurskih Tatara s komandirima, a ukupno je za stražu oko kapija na dvorcu i na gradu određeno 3.000 vojnika. Taj prvi zid zove se Šunan ćin, to jest, Carski zid.

Unutrašnji ili drugi zid kojim je oivičen dvorac, po visini i debljini premašuje prvi, mada je i taj zid izgrađen od debelog ćerpiča i ukrašen zupcima. Na južnoj i severnoj strani nalaze se po tri iste onakve kapije kakve se nalaze na prvom zidu. Preostale dve kapije, na istoku i zapadu, sasvim su obične.

Iznad tih kapija i iznad četiri ugla tog zida nalazi se osam kula izuzetne veličine ali neugledne arhitekture i te su kule prekrivene crepom u žutoj boji.

Kraj svake kapije raspoređene su straže od po 40 Tatara s dvojicom oficira i samo mandarini, kancelarijski poslužitelji i dvorska posluga mogu da ulaze na te kapije. Ostalim važnim ličnostima koji ne pokažu malu koštanu ili drvenu daščicu na kojoj je napisano ime i mesto gde treba da služe, ulazak je zabranjen.

_________________________________________________________________________________

STRAH OD GLADI

AKO bi neprijateljska vojska namerila da zauzme pekinšku prestonicu (a od toga zavisi osvajanje cele države), bilo bi dovoljno da je samo opsedne ili stavi pod blokadu, tako da u roku od jednog meseca iz okolnih mesta u prestonicu ne može nikakva pošiljka da stigne. Grad bi bio prinuđen da se preda zbog gladi koju bi trpeli njegovi mnogobrojni stanovnici, kojih je unutar zidova šest miliona, koji se svakodnevno hrane provijantom koji iz vascelog carstva dovoze kanalom udaljenim 20 milja od grada.

_________________________________________________________________________________

Oko tog drugog zida iskopan je širok i dubok rov obložen kamenim pločama i u tom rovu ima ne samo mnogo vode, već i dobre ribe, a za prelaz je podignut lep most.

Između ta dva zida, na širokom praznom prostoru podignute su mnoge palate okrugle ili četvorougaone osnove i svakojake druge stambene građevine. U podnožju prvog zida sa istočne strane teče reka na kojoj se nalaze mnogi mermerni mostovi.

Na zapadnoj strani nalazi se jezero u kome ribe ima u izobilju, dugo je oko jedne vrste, a na najužem mestu tog jezera podignut je kameni most koji je sa obe strane ukrašen lukovima ili trijumfalnim krugovima.

Odaje u kojima živi kan, ograđene su tim drugim kamenim zidom po imenu Čiau. U svakom takvom apartmanu postoji velika dvorana starinske arhitekture, na drvenim stubovima obrađenim lakom. Do tih dvorana, čovek se penje mermernim stepeništem, glatko obrađenim i spreda i sa strane.

Na podu dvorane, podvijenih nogu sede prinčevi iz porodice svetog cara, svi ministri i ostali velikaši, svaki na svom malenom dušeku koji svaki od njih donosi kada je prisutan sveti car. U dvorani te dušečiće daju svojim slugama da ih nose.

Iako je carski dvor izuzetne veličine, mi u njemu nikakva bogatstva nismo videli.

Uz dvor se nalaze ogromni vrtovi i vinogradi u kojima ima više starog drveća, kao u gustoj šumi, nego cveća i povrća po evropskom običaju. Nismo u mogućnosti da znamo kako su ukrašene privatne carske odaje, jer ne samo da je svim strancima zabranjeno da u njih ulaze, već zabrana važi i za sve sluge u dvoru sem evnuha, koje su svi kineski kanovi pre ovoga držali u broju od 12 do 7.000. Sadašnji kan je neke među njima kaznio zbog pljačke, dok je druge oterao kako ne bi izdržavao gotovane. Ostavio je samo njih 700 za čuvare ženskinja, a od tog broja svega njih 12 drži kod sebe i oni su nalik na njegove kućne ađutante.

3. TRGOVCI LAŽNIM ZLATOM

Obično kamenje, nađeno u stepama, prodaje se kao drago. Kinesku robu Evropljani menjaju u Indiji za zlatni prah

feljton-trgovci_620x0  Kineski trgovci iz Majmačina

NA mnogim mestima u Kini uspostavljene su carine, gde se za kana skuplja po pet odsto. U svakom mestu gde se ubiraju ta sredstva, na kanalima i rekama, izgrađeni su veliki brodovi, obojeni raznim bojama i ukrašeni malim zastavama na kojima stoji garda. Ako neki trgovac ne plati dažbinu onda gubi robu, ali kada jednom plati i o tome dobije potvrdu ili etiketu, više nigde, u celom carstvu, tu taksu ne mora da plati.

Kinezi ne trguju ni s jednom državom u susedstvu, niti u te države šalju svoje trgovce. Izuzetak su samo neka ostrva između Kine i Japana, gde šalju bogatu flotu koja plovi pod zaštitom vojnih brodova. Iz Japana dobijaju najveći deo zlata i srebra i najbolje manufakturne proizvode, drvene i porcelanske, visokog sjaja i fino izrađene, onakve kakve Kinezi ne umeju da prave. I sva najbolja galanterija koja se u Kini može naći uvezena je iz Japana. Japanska obrada svake stvari trostruko je bolja od kineske i kad god se vidi neka stvar zapanjujuće lepote, onda se kaže da je to „sijamska proizvodnja“, jer oni sve druge strane zemlje, a naročito Japan, nazivaju Sijamom.

Trgovina sa mongolskim zemljama nije bogata. Tu se mahom trguje pamučnim platnom, svilom, svilenim damastom i drugim svilenim materijalima, pirinčem, duvanom i čajem i ta se roba razmenjuje za razne domaće životinje. Naročito je mongolska ovčetina trostruko više cenjena od kineske.

S ruskim podanicima trguju krznom i drugom robom, ali ta trgovina nije bogata, pošto nerado dozvoljavaju izvoz zlata i srebra, iako nikome ko to želi nije zabranjeno da kupi te metale. Mada u Kini posebno zlata ima u izobilju, koje se u velikoj količini dovozi iz Indije i Japana, ipak, kad bi se radilo o velikoj količini, vlasti bi svakako zabranile njihovo iznošenje iz zemlje.

_________________________________________________________________________________

KONZULE NE PRIMAJU

PRE nekoliko godina Francuzi su u Kantonu ostavili jednog konzula koji se predstavljao kao trgovac, ali kada se on kasnije pozvao na svoje privilegije, gubernator je naredio da i njega i sve ljude koji su bili u njegovoj pratnji istuku. On se zatvorio u kuću pripremivši oružje za odbranu, pa mu je bilo dozvoljeno da se ukrca u brod i da otplovi u svoju zemlju. Posle toga Kinezi nisu primili nijednog konzula ni agenta.

_________________________________________________________________________________

Tokom četrdeset godina Rusi su imali veliku dobit u trgovini s Kinezima, a mahom se sastojala od krzna i morževih zuba, jer su u ono doba Rusi imali vlast i nad drugom obalom reke Amur, dok su Mandžurci bili naoružani radi osvajanja Kine, te nisu imali vremena da se bave lovom. Međutim, po sklapanju Nerčinskog mira, ruski podanici su se povukli i sa jedne i sa druge strane reke Amur i prestao je rat u Kini.

I mada je tamo postojao ruski bazar za krzna i drugu vrednu i unosnu robu, gde se ponajviše trgovalo samurovinom, krznom risa, hermelina, kune, veverice, lisice, morževim kljovama, fokama i drugim, zato što su svi ministri i ljudi od ugleda koristili plemenita krzna, za carevanja sadašnjeg kana trgovina robom iz Rusije i cele Evrope postala je znatno siromašnija. Pre svega zato što vladar zabranjuje da bilo ko, sem onih koji su u rangu velmoža, nosi bogatu odeću, a posebno samurovinu i hermelin. Drugo, nije više uobičajeno da se koristi evropska galanterija, a vladaocu su još i svi Evropljani mrski, pa je stoga povećao carinu u dva morska pristaništa, sa pređašnjih 10 na čak 16 procenata.

Pomorska trgovina sada nije zabranjena Portugalcima, Špancima, Francuzima, Englezima i Holanđanima koji iz svojih zemalja dovoze malo robe – najboljih štofova, ogledala, pamučnu tkaninu s primesama vune ili svile i drugo, mada glavnu osnovu njihove trgovine čine srebrni taliri koje razmenjuju za razne svilene kineske materijale i čaj. Potom kinesku robu odvoze u Indiju, gde je menjaju za zlatni prah, srebrne poluge, lekovito korenje i trave, pa se natovareni njome vraćaju u svoje evropske luke.

Pomenute nacije su u kineskim lukama izložene uvredama, nemaju tu svoje konzule, niti bilo kakve privilegije, već trguju pod pritiskom. Naime, kada se približe tvrđavi na puškomet i pre no što istovare deo robe na obalu, primorani su da istovare kormilo i artiljerijsko oruđe s polovinom opreme i da sve to daju pod stražu Kinezima. Kad obave trgovinu i utovare robu, najpre moraju da otplove na udaljenost veću od puškometa, pa tek onda mogu da pošalju po brodsko kormilo i brodsku artiljeriju koja je čuvana pod stražom.

U Kini nema dragog kamenja niti se ono prodaje. Mogu se naći samo neke vrste rubina, safira i hijacinta. Međutim, oni nisu jarkih boja i mali su, a kada se kojim retkim slučajem i pojavi neki veći rubin ili istočni topaz dobre boje, izvoz je zabranjen, pa se to može samo u velikoj potaji činiti, jer su Kinezi proglasili da je drago kamenje namenjeno isključivo za upotrebu na carskom dvoru. Ima, pak, pojedinih ljudi koji prodaju lažno kamenje, sastavljeno od nekakvih smesa, sasvim nalik na pravo, toliko dobro napravljeno, da bi se, bez posebne testerice ili dijamanta i najbolji evropski zlatar prevario.

Stvarno je zapanjujuće da u carskom, prestonom gradu Pekingu nije moguće javno kupiti za 100 rubalja dragog kamenja, dok je ono koje se prodaje kod njihovih trgovaca sasvim obično kamenje koje se nalazi u stepama. Ne prodaju se ni smaragdi, a kamoli dijamanti. Naši Evropejci njihove lažne bisere proglašavaju pravima, ali je mene jedan Kinez, moj prijatelj, uveravao da su upravo takvi lažni: napravljeni su od neke smese od praha drugih loših bisera i to tako dobro, da se i sami Kinezi mogu prevariti. Takav biser, čak i kad ga čekićem razbiju i dalje izgleda kao pravi.

Isto tako prodaju i beli bakar nalik na srebro, od kojeg veoma vešto prave prilično lepo posuđe i druge stvari, pa onda više puta varaju i prodaju ih kao srebrne. Pored toga prodaju i žutu bronzu tako dobro krivotvorenu, da se po boji i težini može porediti sa zlatom!

4.BRAT BRATU NE VERUJE

Trgovci nikada ne mere tačno, i to nije zabranjeno, niti sramotno. Dešavalo se da se pisma stranih vladara vrate neotpečaćena

 feljton-zmaj_620x0                                       Kineski zmaj, simbol sreće i napretka

ZLATO u Kini nije skupo i od njega se izvozom u Rusiju postiže najveća dobit, ali taj metal ne menjaju rado za rusku robu, već ga više prodaju za srebro.

Sadašnji kan je zabranio izvoz žute bronze, jer on od bakra kuje novac, koji se zove hiesi i koji u sredini ima rupu, pa se onda te kovanice nanižu u stotinama i hiljadama komada na debeli kanap, kako bi se lakše brojale. Kan u tim bakrenjacima sada isplaćuje najveći deo plata svojoj vojsci, a budući veoma škrt, sve zlato i srebro stavlja u blagajnu. Običan narod lako prihvata te bakrenjake koji su toliko lagani, da vrednost jedne naše rublje odgovara ukupnoj vrednosti od oko 600 rečenih bakrenjaka, a po težini jedan pud tih novčića odgovara težini oko četiri rublje.

Zlata i srebra u Kini ima veoma mnogo i u tome se sastoji kinesko bogatstvo, s tim što postoje različiti stepeni čistoće, a najčistije je ono zlato i srebro koje poseduje kan i ono je za pet do šest procenata čistije od ostalog. Kinezi su toliko vešti da bez ispitivanja, samo probom na kamenu, mogu da odrede tačnu cenu i veliki su prevaranti kada je reč o ovom metalu. Svaki trgovac, makar trgovao i sitnicama, uvek u džepu ima malu vagu i makaze. Makazama proba kakvoću zlata i srebra i reže ih, a vagu koristi za njihovo merenje. Kao i u svemu drugom, nikada ne mere tačno, već se trude da izmere na tuđu štetu i to niti je zabranjeno, niti je sramotno. Jedni drugima ni najmanje ne veruju i niko nikome ne pozajmljuje novac, kao što pred njihovim sudom ne važe priznanice.

Radi koristi narodne i radi zarade kanske, u stonim gradovima drže prebogate posebne dućane koji ne zaostaju za evropskim bankama i u njima imaju velike količine zlata i srebra koje pripadaju kanu. U tim dućanima daju zajmove pod zalog, plaća se po jedan procenat mesečno, a ono što je ostavljeno u zalog mora biti dvostruko vrednije od srebra uzetog na zajam. Ako se za šest meseci zalog ne otkupi ili ako se ne promeni založna priznanica, zalog propada i bankar ga prodaje u korist kanovu, pa pričaju da se od takvog prihoda u Kineskom carstvu svake godine skupi nekoliko miliona talira.

Kad su mi kineski ministri prigovarali zašto ruski car uopšte trguje i šalje karavane, kad, tobože, veliki vladari ne treba da trguju, ja sam im ovako odgovarao: „A zbog čega onda kineski kan trguje u zalagaonicama, kad je to veća sramota nego slanje karavana?“

Oni su mi odgovarali da se to, tobože, ne radi zbog koristi vladara, već naroda. Onda bih ja uzvraćao da je to i dalje trgovina.

Iz susednih zemalja, milioni džakova pirinča prevoze se u Kinu kada u njoj letina loše rodi i to se plaća državnim novcem, a potom se deli kao milostinja po provincijama koje su najviše stradale od gladi i drugih nedaća. Takvo dobročinstvo činio je otac sadašnjega kana i dešavalo se da on tokom jedne godine iz državne blagajne u korist naroda izda od 16 do 20 miliona talira. U Kini se često kaže da „to i nije bila milostinja, već zajam podanicima, jer su oni, pošto su na taj način opstajali, više danka plaćali, a kad bi umrli, propali bi i kapital i dobit od kapitala“.

Zato je taj prošli vladar uživao ugled u celoj Kini. Poštovali su ga kao boga koji čini dobra ljudima na zemlji. Kan koji danas caruje toliko je škrt da u kakvoj god da se oskudici narod nađe, on nikada ne pomaže, već samo uzima. Siromašnima nikada ne daje milostinju već govori da je „svako ko traži milostinju lud i od nebeskog Boga zaboravljen i bolje da umre, nego da moli za milost, jer time rđav primer drugima daje, pošto su podanici dužni da se izdržavaju svojim radom i da plaćaju danak svome vladaru kao božanstvu zemaljskom“.

_________________________________________________________________________________

POŠTOVANI DALAJ-LAMA

KINESKI je običaj da nikuda ne šalju ambasadore i izaslanike, a njihov car nema običaj da piše nijednom velmoži ni krunisanoj glavi, a ako piše carsko pismo, onda piše nekako s visine, pa makar to pismo bilo upućeno svetom rimskom caru ili ruskom caru ili francuskom kralju. Ambasadore i izaslanike šalje jedino Tibetancima, gde živi veliki dalaj-lama, njihov arhipatrijarh ili papa i duhovni poglavar svih budista u svim azijskim zemljama.

_________________________________________________________________________________

Pre no što bi ambasadorima i izaslanicima u Kini dopustili da budu primljeni kod kana, morali su tri puta po tri puta da se klanjaju pred kanskim stolom koji je bio postavljen posred sale i prekriven žutim svilenim damastom, a potom da akreditivno pismo spuste na sto. Neki među njima kana uopšte nisu videli, već su razgovarali s ministrima, a ako bi uopšte dobili odgovor na pismo, onda bi on bio napisan tako gordim stilom, s visine, kao kad bi se obraćali svojim podanicima. Nekad se događalo da zapečaćena pisma stranih gospodara i ne otpečate, već ih bez odgovora pošalju nazad. To se dogodilo ne samo sa ruskim poslanikom Spafarijem, već i sa Evropljanima, od kojih su jednog portugalskog izaslanika ubili u tamnici.

Ovako gorda ceremonija delimično je prekinuta za vreme boravka ruskog poslanika g. Izmajlova, koji je starom kanu predao državno pismo i udostojen je time što je dobio mesto naspram generala u kanskoj dvorani i sam kan mu je ukazao mnoge izvanredne počasti, za razliku od prethodnika. Međutim, zbog nenaklonosti kineskog dvora, ovo se nije završilo nikakvim drugim dobrom za Ruse, sem davanja dozvole za prolazak jednog karavana.

Meni su ukazali više poštovanja nego g. Izmajlovu i dali su mi treće po redu mesto od tajnih savetnika kana, državno pismo sam predao samom kanu koji je sedeo na prestolu i sve što mi je poverilo Nj. C. V. povoljno je završeno u Pekingu, dok su granice određene onako kako je to zaključeno u opštem ugovoru, o čemu sam u svojim izveštajima i u registru predmeta sve podrobno naveo.


5.HAREM PREMA – GUBERU!

Muškarac može da ima i 20 žena pod uslovom da ih redovno hrani. Pokojnik u sanduku čuvan u kući 40 dana

feljton-vencanje_620x0  Grupna svadba u današnjoj Kini

 NAJPOŠTOVANIJI ljudi u Kini su upućeni u filozofiju i druge visoke nauke, imaju savršen um, a drugi o njima misle da je nebeski Bog posredstvom idola dopustio da taj čovek pronikne u tako visoku nauku koja se odnosi na božansku suštinu prirode i na pouzdano rasuđivanje o ljudskom životu.

Drugo, poštuju ljude koji se razumeju u civilnu vlast, smatrajući da je Bog njima omogućio da se posredstvom idola obuče i steknu veštinu radi održavanja mira u carstvu, deljenja pravde narodu i valjanog obavljanja državnih poslova.

Treće, poštuju vojnike, iako njih manje nego gorepomenuta dva ranga, i kažu da su vojnici potrebni za čuvanje gospodara i zaštitu države, a oni koji pravedno i hrabro služe i gospodaru i državi, ti zaslužuju zemaljsku nagradu i čast iako Bog na nebesima i idoli nikakvu nagradu za ubistvo ne daju, jer su ubice bogovima i idolima uvek mrske.

Četvrto, poštuju zemljoposednike, smatrajući da su to dobri ljudi koji se trude da ratarstvom obezbede hranu narodu, što je Bogu nebeskom i idolima veoma milo, jer kad ne bi bilo tog četvrtog ranga, onda bi narod pomro od gladi. U skladu s takvim verovanjem kan jednom godišnje odeva ratarsku nošnju, pa ralom poore neki deo njive, seje, a potom, kada žito rodi, sam žanje i od tog žita idolima, poglavito Jupiteru, žrtvu od svog rada prinosi. Tom činu prisustvuju svi iz njegove svite i svi njegovi rođaci.

Peto, poštuju slikare, umetnike, zanatlije, trgovce i sve ostale ljude koji su vični kakvom zanatu i raznom umetničkom ukrašavanju, jer ih smatraju ljudima potrebnim za stvaranje umetničkih dela, za trgovački zanat i slična zanimanja, verujući da su i oni od Boga nebeskog stvoreni i da su ih idoli u ta znanja uputili, kako bi svojim veštinama mogli ne samo sebe već i rodbinu svoju da nahrane i državnu kasu popune, nikome zla ne nanoseći, bez pljačke i nasilja.

Šesto, na svim verskim svečanostima njihove lame i duhovnici uživaju veliko poštovanje i oni nikakve dažbine ne plaćaju i mogu da nose odeću žute boje, što je ostalim podanicima pod pretnjom smrtne kazne zabranjeno. Međutim, ti sveštenici ni na kakvom skupu nemaju mesta među gospodom, jer se kaže da oni služe bogu nebeskom i idolima koji im ukazuju čast i poštovanje, pa među ljudima ne mogu polagati pravo na čast i privilegije.

Kada u Kini ženik nađe nevestu, ako je ona plemenita roda, onda, dogovorivši se s roditeljima ili rođacima o mirazu, on ugovara svadbu koja nije naročito svečana. Samo se okupi nekoliko rođaka, devojku stave u nosiljku, ukrase je cvećem i drugim ukrasima, dovedu je ženiku i njih dvoje se sretnu na dvorišnoj kapiji. Kada je otac ili majka ili ako nema roditelja, neki bliski rođak, izvedu iz nosiljke ili iz jednoprega i uzevši je za ruku predaju ženiku, izgovaraju sledeće reči: Predajem ti ovu nevestu za ženu, voli je i poštuj.

Time je svečanost završena, svatovi se vraćaju kući, a ženik nevestu uzima za ženu i posle tri dana priređuje neveliki banket na kome će nahraniti tazbinu i svatove i time je sve gotovo. Siromašne žene mogu se kupiti za po nekoliko lana srebra i svako ih kupuje prema svojim mogućnostima i posle nekog vremena mogu ih prodati drugome, a sebi kupiti neku drugu. Kod Kineza poligamija ili višeženstvo nije zabranjeno, pa muškarac može da ima i 20 žena i to nije sramno, sem u slučaju da ne može da ih nahrani. Ono što ponajviše začuđuje u tim njihovim običajima jeste to što žene nisu ljubomorne jedna na drugu i što muža i dalje primaju u postelju i posle takvog izbora. Prema svoj deci se jednako ophode, ali prvi sin ili ćerka imaju nešto više prava nego ostala deca.

Bračni blagoslov ni od koga ne primaju, već samo u policiji zapišu da se, na primer, u nekoj kući nastanila osoba ženskog ili muškog pola ili je takva osoba umrla, da bi to znao gradski stražar.

_________________________________________________________________________________

SVAKOM ZANATU SVIRKA

PEKINŠKA policija je po nečemu iznad svih u svetu, jer razne zanatlije imaju svoje instrumente na kojima po ulici sviraju i svaki se po tom svom instrumentu prepoznaje i tako mu se i kuća prepoznaje, pa se tačno zna gde je krojač, gde bolničar, gde neko ko neki drugi zanat obavlja. I niko ne sme da svira na instrumentu koji ne pripada njegovom zanatu, već svaki zanat mora da se drži svog instrumenta.

_________________________________________________________________________________

Na ulici, na vratima svake kuće visi kamena pločica na kojoj domaćin, jednom u 24 sata, mora da navede koliko je duša došlo u njegov dom, a koliko ih je otišlo. Policajci prolazeći ulicom beleže te brojeve u knjigu i onda o tome obaveštavaju načelnika kvarta, ovaj pukovnika, a pukovnik načelnika policije, pa se tako uvek zna koliko je ljudi u prethodna 24 časa stiglo u Peking, ili koliko će ih otići iz Pekinga i o tome policija jednom nedeljno izveštava Senat. Senat pak izveštava Tajni vrhovni savet, a Savet podnosi izveštaje kanu.

Nigde na svetu nema manje svečanosti kod sklapanja braka nego što je to slučaj kod Kineza, dok nasuprot tome, sahrana podrazumeva ogromnu pompu i troškove, od čega mnogi posle zapadnu u siromaštvo.

Kad neko umre, onda su njegovi rođaci, pre svega, dužni da kupe mrtvački sanduk lepe izrade, ukrašen lakom u boji i zlatom i da ga prekriju raznim cvećem kao i da mrtvaca uviju u najbolje belo platno, polože ga u sanduk koji potom zatvore i drže ga u kući 40 dana. Celu porodicu i rodbinu oblače u belu žalbenu odeću, a pred kovčegom koriste razne mirise i miomirisne trave. Nekoliko lama dolazi radi molitve i danju i noću kraj mrtvog stražare s mnoštvom sveća, dok lame čitaju molitvu nadajući se da će, čak i ako je pokojnik bio grešnik, idoli moći da ga oslobode od greha i da njegovu dušu predaju Bogu nebeskom, a ne Jerlihanu ili Luciferu.

Na taj način, čineći svako koliko god može, 40 dana drže pokojnika u sanduku, a potom ga uz veliku pompu na nosiljci nose van grada, do groblja i tamo ga sahranjuju, a lame bogato daruju. Ko god ne organizuje takvu ceremoniju kada mu neko umre, osudiće svoju porodicu na večnu nesreću i odbacivanje.

 Sava Vladislavić / Izvor: novosti.rs

_________________________________________________________________________________

NARUDžBENICA – KNjIGU „Tajna informacija o snazi i stanju kineske države“ možete kupiti u prodavnici RTS na Zelenom vencu (Jug Bogdanova 2) ili naručiti na telefon (011) 655 28 57 i mejl prodaja@rts.rs

 

_________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

ZABORAVLJENI SVADBENI OBIČAJI…

TAMOiOVDE____________________________________________________________

U prošlosti je svadba, jedan od najvažnijih narodnih običaja, bila uslovljena čitavim nizom letnjih i jesenjih poljoprivrednih radova koji su se morali završiti da bi se pripremilo svatovsko veselje.

TamoiOvde-0005-300x207  Od davnina postoji običaj da se u jesen, po završenim seoskim poslovima, mladi venčavaju. Običaji vezani za svadbu zadržali su se više u selima nego u gradovima, iako se i na selu smisao tih običaja uglavnom zaboravio, a ostalo je samo ono svima poznato „valja se“.

 Pre same svadbe kod Srba postoji čitava procedura pripreme, koju prati sijaset običaja. Običaji variraju u različitim krajevima, no ipak postoje oni koji važe na čitavoj teritoriji gde žive Srbi.

 Za najpogodnije dane smatraju se nedelja i četvrtak, ređe subota, ali nikad sreda ili petak. Svadba se nikad ne zakazuje u vreme božićnjeg, uskršnjeg ili nekog drugog posta.

 Upoznavanje i proševina

Obrednim igrama zvanim „Lazarice“, koje su imale izuzetnu socijalnu ulogu u društvenoj zajednici Srba, kao vrste ženske inicijacije, devojke su upućivale  poruke da su spremne za udaju, a pominjanjem „junaka neženjenog“ u lazaričkoj pesmi vršila se identifikacija momaka spremnih za ženidbu. Nekada su se devojke i mladići sastajali na crkvenim zborovima, na poljskim radovima i krišom razgovarali. Kada bi se dvoje mladih zagledalo jedno u drugo, mladić bi devojci poklanjao jabuku.

Ako devojka prihvati dar, znači da želi da pođe za njega. Tada mladić obavesti svoje roditelje, a oni počnu da se raspituju o njenom poreklu, o porodici, statusu itd. Pre stupanja u brak su posredovali rodbina, rođaci, prijatelji i poznanici, to su bile navodađije ili provodadžije. Ukoliko se mladi zavole, onda se iniciraju ljudi iz bliže ili dalje rodbine, kako bi posredovali između dvoje mladih i njihovih roditelja sve do konačnog pristanka prilikom prosidbe. Međutim, nekada se dešavalo da se mladi i ne poznaju, već se brak ugovara isključivo preko posrednika.

TamoiOvde-svetlana_spajic_grupa-225x300Devojka nije mogla sama da odluči za koga će poći, već je odluku donosio njen otac. Kada ima više braće i sestara, važio je red udaje i ženidbe. Mlađa braća i sestre su morala da čekaju da se najpre ožene i udaju starija braća i sestre. Bilo je nezamislivo da se taj red poremeti i dovodilo je do teških poremećaja porodičnih odnosa.

To se nikada nije dešavalo putem sporazuma i dogovora, već otmicom.

Na isprošnju devojke dolazili su momak, njegovi roditelji i kum. Oni od kuće nose najčešće rakiju, prsten i miloštu. Kada dođu, prvo pitaju oca da li u kući ima devojku za udaju.  Ako ima, onda oni ulaze u kuću i kroz priču prose devojku. Devojka ne sme da bude u istoj prostoriji sa proscima, već ulazi tek kada je isprose, tj. kada se dogovore sa ocem. Tada ih ona nakiti peškirima i maramama.

„Davanje ruke“ od strane oca je radnja kojom se potvrđuje pristanak, posle koga nema odustajanja, nema izmena odluke, nema „gaženja reči“. U suprotnom, to bi bila teška uvreda za momka i njegovu rodbinu.

Po prosidbi, vereni momak i devojka se mogu sastajati, ašikovati i upoznavati samo u prisustvu nekog iz najbliže rodbine. Zaprošena devojka ne sme više izlaziti sama ili sa drugaricama i ići po saborima, svadbama ili igrankama, pogotovo ne u noćnim satima. Izlazi samo u pratnji nekog iz svoje bliže rodbine.

Dan svadbe

Na dan svadbe mladoženjini gosti odlaze po mladu, gde ih dočekuje mladina rodbina. Ispred mladine kuće na vrh drveta se okači jabuka, pa dok se ona ne obori mladoženja ne može ući u mladinu kuću. Nekada je bio običaj da se mladoženjini gosti cenkaju za mladu, tražeći novac, ali je 1846. godine knez Aleksandar Karađorđević izdao naredbu: „Iskanje i davanje novca i zlata za devojku ukida se kao običaj protivan dostojanstvu čovečijem“. Običaj je tako ukinut, a danas se samo zbijaju šale, pa kada mladoženja stigne sa rođacima po devojku, onda se neko iz njegove pratnje koji ima najviše smisla za humor kao cenka za devojku, a mladini  sa druge strane ne daju devojku.

TamoiOvde-0441-233x300  Pobožne mlade žene potvrđuju svoje devičanstvo belom bojom. Bela boja je simbol nevinosti, nežnosti i čestitosti. U našem narodu venčanica ima ulogu da odvrati urokljive oči od mlade. Postoji običaj da mlada u toku spremanja za venčanje stavi čeno belog luka u nedra, protiv uroka. Devojke su same sebi šile i vezle haljinu za venčanje.

 Mlada je bila okićena najlepšim nakitom koji je imala. Nosila je dve pletenice sa vrha glave. U njenoj kući svatovi su bili okićeni ruzmarinom i cvetovima od čipke.

 Tast i tašta stavljaju dukat u čašu crnog vina i to neku poveću, pa kad mladoženja popije vino, može da uzme dukat.

 Kad se mlada izvodi iz kuće svojih roditelja, prati je brat ili neki drugi mladi muškaraciz kuće. Najpre neko opali iz puške, pa se zatim ta puška stavi preko praga da mlada preko njeprekorači dok se još puši barut. Mladu tada prima dever i vodi je svatovima. Na putu do mladoženjine kuće mlada je uvek u pratnji devera i kuma. U starije vreme ona je taj put prelazila jašući na konju, a kasnije u čezama ili kočijama.

 Kad naiđe na prvu vodu mlada zastane, popije malo vode i umije se i zatim vodu „daruje“ maramicom, šećerom ili sapunom .

Svatovi su u Srbiji najčešće okićeni peškirima, cvećem i ruzmarinom, a svatovsku kolonu predvodi barjaktar s trobojkom na čijem je koplju nasađena jabuka.

Svadba je kao i drugi prelomni momenti u životu bila vreme pojačanih delovanja nečastivih sila. Verovalo se da tada demoni ili urokljivci vrebaju prisutne, naročito mladu. Zato je mlada nosila veo, ogrtač, pojas i trake crvene boje, koja po narodnom verovanju ima važnu ulogu u odbrani od zlih duhova. Mlade su se kitile i ogledalcem, da bi se demoni uplašili svoje ružnoće.

Brojne su u narodu fantastične priče o svatovskim dogodovštinama i velikim nevoljama, a jedna od najmaštovitijih je legenda o okamenjenim svatovima i nastanku Đavolje varoši. Svatovi su se okupljali pod Radan planinom i kretali do Žutog potoka, gde je trebalo da se obavi venčanje, ali niko od okupljenih svadbara nije znao da su mladoženja i mlada u krvnom srodstvu. Kada je sveštenik trebalo da ih blagoslovi, dogodilo se da neka viša sila okameni svadbeni skup, kako mladi ne bi počinili greh. Ti kameni svatovi i sada stoje u Đavoljoj varoši.

Sprema i miraz

Pri ugovaranju svadbe roditelji momka i devojke se dogovaraju o spremi i mirazu. Roditelji uz devojku daju sve ono što je ona sama pre udaje izradila, izatkala, isplela. Devojačku spremu nekad su sačinjavali odevni i posteljni predmeti: košulje, jeleci, čarape, pojasevi, trube izatkanog veza, ćilimi, šarenice, guberi, jastuci i slamarice. Sve se to složi udva poveća šarena drvena sanduka i na konju se dotera od devojačke do momačke kuće, istog dana kad svatovi idu po devojku.

Miraz može biti u obliku novca, stoke i nepokretnog imanja. Miraz u obliku novca u početku je bio simboličan, ali se vremenom povećavao. Miraz u stoci davao se ređe, obično onda kad se devojka udaje u kuću siromašnih, ali preduzimljivih, kao podstrek da se brže okuće i osnaže. Devojka koja ima braću veoma retko dobija miraz u nepokretnom imanju. Ako nema braće, devojka je prirodni naslednik roditeljskog imanja i ta vrsta miraza prilikom ugovaranja svadbe obično se podrazumeva.

Roditelji koji imaju samo žensku decu jednog zeta obično dovedu na svoje imanje. To se prilikom ugovaranja svadbe obično i ne pominje, iako se očekuje. Za onoga ko dođe na ženino imanje kaže se da se prizetio.

Podela dužnosti 

TamoiOvde-Svatovski-običaji-bosne-i-hercegovine-300x178 Među svatovima postoji određena podela dužnosti. Najvažniju ulogu imaju kum, stari svat, dever, bajraktar, čauš i vojvoda. Domaćin je mladoženjin stric ili neki drugi stariji čovek iz mladoženjinog roda. On je uvek u čelu sofre i zastupa maldoženjinu kuću. Kum je duhovni srodnik koji neposredno učestvuje u činu zaključivanja braka, a među svatovima je vrlo poštovana ličnost. S njim se, za razliku od drugih svatova, na svadbi nikad ne zbijaju šale. Za kumove su u prošlosti najčešće birani kršteni kumovi. Stari svat je mladoženjin ujak, zajedno sa kumom učestvuje u obredu venčanja i među svatovima uživa poštovanje.

Čauš je otresit, grlat, dovitljiv, ali uz to ima i zadatak da uveseljava. Obično na glavi nosi okićenu kapu živih boja i neobičnog oblika, po čemu se prepoznaje među svatovima. (Danas je ta uloga dodeljena vojvodi). Barjaktar je mlađi muškarac koji ispred svatovske svite nosi zastavu (barjak). Dever je obično mladoženjin mlađi brat. Njegova dužnost je da bude uz nevestu sve dok traje svadbeno veselje. Vozari (komordžije, vojvode) najčešće su mladoženjini zetovi. Oni idu uz kola i volove i glavna dužnost im je da prime i doteraju devojačku spremu. Uvek nose dosta rakije, pečenog mesa i hleba, svakome usput nazdravljaju i nude ga jelom i pićem.

Nepristojno je da se takva ponuda odbije, makar i samo simbolično.

TamoiOvde-Buklija-1909.-god.-211x300 Kod devojačke kuće vozari se pogađaju sa devojkom koja je određena za čuvaricu spreme i tek kad se pogodi i plate, mogu ga tovariti na kola. Čitavo vreme vozari zbiraju šale, naročito sa ženama iz devojačkog roda. Jenđe su devojke i mlađe žene u svatovima. One pomažu u posluživanju svatova i svadbara, ali im je glavna dužnost da pevaju prigodne svadbene pesme.

Običaj je u mnogim krajevima Srbije da se svatovi pozivaju na nekoliko dana pred svadbu. Buklijaš, mlađi čovek iz mladoženjine kuće, s buklijom (čuturom) napunjenom vinom ili rakijom i okićenom peškirom i cvećem, ide po selu pozivajući svatove.

U nekim krajevima mladoženja s prijateljima i mladima iz rodbine dan uoči svadbe s okićenom flašom u ruci poziva svadbare, koji kite bukliju novčanicama. Obredom komanduje žarač, okićen vencem ljutih crvenih paprika i sa bičem u ruci. On je upadljivo obučen i iskićen da bi na sebe skrenuo pažnju zlih očiju i odstranio opasnost od mladenaca.

U drugim krajevima, pak, dan pred svadbu mladoženja ide po selu i traži od domaćina da mu da kokošku, kako bi se spremila svadba, a usput se zbijaju šale, pevaju pesme itd.

 Ceremonija venčanja

Ranije je bio obavezan brak koji se zaključivao u verskim institucijama, a od stupanja na snagu građanskog zakona o braku, 1946. punovažan je samo civilni brak, dok je venčanje u crkvi prepušteno volji građana. 

Za vreme ceremonije mladencima bi bile vezane ruke maramicom, koja se čuvala za uspomenu. Ispred oltara su stajali mladenci, a iza njih kum i stari svat. U ruci se imali sveće i burme. Verovalo se da ko od supružnika prvi nagazi nogu ovom drugom u toku ceremonije, imaće prevlast nad budućim bračnim drugom. Kada izađu iz crkve mlada baca buket cveća, koji mlade neudate devojke hvataju. Verovalo se da će devojka koja uhvati buket sledeća da se uda.

Na mladoženjinom pragu

TamoiOvde-crkva-300x225Dolazak mladin u novi dom i sada prati niz različitih običaja, naročito pri prelasku mladoženjinog praga. Po svršenom venčanju svatovi se ne vraćaju istim putem, iz bojazni od zlih duhova. Pred kućom mlada baca sito s raznim plodovima na krov, kućnim duhovima na dar. Mladoženja će mladu preneti preko praga – to je paganski običaj Starih Slovena po kome se smatra da duhovi predaka žive u pragu svake kuće, pa da ih mlada ne bi uznemirila kada prvi put ulazi u kuću, mladoženja je prenosi preko praga poštujući tako svoje pretke. Pre nego što preskoči kućni prag, mlada se sagne i poljubi ga. U nekim selima pri ulasku ukuću mlada se provlači ispod mladoženjinog skuta. U kući mladu čekaju svekar i svekrva, dok se negde mladi preulaska u kuću daju dva hleba (somuna) i ona ih stavlja sebi pod pazuhe i tako prelazi prag.

Pred kućnim pragom mlada uzima u ruke nakonjče – malo muško dete do godinu dana – podižući ga tri puta uvis, da bi rađala mušku decu, a zatim ga daruje košuljicom. Na vratima svekrva dočekuje mladu, koja je ljubi u ruku i daruje ognjište novcem. U nekim krajevima svekrva daje nevesti med, da bi joj brak bio sladak, a u drugim je simbolično udara prutom ili joj stavlja uzdu na glavu i na taj način stavlja na znanje da u novoj kući treba da bude poslušna.Pošto se s njom pozdravi i izljubi, mlada prilazi i pozdravlja se sa ostalim ukućanima. Svekrva ostaje kraj ognjišta. S njom se tada zbijaju šale. U nekim selima neko od muškaraca, najčešće stariji zet, baca svekrvi žeravicu (žar) oko nogu i ispod suknje.

Za vreme svadbenog ručka, posle treće zdravice, prikazuju se darovi – ranije jelo i piće, koje su svatovi doneli, a sada skupoceni pokloni ili novac. Svadbarski prilozi su najčešće pogača, pite, pečeno jagnje ili prase i rakija. Donose se i razni darovi zamladence i ukućane: odeća, rublje, platno, posuđe i sl. Čauš svačiji prilog prikazuje, to jest veoma glasno objavljuje ko je šta doneo. Na kraju, kad prikaže  sve što je jedan prilagač doneo, čauš dodaje: „Hvala, rođače, živ bio, da ti se u veselju vrati i pomog’o ti bog, amin!“. Na to dva vrsna pevača, koji stoje uz čelo sofre, zapevaju:

Hvala, rođače, Živ bio, Amin, amin!…

Na svadbama se uvek čita zdravica. Zdravicom se zahvaljuje domaćinu, zaželi se zdravlje ukućanima, prijateljima, svim svatovima, a posebno mladencima „da se slože i umnože“. Uz zdravicu pevači posebnom pesmom saopštavaju: Stari svat čašu pije, boga moli, amin, amin!

TamoiOvde-Djevojke-na-izvoru-1938-300x254  Dok se ne završi glavni svadbeni obred, pevaju se samo prigodne svadbarske pesme, a kasnije se mogu zapevati i druge, ljubavne, bekrijske ili rabadžijske pesme. Za igru i uveseljavanje učesnika na svadbi pozivaju se svirači. U starije vreme na svadbama su svirali po dvojica svirača na dugačkim sviralima i jedan na malom bubnju – doboš. Svadba se nastavlja, uz pesmu, svirku i kolo, do duboko u noć.

  Svođenje ili slaganje mladenaca, njihovo odvođenje u bračnu odaju, u prošlosti je vršio kum ili neko od mladinih rođaka, što se propraćalo cikom, larmom, pucnjavom, razbijanjem posuđa od strane već uveliko pripitih svadbara i razuzdanom muzikom.

 Ujutru mlada prva ustaje, donosi vodu sa najbližeg izvora pre nego se ukućani probude. Sa njom na vodu idu i jetrva i zaova da bi joj pokazale put do izvora i da je čuvaju. Kada dođe sa vodom, budi svekra i svekrvu, poželi im dobro jutro.  Potom pomogne svekru da se umije vodom koju je donela. Nakon par dana devojčini roditelji i bliža rodbina dolaze da vide gde su to dali devojku. Uz sebe su nosili rakiju da nazdrave sa prijateljima. Na odlasku mladina rodbina ostavlja rakiju prijateljima da ovi počaste svoje komšije i prijatelje „prijateljskom rakijom“.

Devojku zovu mladom sve dok u kuću ne dođe druga mlada ili ova ne rodi.

Autor: Aleksandra Matić/serbum.com